Meni je bilo dosta!

[joesspappa]

Boki, nisam duvao evo sad ce biti tri godine. Isto toliko nisam u svoje telo uneo nista sto ima za posledicu promenu mog raspolozenja.
Ali bilo je momenata kada sam bio ozbiljno navucen na travu. Duvao sam svaki dan, imao krizu od neduvanja. I to bas kada sam poceo da se zabavljam sa buducom zenom i buducom bivsom zenom. Nekako se desilo da sam je upoznao onda kada sam se umorio od toga da budem umoran i bolestan. Posluzila mi je kao dobar izgovor da se sklonim i da pokusam da prestanem da budem bolestan od duvanja svaki dan. Ali kao i sve ostalo, nije dugo trajalo. Davao sam sebi oduska vikendom, pa onda i sredom, a onda i cesce... i dok sam se osvrnuo bio sam u vojsci, pisao joj pisma, znate ona prava pisma i motao dzoint za dzointom, dok me i odande nisu isterali.

Sledecih par godina sam proveo u slicnom fazonu, iz duvke i alkohola, preslo se na jace, od vikenda doslo se do spajanja... ali i dalje sam izbegavao heroin. Probao sam ga `95 ... probao, navukao se, skinuo i to je bilo to. Ljudi na dopu su mi bili bezveze, stalno su nesto zakerali, stondirali i uzivali u besmislu. Ja sam tada nekako uzivao u brzinama i kanabisima. U tom trenutku su mi delovali kao dobra fora da postignem sve sto sam zamislio. Da stignem na posao ujutru, uradim sta treba, da skoknem do negde, zavrsim sta treba, da se uvalim u aklohol da se opustim, da dunem da se smirim, da ludujem na partijima, da opet dunem da mogu da vozim nazad... svaka je droga imala svoj smisao... i ja sam ga pronalazio... ja sam sam svoj smisao nasao u drogama. Mali alhemicar

Ubrzo su pocele ruzne stvari da se desavaju, prevare i kradje, dilovanje... i onda jedan momenat koji sam skoro izbistrio u glavi. Posle raskida sa curom, pokusao sam ponovo da se unormalizujem, jer sam dobio detaljnu analizu svojih postupaka... i njeno neodobravanje istih. Pokusao sam, preseljenjem, promenom drustva, upisivanjem nove skole, imao sam i novu curu, koja me je podrzala u nameri da idem na psihoterapiju. Tamo mi je doktorka rekla da imam problem sa drogama. JA? Nemam. Odakle vam to... Ali pokusao sam da prestanem. Da poslusam. Uspeo sam snagom volje da ostanem cist 8 meseci. Nisam ni pio ni duvao u tom periodu, ni brzine nisam uzimao. Vise nisam imao problem sa drogama.

Ono sto mi je tad najvise smetalo je buka u glavi, buka koja me je non stop vracala na rasprave i svadje. Opsesija koliko sam los i koliko nemam samopouzdanja, koliko sam nesiguran u sebe, koliko me je strah... sve sto sam zeleo da uradim je bilo sta samo da prestane buka. Nisam mogao da izdrzim non stop cavrljanje u glavi, a nisam smeo da ikom kazem kako sam. A i nije bas bio neki izbor... svi su nesto bili u realnosti. Meni realnost nije odgovarala... Pokusavao sam da je promenim, bacio sam se na posao, zaradjivao pristojne sume novca, kupovao sebi stvari, opsesivno, odlazio na putovanja, mirio se sa bivsom, trazio ispunjenje nekih svojih ludih zamisli... i... sve to sam dobio... ali sam bio prazan i dalje. Sve sto sam radio svojom voljom mi nije bilo dosta. Uvek se trazilo jos...

