Ovo bi trebalo da bude moja ispovest, ali kako nisam bas vest u pisanju, prepisacu ono sto je moja majka ovih godina pisala, a ja sam tek pre neki dan to nasao i procitao (U JEDNOM DAHU I ZALEDIO SE).
Mozda bi ovo trebalo da ide na temu o suovisnicima, i da ona pise, ali kako je mrzi i nema vremena, ja cu to uciniti umesto nje, naravno uz njenu dozvolu.
Pisacu u delovima, otprilike kako je i ona to radila, bez dodavanja ili oduzimanja i jedne reci. Pa da pocnem...
DEO I
Sta smo mi roditelji, obicni ljudi, znali o narkomaniji. Ucenjem na sopstvenoj nesreci, sada kazem NISTA! To strasno zlo se desavalo drugima, drugoj deci, drugim nesrecnim roditeljima. Mojima se to ne moze desiti, mislila sam, oni su drugaciji, odlicni ucenici, odgovorni prema svojim obavezama, zadovoljni svojim statusom, osecajni... Gde je granica poverenja?
Koliko je bilo potrebno sumnje koja bi nas zastitila od nesrece? Od odbacivanja mogucnosti da se to desava, preko preispitivanja sopstvenog udela - krivice, do bespomocnosti, beznadja, do suocavanja sa necim sto jeste i pokusajem spasavanja. Reklo bi se klasican put kroz koji prolaze roditelji. Koliko je tezak put, koliko je teska borba koju cesto vidis kao izgubljenu, kome to priznati? Moze li se dalje, dokle, sta ako propane sve, ako se ponovo nadjes na dnu iz koga nema izlaska. Ono sto je na dnu je potpuni mrak i strava.
Zasto si hteo da budes drugaciji kad si mi najbolji onakav kakav si, kad si za druge bio najbolji, razumem te, sebi nisi bio dovoljno dobar.
To vise nije moj sin pun radosti, vere u sebe, obzira prema drugima, sin koji unosi radost ulaskom u porodicu, ili ja to nisam razumela?
Nije vise vazno kako se drugi oseca, da li mi tvoji vise a tebe postojimo. Postoji samo tvoja potreba koja ce te uvesti u drugi svet.
Srusilo se sve, sve nade, radost, ocekivanja, vera u tvoju i nasu pobedu - ostala je samo ljubav.
Marta 2002. godine pocinje hod po mukama. Zavrsio se period mirnog, stabilnog i srecnog zivota u porodici. Zdrav, vedar, omiljen u drustvu, uspesan, nagovestava svojim roditeljima da mu nalazi krvi nisu u redu. Pocinje briga za zdravlje i mogucnost daljeg skolovanja. (Vazduhoplovna Akademija, prim.aut.)
Konacni nalazi su potvrdili Hepatitis "C". Nista ne znamo o bolesti, odakle dolazi, informacije koje imamo prihvatamo sve, osim upotrebe igle kod narkomana. To su bili najtezi dani tada dozivljeni. U kuci se retko prica, nocu se ne spava, brat place, otac uzdise, pritisak raste, ja placem da me ne vide drugi. To je plac koji razdire dusu, cini mi se da ce grudni kos da pukne, to je ista tuga kao kad smo ga sa 15 godina ostavili u Vojnoj gimnaziji u Beogradu. Gde ce on sada, sta ce to za njega znaciti, propada dalje skolovanje, izgubio je sve, zdravlje, drugove, skolu, gde ce on dalje da pripada? Koliko je sve to osim zdravlja bilo nevazno.
Sledi podrska sinu, koju je uvek imao. Doci ces kuci, ucinicemo sve da te lecimo i uvek cemo biti uz tebe. Nije tesko svaki dan spremati punu torbu hrane, cekati autobuse, slati hranu i nadati se da ce stanje biti bolje.
Fizicki slab, ruke znojave, telo i lice u bubuljicama. Moramo znati sta je! Zadatak od koga nema odustajanja. Odgovor je bio: "Znate i vi sta je". Nemoguce, to se njemu nije desilo. Ostajem bez daha, zeludac mi se spustio, izlazim iz prostorije i teski jecaji su potresali moje telo. Plakala sam neutesno. Ne smem tako. Treba mu razumevanje. Nema ljutnje, samo beskrajna tuga u nasim srcima. Desilo se jednom - probao - mislim ja i razboleo se, ne radi on to!
