Zora li ce?

[Baba Naca]

Najezih se sva ...
Hvala Vuce!

[Vuk]

...i nešto razmišljam, a to sam i delio na NA sastanku skoro...koliko samo ovaj program radi...
Do pre samo godinu dana, a pre toga mi je ceo život funkcionisao po tom principu, sve se svodilo na to da imam određeni cilj i da nije bitno kako ću do njega doći. Bilo da je u pitanju samo luče dopa da se na brzinu sredim i idem dalje u kombinacije, bilo da je u pitanju nešto što mi se činilo kao malo dugoročnije rešenje (i pod ovim podrazumevam samo više para za više dopa ) nije mi bilo bitno ko će na tom putu stradati. Čak i ako to budem ja dokle god me to vodi do mog zamišljenog cilja, koliko god sulud on bio, bilo je opravdano. Da li ću povrediti nekog ko mi je blizak, da li ću povrediti ozbiljno nekoga ko nije, da li će moji postupci možda ostaviti i trajne traume na nečijem životu ili da li ću sam stradati sprovodeći svoje sopstveno ludillo, zaista nije bilo bitno. Cilj je tu, dakle trebam ići ka njemu. To je bila moja definicija uspeha. E, onda još preko svega toga nađem smelosti da pomislim za sebe kako sam zajeban ili uspešan...ja sam samo lud i bolestan!
Od kako sam shvatio koliko se neko drugi sve vreme brinuo za mene i kako sam živ svime samo ne svojom snalažljivošću, kako mi je oprošteno i posle svega data druga šansa u životu, tako sam polako počeo da primenjujem nove principe u svom životu. Otkrio sam da dok radim sve dobro nemam ni oko čega da se brinem. Nove sam principe pronašao radeći program 12 koraka i nisam baš bio oduševljen kada sam shvatio koliko je moje ranije postupanje bilo, u stvari, u totalnoj suprotnosti onome što sam želeo biti kao osoba ali sam se plašio da pokušam. Danas ne pokušavam da budem nešto što nisam, ne postavljam sebi čak ni ciljeve. To ne znači da nemam želje i nade ali ciljeve za mene postavlja neko drugi (ili nešto drugo, stvarno se trudim da ne propagiram ni jedan poseban način verovanja u nešto), a ja samo radim koliko je do mene, najbolje što mogu, iskreno i otvoreno. Video sam da dok tako radim i činim dobro nemam ni za šta da brinem. Od malih stvari koje su mi dolazile kada sam upražnjavao ovakvu otvorenost i iskrenost išlo je ka većim i veći pa je tako i moja vera u te, novopronađene ali ipak od uvek u meni, principe rasla.
Danas znam da dok idem tim putem nemam čega da se plašim!

[dete svemira]

Divno je koracati....

Slavim moju trecu godinicu uskoro,ali nikad,za nikad necu zaboraviti kad si me pitao:DA LI ZNAS DA ZIVIS?
Nisam znala...Ali sad znam...
Zelim koracati...Zelim koracati s osmehom....
Puno ti hvala na tome...
I puno hvala na ovim recima koje si nam uputio...
Divno je videti energiju koju bezuslovno dajes...
Divno je znati da u okovima nase bolesti postoji nesto sto se zove osmeh,nada,zelja,pozitivna misao i ljubav prema ljudima bez straha.

Hvala ti...
M.

[Baba Naca]

Hvala ti Vuce, potpisujem ti SVE
Jedno SIGURNO znam:

dok idem tim putem nemam čega da se plašim!

[anfakabl]

Vuče, sprečio si da se moje tmurno jutro razvije u tmuran dan.
Mada noćas ko živ - ko mrtav *kiseliosmeh*
Pozdravljam te.

[Vuk]

Vidim da sam ko blesav počeo da delim na temi JoesPappa pa reko da aktiviram svoju bar kad mi se piše, te stvari su i tako deo moje ispovesti pa se uklapaju ovde više nego igde drugde...