[joesspappa]

Pokusao sam da se bavim sportom, ali jbt kao da mi nesto nije davalo mira, odem na maraton, istrcim trku od 5 km i slupam auto u povratku kuci. Potpuno sludjen od buke u glavi, sa povredom vrata lezim i gledam kako mi daju morfijum... i kako mi opet taj osecaj prija... i ... kako se gase glasovi u glavi... jbt... a sto ne bi radio ono sto mi prija... nisam ja kao drugi, nece to meni da se desi...
Vrlo brzo sam poceo da koketiram sa heroinom. U trenucima kad me niko nije razumeo, nalazio sam se sa dilerom koji je odlicno razumeo moju potrebu vidjanja sa njim. I bilo je smisla u toj razmeni dobara. Novac za spokoj.

Polako je moj zivot dobijao novi smisao. Sto vise novca, vise spokoja. Nestali su strah, nesigurnost, sve mane koje sam imao. Nasao sam potpuno zadovoljstvo. Ispunjenje. Ludilo opsesija je prestajalo, a postajalo je bitno samo doci do spokoja. Trenuci spokoja su bivali sve kraci, kolicine heroina sve vece, novca sve manje. Mislio sam da ako nadjem dovoljno para, i heroina, bice dovoljno spokoja. Ali nikad nije bilo dosta. Ni para, ni dilera ni droge...

[joesspappa]

Uporedo sa drogiranjem, ja sam pokusavao da koliko toliko odrzim privid normalnog zivota. Posao, prijatelji, ruckovi, letovanja, zimovanja, porodica, trazenje stana, veridba, svadba, pravljenje deteta... sve to je postajalo pomalo zamorno za moje drogiranje. Sve te obaveze su me polako sprecavale da se drogiram kako i kad sam hteo. Postajao sam nemaran na poslu, radio samo ono sto mi je donosilo instant novac, pocinjao sam da potkradam firmu, da pozajmljujem pare od prijatelja, da ih posle toga izbegavam, jeo sam sve manje i manje, spavao sve manje i manje, propadao sam fizicki. Nije bilo para vise za putovanja, postajao sam ljubomoran na to sto moram da platim racune, zavidan na tome sto se kupuje za kucu, nervozan sto je zena trudna, neprijatan prema njenima, mojima, bezao sam u svoj svet. Svet u kome cu 24 sata moci da se drogiram i da smisljam nacin da dodjem do jos. Nije mi bilo dosta.

Cak i kada sam dobio sina... nisam osetio nista. Stajao sam u bolnici. U bolnickom wcu, dok su se njemu borili za zivot, ja sam izvlacio linije. Bio sam okruzen mrakom. Potpunim, ugasena svetla, upaljac ne osvetljava dalje od tog instant zadovoljstva i trenutka spokoja. Sekunde su bile u pitanju. Da li cemo stici na vreme da spasimo maloj bebi zivot, a ja sam mislio o tome kako cu da se uradim.

Prazan i potpuno unisten, docekao sam njegov prvi rodjendan. Imao sam 2 pokusaja skidanja u toku od godinu dana, naravno neuspesnih, polako su ljudi, prvo iz daleka a onda i ovi blizi poceli da shvataju da samnom nesto mnogo nije u redu. Ja sam poslednji shvatio. Ljutio sam se na sve njih. Izmisljao lazi, lagao, pravio ih budalama, pravio gluposti, krao, krao, krao, pokrivao se manipulacijama, poricanjima, lazima. Gomila lazi je jedino bila dovoljna da opravda ono sto sam radio. A ja sam morao da verujem u njih i morao sam da radim to sto sam radio. Plasila me je i pomisao da nemam droge. A u trenucima kad bi se to desilo pomisljao sam eto samo jos ovaj put, pa cu sutra da probam. To sutra je bogami potrajalo... Za rodjendan sina imao sam 55kg, fizicki ispijen, ubijen u pojam, sedeo sam izolovan medju ljudima, osudjen na svoj svet izolacije, ocajan i bez trunke zivota. Samo mi je bilo u glavi jedno... gde naci jos.. kao zver sam preturao, lomio, otimao... trebala mi je trunka ljubavi i razumevanja... instant...

