TEMA: NISTA!!!!!!
Moderator: sanela
-
pepeljuga84
- Posts: 1057
- Joined: Mon May 09, 2005 10:07 am
- Location: Beograd
EXTREME FEAR & LOATHING IN "VRT DOBRE NADE"
Helou drugari!
Evo, neko je pomenuo da bi da cuje kako je ovih dana u nasem zooloskom vrtu ovde u Bgd.
Ovde sam se malo (yeah, right) raspisala o svom iskustvu iz posete vrtu, a ko nije u fazonu da cita, evo mog utiska i saveta, u(vrlo)kratko:
Savet od mene – NIKADA nemojte ici u nas zoloski vrt, ako ocekujete da vas to oraspolozi, ako ocekujete da ta poseta bude lepa i prijatna i NIKAKO nemojte voditi sa sobom svoju decu, niti bilo ciju decu mladju od 13 godina.
Narocito nemojte ici ako ste osetljivi, slabijih stomaka, slabijih zivaca ili ako ste i malo u bedaku, a - ne daj Boze - ocekujete da vam "lepe, plemenite i srecne zivotinjice" daju malo "emotional boost", da vas oraspolozi setnjica po ovom mestu strave i ekstremnog uzasa.
Kao sto rekoh, pre nekoliko dana, a bio je super suncan dan, setamo se moj Mladozenja i ja po Kalisu. Super.
Dobijem ja najzad i moj dugo zeljeni helijumski balon, veeeeeeelikog plavog delfina, kojeg shacujem vec bar dva leta. Znam, znam... imam tri banke, nema smisla, glupo je i sve to...
Ali MNOGO mi se dopao, jos od kad haha! A barem 5 klinaca me je, posle u Knezu, startovalo za njega, od kojih je jedan trogodisnjag pokusao da mi ga i otme! Bezuspesno! Zamal` se ne potukosmo! Haha salim se! (gistro)
Evo ga sad, levitira mi tu po gajbi, dok ga nas debeli macor juri!
Mislim, balon, ne trogodisnjak.
Dakle, rekla, pa - porekla. Sebi sam rekla, posle svoje poslednje posete vrtu, pre nekoliko godina, da vise NIKADA necu u njega uci.
Ali, eto... lep jesenji dan, sunce upeklo, moje sunce sa mnom.... ponela me emocija, valjda, a njemu se bas islo. Kaze, nije usao u zoloski od svoje sedme godine.
Ajd`, kad nije, da probamo. A raspolozenje mi vec opada, diskretno I izokola upozoravam svog turboraspolozenog Mladozenju da bude spreman na mogucnost da iz vrta izadje potpuno smracen, sto se meni dogodilo pri poslednjoj poseti.
Svratismo prvo do C-marketa u Dusanovoj, I napunismo ranac sargarepama I jabukama.
Nikada, od kad znam za sebe, nisam usla u vrt praznih ruku.
Tada je jos bilo I dozvoljeno hraniti zivotinje, a sad, kao, nije.
I uvek su me ucili da ih hranim “zdravom” tj. odgovarajucom hranom, a ne grisinama I cokoladom. Sad smo u pretrpanom rancu imali vrhunski shvedski astal! Puca od zdravlja!
Podjosmo, natovareni, put vrta, s nadom u najbolje I (ja) zebnjom oko srca.
I, nakon krace rasprave s neandertalcem na ulazu, koji nije dozvolio da udjem sa svojim prelepim lebdecim delfinom:
“Gospodjo (!), delfin ne moze unutra! Ostavite ga negde ispred!”
“Ali gospodine, stvarno necu njime hraniti zivotinje! Pa kosta 250 dinara! Hocete mozda vi da ga drzite dok sam ja unutra??”
“Ne, ne, negde ga ostavite!”
"Ali gospodine, ovo nije PRAVI delfin, nece on nikog u vrtu da UJEDE!
stekovah ga u radnji do, te udjosmo.
Lep dan, vrt pun decurlije, svuda trckaraju klinci od 3-4-5 godina.
Samo se ponekad, ali dovoljno cesto da primetis, zaori decji vrisak i histerican plac. Bas onako, primetno cesto i jako.
I, s vremena na vreme, provalis kako poneko dete, samo ili u narucju smracenih roditelja, hita ka izlazu.
I nista. Malo te prodju zmarci, pa nastavis.
Setamo se mi...gledamo ptice u kavezima u kojima ne mogu ni da rasire krila a kamoli da polete. Tuga. Vec nas tuga neka obavila, a tek smo 20 metara prosli…
Hteli mi da znamo u sta gledamo ali - avaj - nigde nema table, nigde ne pise sta je u kavezima!
Mladozenji vec malo cudno, da ne kazem "dodgy".
Meni vec malo neprijatno, da ne kazem "neprijatno".
Prodjosmo i ptice na pocetku... rekla bih vam I koje su, da je bilo natpisa….pa onda sve one razne slatke koze i muflone i jelene... Bar se nadam da su to bili, jer - za vecinu - ne videsmo sta su.
Sve zivotinje – stond k`o dupeta. Uglavnom leze na zemlji, ne mrdaju.
One koje mrdaju – jedva mrdaju. Neke kidisu na hranu. Jelen ispusta glasne krike od kojih se dize kosa na glavi.
Onda bizoni...nekoliko njih, ogromnih, sprckano u prostor nedovoljan da naprave vise od 5 koraka.
Pored njih kamile, koje su delovale, kao i sve ostale zivotinje, potpuno izdeprimirano, s tom razlikom sto su one bile i agresivne na miris hrane, te su kidisale na moju jabuku, koju sam im i prepustila.
Nisam ni znala da kamile toliko vole jabuke.
A mozda su ove samo bile pregladnele.
Kao I sve one koze I mufloni… kao pregladneli. Kapiram, da su siti, ne bi bas toliko ludacki agresivno napadali pis povrca.