Fenomenalno mi je kako različiti ljudi zapravo kada se ogole imaju slične baze. Naročito mi zavisnici. Dva više različita čoveka nisam mogao zamisliti nego JPa i sebe kada smo se upoznali, a opet posle eto godinu i kusur samo dolazimo do jako slične baze koja nas je godinama pokretala u drogiranju.
Mnogo godina u nazad, skoro pa ceo život koji pamtim svodio mi se na drogiranje i jurcanje para i šema, a imalo je zapravo tako malo veze sa drogama u suštini. Sve je počelo i nastavilo se oko mene samog. Uvek sam težio tome da osetim maximum, u svemu što sam radio. Jači osećaj nego prošli put, intenzivnije emocije nego prošli put, veći rush nego juče...kada takvog čoveka staviš u istu sobu sa heroinom eto šta se dobije, ja, a kako vidim i ne samo ja . Čak i u vreme dok sam bio klinac radio sam stvari iz sve snage samo da bih osetio svaki put sve jaču tu krajnju emociju, to ultimativnno zadovoljstvo kome sam težio, a nikako da dođe. Sada vidim koliko to nije bilo nikakvo zadovoljstvo zapravo, nego samo ispunjenje praznine koju sam osećao i tražio načine da je popunim. Bilo je tu i društveno prihvatljivih stvari koje sam radio u istom cilju ali nekako se nisu dugo održale upravo zbog nedostatka te drame koja toliko sve pojačava. Droga je bila prava stvar. Nikako to nije bio problem u koji sam upao, droga je realno bila moje rešenje za sve to, loše ali jedino rešenje koje sam znao. Jedini problem bio je u tome što se sa godinama dejstvo droge gubilo dok se na kraju sve nije pretvorilo u beskrajno crnilo u kome sam ostao da živim i dalje bauljajući u potrazi za brzim instant rešenjem.
Kada sam na mahove i prestajao da se radim dolazilo je do neviđenih ludila usled upravo nedostatka te drame koju sam sebi stalno morao da pravim i jakih osećanja koja sam morao da imam kako ne bih čuo samog sebei kako slučajno ne bih primetio da sam zapravo potpuno prazan. Daj sve i daj koliko ima pa da idemo po još! Kao što sam skoro podelio: Volim sve koje vole sve! Samo da je sve i samo da je jako i mnogo, vrlo jednostavna parola koja me vodila kroz život. Stalno drogiran ni blizu nisam bio zadovoljenja, preko toga svega uvek je morao da ide alkohol, sex i naravno drama kako bih upotpunio svoju iluziju da sam nečime ispunjem, a sve vreme prazan ko vetar.

[Vuk]