PROCITAH "TAJNI DNEVNIK" MAJKE I ZALEDIH SE
Moderator: sanela
Evo nastavka
DEO II
Radio je! Tesko je suocavanje sa istinom. Kuda dalje? Cinilo mi se da je povremeno drugaciji, laze nas, prastamo, pokusavamo da ga razumevanjem i ljubavlju spasavamo. Samo u trenucima sopstvenih pokusaja da se spase biva iskren i prica o tome sta mu se dogadjalo, pokazuje zaljenje za onim sto je izgubio.
I dalje ne shvatamo sta je zavisnost, pomazemo upis na drugi fakultet i ponovo ga pustamo da ode od nas. Cinimo veliku gresku. Dogadjaju se strasne stvari, oko njega se okupljaju narkomani, novac za stan trosi za drogu, navodno se zaljubljuje u narkomanku, cini sve da je prikaze kao osobu koja mu moze pomoci.
Decembar 2003. - danima ga ne dobijam na mobilni telefon. Hvata me panika, strah. Majka njegovog "druga" mi pojacava strahovanja trazeci svog sina, i konacno poziv: "Nadjeni su u K.(obliznjem gradu) i privedeni u SUP. Drhtim, suze se slivaju niz lice, ostavljam sve i krecem drhteci u policiju. Moj sin sedi na klupi u hodniku - strasno je kako izgleda, iscrpljen, zategnutih misica oko usana, bezizrazajnog lica - "sta cete vi ovde", umesto odgovora placem. Odlazimo kod policije i razgovaramo o njemu, o drogi; Nadjeni su drogirani (sada to i sama prepoznajem).
Nema vise vracanja u Beograd, prekida se sve, bice pod kontrolom, ponovo pokusaj da ga spasemo. Ne - mnogo je opasno, odvodim muza kod lekara, lose mu polazi, i dok pratim stanje muza, sina sprecavam da ne uzme nesto od lekova iz hitne pomoci. Umesto na oca, koga je mnogo voleo, sada se okrenuo drogi - bez obzira na ocev zivot. Nema moj sin vise osecanja, postoji samo on i njegova potreba za drogom, gleda me dok mi se suze slivaju niz lice u pokusaju da ga zaustavim da ode. Ustaje i bez reci odlazi. Mislila sam: nikad to ne bi uradio. Mnogo nas je voleo da bi to ucinio, a mi, njegovi roditelji, od tuge i nemoci propadamo, gubimo snagu, nemamo osmeha, nemamo lepe price - sve je iza nas. Ne moze se vise, moramo nesto da uradimo, izgubicemo ga u potpunosti.
Sve cinim da odemo na lecenje, u toku 2 sata pribavljam knjizicu, uput, telefonsko zakazivanje i krecemo za Beograd. On i ja, sa velikom nadom i strepnjom. Taj dan mi se cinio kao dan novog radjanja, ponovo pricamo kao nekad, nabavljamo lekove, nadamo se zajedno. Znamo da cemo proci kroz faze neraspolozenja, nervoze, ispada, uznemirenosti, ali cemo izdrzati, i izdrzavalo se. Vraca se nada i raspolozenje u porodici, zajednicki planovi, ideje, medjusobna podrzavanja. Distanca od "prijatelja" daje nadu za uspeh, idemo na kontrole (Drajzerova, prim.aut.), razgovaramo. Hepatitis C je skoro saniran. (Pegasys+Ribavirin).
Ponekad posumnjam kod svake promene raspolozenja, ali me brzo uveri da je na putu oporavka. Godinu dana koriscenja blokator tableta, studira od kuce, uspesno polaze ispite, ima devojku i nasu podrsku. "Mozda ce se spasti!" Gledam, slusam, citam sve do cega mogu doci. I dalje strepim - sta posle blokatora, hoce li se izboriti?
Pocinju sumnjivi telefonski kontakti, izlasci, nepostovanje pravila i sumnjivi izgled. Sve negira, ponovo laze. Ponovo se dogadja zlo, ali ne znam u kojoj meri. Sve je propalo, padam u ocaj iz koga se vise nikad necu povratiti, osecam bitno sam se promenila,sa sinom cesto dolazim u sukob, neraspolozena sam, nemam koncentracije ni volje da nesto radim. Nestaje mi novac, povremeno ulazim u svadju, zelim da nisam vise ziva. Nista mi vise nema smisla. Da li vredi vise isto pokusavati, nema zaustavljanja, mnogo se izgubilo, nema nade. Ocigledno je na putu potpunog propadanja. Nema koncentracije, ne uci, ceka pozive i sam zove. Izlazi iz kuce, ja takodje gubim kontrolu, polazim za njim da bih se uverila u ono sto sumnjam. Izlazim da ga prijavim policiji, na pola puta se vracam - "sin mi je, ne mogu". Na ulici ne vidim ljude koji mi se javljaju.
