Re: ISPOVIJEST JEDNOG STVORA...
Posted: Sun Nov 04, 2007 11:25 am
Cao ekipa, pa kako ste mi? 
Vidim da se ljudi izmjenjuju, ima dosta novih lica, novih prica, ali i starog drustva, i dalje mi ovo mjesto zraci onom pravom pozitivom i optimizmom! Dakle, svaka vam cast sto jos uvijek postojite :smt041
Mene nije bilo u pisanom obliku jos od februara, iako sam svako jutro uz kaficu ovdje, citam sta mi radite...
Nisam htio ovim postom neku ispovijest nastavljat, barem trenutno ne, vise me ulovio neki poriv da se opet malo povezem s ljudima koji su mi toliko puuuno pomogli kad mi je bilo najteze (znate na sta mislim, izmedu ostalim)...
Eto navikavam se, polako ali sigurno da je u porodici jedan clan manje, da je prazno mjesto za stolom i na kaucu, imao sam u meduvremenu zesci nalet emocija koje su samo eksplodirale, al trebalo je sigurno 4 mjeseca dok se to nije desilo...prije toga sam bio hladan ko led. Bilo je tesko, ali kad si siguran u to da zivot nema kraja ljut si jedino sto te osobe nema tu, sada...i pitas se zasto bas tako?
Kakogod, odradujem to, radim, fax (napokoooon) pri kraju, smanjio subutex na 1 tabletu od 2 mg, samoinicijativno...nekako sam osjetio da je doslo vrijeme, iako sam jako cesto nestabilan, sklon depresijama, nesanicama, napadima panike, (barem je crv pritajen bogu fala)... nekako mi se cini da sub ne igra neku ulogu u svemu tome, jer i bez njega sam se prije znao jadno osjecati a ovako imam samo nepotrebni problem adiktivnog lijeka koji uzimam...
Ma nema veze, dosta s tim, osjecam se kao da sam poceo pisati izvjestaj o psihofizickom stanju za neku ustanovu ili doktora
Bio sam kod svog doc-a nedavno (onoga koji mi je doslovno spasio glavu) pa smo tako pricajuci, dosli do zakljucka da sam potpuno socijalno izoliran, sto bi znacilo da nemam volje, zelje ni potrebe za druzenjem s ljudima...
Krenulo je jos od onoga o cemu sam pisao – bacanje mobitela u smece i brisanje svih brojeva ljudi koji imaju veze ma makar i s travom.E pa pokazalo se da je jaaako malo ljudi u mom zivotu koji nemaju veze makar s travom i ne naginju drogama (a ja odlucio bjezat od toga)... I tako, mic po mic, ostadoh sam ko cuk, doslovce. Telefon ne zvoni, nema poruka, ti ljudi zive svoje zivote...tu i tamo cujem kako se neki od njih izvrnuo ili pao na muriji...pa mi onda nekako drago da nisam u cijelom tom cirkusu koji me vuce natrag. Jako sam povodljiva osoba, i ne zelim ni pomisljat sta bi se desilo kad bi neko pred mene istresao gram dopa, ufff!
I tako, ima tu i pozitivna i negativna strana. Pozitivna je to sto nisam napravio niti jedan recidiv bilo cime, da sam se ulovio posla i zavrsavanja jebenog faksa... eto recimo da zivim zivotom uzornog bivseg narkomana . A negativno u svemu tome je sto sam prekinuo mnogo lijepih prijateljstava (iako kuzim sve vise koliko su se ona zasnivala na drogama a ne na necem dubljem, koliko su zapravo bila zasnovana na uzajamnoj koristi, financijska zajednica, i to je sve, sad but true!), Danas se ti susreti svode na slucajni puff na ulici, "bok, bok , sta ima, nema nista, aj uzivaj , cao!..." Druzim se doslovce s jednim tipom koji je u jako slicnim govnima kao ja i takoder je izoliran.
