Druga ispovest

[Akkasha Come Back]

Na psihijatriji nema razgovora. Nema grupnih terapija, nema psihologa, samo psihijatara koji koriste samo i isključivo lekove; menjaju ih, dolaze u vizitu i, pretpostavljam da nas posmatraju kamerama.

Za razliku od njih, za tehničare i sestre bi se moglo reći da se izuzetno trude. Nije to lak posao.

Bila je jedna anegdota dok sam još bila u šok sobi.
Načelnik je baš pre toga urlao na svoj tim a ja sam slušala opet u nekom polubudnom stanju.
Iako je šok soba bila nešto najprljavije što sam IKADA u životu videla, čak sam se u izvesnom smislu i na to navikla. Tehničari i sestre su izgledali kao da ne primećuju svu bedu ostataka socijalizma i fokusirali su se na to da se zadovolje "državnom sisom".
Jednostavno sam jedan dan počela: krv iz vene se vadi u tom i tom slučaju, krv iz centralne vene se vadi tad i tad" i prolomio se glasan aplauz praćen veselim smehom.
"Jesam li bar nešto pogodila?"
"SVE! SVE si pogodila!"
Oni su pili sokove i oduševljavali se, ja sam bila vezana, ali znala sam da oni samo sprovode uputstva. Nisu me oni vezali svojom voljom i željom i za to im svaka čast.
A ja sam otkrila da imam talenat za medicinu.

[Akkasha Come Back]

"Vađenje krvi 6"

U šok sobi je bio i jedan muškarac. Ili, bolje i istinitije bi bilo reći da je bio jedan skelet, a ono malo kože je visilo sa njega. Toliko je bilo gadno, da sam mislila da će on sigurno umreti, bila sam sigurna. Viđala sam pre njega ekstremno mršave ljude, što među siromasima, što među narkomanima, nije mi nepoznato da se vide rebra, ali ovaj - njemu se videla karlica.
Ćutao je i ležao desno od mene. Jedna devojka mu je dolazila u posetu svakodnevno, noseći vagon hrane, sokova, slatkiša i ko zna još čega i ko zna još kome, a kasnije sam saznala da mu je to rođena sestra.
Sa velikom ljubavlju se brinula o svom bratu, Draganu (koga sam ja uporno zvala Zoran) pa sam se ponadala da će se izvući.

Već sam opisala šok sobu. Jedan lavabo pored plastičnih lopata za izmet i urin.
Dragan je jednostavno jedan dan ustao, otišao do lavaboa i tamo se olakšao. Bio je dovoljno visok da njegov penis može da mokri u lavabo.
Pri takvim uslovima ništa nije čudno i mada je samo još više zagađivao i zasmrdeo ionako malu prostoriju, šta da mu kažem?- reći će da sam ljubomorna što nemam penis- kad smo već kod toga, žene koje su tamo boravile mogu da rade u cirkusu s obzirom na poze koje smo morale da zauzimamo da se ne ispišamo po sebi.
Dragan nije ni pokušao da pokrije testise a ni penis. Nije hteo ni da se obuče. Ležao je jednostavno u pelenama i u početku sam mislila da je stvarno lud.
Nije bio lud.
Samo mu je svega došlo preko glave.

***
Vrlo brzo sam primetila da oko Dragana bolesnice obleću, kad sam shvatila da je to zbog toga što Dragan ima najvredniju valutu u takvim situacijama: cigarete.
Ja sam u svom životu prošla već kojekakve bolnice, pa sam ovde bila nepušač, ili bolje rečeno: pušač koji trpi.
Ljudi koji su boravili tamo (barem kad i ja) uopšte nisu bili sebični. Da sam htela cigarete, imala bi ih posle svakog obroka i pred spavanje, no nisam.

U takvim uslovima se ne zna šta je gore: imati ili nemati. Ne samo cigarete, nego i nešto slatko da se pojede. Ako imaš - svi te samo posmatraju kao snabdevača, ako nemaš - kao grebatora.

[Akkasha Come Back]

"Vađenje krvi 7"

Opet me bude. Ne znam koji je dan, datum, koliko sam bila u komi i ne znam da li me stvarno SVI čudno gledaju ili je paranoja, i odlučila sam da je pametnije ćutati.