Postaje neizdrzivo, svi mnogo trpimo - svako se bori uglavnom na pogresan nacin; muz pije, unuka pokazuje neraspolozenje i zabrinutost, snaha hoce da ide iz kuce, stariji sin u vojsci zabrinut za stanje brata, a ja za sve njih. Sada prepoznajem stanja kad ne moze da dodje do droge i neposredno po uzimanju. Ako uzima u kontinuitetu odrzava se stanje, reklo bi se "mira", to je stanje pod stalnim dejstvom droge. Uspevamo da otkrijemo mnogo toga, ne moze da laze do beskraja. Vise nema mogucnosti da se novac, koga povremeno malo ima, sakrije, na svakom mestu ce ga naci i svakom prilikom nas ubedjivati da mu je novac bio nuzan. Ljutnja, pocinje pretnja da ce izaci iz kuce, da ne smemo dozvoliti da cela porodica propadne. Jedne prilike kaze: "Ja mogu kad hocu", a ja znam da ne moze, ali kazem: ako mozes, a to radis - znaci neces i hoces da unistis sebe i sve nas. Ne, on ne moze, mnogo je propao, fizicki, karakterno, zanemaruje sve.
Radio je! Tesko je suocavanje sa istinom. Kuda dalje? Cinilo mi se da je povremeno drugaciji, laze nas, prastamo, pokusavamo da ga razumevanjem i ljubavlju spasavamo. Samo u trenucima sopstvenih pokusaja da se spase biva iskren i prica o tome sta mu se dogadjalo, pokazuje zaljenje za onim sto je izgubio.
I dalje ne shvatamo sta je zavisnost, pomazemo upis na drugi fakultet i ponovo ga pustamo da ode od nas. Cinimo veliku gresku. Dogadjaju se strasne stvari, oko njega se okupljaju narkomani, novac za stan trosi za drogu, navodno se zaljubljuje u narkomanku, cini sve da je prikaze kao osobu koja mu moze pomoci.
Decembar 2003. - danima ga ne dobijam na mobilni telefon. Hvata me panika, strah. Majka njegovog "druga" mi pojacava strahovanja trazeci svog sina, i konacno poziv: "Nadjeni su u K.(obliznjem gradu) i privedeni u SUP. Drhtim, suze se slivaju niz lice, ostavljam sve i krecem drhteci u policiju. Moj sin sedi na klupi u hodniku - strasno je kako izgleda, iscrpljen, zategnutih misica oko usana, bezizrazajnog lica - "sta cete vi ovde", umesto odgovora placem. Odlazimo kod policije i razgovaramo o njemu, o drogi; Nadjeni su drogirani (sada to i sama prepoznajem).
Nema vise vracanja u Beograd, prekida se sve, bice pod kontrolom, ponovo pokusaj da ga spasemo. Ne - mnogo je opasno, odvodim muza kod lekara, lose mu polazi, i dok pratim stanje muza, sina sprecavam da ne uzme nesto od lekova iz hitne pomoci. Umesto na oca, koga je mnogo voleo, sada se okrenuo drogi - bez obzira na ocev zivot. Nema moj sin vise osecanja, postoji samo on i njegova potreba za drogom, gleda me dok mi se suze slivaju niz lice u pokusaju da ga zaustavim da ode. Ustaje i bez reci odlazi. Mislila sam: nikad to ne bi uradio. Mnogo nas je voleo da bi to ucinio, a mi, njegovi roditelji, od tuge i nemoci propadamo, gubimo snagu, nemamo osmeha, nemamo lepe price - sve je iza nas. Ne moze se vise, moramo nesto da uradimo, izgubicemo ga u potpunosti.