Ali znate sta, toliko sam se navikao na neku svoju rutinu...sta ja znam...citam, visim po netu (imam sad brzu vezu pa ide lakse), puno setam, sviram gitaru (kupio sam novu akusticno-elektricnu...ajme kako sam ponosan na nju, mmm... ljubav moja!) :rock: Dani prolaze, iskreno ne fale mi ljudi, jedino kad sam se u razgovoru s doc-om dotako te teme skuzio sam da sam stvarno izoliran ko udaljeni otok...ali, iskreno, bas me briga!
Ali imam veeliku srecu, nekoga ko je uz mene stalno, moja draga s kojom sam eto vec 3 i po godine, podrzava me u svemu, voli, pazi i jasna joj je ta situacija otudenosti. Stvarno ne znam sta bih bez nje, zaljubljen ko da smo tjedan dana zajedno Ma ima da je zenim, vidjet cete, uskoro ce svatovi !!!
Hmm, ipak se ovo natipkano pretvorilo u nekakvu ispovijest, pa dobro, ja sam se fino ispucao, falilo mi je, dugo nisam ovako sam sa sobom pricao a iznoseci to u javnost...pa neka cita kome se cita.
I jos jednom da pozdravim puuuno cijelu ekipu sa foruma, vecinu vas niti ne znam (nadam se da cu vas upoznati bolje) jer ste uletili nakon sta sam ja prestao sa zvrljotinama, a vi, stara ekipo, svaka vam cast sto postojite i odrzavate ovu malu zajednicu koja prsti podrskom i prijateljstvom...ma skidam vam kapu! Necu sad imenovat, al stvarno ovdje sam upoznao toliko divnih ljudi koji su me drzali da ne posrnem kad mi je bilo najteze...pa pogledajte samo vase postove od kraja prosle godine, pa spasili ste me ljudi! Hvala vam svima!
Nadam se da se tipkamo opet uskoro, zazelio sam se vaseg drustva pa vjerovatno cu vas posjecivati malo cesce...
Voli vas Jago
Vidim da se ljudi izmjenjuju, ima dosta novih lica, novih prica, ali i starog drustva, i dalje mi ovo mjesto zraci onom pravom pozitivom i optimizmom! Dakle, svaka vam cast sto jos uvijek postojite :smt041
Mene nije bilo u pisanom obliku jos od februara, iako sam svako jutro uz kaficu ovdje, citam sta mi radite...
Nisam htio ovim postom neku ispovijest nastavljat, barem trenutno ne, vise me ulovio neki poriv da se opet malo povezem s ljudima koji su mi toliko puuuno pomogli kad mi je bilo najteze (znate na sta mislim, izmedu ostalim)...
Eto navikavam se, polako ali sigurno da je u porodici jedan clan manje, da je prazno mjesto za stolom i na kaucu, imao sam u meduvremenu zesci nalet emocija koje su samo eksplodirale, al trebalo je sigurno 4 mjeseca dok se to nije desilo...prije toga sam bio hladan ko led. Bilo je tesko, ali kad si siguran u to da zivot nema kraja ljut si jedino sto te osobe nema tu, sada...i pitas se zasto bas tako?
Kakogod, odradujem to, radim, fax (napokoooon) pri kraju, smanjio subutex na 1 tabletu od 2 mg, samoinicijativno...nekako sam osjetio da je doslo vrijeme, iako sam jako cesto nestabilan, sklon depresijama, nesanicama, napadima panike, (barem je crv pritajen bogu fala)... nekako mi se cini da sub ne igra neku ulogu u svemu tome, jer i bez njega sam se prije znao jadno osjecati a ovako imam samo nepotrebni problem adiktivnog lijeka koji uzimam...