Pored kamila - kucica s terarijumima, tzv. "zmijarnik".
Jaoj majko. Jaoj oce.
Unutra - raspad.
Ali - bukvalno.
Zidovi se bukvalno raspadaju, boja se vec odavno oljustila, sad se ljusti neki treci sloj krecenja od pre 30 godina. Sve tamno zuto, tamno sivo, prljavo i smrdljivo.
U terarijumima, ne u svim jer su neki prazni ili cuvaju one famozne istocnotunguzijske nevidjive zmije (Serpentum Tungusis Invisible), leze i uglavnom ne mrdaju - iste zmije!
Osim 2-3 smuka, sarke i takvih hiperegzoticnih primeraka koje sam mogla sama na nahvatam u setnji po Fruskoj Gori, i osim jednog lepog albino-pitona, svih ostalih 5-6 zmija bilo je - identicno!
Sve go piton do pitona! (Uh to bi bilo ostvarenje sna moje drage prijateljice Milice, ali to je neka druga prica...)
Mogli su `ladno da budu i preparirani s obzirom na kolicinu kretanja koje smo videli.
Mambe, zvecarke, kobre, boe.... nista nigde!
Ma mogli su bar jednu belousku da navataju na Savi, nalecem na njih kad god sam na placu... al` ajd, nema veze ni to. Mada… verovatno je I bolje sto nisu, i ove zmije koje imaju ili su mrtve ili bi volele da jesu.
Tuga.
Onda udjemo u potpuno mracnu kucicu u kojoj nije bilo ljudi.
A ljudi nije bilo jer je smrad pekao za oci.
Nas dvoje, vrli avanturisti, izadjemo da uzmemo puna pluca vazduha, pa se vratimo da vidimo sta se krije u mraku I smradu misteriozne kucice.
Bazen crnog, smrdljivog mulja, po kome plivaju kojekakva govna. Bukvalno, fekalije.
I to ne bilo cije, vec velike, nilskokonjske!
A to smo shvatili kad je iz tog gustog a tecnog pakla odjednom bukvalno iskocio JAKO veliki nilski konj, razjapio jebeno JAKO velike celjusti I preplasio nas na smrt! Iako smo bili iznad njega tj. on je bio dole, u bazenu, iskreno…prestravili smo se.
Ova prelepa, plemenita zivotinja je ocigledno bila skroz pomahnitala.
A nije bilo mesta ni da se okrene oko svoje ose. Mozda bi, uz malo napora, I uspeo.
Kad je preteci “zevnuo” tako na nas, videli smo da nema ni zube. Povadjeni ili polomljeni.
Od svih kanala, oduvek sam najvise volela (I jos uvek volim) Animal Planet I Discovery Channel.
Bas imaju zanimljive emisije, I sad kapiram da covek I dosta nauci gledajuci njihov program.
Na primer, ja sam o nilskim konjima naucila da su, osim sto su fantasticno lepe zivotinje, kojima (I zbog same velicine) je neophodno dovoljno prostora za zivot, oni takodje I ekstremno opasne I ekstremno teritorijalne.
Taj stepen teritorijalnosti ih I cini tako opasnim po ljude, koji nekad camcima zagaze I u njihovu teritoriju, a onda su, s optostenjem, najebali.
A da ne pominjem koliko ste vrhunski, s oprostenjem, najebali, ako se nadjete u siroj blizini ovih stvorenja kad – imaju sitnu decu, koja trckaraju okolo, po dnu reke I sl.!
E, pa tek kad nam je ponestalo vazduha posle minut-dva, I kad smo izasli iz ovog paklenog mesta, zeleni u licu a tuzni u srcu, shvatili smo sta se desava.
U malcice vecem bazenu pored kucice, u isto tako smrdljivom I uzasno prljavom mulju po kojem plove fekalije I ostaci hrane koje ljudi ubacuju (jel neko zaista misli da ce napaliti nilskog konja od 2 tone ubacivanjem jednog smokija u bazen?), nalazio se jos jedan JAKO veliki hipopotamus I – njena beba!
Tek tada se setih da smo u “Politici” pre metar-dva videli I fotku I vest, da je veliki Buca dobio cerku, ako se ne varam! Ma, ne mozete da verujete kako je to stvorenje slatko!
A ne mozes ga ljudski ni videti, jer je ili pod vodom ili ga mama stiti I zaklanja svojim telom, sve vreme. U par navrata smo uspeli da vidimo bebu I potpuno se raspilavili! Majka nije ni dizala glavu iznad povrsine (mislim da mogu da ostanu pod vodom jezivo dugo, pola cuke ili sl.), malo su se kao pomerali metar levo-desno, jer nije ni bilo mesta za drugacije I vece manevrisanje.
Posle prvog “udara” kompletne raspilavljenosti pri pogledu na to cudo prirode, “spustanje” je bilo bas strasno.
Skapirali smo da je ova porodica odvojena, da je ponosni otac zatvoren u onom stravicnom uzasu, u onoj prljavstini I smradu, u kom ne moze ni da se okrene, ali moze da, kroz jedan zid koji ih deli, cuje svoju bebu, svoju prorodicu. A ne moze da im pridje. Ne moze nista.
Ta divna, ponosna zivotinja. Zastrasujucih celjusti…povadjenih I polomljenih zuba… ocigledno zaista poludela od samoce, od nedostatka prostora I tuge za svojima… od svega…
Iskreno, srce mi se steglo, a knedla u grlu postala suvise velika da bih je progutala.
Samo je stajala u sred grla I gusila me, a ja sam se trudila da se ne rasplacem kao ludak tu, pored desetak roditelja s decom koji su se svi uzbudjeno utrkivali ko ce vise cipsa I smokija da ubaci u prljavu vodurinu, trudili se da pogode mamu da bi se ona pomerila tj. da bi videli bebu.
Sigurna sam da su mogli na nju da bace I brdo cigala, a da se ona ne bi pomerila ni milimetar.