Petak je. Dan za ginekologa u bolnici.
Videli su na skeneru da imam cistu na jajniku, što znam već više od godinu dana, ali nisam ništa preduzimala jer su SVI ginekolozi hteli da me operišu samo delimično, nijedan i nijedna neće da mi izvade sve, iako ja niti želim reprodukciju niti su mi menstruacije normalne.
Kada sam čula da me vode kod ginekologa, koliko god takvi pregledi bili neprijatni, ipak sam se ponadala susretu sa nekim normalnim čovekom koji će pristati da, kako žene govore međusobno "da mi povadi ta govna".
Da, da mi povadi ta govna. To želim i ja, plus što je apsurdno da se svakog meseca previja u bolovima neko ko nikada neće želeti da ima decu. Čemu, onda?

***
Sa medicinskom sestrom i sa mnom je krenula još jedna žena. Jedva mogu da je nazovem tako, jer je izuzetno mladolika. Ima 52 godine a izgleda kao da su joj 36, maksimalno 38.
Okej je.

Kod ginekologa nismo čekali jer smo došli sa uputom sa psihijatrije, tako da smo momentalno primljene. Prvo ja.
Medicinska sestra ovog ginekologa je kokoška koja nije umela da ukuca šta treba, pa sam joj na pitanje morala diktirati šta da piše, a kad je doktor ušao, ona još nije bila završila.
Doktor je bio u tamno plavoj majici bez belog mantila, u ljubičastim hirurškim rukavicama i koristio je kamericu, kao što danas svi rade.
Na ono što već znam, dodao je endometriozu i između redova mi dao do znanja da se to plaća, zatim da se operiše SAMO endometrioza a ceo levi jajovod ne, cista ne... verovatno treba dodatno platiti.
Ponašao se kao neko ko će nam pljunuti u lice svake sekunde.

[Akkasha Come Back]

Drugari,
Kao i uvek po svom običaju, uzela sam iz biblioteke jedan roman i jedno filozofsko delo, s tim da je roman Stendalovo "Crveno i crno" od cca 600 stranica, a filozofsko delo možda najbolje ikada od Hegela, "Fenomenologija duha" (od oko 460+ str) što je ukupno ~ 1000 stranica.

Čak sam stopirala i svoj roman "Vađenje krvi" jer doslovno nije dovoljno krvav.
Mora to biti daleko dublje, da čak i u ovakvom svetu još uvek ume da zapanji.

Pozdrav, tu sam ja...

[Akkasha Come Back]

Vađenje krvi 8 - otpust iz bolnice

Tog jutra sam se prvi put probudila naspavana. Bila sam slaba, jedva sam stajala na nogama a slabost u rukama je bila još gora. Vizita je ušla u trenutku kada sam otvorila oči a doktor me je pitao da li sam se dogovorila sa načelnicom oko otpusta. Nisam ništa znala o tome, pa sam to i rekla. Ne znam, niko sa mnom nije pričao...
Doktor je rekao nešto u smislu da ne brinem i otišli su dalje.

Načelnica me je našla posle doručka i stvarno mi rekla da budem spremna u 11h, da idem kući. Obradovala sam se, iako sam bila zabrinuta oko obaveza koje me čekaju čim kročim nogom napolje; unutra sam bila zaštićena od realnosti, ali nisam mogla da održavam osnovnu higijenu, pomalo mi je počeo i internet da nedostaje a pitala sam se i u kakvom stanju mi je Smart telefon.
Knjiga koju sam uzela iz biblioteke je trebalo da bude već vraćena i jedino me tešilo to što je kamata mala, a imala sam još obaveza koje su previše lične da bi ih pisala ovde.

Jedva sam savila jastučnicu, čaršav i pokrivač i ozbiljno se zabrinula koliko sam slaba - morala sam da sednem na krevet od napora, a kako ću, onda, napolju?
Bila sam rastrzana između vaganja gde je gore. Pretpostavila sam da za 24 dana stan liči na šupu i plašila se da me je otac izvukao jer je i njemu dosadilo da mi dolazi svaki dan, a verovatno nije umeo da se snađe ni sudove da opere. Dolazio je svaki dan, ali ni majicu nije mogao da donese, tako da su mi ljudi davali svoje stvari. Peškir sam dobila od jedne žene, majicu od muškarca a donji veš od medicinske sestre.

Jedino što je uspeo da mi donese to su bile pelene i to ne na moj zahtev, već da se "pokaže" pred lepom i mladom medicinskom sestrom koja mu se obratila sa "Gospodine", ali ipak autoritativno, tako da su njegovi izgovori "ja to ne znam da kupim" i "ja nisam ušao u apoteku šest godina" bili jadni.