Slupao sam 2 auta u 10 dana, ostao bez posla, nisam imao novca za drogu, nisam imao kome da se obratim od sramote, izbegavao sam ljude, izbegavali su oni mene, ostao sam potpuno sam, naslonjen na wc i uzimao sam svoj poslednji put. To tada nisam znao. Ali sam zaista postao umoran i bolestan od umora i bolesti. Zeleo sam samo da izadjem iz sebe. Da zaspim i da se ne probudim. Zeleo sam da ne disem. Zeleo sam da umrem. Pogledao sam u sve ljude koji su bili na 50 metara od mene, smejali se igrali, uzivali u prvim koracima mog sina, a ja sam samo zeleo da umrem. Droge me nisu vise radile, nista nije moglo da ublazi prazninu koju sam osecao. Patnju, bol, tugu, ocaj, izolaciju, sramotu, strah. Fizicki sam vec bio na izmaku, emotivno prazniji nego ikad, osmeh nisam cuo, nisam ni imao. Dusa mi je bila prazna potpuno.

Imao sam samo volje da nesto uradim sa ostacima fizicki izmucenim, emotivno praznim, duhovno nezrelim i mentalno razrusenim licem - bicem, koje je podsecalo na coveka. Bio sam potpuno slomljen i ostalo mi je samo da priznam poraz. Pogledao sam u nebo i zavapio za pomoc. Jedino svetlo koje sam u tom trenutku video je bio topao zrak majskog sunca. Posle 15 godina mucenja, ugledao sam ga kao da ga vidim prvi put. Zazmurio sam i pozeleo da ovaj pakao prestane. Otvorio sam oci i ispred mene je stajala vizit karta bolnice za bolesti zavisnosti. Telefon je zazvonio, a ja sam zavapio da mi treba pomoc. U tom trenutku bilo mi je svega dosta. I bio sam voljan da uradim bilo sta samo da haos prestane.

[bojanol]

Lakše je sa pasusima... nego, ne mislim ja da si ti naduvan... nego, tako naglo, odjednom.... nema te, nema te... pa onda ispovest, posle 3-4 godine...na .BA, to mi je nekako džanki delovalo.... a sad očekujem pouku.... ako je i ima.
A da, ima je.... Narkotični anonimci... Vidim, čita se... pa čak u futeru strane pročitam i Vlado Donja Crta M.
Sjajno.

MIslim, voleo bih.

[Vuk]

Fenomenalno mi je kako različiti ljudi zapravo kada se ogole imaju slične baze. Naročito mi zavisnici. Dva više različita čoveka nisam mogao zamisliti nego tebe i mene kada smo se upoznali, a opet posle eto godinu i kusur samo dolazimo do jako slične baze koja nas je godinama pokretala u drogiranju.
Mnogo godina u nazad, skoro pa ceo život koji pamtim svodio mi se na drogiranje i jurcanje para i šema, a imalo je zapravo tako malo veze sa drogama u suštini. Sve je počelo i nastavilo se oko mene samog. Uvek sam težio tome da osetim maximum, u svemu što sam radio. Jači osećaj nego prošli put, intenzivnije emocije nego prošli put, veći rush nego juče...kada takvog čoveka staviš u istu sobu sa heroinom eto šta se dobije, ja, a kako vidim i ne samo ja . Čak i u vreme dok sam bio klinac radio sam stvari iz sve snage samo da bih osetio svaki put sve jaču tu krajnju emociju, to ultimativnno zadovoljstvo kome sam težio, a nikako da dođe. Sada vidim koliko to nije bilo nikakvo zadovoljstvo zapravo, nego samo ispunjenje praznine koju sam osećao i tražio načine da je popunim. Bilo je tu i društveno prihvatljivih stvari koje sam radio u istom cilju ali nekako se nisu dugo održale upravo zbog nedostatka te drame koja toliko sve pojačava. Droga je bila prava stvar. Nikako to nije bio problem u koji sam upao, droga je realno bila moje rešenje za sve to, loše ali jedino rešenje koje sam znao. Jedini problem bio je u tome što se sa godinama dejstvo droge gubilo dok se na kraju sve nije pretvorilo u beskrajno crnilo u kome sam ostao da živim i dalje bauljajući u potrazi za brzim instant rešenjem.
Kada sam na mahove i prestajao da se radim dolazilo je do neviđenih ludila usled upravo nedostatka te drame koju sam sebi stalno morao da pravim i jakih osećanja koja sam morao da imam kako ne bih čuo samog sebei kako slučajno ne bih primetio da sam zapravo potpuno prazan. Daj sve i daj koliko ima pa da idemo po još! Kao što sam skoro podelio: Volim sve koje vole sve! Samo da je sve i samo da je jako i mnogo, vrlo jednostavna parola koja me vodila kroz život. Stalno drogiran ni blizu nisam bio zadovoljenja, preko toga svega uvek je morao da ide alkohol, sex i naravno drama kako bih upotpunio svoju iluziju da sam nečime ispunjem, a sve vreme prazan ko vetar.

