Pozdrav, ljudi moji, borci nemirnih nogu!
Otkrila sam ovaj blagodetni forum tek pocetkom ove godine, iako mi se nametao i ranije svaki put kad bih u Gugl ukucala "skidanje sa Bupa". Nekako mi je promicao, nisam ga ni registrovala i moram reci da me zblane i zabrine pretpostavka o stepenu bezvoljnosti, nervoze i opsteg umnog raslinuca, kad shvatim da do nedavno nisam bila sposobna ni za obicnu
Klik- potragu i citanje, cak ni onoga sto me interesuje. Posto ce o tom daunu koncentracije, poremecaju paznje i motivacije sigurno biti reci kasnije- da predjem sada na konkretnu temu (bar onoliko koliko mi goreopisana piz*arija dozvoli
).
Imam 24 godine- 7 opijatskih i 16ak strejtovitih- 8 miligrama bupa pocevsi od avgusta 2016. i isto toliko F dijagnoza pocevsi od 17- te. Mada sam nekada uzimala svasta, 2015. celu u kompletu provela
dopadljiva, a prethodnih godina bila i tezak tabletoman na dobrom putu da postane i igloman i svakakav jos
man- bupovanje ipak smatram svojom prvom pravom, opakom zavisnoscu. Da ne budem odmah egocentricno- literarno- preopsirna, na ovoj temi cu za pocetak pisati samo o svojim pokusajima skidanja i uspesnom smanjivanju, a vi mi ne zamerite ako nekad omanem u sazimanju i "drzanju teminog pravca".
Nezvanicno sam uvek bila na 4 mg, bio je samo jedan period od par meseci kada sam pocela da se doradjujem uzimajuci dvaput dnevno po pola, ali to nije dugo potrajalo i u sustini sam bila stabilna s tim polovinama. Medjutim... VEEEELIKO medjutim- uzimala sam ih na nos maltene sve vreme, dakle do pre otprilike tri meseca kada mi se najzad sasvim smucilo i kada sam osetila da to jednostavno mora prestati, iako nisam bila sigurna kako. Zbog toga sam se od Nove godine do pre neke tri nedelje, ljuljuskala zapravo u nekoj poluzikri, zbog stalnih pokusaja neuzimanja koji potraju najduze 7 dana, uprkos svoj volji i resenosti, informisanosti. Tu oko doceka sam inace i hors poslednji put uzela, pre toga nisam ko zna koliko, nemam bas nikakvu zelju, a i roba je uglavnom smece.
Citala sam neumorno ovu temu, stigla do neke 60. strane, i pre svega
zelim da se zahvalim svima vama koji ste pisali, a posebno sam zahvalna na informacijama koje je ovde podelio Noel! Frajla, ziki, ne pamtim bas nikove, ali zaista sam naisla na mnogo pametnih, i te kako korisnih iskustava, predloga, saveta.
Skontala sam da gresim u podcenjivanju psihickih tegoba i da me agresivni prekid nece daleko dovesti. Jer iako sam imala Trodone, mogucnost da se zabijem u kucu, podrsku majke i konacno i dragoceni uvid u to sta otprilike mogu da ocekujem, dakle iako je plan teoretski i objektivno stvarno dobar i izvodljiv- jbes ga, teskoce su uvek subjektivne... Sad se i ne secam tacno sta me osim fizike navodilo da pokleknem cak i kad osetim da mogu izdrzati... ali se secam da sam jedne veceri pomislila kako bi sve ovo moglo da mi uspe jedino u slucaju da se skoro potpuno izolujem od spoljasnjeg sveta i ne izadjem iz stana dok se ne oporavim, a kako je takav "oporavak" paradoksalan, zakljucila sam da je takvo i moje tzv. skidanje radi skidanja, kako su neki nazvali besciljno apstiniranje bez gradjenja novog zivota uporedo s njim. Priznala sam sebi da jednostavno necu biti sposobna ni za sta u takvom ranjivom stanju i izdanju, te da je pametnija ona postepena varijanta smanjivanja, koliko god to mene, kao izrazito nestrpljivu osobu, na prvu uzasavalo.
Sada sam na 2mg vec neke dve nedelje i vrlo dobro se osecam, na momente cak odlicno. Cinilo mi se cak da u maniju upadam zbog euforicnog rada koji je slabiji sto je doza veca, kako sam ovde procitala. Uredno uzimam, pod jezik, a vise od dvojke mi odavno ni ne prija. Poslednji put kad sam zdrmala pola- u sred tog ljuljuskanja- bilo mi je prilicno lose: tacno sam osetila da mi se organizam vraca u
opioid naiv mod. Cak sam osetila mucninu, bez obzira na to sto je odredjene kolicine zaliha jos uvek bilo.
Nameravam da naredna 4 dana ne uzmem ni ovu dvojku, da bi me petog dana moglo pokriti jos manje- 1,5 mg. Da! Moram da naglasim da su i ti neuspeli pokusaji doneli odredjene dobre rezultate, tj. definitivno je napredak to sto mi nije nikakav problem da nekoliko dana prekocim,
nestala je ona ritualno- podrazumevajuca stavka svega toga, ono da ne mozes krenuti negde/ okupati se ujutru/ pustiti film/ ocistiti sneg ili bilo koju vec aktivnost zapoceti pre uzimanja- e to je meni bio problem, tako da je u odnosu na to, ovo sad znacajan napredak. Inace, ja nikakve tablete vec godinu dana ne uzimam uopste. Cak ni kad penim od besa. Cak ni u krizi. Lazem- popih Bensedin u jednoj od tih kriza i trokse koje vec pomenuh. Toliko sam se nekada trovala Rivotrilima, Lorazepamima, Flormidalima, Ksalolima... Valjda mi je preselo. Ponekad dunem, mada retko, popijem pivo i eto taj bup. Zelja mi je da izbacim i tu poslednju mrvu otrova i krenem u nekom normalnom smeru, za nekim zdravim ili bar manje stetnim uzbudjenjima.
Pisacu ovde kako napreduje, narocito u danima kad ne uzmem. Bice mi ovo kao neka vrsta dnevnika bataljivanja.
Zaboravih da dodam o prvom bataljivanju, od leta prosle godine. Tada sam bez nekih psihickih teskoca, ali potpomognuta sa manjom miligrazom Trodona, preveslala 15 dana. Bilo mi je lakse jer sam to vreme bila nerazdvojna od decka, koji se takodje svlacio. Medjutim, ona cuvena, vec izvikana praznina, osecaj besmisla i anksioznost- iako umerena i podnosljiva- srusise mi plan.
Ali dobro, ja nekako ne mogu da dozivljavam nesto kao neuspeh, ako me je necemu naucilo, dokle god je makar kao lekcijica posluzilo- za mene nije neuspeh.
Odoh sad malo da prelistam druge teme dok pijem kafu i istovremeno pricam sa mamom, slusam muziku i smisljam cega dalje da se dotaknem ovde. Haha, totalna distrakcija!