Neverovatno je da postoje ljudi kao moj otac.

[Akkasha Come Back]

Vađenje krvi 8 - napolju

Jedva sam se dovukla do stana. Otac je došao autom po mene, ali je problem bio 5. sprat.
A pre toga dobro su me izvozali: idi na odeljenje po svoje stvari, tamo me pošalju u urgentni po stvari jer sam tamo prvo primljena, odatle me ponovo vrate na početak i posle dva kruga konačno uzmem stvari.

Ne bih ih ni uzimala da nije bilo ključeva i naočara. Ostalo je bilo: trenerka, patike, duks. Za toliko se ne bih cimala.

***
Stan je bio u daleko boljem stanju nego što sam očekivala. Otac uvek ulazi obuven, ali nije bilo strašno. Sudopera je bila malo teža, jer su se prljavi sudovi skoreli i morali su da odstoje da bi se oprali.
Jedino je kupatilo ličilo na javni wc, čega sam se i plašila, pa sam iako slaba, to hitno morala da ribam.

Od hrane je bilo ulja manje od pola flaše a u frižideru samo jedna flaša od litar i po obične hladne vode.

[Akkasha Come Back]

Vađenje krvi - 9

Doktori su sujetni. Doduše, taj pojam važi za sve nas, u većoj ili manjoj meri, ali doktori su na vrhu piramide.
Samo pokušaj da doktoru sugerišeš nešto i odmah će se pretvoriti u hladnu i neljubaznu osobu koja se obraća sa distance i "preskače" temu.
Nije redak slučaj ni da te bukvalno "preskoči", na primer u viziti te uopšte ne pita ni kako si (iako to ni ne znači mnogo, da ne kažem: ne znači ništa, jer ko si ti ili ja da bismo pričali o mojoj terapiji, oni bolje znaju, a vremenom skapiraš da je najbolje praviti se neobaveštena neznalica - dok sam tražila Ksalol, davali su mi 0,25 mg, žalila sam se i govorila da je to premalo da me drži pola dana i - ništa.
Onda sam promenila taktiku, "kako si?" "Dobro..." I pogledam, povećali mi Ksalol na ono što sam i tražila.)

[Akkasha Come Back]

Vađenje krvi - 10

"I najinferiorniji muškarac je i dalje beskrajno superiorniji od najsupernionije žene" - Oto Vajninger

Oto Vajninger je napisao ono što 90% ljudi misli.

Nekako sam bila sve ovo vreme borac, pomalo ponosna što mogu da "izrecitujem" delove iz knjiga, što znam manje poznate biografije itd, itd, a onda sam dobila menstruaciju.

Kao prvo - nisam je očekivala, pobogu, imam 50 godina!?
Pokunjena, otišla sam da tražim tablete protiv bolova mada sam se pitala da li uopšte da pokušam da dođem do njih, jer je procedura takva da medicinski tehničari ne mogu ništa da daju bez odobrenja doktora, a ja sam mislila "baš će da se cimaju oko mene...boli ih uvo, prebaciće odgovornost na sledeću smenu jer smaram", (a "smara" svako ko nešto traži), međutim, u roku od oko 20-ak minuta sestra mi je donela tabletu. Iznenadila sam se. Pitala sam se zašto su se i oni uplašili, pa sam se setila da je ginekolog rekao da imam endometriozu, da mi je potrebna operacija, pitao me imam li bolove i u odnosu na to šta može biti - dali su mi makar tabletu.

***
Setila sam se Dragana iz šok sobe.
Dakle, Dragan, kada je mokrio u lavabo jer eto, može, mi je tu misao prvi put prizvao u sećanje, gledala sam njegovo uriniranje kao superiornu radnju i učinilo mi se da su muškarci i žene stvarno došli na Zemlju sa dve različite planete i da, muškarac je u meni izazivao divljenje.

Dakle... na pitanje vizite "Kako si?" odgovorila sam "Dobro", a bila sam sve samo ne dobro.
Svo moje znanje (na koje sam bila ponosna), svi moji talenti (pisanje, crtanje i još ponešto) sve se srušilo kada sam sebe osetila kao "bednu ženu" kako je rekao Milan Rakić u "Iskrenoj pesmi".
Menstruacija me porazila totalno.
Skupila sam se u položaju fetusa i non stop razmišljala o tome da je ceo život određen jednim neželjenim organom i da me je život sažvakao i ispljunuo. Osećala sam se jednostavno poraženo.