Hvala Yugo... da i ja sam pomislio nije valjda, prva reakcija kad se neko oglasi na forumu posle dugo vremena je uhh ovaj nije dobro ...
bar je tako bilo, ali vidim da se neke stvari jednostavno ne menjaju...
To mu dodje kao nesto sto se pretpostavlja i ne dokazuje... poput imena i titule... kad smo kod imena... Ja sam Nikola. Zavisnik. Eto i titule. To su cinjenice koje niko ne moze da opovrgne, a ja ne moram da dokazujem. To su bile dve i jedine dve sigurne stvari u mom zivotu. Roditelji su mi dali ime po rodjenju, kao i genetsko nasledje. U mene su usadili nesto sto imaju svi ljudi na ovom svetu, dali mi ime na koje se odazivam, da bi me slucajno u nekom trenutku ukorili ili primetili da nesto ne radim kako valja. Hvala im na tome. Dali su mi samo podstrek da budem sve gori i gori, kako bi me sto cesce spominjali. Sto sam vise ruznih stvari radio, bivao sam primeceniji. Bivao sam dozivaniji i prozivaniji. Ne znam kako im nije palo na pamet da pocnu da me ignorisu. Valjda to ima veze sa njima. Ne samnom. Meni je bilo bitno da sam pronasao recept kako da budem u centru paznje, da dobijam ono sto zelim, da trazim ono sto nisam dobijao, pa da vremenom pocnem da otimam. Jer NIKAD NIJE DOSTA. Genetski kod za to verovatno ne postoji, mozda postoji, ali ja nisam alhemicar, medicinski radnik ili biolog, mada sam sve to bio na mahove u svom zivotu. Ja sam jednostavno na svaki nacin trazio potvrdu svog postojanja i smisao. Od malih nogu, sam kapirao da ako radim odredjene stvari, dobijam odredjene potvrde. Ma koliko one bile bolne, prijale su mi. Jer su potvrde. Potvrde da sam neko i nesto. Kako to prija. Secam se, ostave me samog kod kuce, ja napravim haos, jer sam cuo da nesto suska, isprevrcem celu kucu, polomim par stvari, cisto reda radi, i razocaram se kad ne nadjem tog ogromnog pacova kojeg sam naravno samo izmislio. Ali zadovoljan sam jer vidim prosecen namestaj, polomljen zadnji zid ormara (to sam obozavao - da probijem ivericu, hahaha), isprevrtana odeca, obuca pobacana kuda svuda. Uzivao sam u tome da napravim haos, da od drveta vidim sumu, napravim problem gde ga nema, krenem da sa motornom testerom resavam problem zelenih sto je suma gusto naseljena. Da me sad neko pita zasto!? Ebem li ga, zbog nagrade, valjda. Kad se vrate moji, dobijao bih takve batine, takvu pogrdu, salvu ruznih reci, i to me ispunjavalo. Bio bih primecen. Neopisivo mazohisticko zadovoljstvo, kao nagrada. Sjajno. Ako uzmem u obzir i adrenalin koji me je shibao dok sam unistavao stvari, analizirajuci njihov sadrzaj, trazeci vishak delova, i imaginarni deo da ja sve znam da to posle vratim u stanje koje je bolje nego sto je bilo kad je neko to izmislio, onda sam ja bio od malih nogu predodredjen da svoje zadovoljstvo i ispunjenje trazim u destrukciji i fantaziji. I naravno perfekcionizmu. Haos je za mene bio savrsen red. U haosu sam tacno znao sta i od koga mogu nesto meni bitno da ocekujem. Tacno sam znao da iskontrolisem situaciju da dobijem ono sto sam znao da dobijam. I trazio sam to. Nesvesno, imaginarno, destruktivno. Nisam znao drugacije. Tako sam naucio. Da u svemu trazim lose, po sebe i druge. Naucio sam da lazem, da foliram jako mali. Super je bilo kad dedu zaustavi murija zbog brze voznje ili alkohola i ja isfoliram napad astme, i umesto da plati kaznu, ja dobijem novu igracku koju mogu da rastavljam u sitne delove. Jbg, sto je nikad nisam sastavio posle toga je bio samo povod da pitam da me voze ponovo u kafanu. I ostatak familije sam jako voleo. Moji stricevi su lovci, pa sam uzivao kad donesu neku zivotinju a ja