Obožavam one reči koje počinju sa SAMO: samosažaljenje, samoizolacija, samouništenje, samoprezir, samodovoljnost, samopravednost....nekako me postavljaju na mesto, shvatam koliko stvari nisu bilo onakve kakvim sam ih video i predstavljao samo da bih održao prividnost svoje normalnosti i dao još gasa svojoj zavisnosti da se ljuti na ceo svet...koliko je ustvari sve to do mene.
Kada je već uveliko prestalo da bude zanimljivo drogirati se i kada se sve pretvorilo u samo jurcanje za još i još polako sam počeo da budem ljut na ceo svet. "...svi su me zajebali..." "...mogao sam da budem skroz OK momak ali vidi sad ovo..." "...prestao bih ja možda i da se radim ali vidi ovaj svet na šta liči, u njemu nije moguće normalno živeti..." "...i ti ortaci, bivši drugovi i prijatelji, da znaju koliko je meni teško bili bi mi zahvalni što sam uopšte i živ..." "...jeste da sam ih sve zajebao milion puta ali morali su da me razumeju, nisu fer!" "...i ta familija, jeste da sam im ukaro sve što sam mogao ali kakva je to familija koja me ne razume i ne zna koliko je meni teško..." "...i taj šef, da on zna koliko je meni zajebano da radim na motoru po ceo dan u zikri bio bi mi zahvalan, a ne još da mi daje otkaz..." "...dobro istina, sam sam dao otkaz, a i slupao sam dva motora na smrt za mesec dana i da sam motor koristio da valjam dop u radno vreme ali bi bilo lepo da me razume..." "...i ta devojka, zar joj nisam dao sve štosam mogao, išli na more redovno, izlazili, kako sad može da me ostavi posle pet godina..." "...dobro jesam je varao i stalno bio drogiran, jeste da se nisam prema njoj baš najbolje odnosio ali kad bi ona samo znala koliko je meni teško da postignem i da se drogiram i da budem sa njom više bi sve to cenila..." I tako u nedogled. Jedna za drugom stvari koje u meni izazivaju samosažaljenje i vuku me u samoizolaciju, Kada mi se ceo svet učinio lošim okrenuo sam se sebi i samo sebi, valjda zato što sam smatrao da sam jedino ja normalan.
Polako sam počeo da shvatam da ni to baš nije istina, polako da priznajem da jesam ja kriv za većinu stvari koja mi se dogadja ali od toga mi u tom trenutku nikako nije bilo lakše. Samo sam se još više samosažaljevao i više se drogirao da ubijem taj samoprezir koji sam gajio. Što sam se više radio više sam mrzeo sebe što to radim i više mi je bilo žao mene samog. Što sam se više zatvarao u ta osećanja više sam se izolovao od sveta što je samo pojačalo sve te osećaje. Nisam više ni želeo da se skinem, ni da se skinem ni da živim, samo sam vegetirao, od dana do dana, od šeme do šeme i to je bilo sve. Iako sam uzimao i dalje od sveta sve što sam mogao da zgrabim i dalje sam bio ljut jer sam smatrao da to i jesu stvari koje mene pripadaju, ja sam pretplaćen na sve to, sve što vidim automatski odmah postaje moje i nema tu spora. Govorio sebi da sam samom sebi dovoljan, a ipak licemerno ne priznajući koliko zapravo nisam sposoban ni za šta. Mislio da je jedini pravi način da se gleda na stvari upravo onaj kako ih ja vidim, ja imam pravo da sudim i osuđujem sve, a mene niko jer je moja istina jedina i prava. Naravno kako niko nije delio moje mišljenje tonuo sam dublje u samosažaljenje, samoizolaciju, samouništenje, samoprezir, samodovoljnost, samopravednost...jer moj ego nije mogao da dozvoli da prizna da nisam u pravu i da je ceo moj život bio promašaj.
Istina je naravno kao i uvek upravo negde između ali mi je trebalo skoro pa godinu dana da do toga sam dođem, priznam sebi kako jeste i kako nije i kako stvari stoje. Došlo je zapravo kao veliko olakšanje sve to. Nisam više morao da nosim ta govna svuda sa sobom, neke stvari koje su se dogodile nekoliko godina ranije ja sam još vrteo u glavi...neko mi je kasnije jednostavno rekao, a ja sam bio tada dovoljno otvoren i voljan da prihvatim da: Nikada više ne moram da nosim ta sranja sa sobom, mogu slobodno da ih ovde ostavim! Ali to je bilo kasnije, prvo mi je sledio totalni mrrak, jbg, noć je najtamnija pred zoru...
U jednom trenutku sam se čudom skinu, po ko zna koji put u životu ali nekako drugačije. Nisu me na to terali, nisam bio pritisnut dugovima ili nekim većim problemima u to vreme u kakvim sam bio ranije. Jednostavno više dalje nisam mogao. Nije to da ja nisam više želeo da se drogiram, to odavno nisam želeo pa ništa, nisam više želeo ni da živim. Onesvestio sam se i bukvalno posle par dana pao u komu, ovaj deo mi je i dalje jako mutan ali opet mnogo jasniji nego što je bio u vreme kada sam bio tek par meseci čist. Posle nekoliko nedelja, možda dva meseca, mogao sam da hodam sam. U medjuvremenu sam samom sebi u naletu ludila naneo ozbiljnu povredu kako bih se delom kaznio a delom ejdnostavno sprečio da siđem u prizemlje do dilera da se "još samo jednom sredim". Mogao sam da hodam ali nisam imao gde da odem. Dva meseca čist, u medjuvremenu odjeban i od lekara i od familije i od prijatelja, nisam baš imao mnogo izbora. Nekako sam dan za danom odlagao da se uradim pijući blokatore i sedeći kod kuće. Učinilo mi se da bih možda mogao da preživim čist, da preživim ali nikako da živim. Nikakva integracija u društvo nije dolazila u obzir. Znao sam da ću se uraditi prvi dan kad krenem da glumim normalan život, to se toliko puta do tada dogodilo da mi je taj deo bio kristalno jasan.Priznao sam sebi iskreno koliko sam tada mogao svoj deo u celom sranju koje sam živeo proteklih deset godina, bio sam i prilično otvoren da primim bilo kakvu ideju koja bi me mogla vratiti na normalan put koliko toliko. Ali volja mi je bila potpuno ubijena. Nisam imao nade da ću ikada više moći da živim normalno i to je ubijalo moju volju za svime. Ako ću ponovo početi da se drogiram, a počeću, čemu onda sve ovo? Stvarno mi je bilo dosta ali nisam videš šta dalje...
Forum je delom dosta zaslužan za moj oporavak kasnije. Tu sam počeo da čitam tuđe priče i u moru ludila i narkomanskih priča koje sam živeo i do tada i kojih mi je bilo dosta naleteo sam i na nekoliko sasvim normalnih. Ljudi koji su živeliprilično slično kao i ja do tada imali su ipak nekako blaži i normalniji pristup svemu tome. To me i odvuklo na prvi sastanak NA. Definitivno mogu da se identifikujem sa mnogim pričama sa prvog sastanka. Bilo me baš briga da li je sekta, da li je crkva, da li je reto, da li je samo nekoliko zavisnika koji svojim iskustvom pomažu drugima, bilo mi je svejedno. Samo sam znao ono što sam video, a to je da su ti ljudi definitivno pričali moju priču i živeli moj život a danas su već godinama čisti i više nemaju onaj crni oblak iznad glave koji je svako od nas do tada nosio sa sobom. Tu sam dobio nadu da je moguće živeti čisto, da je moguće stvoriti nešto u životu posle svega, da imam vremena i da nikako nije kasno kako mi se do tada činilo. Ta nada je ubrzo oživela i moju volju da nešto preduzmem po pitanju svoje bolesti...i preduzeo sam...i nastavio da radim to do danas...za mene radi i dalje...