Nije glavu digla iz vode. Verovatno je pricala sa svojim Bucom, zvuk mnogo brze putuje u vodi.
Mozda I nije, nisam sigurna. Alii sigurna sam da je jako tugovala za njim, I za cistom vodom, I za bazenom u kojem bi mogla da protegne noge I napravi nekoliko koraka… I sigurna sam da ni ona ne bi zelela da zivi, da provodi sve svoje dane I noci u tom smradu I prljavstini, da nije njene bebe.
Bar je sada imala neki razlog, neku srecu za sebe.
Nije htela ni da pogleda ljude. I mi smo je tako dobro I potpuno razumeli.
I sklonili smo se odatle, I oboje nas je bilo I sramota I oboje smo pokusavali da progutamo te knedle koje su nas gusile.
Prosli smo pored bazena s fokama, njih 7-8, koje imaju znatno veci bazen, lepo uredjen, s mnogo bistrijom vodom (znaci moguce je!). Bilo mi je zao sto nisam na vreme izvadila aparat, da slikam potpuno fenomenalnu scenu – 6 fokica, s potpuno preslatkim licima (iako bar jedna nije imala jedno oko), jedna iza druge, u savrsenoj koloni, pravi – vozic! Bukvalno u vozicu!
Da imaju nekakvog trenera, kao sto je praksa preko, bilo bi mi jasno. I jadno. Ovako, one su se same organizovale u vozic, I ocigledno zabavljale, plivajuci ledjno, skacuci s malog drvenog mostica….
One su nas malcice razgalile nakon uzasa koji nas je ubio u pojam.
Ali…avaj…sreca kratko traje, pa smo videli, odmah pored fokica, I drugi bazen, u kojem je nekada obitavalo brdo pingvina! Ko je ikada bio u vrtu mora da se seca, oni su mi uvek bili nekako posebno lepi. Ovog puta, taj bazen je bio prazan, vrlo zapusten, a na treci pogled smo shvatili da voda u njemu nije stvarno bila crna, vec je bila puna crnih ribica.
Ogroooooomno jato crnih ribica. Koje su, ocigledno, uzgajane da bi bile hrana fokama I ostalim ribojedima.
Kapiram da se I to mora raditi, ali nam je, nakon svega, ta scena ostavila malo gorak ukus u ustima.
Te smo produzili dalje.
Prosli smo pored jako puno praznih kaveza, jako malih I jako praznih, a oni koji nisu bili prazni – bolje da jesu. I na samo par njih je bilo nekih naziva.
Razliciti glodari…tvorovi…. u tim mracnim, betonskim kavezima, s potpuno zardjalim sipkama kojih se secam od pre 25 godina! Kao da od onda nisu ni JEDNOM ofarbane! Zapravo, sigurna sam da nisu.
Rakun je bio potpuno ocaravajuc! Gurao je rukice kroz resetke tj. mrezu I nezno mi dodirivao prste.
Dali smo mu malo sargarepe koja mu se nije svidela, ali je zato jabuku smazao za sekund.
I nije je prethodno oprao! A bas me je zanimalo da li ce stvarno…. Mozda, da je bilo posude s vodom I bi… Nadajmo se da je posuda bila negde unutra…
Onda smo zaculi jos jedan, stvarno uznemirujuci, decji vrisak. I jos jedno hitanje ka izlazu, u narucju zabrinutih roditelja.
Prolazili smo pored kaveza sa vukovima I psima. Po 2-3 u kavezu. Nekoliko vukova, jako puno pasa.
Jedan divan beli vuk. Svi leze. Skoro niko ne mrda.
U jednom kavezu, jedan vuk lezi, a drugi seta. Ima mesta za 4 koraka levo I 4 koraka desno.
I to radi. Broji korake. 4 levo 4 desno. Bez pauze, non stop. Ne obazire se na posetioce koji ih mame, nude hranu, gadjaju hlebom…. 4 levo 4 desno…. Prelepo bice…koje je potpuno izgubilo “razum”.
Zivotinja koja je ocigledno poludela.
Ne mogu vam ni opisati kakav je to strasan, uzasan prizor.
Zivotinje koje ne leze, rade sve isto – po par koraka gore-dole, koliko ko ima mesta.
I to je sve. To je to. Minuti, sati…Dan I noc. Stalno.CEO ZIVOT.
Kako I ne bi poludele.
Vec nam je jako lose bilo od svega vidjenog.
Jedino su psi bili jos uvek pri sebi, valjda. Uglavnom su I oni lezali, ali neki su skakutali I mahali repom, neki su lajali… I bilo je pravo osvezenje videti neku zivotinju kako se ponasa u skladu sa svojom prirodom tj. normalno.
Pretpostavljam da se s psima neko I igra, da ih nekad, nadam se, neko I pomazi.
Valjda su zato I ostali normalni.
Ali ne znam zasto su tako puno kaveza u zooloskom vrtu natrpali psima, umesto nekim zivotinjama koje deca ne mogu da vide na ulici svakog dana?
Valjda, da se ne vidi da je jezivo mnogo kaveza prazno??
I bolje sto je prazno, samo nek se prazne…
Polako smo prolazili pored tih kaveza sa psima I vukovima (nekada su imali I australijske Dingo pse I kojote…), I meni se ucinilo da je u jedan kavez kojem prilazimo uslo nesto malo cupavo!
Kad smo se priblizili, videla sam da do zida leze dva vuka, a blizu resetki, to malo cupavo je bilo – zekina glava, s usima!
Sapice malo dalje…ostaci repa, valjda..jos dalje…
Onda jos jedan par prelepih, bas dugackih usiju, crno-belih, jako cupavih I krvavih, metar dalje…
Knedla je odjednom postala jako velika. Jako velika.
