zbunjen sam

[zbunjensam]

Imam 17 (za 11 dana 18 godina). Iz Srbije sam. Muškog pola. Moja priča (priča će iskusnijim korisnicima verovatno zvučati jako naivno ali moram nekome da kažem):
Poreklom sam iz jednog malog mesta na severu Srbije. U 15 godini sam se preselio u Novi Sad zbog škole. Dakle ne živim sa roditeljima već iznajmljujem stan. Niko me ne kontroliše. E sada, ja sa mojih 15 godina dolazim u veliki grad. Do tada sam bio odličan učenik (vukovac) i prilično prijateljski nastrojena osoba. Nakon te nagle promene shvatam da je svet užasno mesto i prema svemu zauzimam skeptičan stav. Postajem pravi mizantrop. U školi mi ide sve lošije i to me pritišće. Osećam da sam izneverio roditelje. I jedno veče ja sam bio nešto izbedačen ali me društvo nateralo da izađem. Idemo kao na neku žurku, drugarici stan prazan. Samo da naglasim da sam do tada bio apsolutno protiv droga.
Dakle dolazimo kod drugarice. Stan prepun dima. Čuje se Nirvana. Svi se smeju i srećni su. Ja tu krenem da pričam sa jednom devojkom i ona posle nekog vremena izvadi buksnu.
-Hoćeš ti?
A u meni prolaze sve dobre i loše stvari vezane za vutru. I onako izbedačen uzmem. Moj prvi put je bio brutalan. Sve je bilo lepo i smešno. Počeo sam tako da pričam sa ljudima. Ništa mi ne smeta. Ma brutalno. Sledeće jutro nema mamurluka. Super!
Posle toga nekih 5 meseci ništa. I onda sam morao da menjam stan. Dođem u taj novi stan i posle nekog vremena cimeri i ja krenemo svaki dan da se napušavamo dva meseca i to u velikim količinama. Škola sve gora. Ja se potpuno menjam. Osećam grižu savesti zbog mojih i da bi to potisnuo varim sve više. Završi i ta druga godina i ja za letnji raspust idem kući. E tu je loše. Malo mesto. Nema dilera. Kažu nema krize od vutre a psihički sam bio ubijen. Dođe Exit Festival i ja drugarica se tek tako dogovorimo da uzmemo eksere. Svako po jedan i to samo tada. Na Exitu uzmemo eksere i to mi bude najbolje iskustvo u životu. Euforija. Sreća. Ljubav. Volim ljude, život i muziku. Problema nema. Spuštanje me taj put zaobišlo.
I od tada 6 meseci ništa osim vutre. Skontam neko novo društvo (stonersko). Sve mi je lepo.
Dolazi drugov rođendan. Mi kao ajde da mu kupimo spid. Ajde. Kupimo njemu gram zajedno i svako sebi gram. Povučemo to. Osećaj brutalan. Mogu da se kontrolišem. Energije na pretek imam. Komunikativan sam. Spuštanje me opet zaobiđe. Ali ovaj put nakon mesec dana opet za drugi rođendan. Pa ekser i gram spida za novu. Pa još spida za reprizu. Pa onda opet spid za.. ni sam ne znam zašto. A spuštanja sve gora i gora. Depresija. Nadrkanost (izvinite zbog rečnika). Svađe sa mojima. Evo i sada imam gram spida kod sebe. A dva druga i drugarica sa kojima se družim u istom problemu. Omršavio sam 5 kila za mesec dana. Podočnjaci-užas. Spavanje mi je skroz poremećeno. Ne znam. Usput uzimam i bensedin obično sa viskijem ili vodkom kada ne mogu da spavam, kada sam tužan, kada mi je dosadno, kada nema spida, kada ustanem,... Ne mogu više. Idem da povučem onaj spid.

[preispitivac]

Nema tu kod tebe govora o navucenosti nikakvoj, ali moze da se desi ako nastavis da se zajebavas. Imas izbor, koji i nije tezak - uzmes spid i kao kul, ili ides na basket, ili sta god, trcanje, bla, bla, pa se izmoris dobro, istusiras i odes da spavas. Ako imas problem sa snom, zaspi kad zaspis, ustani u 7 ujutro pa ces sledecu noc da overis u 9 uvece. Mozes da probas to, mozes i da se napusis ili nasmrkas, izbor tvoj.

BTW, goru i primitivniju drogu od spida nisam probao, cisto sranje, skaces kao lud a osecaj vestacki, ako preteras, lose, isprazno, telo se trese, glava pulsira. Bolje litar rakije ako ces da se oderes bas.