Koliko ludosti ima u tome!? Nasao bih sto jedno opravdanje, a prosto objasnjenje mi je dao doktor kada sam ugradjivao implant. Koza mi je toliko bila suva i dehidrirana da nije imao gde da stavi implant. Na stranu sto nisam imao gram sala, nego nisam imao ni gram vode u organizmu. Nije mi bilo bitno ni da pijem vodu, a kamoli da jedem. Postojalo je jedno resenje za sve. Kad sam ostao bez tog resenja, mogao sam da vidim da ne znam nista drugo. Ni u wc da idem kad mi se ide. Sve je bilo prece od mene samog.
Sve te proste radnje sam u oporavku polako ucio. Idi u wc kad ti se ide, jedi na vreme, ustaj na vreme, operi zube, ruke, tusiraj se, namesti krevet, gledaj levo pa desno kad prelazis ulicu. Ja sam imao i srecu pa sam zajedno sa sinom ucio te radnje. Uceci njega, ucio sam i sebe. Veliki mi je ucitelj bilo to malo Bozansko bice. Jako sam zahvalan na tim lekcijama.
A ja sam u svemu tome na pocetku zurio, kao da cu nesto da propustim. Nisam mogao da se opustim i da perem zube 3 minuta. Jbg kad mi je tusiranje trajalo 2 minuta sa sve drogiranjem pre i posle, ovo je bilo zaista muka nauciti.
U oporavku sam naucio da stvari ne moram da radim i da mogu da biram. Pravo je olaksanje kad shvatim da ne moram da sedim jos 5 minuta i da citam glupave papire, nego mogu da ih spustim i da odem u wc, zbog sebe. Kao i da mogu da biram kad cu nesto da uradim, da nekog poslusam, ali da prvo poslusam sebe i svoj organizam. Da radim ono sto meni prija. A ne da trpim ono sto je nekako normalno za ne trpeti. Jbg, nekako pocnes da volis sebe kad naucis te proste radnje. Osetis da si jaci i da ti prija i da mozes. I onda kad to predje u rutinu shvatis da je to nekako normalna radnja. Voleti sebe.
koliko samo nikada nismo voleli sebe, sve osnovno u sebi smo zanemarivali da bi postigli nešto što je samo iluzija...