Dva 4-godisnjaka, kovrdzava blizanca, prilazili su iza nas s roditeljima, I ja sam se u sekundi okrenula, nesvesno zaklonila pogled svojim telom, koliko sam mogla, I skoro skocila da im kazem…. ali klinci su vec, uzbudjeni I kikocuci se, dotrcali, ja sam se pogledala s Mladozenjom, pa sa mamom koja je provalila da nesto nije u redu I pozvala sinove do nje… I onda se zaorio vrisak, prvo jednog, pa nakon par sekundi I drugog decaka.
Vristali su I plakali, nikada ranije nisu videli krvave delove zekine glave I sapice…rastrgnute I razvucene po celom krvavom kavezu.
Sigurno je bilo ostataka bar tri zeca.
Roditelji su zgrabili decu, u potpunom soku I oni sami, kad su videli sta je u kavezu, I krenuli u pravcu izlaza hitrim korakom.
Ovi decaci nikada nece zaboraviti tu jezivu scenu.
A necu ni ja.
Tih par minuta, od kad smo stali ispred tog kaveza pa sve do panicnog odlaska ove porodice, ta cela scena… Morala sam da sednem na klupicu na minut, da pokusam da I ja ne zavristim od uzasa I nemoci I tuge. Jeziva me je tuga obuzela.
I zbog te dece, (a bilo ih je jako jako malih, a dovoljno velikih da shvate sta su videli), koja su se ekstremno istraumirala, I zbog zeka, koje su ocigledno kao I ribice, uzgajane za potrebe ubacivanja u kavez vukovima, I zbog vukova, kojima nije bilo ni do cega, koji su bili mrsavi I ludi, I zbog nilskog konja…I zmija… I pticica zakrzljalih krila I opalog perja…
Nisam neka “devojcica”, ne placem cesto. Naprotiv.
Ali sada su mi suze stajale na vrhu te knedle I samo cekale…samo cekale…
A umesto da odemo…da samo izadjemo.. da odmah napustimo to strasno mesto tuge I nesrece.. mi smo odlucili da se dokusurimo i prodjemo kroz ostatak vrta.
Krenuli smo do majmuna. Napolju je njihov veliki kavez bio prazan. Unutra im je zimsko skloniste, relativno novo I sredjeno.
Usli smo u taj pretopli (za nas, za njih je verovatno super) prostor, sa velikim zastakljenim prozorima na zidovima levo I desno, kroz koje smo mogli da vidimo nekoliko vrsta majmuna.
Nije bilo tabli ni oznaka, pa smo mogli opet samo da nagadjamo u sta smo gledali.
Mini-majmuncici, mislim da su kapucineri, onda oni sa duuuugackim repovima koje koriste kao trecu ruku…
U stvari, sigurna sam da je sada bilo znatno manje majmuna nego pre nekoliko godina. Mnogi kavezi su bili prazni (surprise surprise), a majmuni kojih se secam od ranije nisu bili tu.
I onda smo dosli do dva kaveza sa simpanzama. U jednom – dva. Sede I gledaju nas kroz staklo.
Ne reaguju ni na sta. Uopste.
Izrazi lica su im potpuno prazni.
Inace, simpanze su jako inteligentna I osecajna bica, izuzetno druzeljubiva, inteligentna I radoznala.
Nagledala sam se “Monkey Worlda” kao niko, za poslednjih nekoliko godina. Znam ih!
Ova dva bica su bila potpuno letargicna, odmah je bilo jasno.
U drugom kavezu, tri simpanze, od kojih je jedan, najveci, najcrnji I najcupaviji, ocigledno “gazda” ove kuce, jednom protrcao kroz kavez, sto nas je jako prijatno iznenadilo.
Drugi je sedeo na ljuljasci, I buljio u prazno, ne pomerajuci se.
Izgledao je jezivo. Natecenog dupeta, crvenkasto-roze, kao infekcija koze. A kozu smo videli jer mu je dlaka opala. Sa dupeta skroz, a sa ostatka tela – dobrano. Ofucana, zapustena, letargicna, fizicki I psihicki bolesna zivotinja.
Dobili smo zelju da porazbijamo sva stakla I pustimo ih sve napolje.
I njih, I nilske konje, I zmije, I zebre I slonove…. da ih samo pustimo… sto dalje od ovog uzasnog mesta… I da trcimo odatle zajedno s njima, da se vise nikad niko tu ne vrati….
I onda smo videli treceg.
Ovaj primat je bio POTPUNO neuracunljiv. Ocigledno lud. Potpuno.
Pokreti koje je pravio, bez prestanka, bili su vise nego uznemiravajuci.
Kao autisticno dete. I konstantni pokusaji da se cese svuda, po ledjima, po tabanima, glavi, ramenima…. sve ga je jako jako svrbelo, izgledao je kao da se najstrasnije muci.
Napravio bi par koraka, zaleteo se, a onda se bacio na pod I gurao tako do zida, cesuci tako ledja I mesta koje nije mogao da dohvati rukom.
Onda uza zid, onda bi zubima cesao tabane I delove na rukama I nogama, koje je mogao da dohvati.
Onda par koraka zaleta, pa – na pod, pa – uza zid, pa – sve ponovo.
Bez
prestanka.
Cekali smo da vidimo neki drugi pokret, neki znak preostalog duha I razuma…dugo smo cekali, a u medjuvremenu bili svedoci ove mucne predstave.
Uzela sam kameru I moj Mladozenja je, u istoj sekundi, rekao ono sto sam ja, u potpunom ocaju, pomislila – ovo snimamo I odmah saljemo onim dobrim I sposobnim ljudima u engleski “Monkey World”!
Bez zezanja!
Kada budu videli ove snimke, stvorice se u Beogradu I uciniti sve da se ove lude, bolesne I nesrecne zivotinje sklone odavde, iz te njihove mracne kuce strave I uzasa!