mogu da je cerupam ili da joj vadim nesto nepotrebno... koj ce joj kad je i onako umrla. Bio sam mali da drzim pusku, ali sam uzivao sto je eto tu ispred mene... da mogu da joj vadim mast. Mrave sam takodje obozavao, da im skrecem putanju, da im palim mravinjake (WD 40 je odlicna stvar za potpalu). Osecao sam se nadmocno nad njima. Ja sam imao kontrolu i vlast, pravo da im ukinem pravo da zive. Ili da budem dobar, da pustim par predstavnika vrste da sire poruku, da je onaj mali decak dobar, i da ih je postedeo. Da, verovatno su mi bili zahvalni do kraja zivota na tome. Sledecih par minuta. Dok se ne predomislim. Moj otac je voleo ribice. Bar je mislio tako. Nije mu se svidelo kad sam mu spremio rucak. Skalar, gupiga i cistac u rerni mu nesto nisu prijali. Kapiram da mu nije bilo slano. Ko jos stavlja so u kutiju na kojoj pise secer!? Moja majka valjda. Moja majka je divna zena. Toliko je divna da je imala neke umrle zivotinje u ormaru, i cuvala ih i negovala, cetkala i osvezavala ih nekim lavandama non stop. Meni se od te lavande spavalo. Voleo sam da mi se spava od lavande. Toliko sam voleo i lavandu i te crknute bizone i ostale lisice, lasice i kengure, da sam jednom hteo da budem dobar, stavio te male krznate prijatelje u lavor i oprao sa nekim praskom... ljudi moji, kako su bili cisti posle toga... savrseno beli. Mnogo me je volela posle toga. Isprebijala me na mrtvo ime, ali ona je kriva... sto nije nacrtala lepo da se deca ne igraju varikinom. A ja, sta sam ja jadan znao. Nisam znao ni da citam. Znao sam, ali nisam hteo da im kazem. Ja sam svakako pretpostavljate, vec sve znao. Bio sam mnogo pametniji od mog brata. Moj brat je imao neke svoje stvari. Samo njegove. Imao je i svoj ormar. Samo njegov. A ja sam imao samo svoje makaze. Trebalo mi je vremena da mu se osvetim sto me je budio u nedelju ujutru i slao u skolu. To je radio namerno, samo da bi mi se smejao. Ja bih spakovao ranac, doduse tad su bile one torbe, u koje stanu sve knjige za celu skolsku godinu i za sve predmete i za celo skolovanje. Obukao bih se, izasao ispred zgrade i cekao komsiju, da idemo u skolu. Vratio bih se tuzan. Nije bilo drugara, a i vrata od skole su bila zakljucana. I niko nije hteo da se igra samnom. Osim mojih makaza i bratovih stvari. Super smo se igrali. Toliko smo se dobro igrali da je imao mnogo suvisnih rukava i nogavica. A onda se i moj brat poigrao sa mojom glavom i radijatorom. Hteo je da proveri da li moj mozak moze da stane u onaj prored izmedju radijatora. Da vam kazem, ne moze. Mnogo sam ja pametniji nego sto tamo ima mesta. Cak su morali doktori da mi stavljaju neke cudne niti u glavu, da zaustave da ne iscurim. Apgrejdovali su me. I tad su mi dali neku cudnu injekciju... svidela mi se ta injekcija. Malo je bolela, ali posle toga me nista vise nije bolelo. I pre toga sam primao neke cudne injekcije, ali od njih sam samo mogao da disem normalno. Neke adrenaline i urbazone, nesto za astmu. To je bilo super tek.... probudim se ujutru, ne mogu da uzmem vazduh, gusim se... neki pilici sviraju u grudima, pijucu, keva trci, daje pumpice, cajeve, obloge od loja (jbt sto to smrdiiiii ) - a ja ne mogu i necu to... ocu kod cika doktora. On ima neku cudnu bocu od koje mi je odma bolje. A i mogu da se igram 24 sata bez da spavam posle toga. Super cika. Super boca. I jos dobijem spric ako ne placem. Gde ces lepse!?
Kapiram sve da je to imalo nekog uticaja na mene. Ali tad je sve to meni bilo simpaticno i mnogo sam voleo taj osecaj. Nista mi nije smetalo...
Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli.
