Moderator: sanela
posle nekog vremena pojavi se neki posao i ja kazem super ,hocu,javicu se bla bla i stvarno tako mislim,medjutim kad se priblizi vreme da odem na razgovor ili cak samo da se telefonom javim mene uhvati takva panika i strah da pocne srce da mi lupa,krenem da se tresem,a oci mi se rasire kao sova,kao da treba da obavim neki svetski zadatak....ma mislim ne znam kako da opisem taj strah,tremu,paniku.....to je pritisak u glavi,vrtoglavice,ocu da padnem u nesvest...o tresenju ruku necu ni da pricam,krece od ruku pa se spusta do nogu,kocenje vrata...ma strasno....i pokusavala sam da se suocim sa tim strahom i nevredi....ljudi oko mene pocinju da misle da sam lenja i da necu da radim pa onda nalazim izgovore...ali to se ne desava samo kad je nov posao u pitanju vec i kad treba recimo da se upoznam sa nekim ko je nov,koga ne poznajem...nemam objasnjenje za sve to i za te strahove samo zelim da nestanu...jer ja nisam takva ,volim da se druzim i volim nova desavanja a sve ovo me sprecava u tome....i evo sad dok ovo pisem pocela sam da se kocim i tresem eto do te mere je sve to stiglo...znaci na samu pomisao ja pocinjem da se kocim...
A i taj stah od smti nije toliki koliki je strah da nas smrt ne zaboli... Bol je chovekov najveci strah. Kad bi stao pod stenu u nameri da me ubije, znao bih da me nece zaboleti ili da ce me boleti jako kratko.. ali shta ako me zaboli jakooo, ili ako ne daj boze ostanem invalid pa me boli do kraja zivota svaki dan. Znachi sve je u psihi. Shta bi bilo kad bi bilo...Sonja wrote:.
Moja majka kaže da je jedini pravi strah, strah od smrti, a da su svi ostali stečeni....hm....sve ja to kapiram ali ovo je toliko jako da me razdire...