[klara60]

U prvi mah, prepade me duzina tekstova, ali kada sam nasla vremene da sve iscitam, sad jedva cekam nastavak...Pozdrav Joesspappa.

[jana]

Vuk,ti si jako blizu mojega vidjenja ove ispovjesti.U prvoj etapi,dok je problem intenzivno trajao,jp. komunicira na jedan nacin.«Pokriven « tekstovima AN uzima sustinu,primjenjuje je na sebi i nesebicno dijeli sa drugima.Kad se ta etapa zavrsila,on ima da kaze nesto iz jednog drugog ugla.U medjuvremenu je ojacao,napravio ciscenje u svojem zivotu na razne nacine,i sada zeli reci nesto o sto je spoznao o sustini svoje prirode.
U prvoj etapi komunikacije sa jp ,ja sam uocila taj raskorak izmedju godina,i nacina kako se on izrazavao.Sada je taj izraz generacijski primjeren,ali je toliko «nabijen«emocijama otkrivenja,da i ja sa zanimanjem cekam,sta sada ima reci.

[joesspappa]

Da, Vuce, razliciti smo kao dva pola, potpuno suprotni i potpuno drugacije gledamo na stvari, ja brojim i klasifikujem, a ti trazis sustinske delove i motive. Habla Bogu da nas je spojio u zajednickom putovanju. Habla sto smo se trazili i na kraju nasli. Hvala sto pomazemo jedan drugom da, u ovom elijenskom svetu, preguramo poteskoce koje nas vracaju i guraju u dobro poznati obrazac drogiranja. Hvala sto smo voljni da vidimo koliko vredimo. Hvala sto je ono sto nas veze MNOGO jace od onog sto nas razdvaja.

Idemo dalje.

Sve to sta smo radili, radili smo iz samo jednog cilja, popuniti se bilo cime sto bi nas ucinilo kompletnim. Jbg, nekako nadjes smisao u trazenju. U drami i rushu. Malo mi je godina (30+) trebalo da shvatim da sve to sto trazim nece biti dovoljno. Valjda sam zato i stariji.

Ovih zadnjih dana mi se desavaju lepe stvari u kojima mogu da uzivam bez onog dobrog poznatog osecaja da mi treba jos. Jos necega da se popunim. Cak se i svesno odricem toga jos. Nekako me je udaranje u zidove praznih soba naucilo da ne trazim "leba u gvozdjari". Da ne trazim instant popravljanje. Vreme je da se uziva u sitnim stvarima. U onom sto se dobija. I da, tako nepoznata rec... strpljenje.. sve dodje na svoje. Sve bude kako treba. Koliko nisam verovao u tu rec je bilo za nepoverovati. Ako moze sad i odma, i to sve onda je ok. Dokle bre vise to ok!?