Vredelo je pokusati. Tesili smo se da ce doci I odvesti ih odavde, na ono njihovo veliko imanje, u one lepe velike kaveze I ono ogromno dvoriste pod otvorenim nebom, s travom I drvecem I vazduhom…. I drugim napacenim bicima poput ovih nasih, koja su se potpuno oporavila od razlicitih mucenja I tortura…
Poceli smo da snimamo.
Bilo je toliko mracno, da smo videli da je na snimku samo – crnilo. Nista nismo uspeli da zabelezimo. Dogovorili smo se da dodjemo opet, ranije, ujutro, I da ponesemo 2-3 jake baterijske lampe I da lepo snimimo sve.
I tu vise nisam izdrzala I suze su same krenule.
Jecala sam pred onom decom I roditeljima, kao da imam 5 godina.
M. me je pomerio, da ne gledam to plemenito bice kako dere sopstvenu kozu o pod I zidove kaveza…
A stali smo ispred kaveza sa zivotinjom koja je meni oduvek bila jedna od najlepsih, najsladjih na svetu, I cije su bebe meni uvek bile ubedljivo najsladje bebe na svetu.
U kavezu je bila jedna ljuljaska, I na njoj je sedela zivotinja za koju sam odmah znala da je primat, ali sam tek nakon 10 sekundi gledanja provalila da je – orangutan.
Umesto one njihove vatreno narandzasto-crvene boje, ova, mislim da je zenka, je bila jako bleda…krzno ofucano I proredjeno… lice…joj…tako bledo…I s tako bolnim izrazom… Izraz bolnog mirenja sa sudbinom…da ce do kraja svoj zivota biti tu, da je to, TO tj. NISTA – sve sto ima, do kraja zivota.
To je sve sto ce videti, sve sto ce raditi…
Sedela je na toj sipki, potpuno prazna I tako strasno gojazna. Neko je uspeo I da je ugoji kao svinju, pa verovatno ne moze ni da se vesha s jedne na drugu ljuljasku, ni da se penje…
Sada moze samo da sedi na sipki, I da gleda kroz staklo.
Nisam mogla da zaustavim suze. M. me je izveo napolje, na svetlo I vazduh.
Seli smo na klupu, da dodjemo sebi. Hteo je odmah da me vodi kuci, nikada me ranije nije video takvu. Nikada me nije video da tako placem. Sve zajedno sam jednom zaplakala, od kada ga znam tj. od pocetka godine.
Nisam htela da idem. Htela sam SVE sada da vidim. Pocela sam da osecam mrznju.
Znala sam da cemo nesto preduzeti, nije mi na pamet palo da samo izadjemo iz ovog pakla I odemo kuci. Skapirali smo da cemo nesto da preduzmemo, nesto pametno I smisljeno.
Najsladje bi mi bilo brutalno prebijanje direktora vrta, I to svakodnevno, neko vreme.
Ali to bi bilo samo za nas gusht.
Poceli smo da iz potpunog ocaja I tuge I mucnine, prelazimo u osecanje nade I konstruktivnog besa. Ekstremnog besa. Ali konstruktivnog.
Sreca sto direktor vrta nije prosetao tada svojim carstvom.
Mislim da bi ga u tom trenutku M. ubio jednim udarcem.
Znam, to ne bi bas bilo konstruktivno, al` bi mozda onda na njegovo mesto dosao neko ko ne bi hranio vukove zekama, verovatno zivim, u vreme kad se ocekuje najveca poseta najmladje dece.
Krenuli smo dalje.
Na tabli je pisalo ‘BABY ZOO VRT”, sto nam je vratilo polu-osmehe na lica, narocito meni.
Nadala sam se da ce me raspilaviti I utesiti pogled na krznene bebirone.
U kavezima – psi. Odrasli. Pit bul terijeri. I mesanci. I seteri. I nesto sto lici na dogu I retrivera.
U jednom kavezu, jedine dve bebe koje sam videla – dva prelepa meceta. Neobicna, jako izduzenih njuskica, tamnog, skoro crnog krzna, sa po jednom belom tufnicom na grudima I onim tipicnim, plisanim, polukruznim, “punjenim” usima zbog kojih su mede – mede, I zbog kojih su tako jebeno slatki!
Ovi mecici, u neverovatno malom kavezu u kom ne mogu ni da potrce ni da se zaigraju ljudski tj. mececi, poceli su da kidisu na sam miris jabuke koju sam tek izvadila bila iz ranca.
Delovali su pregladnelo. Poceli su da cvile I mole, penjuci se na zadnje nogice.
Podelili smo jabuku I hranili ih kroz zicu.
Baka s unucetom je bila pored nas, I oni su se divili I tugovali.
Trazili smo jos beba u ovom “baby” vrtu, ali osim par nekih glodar-primat vrsta (odraslih, bez table s podacima) pasa (odraslih, bez table s podacima) I praznih kaveza nista drugo nismo nasli.
Kucica pored ovog “posebnog” vrta nije imala vrata s posetilacke strane, vec samo dva velika, potpuno siva I prljava, umazana prozora.
Ocigledno nije ni bila predvidjena za razgledanje.
Radoznali ( I optimisti), kakvi jesmo, naravno da smo odmah otisli do prozora, u nadi da cemo videti neke lepe cupave bebe kako kuliraju u toploj sobi.
Iza prvog prozora krila se soba s novinama poslaganim po celom podu. Bilo je suvise prljavo da se jasno vidi, ali mislim da je u jednom kraju bio jedan tvor.
Ili tako nesto, te velicine.
Kroz drugi prozor smo videli unutrasnost fabrike hrane za stanovnike vrta.
I smucilo nam se.
Takodje na novinama, mali milion cupavih stvorenja, koja su izgledala najvise kao zamorci, a mogli su biti I zecevi illi hrchci.
Udaljili smo se od kucice.
Onda sam se setila kako je, pre dosta godina, u vreme krize I inflacije, mladja sestra moje drugarice morala da se nekako resi zeke kog je jako volela.
