Respect junkies
Priznajem. ne pisem, citam, ali ne pisem, zapoceo sam i nikako da sednem da nastavim, ne znam ni gde sam ono bese stao, ali moguce da nije bitno, jer ovo gde sam je ono gde sam. Ovde i sad.
Jednostavan zivot, jednostavna resenja problema, je kljucna stvar u mom oporavku. Najbolje stvari u zivotu su spontane, jednostavne i bez ocekivanja. U proteklih nekoliko nedelja imao sam veliki broj situacija u kojima sam mogao da sebi i drugima iskomplikujem zivot, ali ma koliko se ja trudio da uradim nesto lose, na kraju sve ispadne dobro. Veliko je olaksanje kada shvatim da cak ni ne moram da ucinim to lose, odnosno da ne moram da ucinim ama bas nista i da ce opet biti dobro. Valjda je to to. Spokoj, ne!?
U sjajnom sam savezu sa Visom Silom, prosto i jednostavno kapiramo se nikad bolje. Ja uradim moj deo posla, najbolje sto mogu, ona se pobrine za rezultat. Hvala.
Moze biti da sam konacno spoznao ko sam i sta sam i sta zelim da budem. Moze biti da su sitnice u mom okruzenju pocele da sklapaju jedan lep mozaik. Od momenta kada sam priznao da ne mogu da se drogiram bez posledica
do danas proslo je par godina, ali danas uvidjam koliko se stvari promenilo za ovo vreme u mom zivotu. Kada bi pravio retrospektivu, od dolaska na ovaj forum sam pre svega naucio da pisem o sebi, da razmisljam o drugima i ono sto mi daje pravo da zivim zivot kakav zelim ponajvise je momenat gde razumem druge bez da pravim njihove inventare. Ponekad se podsetim kako je to ziveti u svetu gde te niko ne kapira i gde se osecam suludo, istroseno, umorno i ocajno zbog misli koje bolesna glava non stop reprodukuje u kontekstu samo ja. U stvari podsetim se svaki put kada procitam post nekog "sveze" skinutog ili "sveze" nakacenog. Kada god sretnem u real svetu nekog ko ima problem sa samim sobom, ali to ne zeli da prizna. Ego je veliki kao kuca, ne priznaje da mu treba pomoc i misli da zna najbolje. U sustini, ostatak svega toga je u mom zivotu prisutan i danas, kada pozelim da imam nesto bolje od ovog sta vec imam. Sad hocu 3d TV, kola, super zenku, model po mogustvu... kao ono fali mi... u stvari opet samo imam viska ega. Osvescen problem je pola resenja, mogucnost promene percepcije i akcija u smeru resenja.
Sa svim ovim egoisticnim stvarima, fizickim i materijalnim, ja ne umem i dalje da zivim. Niti sam spreman da navikavam oci da gledaju 3d sliku, niti sam sposoban da vozim o svom trosku, niti sam, DEFINITIVNO spreman za ozbiljnu vezu sa modelom
... ili to vec sve imam... samo ne vidim. A opet ne vidim jer ego mi zamagljuje percepciju.
Samo onda kada uspem da se vratim u momenat i zahvalim se Bogu sto mi je darovao cistocu, mir, spokoj, hrabrost, mudrost, iskustvo, prijatelje, porodicu, posao, stan, pozajmljen auto, putovanja, krevet, krov nad glavom, odnosno kada se zahvalim sto mi daruje taman onoliko koliko mogu da podnesem u ovom trenutku... mogu da se opustim i uzivam u unutrasnjem miru i zivotu kakav zaista jeste. Dobar sam sa sobom, dobar sa drugima... neverovatno ali istinito. Bog mi daje sve sto mi treba i onda kada treba. Emotivna stabilnost i zrelost mi nikad nije bila jaca strana, ali sada na osnovu svega sto me je rad na koracima naucio mogu da uzivam u tome.
Koliko je bilo tesko priznanje da sam zavisnik samom sebi toliko je bilo tesko priznati da je moj zivot nemoguc bez pomoci Boga i drugih zavisnika u oporavku. Zavisnika koji me prihvataju kakav sam i koji su voljni da mi pomognu. Na meni je da dopustim da mi se pomogne. Nisi sam, cujem svaki dan, sve ce biti dobro, dobijam ohrabrenje, samo danas, daje mi nadu. Sve ove fraze zaista postaju nesto sto mi zivot cini neuporedivo laksim i spokojnijim.
Verujem.