[joesspappa]

Lepo je ovo sunce napolju, cak i dok smeta ocima, lepo je... smejem mu se danas, uzivam... Ispunjava i greje.
Nije se ono promenilo. Ostalo je isto milion godina... Ono sto se promenilo je moj pogled...
Jos u bolnici, na detoksu, moj pogled se menjao. Od zveri koja nije nista primecivala poceo sam polako da gledam one ljude koji su se trudili da mi pomognu. Prijem, cuvar, sestra, doktorka, svi redno su me gledali nekako sa zaljenjem. Ispijen i umoran, pokusavao sam da se osmehnem. Davali su mi nadu, podstrek da pokusam. Od onog trenutka kada sam zatrazio pomoc, poceo sam da se otvaram. Poceo sam da pricam. Uvideo sam u sekundi kako mi spada teret koji sam nosio. Prijalo mi je da sa nekim podelim u kakvom sam ludilu. Kad kazem sa nekim, mislim na te ljude koji su bili potpuni stranci a koji su me nekako prihvatali i razumeli sta pricam. Bili su placeni da razumeju sta pricam. Bili su placeni da uzmu svako moje ludilo.

Sa svojim najblizim nisam mogao da pricam. Nailazio sam na osudu. Na ispitivanje, neodobravanje. Nerazumevanje me je plasilo. Ljutilo. Zatvarao sam se pred njima. Jedina stvar oko koje smo se slozili je bila da ugradim implant. Ranije sam pokusavao sa blokatorom, suboteksom, metadonom, crkvom, lekovima za smirenje, svim i svacim, ali nije uspevalo. Nalazio sam nacine da sve to izigram i izmanipulisem. Da je postojala jedna jedina rupa u saksiji ja bi je pronasao i otisao da se uradim.

Sa implantom nije bilo sale. Mogao sam da ga iscupam, probijem, ali to nije bilo ono sto bi mi pomoglo. Uplasila me je izjava doktora koji mi je rekao da bi njemu bilo u interesu da mi stavlja implant do kraja zivota, ali da popravljanje ostecenih receptora nema cenu i nije izvodljivo.

Sa ugradjenim implantom, dehidriran, bolesno mrsav, vratio sam se kuci. Terapiju "po potrebi" nisam imao snage sam da uzimam, jer bi je sigurno zloupotrebio po default setovanju. A nije imao ko da mi daje. Zena je odvela dete i ostao sam sam u kuci bez zidova. Zavukao sam se u sobu i tamo pronasao ovaj forum. Zatvorio sam sebe u zatvor. Osudio se na izolaciju, a tako sam zeleo da izadjem u svet, kojeg sam se plasio.

Depresija, opsesije, dugovi, ludilo, izgubljen, usamljen i bez posla, sedeo sam danima i nedeljama kod kuce, spremao jela i gledao flase alkohola... poceo sam da pijem, osecao sam se hrabrijim dok pijem. Voleo sam taj zamagljeni svet. Bio je puno bolji od realnosti koja me je unistavala i plasila. Secam se momenata da nisam znao ulicu da predjem. Odavno je prosao momenat kada sam to zadnji put radio cist. Sve je to bilo potpuno novo i uzasavajuce za mene. Nisam mogao da upravljam svojim nogama, a kamoli zivotom. Sve sam znao, naravno i dalje, ali nisam znao kako da iskoristim svo to svoje "znanje"!