Imali su mali stan, bila je zima, zeka vise nije mogao da zivi na terasi, kakio je svuda po stanu, kakio je abnormalno mnogo I cesto, a sam je porastao – na svacije zaprepastenje – do velicine psa.
I to ne onih dzepnih pasa, vec onih “ljudskih”, tipa…mali koker Ili tako nesto.
Da ne poverujes. Naravno, mladja sestra moje drugarice je ceo dzeparac dala svojevremeno za zeku, jer joj je ljubazni prodavac “iskreno” rekao da se podrazumeva da ce zekica uvek ostati tako sladak I mali! Pa, ko ga ne bi udomio!?!
I onda je, odjednom, mini-zekica postao ogromna cupava masina za pravljenje I distribuiranje enormne kolicine neobicno smrdljivih govanaca, po tepisima, naravno.
Tih godina, ljudi su, od te silne bede I nemastine, pustali svoje kucice I macice na ulicu, a svoje zeke jeli za Novu godinu.
Ili im je samo filing bio kao da je Novac, kad je bilo mesa na stolu.
Ma, znate I vi verovatno, kako je bilo, secate se (na zalost).
Posto je ovo ipak bila “fina kuca”, siromasna ali fina, odlucili su, nakon nekoliko poziva I raspitivanja za uslove, da je najbolje da zeku odnesu u beogradski zoloski vrt, jer ce tamo zeka imati I krov nad glavom, I hranu, I – sto je jako lepo – najzad I drustvo!
Setili smo se, moja drugarica I ja, da smo videle jedan ogroman kavez u vrtu, vise kao kokosinjac ogradjen zicom, koji je bio PUN zeka, najrazlicitijih velicina, boja I dezena.
Delovalo je kao zecji tajm-sering na Karibima, pa su spakovali zeku Dragoljuba u kutiju od televizora (u koju je jedva stao, a TV nije bio 36``!!) I odneli u zoloski.
I stvarno, odmah su ga smestili u taj veliki zecji Karibi-kokosinjac tj. u “zimsko skloniste”, koje je, ako se dobro secam, imalo bolje grejanje nego ja na gajbi.
I mala Dusica, kao I njena porodica, bili su odahnuli. Bila je tuzna, naravno, to joj je bio prvi I jedini I najomiljeniji ljubimac, ali je I onda razumela da je to najbolje resenje.
Ispostavilo se da je pola Beograda uradilo isto. Na stotine beogradjana je jednostavno otpustilo svoje ljubimce iz sluzbe, pustilo ih na ulicu (sto je poseban fenomen, koji bih bas ekstremno drasticno sankcionisala, da sam Kraljica Sveta. Ili bar Neko Vazno Mudo u vladi), uglavnom na Kalimegdanu, a oni cestiti(ji) su ostavljali svoje “ljubljene kompanjone” u (I ispred, nekad) zoloski vrt. Narocito zeceve I te manje zivotinjke. Zato je, valjda, njihov kavez I bio tako pretrpan, u vreme kad sigurno nije bilo kinte za kupovinu zivotinja. S druge strane, svi znamo sta zecevi mnogo dobro rade…mnogo produktivno, u stvari. Ne znam za dobro… haha (obicno se “k`o zecevi” ne kaze bas u dobrom kontekstu, jel da?)
E, i onda su sankcije rapidno stegnute jos vise, odjednom je umesto ono malo…bilo cega, nije bilo vise – nicega. Tako je, posle nekoliko nedelja, do Dusice slucajno dosla informacija koju su njeni pokusali da sakriju – neko je provalio da je direktor vrta koristio zeke kao hranu za vukove, tigrove, pume, leoparde….
I Dusica je, bas kao mali blizanci tog dana, dozivela potpuni fras.
Onda sam se, dok sam se sa M. pentrala kamenim stepenicama ka velikim macama, setila i lavice (tigrice?), koja je za vreme bombardovanja pojela sebi prednje sape!!!
Ta prica mi je uvek bila olicenje celog tog perioda, celog tog jezivog leta.
A ovog popodneva u zoloskom vrtu, postala sam uverena da je ta jadna zivotinja pocela da se jede jos i pre toga. I da ce ovi zatocenici takodje poceti to da rade. Ona simpanza je vec pocela.
Isli smo kamenom uzbrdicom, gledajuci prvi polu-pristojan ovelik prostor, gde bi neka “srecna” zivotinja mogla cak i da potrci! Samo jos da je bilo makar malcice trave…ili bar jedno drvo…al` ajde da ne preterujemo. Srca su nam bila puna sto, dole, nekoliko metara ispod nas, vidimo dva medveda kako – hodaju! Lepi, nasi medvedi, cini mi se. Iz nasih planina, oni “suri” ili vec kako se zovu, tamno braon, leph oblih njuskica… kao nacrtani.
Par, pretpostavljam. Zenka je svetlija i malo manja od bas krupnog muskog mede.
S neopevanim uzivanjem smo ih gledali kako – hodaju! Polako, ali sigurno, hodali su. S jednog kraja ogradjenog kamenoloma, lagano lagano su dosli do naseg kraja tj. meda je dosao, a medinica je stajala u mini-bazencicu tj. bari vode.
Meda je molio za hranu. Senio kao pas.
Nije trebalo to da radim, ali udovoljila sam njegovom zahtevu i bacila mu pola jabuke. M. je bacio drugu polovinu medinici. Upala je u vodu, pored nje, srecom. Na sekund mi se ucinilo da ce je M. pogoditi direktno izmedju ta dva lepa, somotska uveta.
Tek tada smo videli da je i dijagonalno i pored njih takodje ogradjen kamenolom, i da iz jedne rupe viri glava belog medveda. Mogla je to biti i punjena, plisana glava. Nije trepnula, nije se pomerila. Velike crne oci, kao dugmeta, buljile su “negde tamo”…nista se na glavi pomerilo nije sve vreme dok smo bili tu.