Sve cinim da odemo na lecenje, u toku 2 sata pribavljam knjizicu, uput, telefonsko zakazivanje i krecemo za Beograd. On i ja, sa velikom nadom i strepnjom. Taj dan mi se cinio kao dan novog radjanja, ponovo pricamo kao nekad, nabavljamo lekove, nadamo se zajedno. Znamo da cemo proci kroz faze neraspolozenja, nervoze, ispada, uznemirenosti, ali cemo izdrzati, i izdrzavalo se. Vraca se nada i raspolozenje u porodici, zajednicki planovi, ideje, medjusobna podrzavanja. Distanca od "prijatelja" daje nadu za uspeh, idemo na kontrole (Drajzerova, prim.aut.), razgovaramo. Hepatitis C je skoro saniran. (Pegasys+Ribavirin).
Ponekad posumnjam kod svake promene raspolozenja, ali me brzo uveri da je na putu oporavka. Godinu dana koriscenja blokator tableta, studira od kuce, uspesno polaze ispite, ima devojku i nasu podrsku. "Mozda ce se spasti!" Gledam, slusam, citam sve do cega mogu doci. I dalje strepim - sta posle blokatora, hoce li se izboriti?
Pocinju sumnjivi telefonski kontakti, izlasci, nepostovanje pravila i sumnjivi izgled. Sve negira, ponovo laze. Ponovo se dogadja zlo, ali ne znam u kojoj meri. Sve je propalo, padam u ocaj iz koga se vise nikad necu povratiti, osecam bitno sam se promenila,sa sinom cesto dolazim u sukob, neraspolozena sam, nemam koncentracije ni volje da nesto radim. Nestaje mi novac, povremeno ulazim u svadju, zelim da nisam vise ziva. Nista mi vise nema smisla. Da li vredi vise isto pokusavati, nema zaustavljanja, mnogo se izgubilo, nema nade. Ocigledno je na putu potpunog propadanja. Nema koncentracije, ne uci, ceka pozive i sam zove. Izlazi iz kuce, ja takodje gubim kontrolu, polazim za njim da bih se uverila u ono sto sumnjam. Izlazim da ga prijavim policiji, na pola puta se vracam - "sin mi je, ne mogu". Na ulici ne vidim ljude koji mi se javljaju.
Postaje neizdrzivo, svi mnogo trpimo - svako se bori uglavnom na pogresan nacin; muz pije, unuka pokazuje neraspolozenje i zabrinutost, snaha hoce da ide iz kuce, stariji sin u vojsci zabrinut za stanje brata, a ja za sve njih. Sada prepoznajem stanja kad ne moze da dodje do droge i neposredno po uzimanju. Ako uzima u kontinuitetu odrzava se stanje, reklo bi se "mira", to je stanje pod stalnim dejstvom droge. Uspevamo da otkrijemo mnogo toga, ne moze da laze do beskraja. Vise nema mogucnosti da se novac, koga povremeno malo ima, sakrije, na svakom mestu ce ga naci i svakom prilikom nas ubedjivati da mu je novac bio nuzan. Ljutnja, pocinje pretnja da ce izaci iz kuce, da ne smemo dozvoliti da cela porodica propadne. Jedne prilike kaze: "Ja mogu kad hocu", a ja znam da ne moze, ali kazem: ako mozes, a to radis - znaci neces i hoces da unistis sebe i sve nas. Ne, on ne moze, mnogo je propao, fizicki, karakterno, zanemaruje sve.
Tuzna je ova prica tvoje majke. I moja (kao i svaka porodica narkomana) je na zalost prozivela isto...I ja sam unistavala ljude koji su me bez granicno voleli. Ali da nije bilo njih ja se verovatno nikada ne bih vratila na pravi put.
Jeste, jos uvek sam na metadonu ali bitno je da sam se za sada stabilizovala i ojacala svoju psihu da bi se upustila u dalju borbu.
TVOJA MAJKA JE HRABRA ZENA. VIDIM DA JE ONA A I TVOJA CELA PORODICA UZ TEBE. CUPAJU TE IZ TIH KANDZI ZLA KOLIKO GOD MOGU.
NISU SE PREDALI. NEMAJU VISE SNAGE KAO NA POCETKU ALI SADA SI TI NA POTEZU I NADAM SE DA CES PRAVILNO ODIGRATI OVAJ PUT.
OLAKSAJ IM BAR MALO TAJ TEZAK ZIVOT KOJI SU PORED TEBE IMALI.
UNESI I TI MALO RADOSTI I SVEZINE U NJIHOVE ZIVOTE. NIJE TO ZLO JACE OD TEBE I OD LJUBAVI KOJU TI PORODICA PRUZA! STISNI ZUBE I RESI VEC TAJ PROBLEM JEDNOM ZA SVAGDA!