Kazu vera je kada u magli prelazis reku, ne vidis da li je most srusen i ne brines da li ces propasti, vec uprkos osecanju straha, hrabro nacinis sledeci korak. Niti upadnes u vodu, niti te pregazi kamion, vec predjes na drugu stranu i uzivas u putovanju. Tu nema mesta egu koji nikad ne miruje, koji se uvek plasi i koji uvek trazi razlog zbog kojeg mogu da brinem ili da se stidim. Ego ne stanuje u ovom momentu, on je uvek ili u proslosti ili u buducnosti. Ovde i sada nema mesta nespokoju. Nema mesta depresiji, anksioznosti, strahu, zabrinutosti. Sve je onako kako treba da bude.
Prihvatam.
NAucen da ne prihvatam sebe, druge i okolnosti, nisam mogao da zivim. A drogiranje mi je bilo samo jedan od modela po kojima bih tragao za buntom i kontrom od onog sto se naziva sredinom, balansom, spokojem. Kontrola osecaja. Potpuna promena otvorenosti duha, mi je dala snagu da prihvatim sve ono sto vidim na drugima, kao i ono sto vidim na sebi. Osecam se dobro u svojoj kozi, koja ne gori na suncu vise, jer su rane zarasle. Vise me ne pece dodir drugog ljudskog bica, ne svrbi me tamo gde sam se ranije cesao opsesivno i kompulzivno. Prihvatam da sam pobedjen pre i no sto udjem u ring sa Tajsonom, stoga i ne ulazim.
Zavoleo sam sebe.
Volim.
Dar Boziji je usao u mene. Voli bliznjeg svog, kao sto volis sebe samog. Sebe samog sam unistavao, mrzeo, destruktivnoscu ponizavao i unizavao. Nikad nisam bio spokojan kada bi sebe video u ogledalu. Uz pomocu ljubavi u udruzenju, prijatelja u oporavku, naucio sam se na osecaj prijatnosti, lakoce, jednostavnosti, mirisa, dodira, toplote, bezrezervnog davanja i neuslovljene ljubavi. Osetio sam sigurnost, video kako drugi vode racuna o sebi i drugima i neprekidnom praksom dosao do toga da hiljadu puta ponovljena radnja daje rezultate. Mozak je prestao da vrti filmove sa tuznim krajem i put ljubavi je dosao do srca. Ono sto nikada nisam znao, sada imam u sebi, znam da mogu da dam i osetim. Empatiju prema drugima, ljubav prema sebi i bliskim osobama. Ono sto mi je besplatno dato... mogu da dam drugima. Prava ljubav ne trazi, ona daje. I pri tom kaze hvala za to sto moze da da.
Zahvalnost.
Cujem cesto, ma sta mi se zahvaljujes, volim da ti ucinim... dobar si covek. Hvala za to. Bio sam los i nisam znao sta znaci reci hvala srcem. Nisam imao predstavu ni gde je srce. Posto je put od mozga do srca veoma dugacak, hvala svima koji su mi pokazali kako to funkcionise i hvala dragom Bogu sto me je cuvao ovo vreme dok ja nisam znao da cuvam sebe. Dok nisam otkrio sebe. I mir unutar sebe koji sam tragao u spoljasnosti.
SPOKOJ.
The Express Elevator to serenity is broke, take the steps.
Strpljivo, hrabro, otvorenog duha, voljno, korak po korak, bez ocekivanja i sa puno gore dole perioda, uz pomoc prijatelja i Vise sile, sluzenja visoj svrsi i postavljanjem prioriteta u zivotu, oporavak je postao jako prijatno mesto za moje bivstvovanje. Od nekog potpuno bezlicnog zombija dobio sam priliku da uzivam u potpunoj punoci zivota. A zivot me vodi na mesta o kojima nisam ni sanjao. A zeleo sam, zeleo sam da se ne plasim svojih zelja. Danas to mogu sebi da priustim.
IDEMO DALJE...
Svest o tome gde sam bio i tome gde sam sada, mi samo daje nadu da Visa Sila za mene ima jos mnogo stvari, koje treba da otkrijem, uradim i budem ono sto je sudjeno da budem, s puno poverenja i volje da to i ucinim. Ne drogiram se, idem na sastanke, druzim se sa pozitivnim ljudima koji se ne drogiraju, radim korake, pomazem kad i koliko mogu, obavljam svoje obaveze najbolje sto mogu, zivim slobodno, odgovorno, trazim i prihvatam pomoc, prihvatam da ne mogu sam, spavam, jedem, radim, placam porez, vozim se u prevozu, uzivam i kad sam sam i kad sam u drustvu (modela
) ... PRIHVATAM zivot kakav zaista jeste i uzivam u svakom momentu .... jer zivot je lep i nepredvidiv
Bila sam mislila o tome, najviše se nadala da ne bude opet scenario: "šef mora prvi da operiše." Dobro je! Oporavljaj se polako.