Onda smo zapazili jedan maleni mikro-kavez, resetkama odvojen od para mrkih medveda.
Tu su, potpuno skvrcheni i u nemogucnosti da se okrenu oko sebe, bili – mama i tata ona dva meceta iz “baby” vrta. Iste izduzene njuskice, iste tufne na grudima, iste plisane usi.
Molili su za hranu. Dobili su jos jabuka od nas.
Bilo nam je neprijatno, pa smo produzili, nadajuci se da je iz tog 3 sa 2 kaveza moguce izaci u neki od tih otvorenih kamenoloma.
Prosli smo kroz lucni kameni prolaz, gde nam je za oko zapao jedini znak na koji naleteli tog dana. Nije bilo informacije o zivotinjama, vec lepa plavo-bela tabla, kao one nove, s nazivima ulica.
Na njoj je pisalo “Monikin tesnac”. Razmenila sam poglede sa M., procitavsi, kao i uvek, misli jedno drugome. Iznad nas se, iznenada, stvorio svetleci neonski znak, koji je treperio “Degute!”, “Bad taste”… a ponajvise ‘NIJE SMESNO!!!”
Vazno da su tu tablu lepo uglancali i stavili, ma sto sad moramo da znamo bas i koju zivotinju gledamo…sta sad i mi mak na konac….
Zgadjeni smo prosli kroz “Monikin tesnac”, prisecajuci se kako je direktor Vrta mastovito dao odredjenim zivotinjama imena odredjenih ljudi, uglavnom (ako ne uvek) politicara.
Mislim da je nekoj jadnoj zmiji dao ime Medlin Olbrajt, a da je jos nesrecnika podobijalo imena Bila Klintona, Solane itd.
Oko toga se, svojevremeno, stvorila cela predstava, reklamna kampanja.
A niko nije pitao ni pricao o tome kako i sta jedu ovi zatvorenici.
Dosli smo do platoa s macama. U jednom kavezu crni panter, zajedno s leopardom (???) Kraljevi.
Olicenje snage, moci, gracioznosti, gipkosti… Crni panter (ili crni leopard?) na klupici, lezi ne mrda. Pegavi leopard pravi nervozna 4 koraka levo…4 koraka desno….levo…desno….
Kad se par ispred nas priblizio gvozdenoj sipki tj. ogradi (1-2 m od kaveza), leopard je besno i bespomocno zaurlao, onako iz pluca…te su nam se srca nasla prvo u petama, pa onda na vr` glava..negde izvan tela. A svaka dlacica na telu bila je u stavu mir-no!
Leopard je i dalje obavljao 4 levo-4 desno rutinu, zaista karakteristicnu za autizam, ali i jos neke mentalne bolesti. To je tzv. “comforting movement”, ili tako nekako, kako su objasnili na Diskaveriju. To je znak da se neko, od silnog uzasa, tuge, ocaja i bespomocnosti, iskljucio iz ovog sveta, odvojio se i usao u stanje poput katatonije, samo budno, ponavljajuci odredjene pokrete bez prestanka. Ovaj Gospodar dzungle, nadam se, vise nije bio na ovoj ravni. Nadam se da je bio negde jako jako daleko, da je jurio antilope, i odmarao se od vrucine u senci nekog egzoticnog 600-godisnjeg drveta…
Nismo hteli da stanemo ispred njihovog kaveza, da ga ne ometemo, ako se astralno projektovao tamo gde pripada, za cime mu srce pati.
Dok smo prolazili pored njihovog kaveza, jos jednom je zaurlao, zarikao tako snazno i mocno… da su nam kosti zavibrirale.
Da cujem takav zvuk, takvu riku u sred noci…. mislim…sigurna sam da bi mi istog trenutka otpale sise, s oprostenjem. Stvarno bi. Takav je to zvuk. Prejak, premocan (izmislih i rec, posebno za ovu priliku!).
Ovog puta mi sise, na radost prisutnih (a narocito prisutnog M., I`m sure) nisu otpale, ali su se dobrano protresle (takodje, na radost svih, I`m sure).
Na platou s kavezima za velike macke, na samom pocetku, naslo se i par jako mrsavih, uplasenih lisica, koje su takodje jako nervozno hodale gore-dole po svojim mini-kavezima. Bile su male, pa su mogle da naprave vise koraka, srecom.
Secam se da su tu nekada bile pume i “mountain lions”, kako god li se zovu kod nas.
Sada je u jednom malom kavezu bio, sam, jedan medved.
Potpuno izgubljenog razuma. Nije imao mesta ni za ona 4 koraka levo, ni za 4 desno.
Veliki medved. Zarobljen u toj zardjaloj, gvozdenoj kutijici.
U stvari, ja mislim da je beli. M. me je ubedjivao da je nemoguce da je beli, vec da je to nekakav “sivi” medved. Ja mu kazem da pogleda bolje, da je to nekada bilo lepo belo krzno, a da je sad zaista odvratno prljavo, ofucano i crno tj. sivo. M. ne veruje, ne moze da poveruje da je to nekada bio beli medved. Sokiran je. Gledamo oboje, zbunjeno, zalosni, zgranuti i besni. Na nase veliko zaprepastenje, nema ni table da nam kaze u sta gledamo.
Veliki beli/sivi medved, polako se, bezvoljno i nespretno okrece u tom malom kavezu.
Pri tom se jako ocese i o zardjale sipke i o prljav betonski zid.
Pogledam se sa M. Isto mislimo.
Prolazimo kroz plato jeze i uzasa. Veliki kavez s pticom. Da je unutra papagaj ili vrabac, bio bi to prvi polu-adekvatan prostor (po velicini) koji smo videli. Unutra je enormno velik lesinar.
Raspon krila se meri u metrima. Kavez nije dovoljan ni da dva puta zamahne.