Jeste, jos uvek sam na metadonu ali bitno je da sam se za sada stabilizovala i ojacala svoju psihu da bi se upustila u dalju borbu.
TVOJA MAJKA JE HRABRA ZENA. VIDIM DA JE ONA A I TVOJA CELA PORODICA UZ TEBE. CUPAJU TE IZ TIH KANDZI ZLA KOLIKO GOD MOGU.
NISU SE PREDALI. NEMAJU VISE SNAGE KAO NA POCETKU ALI SADA SI TI NA POTEZU I NADAM SE DA CES PRAVILNO ODIGRATI OVAJ PUT.
OLAKSAJ IM BAR MALO TAJ TEZAK ZIVOT KOJI SU PORED TEBE IMALI.
UNESI I TI MALO RADOSTI I SVEZINE U NJIHOVE ZIVOTE. NIJE TO ZLO JACE OD TEBE I OD LJUBAVI KOJU TI PORODICA PRUZA! STISNI ZUBE I RESI VEC TAJ PROBLEM JEDNOM ZA SVAGDA!
-
Dlakava Strvina
- Posts: 33
- Joined: Tue Nov 22, 2005 5:30 pm
Jeca wrote:Tuzna je ova prica tvoje majke. I moja (kao i svaka porodica narkomana) je na zalost prozivela isto...I ja sam unistavala ljude koji su me bez granicno voleli. Ali da nije bilo njih ja se verovatno nikada ne bih vratila na pravi put.
Jeste, jos uvek sam na metadonu ali bitno je da sam se za sada stabilizovala i ojacala svoju psihu da bi se upustila u dalju borbu.
TVOJA MAJKA JE HRABRA ZENA. VIDIM DA JE ONA A I TVOJA CELA PORODICA UZ TEBE. CUPAJU TE IZ TIH KANDZI ZLA KOLIKO GOD MOGU.
NISU SE PREDALI. NEMAJU VISE SNAGE KAO NA POCETKU ALI SADA SI TI NA POTEZU I NADAM SE DA CES PRAVILNO ODIGRATI OVAJ PUT.
OLAKSAJ IM BAR MALO TAJ TEZAK ZIVOT KOJI SU PORED TEBE IMALI.
UNESI I TI MALO RADOSTI I SVEZINE U NJIHOVE ZIVOTE. NIJE TO ZLO JACE OD TEBE I OD LJUBAVI KOJU TI PORODICA PRUZA! STISNI ZUBE I RESI VEC TAJ PROBLEM JEDNOM ZA SVAGDA!
ovo je bash lijepo recheno!!!nema se sta dodati!!!
eee, da
Jeco hvala na podrsci, znas da sam konacno odlucio da odem u komunu, a do tad cu pisati ovde.
Pozz za sve
DEO III
Podigla sam kredit da nabavim nuzne stvari u kucu (novi sporet, itd.) a ostalo krijem na mestu gde mislim da mu je nedostupno (500 EUR). Stedim od svega, najvise od sebe. Nemam jaknu, mnogo radim, a mnogo se lose osecam jer mi nedostaju osnovne stvari. Uzecu novcanicu, rasitniti i kupiti jaknu. Vodim sa sobom unuku. U menjacnici "shok". Menjac kaze: "Ova novcanica je falsifikat, moram da prijavim policiji!" Hvatam se rukom za pult, suze se same slivaju niz lice, drhtim, hocu da se srusim. "Unistite ovo". Dete uplaseno, ne razume sta se dogadja. Postaje mi lose, jedva sam dosla kuci. Nema opravdanja, on je to uradio. "Morao sam to da uradim, evo ti 300 EUR, ostalo cu ti vratiti".
Danima placem, bolesna sam ne mogu da ustanem iz kreveta, moj sin se ne pojavljuje da vidi sta radim, na pozive ne dolazi, moje stanje biva sve gore, "kad bi se bar zavrsilo bez mucenja!"
Ubrzo uzima od brata 15 EUR, koje je on cuvao da ne bi od nas trazio. "Gotovo je s njim", kaze njegov brat. Mi roditelji mislimo kako da zastitimo porodicu. Savetujem suprugu: "Prepisi imovinu na R. (brata), nama ostavi jednu prostoriju da imamo gde da zivimo.