Ma nema veze, dosta s tim, osjecam se kao da sam poceo pisati izvjestaj o psihofizickom stanju za neku ustanovu ili doktora
Bio sam kod svog doc-a nedavno (onoga koji mi je doslovno spasio glavu) pa smo tako pricajuci, dosli do zakljucka da sam potpuno socijalno izoliran, sto bi znacilo da nemam volje, zelje ni potrebe za druzenjem s ljudima...
Krenulo je jos od onoga o cemu sam pisao – bacanje mobitela u smece i brisanje svih brojeva ljudi koji imaju veze ma makar i s travom.E pa pokazalo se da je jaaako malo ljudi u mom zivotu koji nemaju veze makar s travom i ne naginju drogama (a ja odlucio bjezat od toga)... I tako, mic po mic, ostadoh sam ko cuk, doslovce. Telefon ne zvoni, nema poruka, ti ljudi zive svoje zivote...tu i tamo cujem kako se neki od njih izvrnuo ili pao na muriji...pa mi onda nekako drago da nisam u cijelom tom cirkusu koji me vuce natrag. Jako sam povodljiva osoba, i ne zelim ni pomisljat sta bi se desilo kad bi neko pred mene istresao gram dopa, ufff!
I tako, ima tu i pozitivna i negativna strana. Pozitivna je to sto nisam napravio niti jedan recidiv bilo cime, da sam se ulovio posla i zavrsavanja jebenog faksa... eto recimo da zivim zivotom uzornog bivseg narkomana
. A negativno u svemu tome je sto sam prekinuo mnogo lijepih prijateljstava (iako kuzim sve vise koliko su se ona zasnivala na drogama a ne na necem dubljem, koliko su zapravo bila zasnovana na uzajamnoj koristi, financijska zajednica, i to je sve, sad but true!), Danas se ti susreti svode na slucajni puff na ulici, "bok, bok , sta ima, nema nista, aj uzivaj , cao!..." Druzim se doslovce s jednim tipom koji je u jako slicnim govnima kao ja i takoder je izoliran. Ali znate sta, toliko sam se navikao na neku svoju rutinu...sta ja znam...citam, visim po netu (imam sad brzu vezu pa ide lakse), puno setam, sviram gitaru (kupio sam novu akusticno-elektricnu...ajme kako sam ponosan na nju, mmm... ljubav moja!) :rock: Dani prolaze, iskreno ne fale mi ljudi, jedino kad sam se u razgovoru s doc-om dotako te teme skuzio sam da sam stvarno izoliran ko udaljeni otok...ali, iskreno, bas me briga!
Ali imam veeliku srecu, nekoga ko je uz mene stalno, moja draga s kojom sam eto vec 3 i po godine, podrzava me u svemu, voli, pazi i jasna joj je ta situacija otudenosti. Stvarno ne znam sta bih bez nje, zaljubljen ko da smo tjedan dana zajedno
Ma ima da je zenim, vidjet cete, uskoro ce svatovi !!!Hmm, ipak se ovo natipkano pretvorilo u nekakvu ispovijest, pa dobro, ja sam se fino ispucao, falilo mi je, dugo nisam ovako sam sa sobom pricao a iznoseci to u javnost...pa neka cita kome se cita.
I jos jednom da pozdravim puuuno cijelu ekipu sa foruma, vecinu vas niti ne znam (nadam se da cu vas upoznati bolje) jer ste uletili nakon sta sam ja prestao sa zvrljotinama, a vi, stara ekipo, svaka vam cast sto postojite i odrzavate ovu malu zajednicu koja prsti podrskom i prijateljstvom...ma skidam vam kapu! Necu sad imenovat, al stvarno ovdje sam upoznao toliko divnih ljudi koji su me drzali da ne posrnem kad mi je bilo najteze...pa pogledajte samo vase postove od kraja prosle godine, pa spasili ste me ljudi! Hvala vam svima!
Nadam se da se tipkamo opet uskoro, zazelio sam se vaseg drustva pa vjerovatno cu vas posjecivati malo cesce...
Voli vas Jago
dokle si dogurala sa svojim namjerama 