[Vuk]

Nešto sam bio u iskušenju da napišem kako mi je gotivnih bilo poslednih nekoliko dana ali ni to se nije baš desilo preko noći, sve je to proces koji je sada tu gde je ali kako sam i do sada uvideo ne mogu ni da sanjam kako će biti kroz još neko vreme. Sve se toliko brzo popravlja i kreće uzlaznom putanjom već evo skoro godinu i po da ni sam to sebi ranije nisam mogao poželeti tako dobro. Počelo je ipak polako i samo malo po malo, kao i sve u životu ali ja, zavisnik, teško prihvatam takav koncep. Malo radiš pa malo dobiješ pa opet malo radiš i još malo dobiješ...hmmm...uvek sam hteo baš sve ili mi ništa ne treba i trebao je vremena da se naviknem na ono kako svet zaista funkcioniše umesto kako što sam egocentrični ja zapovedao da bi on trebao funkcionisati.
Za početak je i sama otvorenost i iskrenost sa drugim bila prilično nov koncept za mene. Kako sam se bavio svime i svačime da bih preživeo skoro ceo svesni život naučio asm jednu stvar koje sam se držao ko sleapc, a to je da ne verujem apsolutno nikome i da uvek, ali uvek čivam leđa od svih. Nisam došao u NA tek tako otvoren i iskren sa drugima, na to me je navela otvorenost i iskrenost drugih. Sećam se kad sam tek došao, sedeli smo kod JPa i on mi se ničimizazvano =) otvorio i počeo da priča o svojoj prošlosti, familiji, bivšoj ženi, detetu, porodici, poslu, problemima i lepim stvarima....Bilo mi je gotivno da slušam jer sam znao da govori istinu i da sve to govori samo da bi podelio, nije bilo trika u tome, nije bilo nikakvih očekivanja. Samo pomoć jednog zavisnika drugom. Sa svih strana slušao sam razne priče i sve te priče bile su i moja priča ali ljudi su to tako slobodno delili sa mnom da mi u početku ništa nije bilo jasno. Ipak to je i kod mene proizvelo određenu dozu opuštenosti pa sam i sam polako počeo da se otaram ne čuvajući leđa više toliko. Potpuno nova stvar za mene. Tako oslobađajuća u tom trenutku, ne moram da mislim šta ko misli, šta ko radi, šta ko meni misli, šta ko od mene hoće....fenomenalno!
Polako sam sa ljudima počinjao da delim i svoju priču, da se otvaram i što smo više delili jedni sa drugima to sam više identifikacije nalazio, što sam više prepoznavanja video to sam jače počinjao da verujem da i ja, kao i oni, mogu da budem čist i nastavim sa životom. U to vreme jedino što mi je bilo zamislivo bio je život bez droge ali u priličnoj zbrci i agoniji od nepoznatog sevta, tako je bilo sve vreme do tada pa zašto bi se to i promenilo. Hteo sam onu opuštenost i bezbrižnost koju su ti ljudi imali nasuprot mojoj zategnutosti i uplašenosti pa sam počeo da radim polako ono što su mi rekli da je i njima pomagalo. Rekli su mi da ako ja budem radio na tome nagrada će stići...i zaista...