Svaki dan biva sve gori. Dokle je stigao? "Dodji da vidis, krv je u kupatilu, svuda po policama, sigurno mu se zapusio spric" - kaze snaha. Gotovo je, zavrsice sa zivotom. Vise novca nema, jetra ce mu propasti, pocece da krade, dospece u zatvor. Povremeno imam utisak da bi nas ubio kad bismo imali novca.
Moramo ispocetka, pokusaj lecenja. I od nas se trazi da prihvatimo rizike zivotta i smrti, i pristajemo. Nema drugog resenja. Nek nam je Bog upomoc! [/i]
Pozz za sve
DEO III
Podigla sam kredit da nabavim nuzne stvari u kucu (novi sporet, itd.) a ostalo krijem na mestu gde mislim da mu je nedostupno (500 EUR). Stedim od svega, najvise od sebe. Nemam jaknu, mnogo radim, a mnogo se lose osecam jer mi nedostaju osnovne stvari. Uzecu novcanicu, rasitniti i kupiti jaknu. Vodim sa sobom unuku. U menjacnici "shok". Menjac kaze: "Ova novcanica je falsifikat, moram da prijavim policiji!" Hvatam se rukom za pult, suze se same slivaju niz lice, drhtim, hocu da se srusim. "Unistite ovo". Dete uplaseno, ne razume sta se dogadja. Postaje mi lose, jedva sam dosla kuci. Nema opravdanja, on je to uradio. "Morao sam to da uradim, evo ti 300 EUR, ostalo cu ti vratiti".
Danima placem, bolesna sam ne mogu da ustanem iz kreveta, moj sin se ne pojavljuje da vidi sta radim, na pozive ne dolazi, moje stanje biva sve gore, "kad bi se bar zavrsilo bez mucenja!"
Ubrzo uzima od brata 15 EUR, koje je on cuvao da ne bi od nas trazio. "Gotovo je s njim", kaze njegov brat. Mi roditelji mislimo kako da zastitimo porodicu. Savetujem suprugu: "Prepisi imovinu na R. (brata), nama ostavi jednu prostoriju da imamo gde da zivimo.
Svaki dan biva sve gori. Dokle je stigao? "Dodji da vidis, krv je u kupatilu, svuda po policama, sigurno mu se zapusio spric" - kaze snaha. Gotovo je, zavrsice sa zivotom. Vise novca nema, jetra ce mu propasti, pocece da krade, dospece u zatvor. Povremeno imam utisak da bi nas ubio kad bismo imali novca.
Moramo ispocetka, pokusaj lecenja. I od nas se trazi da prihvatimo rizike zivotta i smrti, i pristajemo. Nema drugog resenja. Nek nam je Bog upomoc! [/i]
Re: PROCITAH "TAJNI DNEVNIK" MAJKE I ZALEDIH SE
njok mi u grlu,place mi se.tuzno,isto toliko kao i snazno puno ljubavi , bezuvjetne.moja je majka dozivjela isto,samo sta od zivaca je pocela piti,pa smo obje bile bolesne.nije ju bilo briga,hvala bogu nakon toliko godina bila na detoxu,godinu dana nakon mene-na istom mjestu.prestaje piti.u meduvremenu poklanja meni stan radi poreza i unistava mi zivot dugovima -njenim i ocuhovim-pijanac zauvjek.sreca,nasla sam divnog decka...borim se da prodam stan,vratim sve dugove...hvala bogu ima i mojih...ali eto..spasavam sebe..moram se boriti..tuzno.vise ni ne pricamo.trazim pravne savjete,ona prodaje grobnicu s vlastitom materom unutra(dok je pila)..ma sta sve ne.mogu da osjetim mrznju prema vlastitoj majci,pa zastanem,boze sta mislim,jel moguce to osjecati?moguce. MOLIM TE...budi sretan sta imas takvu obitelj i idi u komunu(koliko kuzim-na putu si) izljeci se radi sebe i nje...sretno sretno sretno :finga:
SISTER MORPHINE
Re: PROCITAH "TAJNI DNEVNIK" MAJKE I ZALEDIH SE
...I ako ga nisu ubili lopatom,ziv je i dan,danas...
Fickt Euch,Ihr Mistgeburten....
Re: PROCITAH "TAJNI DNEVNIK" MAJKE I ZALEDIH SE
Ne lopataju sviju ni u Crnoj reci,vud.A,i lopata mi se cini manje opasna od zadovoljstva koje priustava ovisnost.