Druga ispovest

[Akkasha Come Back]

Na psihijatriji nema razgovora. Nema grupnih terapija, nema psihologa, samo psihijatara koji koriste samo i isključivo lekove; menjaju ih, dolaze u vizitu i, pretpostavljam da nas posmatraju kamerama.

Za razliku od njih, za tehničare i sestre bi se moglo reći da se izuzetno trude. Nije to lak posao.

Bila je jedna anegdota dok sam još bila u šok sobi.
Načelnik je baš pre toga urlao na svoj tim a ja sam slušala opet u nekom polubudnom stanju.
Iako je šok soba bila nešto najprljavije što sam IKADA u životu videla, čak sam se u izvesnom smislu i na to navikla. Tehničari i sestre su izgledali kao da ne primećuju svu bedu ostataka socijalizma i fokusirali su se na to da se zadovolje "državnom sisom".
Jednostavno sam jedan dan počela: krv iz vene se vadi u tom i tom slučaju, krv iz centralne vene se vadi tad i tad" i prolomio se glasan aplauz praćen veselim smehom.
"Jesam li bar nešto pogodila?"
"SVE! SVE si pogodila!"
Oni su pili sokove i oduševljavali se, ja sam bila vezana, ali znala sam da oni samo sprovode uputstva. Nisu me oni vezali svojom voljom i željom i za to im svaka čast.
A ja sam otkrila da imam talenat za medicinu.

[Akkasha Come Back]

"Vađenje krvi 6"

U šok sobi je bio i jedan muškarac. Ili, bolje i istinitije bi bilo reći da je bio jedan skelet, a ono malo kože je visilo sa njega. Toliko je bilo gadno, da sam mislila da će on sigurno umreti, bila sam sigurna. Viđala sam pre njega ekstremno mršave ljude, što među siromasima, što među narkomanima, nije mi nepoznato da se vide rebra, ali ovaj - njemu se videla karlica.
Ćutao je i ležao desno od mene. Jedna devojka mu je dolazila u posetu svakodnevno, noseći vagon hrane, sokova, slatkiša i ko zna još čega i ko zna još kome, a kasnije sam saznala da mu je to rođena sestra.
Sa velikom ljubavlju se brinula o svom bratu, Draganu (koga sam ja uporno zvala Zoran) pa sam se ponadala da će se izvući.

Već sam opisala šok sobu. Jedan lavabo pored plastičnih lopata za izmet i urin.
Dragan je jednostavno jedan dan ustao, otišao do lavaboa i tamo se olakšao. Bio je dovoljno visok da njegov penis može da mokri u lavabo.
Pri takvim uslovima ništa nije čudno i mada je samo još više zagađivao i zasmrdeo ionako malu prostoriju, šta da mu kažem?- reći će da sam ljubomorna što nemam penis- kad smo već kod toga, žene koje su tamo boravile mogu da rade u cirkusu s obzirom na poze koje smo morale da zauzimamo da se ne ispišamo po sebi.
Dragan nije ni pokušao da pokrije testise a ni penis. Nije hteo ni da se obuče. Ležao je jednostavno u pelenama i u početku sam mislila da je stvarno lud.
Nije bio lud.
Samo mu je svega došlo preko glave.

***
Vrlo brzo sam primetila da oko Dragana bolesnice obleću, kad sam shvatila da je to zbog toga što Dragan ima najvredniju valutu u takvim situacijama: cigarete.
Ja sam u svom životu prošla već kojekakve bolnice, pa sam ovde bila nepušač, ili bolje rečeno: pušač koji trpi.
Ljudi koji su boravili tamo (barem kad i ja) uopšte nisu bili sebični. Da sam htela cigarete, imala bi ih posle svakog obroka i pred spavanje, no nisam.

U takvim uslovima se ne zna šta je gore: imati ili nemati. Ne samo cigarete, nego i nešto slatko da se pojede. Ako imaš - svi te samo posmatraju kao snabdevača, ako nemaš - kao grebatora.

[Akkasha Come Back]

"Vađenje krvi 7"

Opet me bude. Ne znam koji je dan, datum, koliko sam bila u komi i ne znam da li me stvarno SVI čudno gledaju ili je paranoja, i odlučila sam da je pametnije ćutati.

Petak je. Dan za ginekologa u bolnici.
Videli su na skeneru da imam cistu na jajniku, što znam već više od godinu dana, ali nisam ništa preduzimala jer su SVI ginekolozi hteli da me operišu samo delimično, nijedan i nijedna neće da mi izvade sve, iako ja niti želim reprodukciju niti su mi menstruacije normalne.
Kada sam čula da me vode kod ginekologa, koliko god takvi pregledi bili neprijatni, ipak sam se ponadala susretu sa nekim normalnim čovekom koji će pristati da, kako žene govore međusobno "da mi povadi ta govna".
Da, da mi povadi ta govna. To želim i ja, plus što je apsurdno da se svakog meseca previja u bolovima neko ko nikada neće želeti da ima decu. Čemu, onda?

***
Sa medicinskom sestrom i sa mnom je krenula još jedna žena. Jedva mogu da je nazovem tako, jer je izuzetno mladolika. Ima 52 godine a izgleda kao da su joj 36, maksimalno 38.
Okej je.

Kod ginekologa nismo čekali jer smo došli sa uputom sa psihijatrije, tako da smo momentalno primljene. Prvo ja.
Medicinska sestra ovog ginekologa je kokoška koja nije umela da ukuca šta treba, pa sam joj na pitanje morala diktirati šta da piše, a kad je doktor ušao, ona još nije bila završila.
Doktor je bio u tamno plavoj majici bez belog mantila, u ljubičastim hirurškim rukavicama i koristio je kamericu, kao što danas svi rade.
Na ono što već znam, dodao je endometriozu i između redova mi dao do znanja da se to plaća, zatim da se operiše SAMO endometrioza a ceo levi jajovod ne, cista ne... verovatno treba dodatno platiti.
Ponašao se kao neko ko će nam pljunuti u lice svake sekunde.

[Akkasha Come Back]

Drugari,
Kao i uvek po svom običaju, uzela sam iz biblioteke jedan roman i jedno filozofsko delo, s tim da je roman Stendalovo "Crveno i crno" od cca 600 stranica, a filozofsko delo možda najbolje ikada od Hegela, "Fenomenologija duha" (od oko 460+ str) što je ukupno ~ 1000 stranica.

Čak sam stopirala i svoj roman "Vađenje krvi" jer doslovno nije dovoljno krvav.
Mora to biti daleko dublje, da čak i u ovakvom svetu još uvek ume da zapanji.

Pozdrav, tu sam ja...