[Vuk]

Zahvalnost...zahvalnost....zahvalnost...
...to je ono što drugi treba da imaju prema meni kad im odvojim malo....to je ono što bi svi trebali da osećaju prema meni kad se iscimam da nešto nekome uradim i uzmem samo deo, a većinu ostavim, tako reći usluga ...zahvalnost je ono što bi svi trebali da gaje prema meni pošto se toliko cimam oko svih i kad mi je loše...nekim drugim rečima pojma ja nisam imao šta ta reč stvarno znači!
Osetio sam zahvalnost zaista i iz dubine duše kad sam se osetio potpuno prihvaćenim negde, ne onakvim kakvim sam se pravio da sam nego baš onakav kakav jesam. Čak i sad ponovo pišući na svojoj temi sećam se koliko sam stvari u samom početku pokušavao da ublažim ili čak i sakrijem samo da bih se drugima dopao i samo da se nebih stideo sebe šta sam sve radio. To je OK, bilo mi je potrebno to, sa nekoliko meseci čistoće gde mi je komp jedini prozor u svet čudo je da sam se uopšte i otvorio i potražio pomoć. Sedim sad u svojoj novoj gajbici i UŽIVAM bre, sa svime što mi nosi život tu i tamo vidim da sve, baš sve ide po planu...niko mi doduše još nije saopštio taj plan ali za sada mi se dopada.
Tek kada sam shvatio da ne moram da budem bolestan za uvek, da mogu da počnem da se oporavljam, da život zaista postaje moguć počinjao sam da poimam reč zahvalnost. Koliko god zla naneo ljudima oko sebe, a još i više onima kojima imena ni ne znam, sa svim načinima na koje sam sebi naudio ipak mi se otvorila šansa da se izvučem. Koliko samo ljubavi za mene postoji tamo negde kada i posle svega toga mogu da se osetim voljenim i prihvaćenim, mogu da volim i prihvatim sebe kakav jesam i da se menjam polako, mogu da prihvatim i volim sve oko sebe upravo takve kakvi jesu. Zahvalan sam na tome.
U mnogo navrata sam mogao da izgubim glavu i to nije ništa što ovde većina nije prošla, javljao mi se zdrav razum tek na mahocve kada se situacija već toliko pogorša da nema nazad, zahvalan sam danas što sam taj mali glas poslušao i što sam danas živ. Hteo sam da odustanem od svega, nisam imao više snage ni za dalje drogiranje, a za život sam odavno izgubio nadu, zahvalan sam što mi se prozor ipak otvorio i pokazao mi ljubav za mene koju sam tako slepo godinama odlučivao da ignorišem. Sve vreme bila je tu ali sa stvarima kako sam ih ja radio nisam želeo da znam za postojanje bilo čega većeg i jačeg od mene samog. Mislio sam da ako nešto takvo i postoji samo će me spržiti nekom munjom i završio sam priču. Ja sam taj koji vedri i oblači, ja sam taj koji se pita koako će stvari funkcionisati, na kraju - ja sam taj koji je sebe i doveo do dna i nastavi da kopa da vidi jelč ima nešto dublje odatle. Zahvalan sam do neba što nisam ja taj koji je najveći, najmudruju i najjači, što nisam ja taj koji mora voditi život i sve imati pod bezuslovnom kontrolom u svakom sekundu i predvideti sve moguće ishode kako bi izvukao najviše iz situacije. Zahvalan sam što verujem da postoji toliko ljubavi na nebu koliko ja nikada u potpunosti ne mogu pojmiti i što je uvek dovoljno da uradim samo prvu sledeću dobru stvar koja me voli pa da sve ispadne kako treba...i bolje.
Zahvalan sam na ljudima koji su mi prijatelji kakve nikada ni sanjao nisam da ću imati i na mogućnosti i slobodi da danas radim šta mi volja, a ne šta je volja heroina. Zahvalan što mogu da se spakujem u mali ranac i zapucam bilo gde samo jer me ništa ne drži u blizini zgrade, kvarta ili dilera. Dobro zahvalan sam i na šengenu ali to je nešto drugo
Zahvalan što imam kuću, porodicu, prijatelje, mir, hranu i lepo toplo kupatilo koje danas zaista koristim i da se istuširam, a ne samo da serem proliv u heroinskim krizama drugi dan i povraćam sve što sam pojeo jer nema mesta i za hranu i za dop u isto vreme u meni.
Zahvalan sam na slobodi koju sam dobio...

[Boban]

Bravo Vuce!!! Jos jedan brat anonimni Da puno puta zaboravimo kako trebamo svaki minut,sekund zahvaliti Bogu,visoj sili na slobodi koja je neizmerna sa bilo cim sto napaja ljudsku dushu.Hvala vam momci sto nas podsecate kada se malo okrenemo .Hvala vam ste tu.Kao sto rekoh jos jedno jako svedocanstvo.Hvala.