Dugo se znamo, prvo smo bili prijatelji, i iz negovih prica znam da je u srednjoj skoli ( a sada mu je 23god) poceo pusiti travu, vuci " speed", neke teze droge (mada tu podjelu nisam nikad volila, sve su teske), nije uzimao. Nakon vecerasnjeg priznanja, rekao mi je da ne zeli da ga ostavim, zato sto mi je lagao, i da sam ja jedina osoba za koju on misli da mu moze pomoci. Mislim da je na dobrom putu, jer je prije svega sam sebi priznao da ne moze da funkcjonise bez toga, a i zato sto je priznao da mu treba pomoc (pa makar i meni).Voljela bih kada bi mi neko rekao kome i gdje da se obrati za pomoc, neki psihijatar, ili sastanci anonimnih narkomana, i na koji nacin mu ja mogu pomoci?
Eh, nakon što sam pomislila da gore ne može biti, ipak se desilo to, da je on ipak odlučio da ne treba ići i da može sam da se skine. Kao, sramota ga je ići na sastanke anonimnih narkomana, jer ipak, "...zaBoga nije on neki ovisnik, šta, samo je speed u pitanju..." Bit če mu teško 7,10 dana ili ne bitno, mjesec, dva, ali ce uspjeti. Na moje pitanje, zašto nije prije uspio, rekao je da nije znao koliko je zaglavio, da nije primjetio da ne može ni sa kim normalno komunicirati (osim sa mnom), jednom riječju, da je vrag odnio šalu.
Ja sam rekla da ću ga ostaviti, ak ne potraži pomoć, ali zaista ne želim da ga ostavim. ŠTA DA RADIM? HELP..