Moj svet se urusavao, sve malverzacije, manipulacije i lazi izlazile su na videlo. Stvari koje su usledile su bile samo posledica mog drogiranja, ali ja to tada nisam bas tako video. Oni su svi bili zli, losi i svi su hteli da me pokopaju i ponize i upropaste. Sta hocete ljudi, cist sam sad, dajte mi sve... pare, posao, slobodu, toliko sam bio besan i pun ponosa i sujete da je to bilo neukrotivo i "drustveno neprihvatljivo". Dobio sam odredjene uslove da prihvatim, da se pokorim tudjim zeljama, autoritetima pre svega. Vratili su me na posao, dali mi drugu sansu, s tim da platim dugove koje sam napravio firmi, da preuzmem odgovornost za ono sto sam uradio u "proslom zivotu". Sina sam poceo da vidjam, posle sudske zabrane, na kasicicu, ali vidjao sam ga. Svadjao sam se sa svima koji su bili protiv mog misljenja. Zeleo sam mnoge stvari koje sam propustao u vreme drogiranja. A nisam imao ni snage ni podrsku da to dobijem. Bio sam jako sebican i egocentrican, mislio sam da posedujem pravo na nesto, da mi to pravo pripada bez ikakve zasluge. Bez muke. Jednostavno, hteo sam sve, bez da dam ista za uzvrat. Nije funkcionisalo.

Otprilke mi je trebalo tri meseca da shvatim da treba da napustim sve sto sam do tad poznavao, da se okrenem i da odem. Da se sklonim od svega sto mi je menjalo svest, travu sam uzeo jednom, isparanoisao sam se toliko da sam skoro poludeo. Jedan jedini lek za smirenje sam uzeo i vratio se u stanje da zelim jos. Pio sam alkohol i nije mi ga bilo dosta, unistavao me je. Bez obzira koliko bi uzeo, budio mi se osecaj samosazaljenja i zudnje da se utopim u njemu. Ni taj model nije me zadovoljavao, i toga mi je bilo dosta.

Vrteo sam filmove u glavi, ljutio se na ljude, mesta, situacije iz proslosti, institucije koje sam morao prvi put da postujem. Svi su oni bili protiv mene i krivi sto sam ja, jadan i usamljen, ocajan. Sve bi ja to zapalio, oteo, unistio, oterao od sebe. Strah je bio osecaj koji me je u tome svemu nagonio da zamisljam nestvarne scene i probleme. Nisam imao sa kim da pricam o tome. Nikako se i nigde nisam uklapao. Osim u kafani. Da pojedem i popijem. Tu sam bio prvi.

[joesspappa]

Pet meseci posle mog skidanja, docekao sam brakorazvodnu parnicu. Usao sam u sudnicu, 20 kg deblji, fizicki oporavljen od drogiranja, stao pred sudiju i porotu, pred tuzilju i sagnuo glavu. Poslednji privid "normalnog" zivota za period drogiranja, je dosao kraju. Stavljena je tacka. Dopustio sam advokatu da me vodi, da mi olaksa i da me pripremi za, kako kazu, najveci poraz u necijem zivotu.

U mom zivotu to je bio kraj lazi i manipulacija, precutkivanja, odlaganja, kuvanja u osecaju krivice, nepodnosljivosti, netrpeljivosti i otvorenog neprihvatanja, nezahvalnosti. Ponovo sam bio slobodan. Vredelo je to i zaliti. TO vece, ispijao sam pivo u nekom klubu u drustvu nasmejanih prijatelja. Opet sam osetio zudnju, ali ovog puta drugaciju nego pre. Jedna casa alkohola me je unistila. Navukao sam oklop mrznje i besa, zudnje, nisam bio prisutan. Samo sam, opet, pozeleo da sve to nestane. Da se ususkam u osecaj bezbriznosti koji mi je toliko bio poznat. Plasila me je buducnost. Nisam se mirio sa prosloscu, i jedino sto sam osecao u tom trenutku je bila zelja za samounistenjem. Mrzeo sam se.

Legao sam u krevet... Roletne su mi bile spustene. Moj zivot je bio zavrsen. Tri dana kasnije otvorio sam oci... nesto me je povuklo da pronadjem izlaz. Upalio sam telefon, kompjuter, podigao roletnu... pokrenuo se... ucinio sam napor, dobio sam predlog da odem na sastanak Anonimnih narkomana u Beogradu.