Sedi na najvisoj grani/sipki u kavezu i ne pomera se. Kao prepariran. Ko zna…
Ispred nas se odjednom stvorio velicanstven tigar. Nismo ga videli, a sve vreme lezi tacno u sredini, blizu resetki. Ne pomera se, mozda je zato “stelt”. Prelep, nesrecan.
Razmisljamo da li je mozda njegova mama sama sebi pojela sape. Onda skapiramo da se ovde tigrovi ne radjaju vec samo umiru.
Setim se scene, od pre barem 20 godina (joj!), kad je jedna zenturaca uporno pokusavala da natera tigra da se igra s njom, sta li, da ga isprovocira i natera da reaguje. Tigar je bio u jednom od onih malih “solo” kaveza, nervozno setkao gore-dole, praveci citava 4 koraka, u oba smera.
Matora je u ruci drzala koznu tasnu, veliki lakirani bordo kvadrat, i uporno je cimala i klatila, pokusavajuci njome da kroz resetke dodirne tigra. Onako debela, mala i kratka, cak ni sa tasnom kao produzetkom ruke nije mogla da dosegne vise od oko metra od kaveza.
Par minuta sam pratila sta radi, secam se tacno, jer je pocela opasno da nervira i mene i mog tatu, koji me je tog dana vodio u vrt, i sve oko nas.
Zenturaca je bila sa svojim sinom ili unukom, klincem kojeg je ocigledno bilo i vise nego sramota, i vukao je metoru za suknju da krenu vec nekoliko minuta. Nije reagovala vec je jos zustrije i glasnije cikala tigra, koji ni pola milimetra nije odstupio od svoje rute, niti je posvetio pola sekunde paznje matoroj.
Onda smo tata i ja odlucili da vec postaje jako mucno, i taman sto smo na pola milisekunde okrenuli glave da krenemo, zacula se strasna kuknjava i vriska!
Zena je vristala tako jako, da smo bili uvereni da je tigar otkljucao vrata kaveza, izasao, zgrabio je, odneo untura, zakljucao vrata za sobom, a onda krenuo da joj radi ono sto bi s bilo kojim socnim, debelim parcetom mesa.
Pogledali smo u kavez, a tigar je sedeo i obema sapama se, onako kao malo zadovoljno mace, igrao s godspodzinom tasnom. U tim sapama, stvarno je tasna, tako kozna i bordo, delovala kao komad finog mesa, bez masnog. Ali, sigurna sam da je tigar odlicno znao da to nije meso. Lagano je, poigravajuci se drskama, otkidao parce po parce i grickao pa pluvao…sistematski…postava, lice nalicje, rucke, sadrzaj…. dok je matora vristala “Jaoj ljudi pojede mi zver licnu kartu! Pomagajte ljudi, odose mi dokumenta! Upomoc! Milicija! Milicija!”
Tigar je, kao i tata i ja, imao na licu osmeh! Onaj mangupski! To nikad necu zaboraviti.
Ovim tigrovima sada… da sam mahala junecim butom, cini mi se da ne bi reagovali.
To vise nije imalo neke znacajnije veze sa “Kraljem Indije” i sl. Ovo su bila relativno ocuvana krzna, nemoguce lepih sara i pruga, punjena kostima.
Uspeli su da slome duh tigra.
Slomili su ih sve, ovde u zatvoru.
Najcrnja moguca karma…za sledecih 700 zivota…
Slomiti takva bica…
I ja sam osetila da se lagano savijam, da mi se testira tacka lomljenja, pa smo produzili.
Jos jedan ogroman (bar u poredjenju s kavezima) prostor ispod nas. Nigde table, nigde znaka.
Po secanju rekonstruisemo geografiju vrta, slozimo se da su tu lavovi.
Secamo se, oboje, jednog lava ogromne, malo ucebane grive, carskog drzanja i sposobnosti da svojom rikom, u sred letnjih noci, ucini da ga cujemo kilometrima daleko. Bukvalno.
Tu je uvek bio okruzen svojim lavicama. Ne secam se tacno, ali mislim da nikada ovde nisu imali lavice. Bilo je samo par tigrica, koje su kupili. Skoro sam sigurna da se nisu ovde rodili.
To su, secate se, oni prelepi tigrici koje su pocetkom devedesetih, u najjacem naletu Generalnog Ludila, besomucno koristili za slikanje i promovisanje paramilitarnih formacija i paranormalnih “estradnih zvezda”.
Trazimo pogledom – nigde zive duse. Potpuno prazan veliki kamenolom. Nema traga lavovima.
Da li je moguce da ih uopste nema u vrtu?
Ponadali smo se da ih nema, a da vrt nema para da kupi nove i odredi im dozivotnu kaznu u ovom zatvoru.
Prolazimo pored jos jednog kamenoloma, ovaj ima i lepu kucicu dole. Staju. Ispred – desetak lepih konja i tip koji donosi seno.
To je jedino “sluzbeno lice” tj. zaposleni u vrtu, kojeg smo videli tog dana. Sem pavijana na vratima.
Nigde nikog da uputi, da objasni, da makar ljudsko bice kaze u sta gledamo, kad nema nikakvih natpisa…
Za 200 dinara tj. 400 za nas dvoje, mislim da smo zasluzili tj. kupili makar toliko.
Krecemo improvizovanim kameno-zemljanim klizavim stepenicama ka dole, M. me drzi za ruku, sto da ne padnem, sto iz podrske. Hoce da sto pre izadjemo. Hoce da je opet supergotivno raspolozen, kao pre no sto smo usli. Kaze da mu je tako strasno krivo sto je on hteo da dodjemo. Kaze da nije imao pojma… da je mislio da malo preterujem…
Silazimo i vidimo jednog slona. Lep. Nigde zirafa…nigde tapira…nigde pavijana (sem tog jednog, na vratima)…ni gorila… ni onih papagaja, kako li se zovu, veliki sareni…seticu se… nigde vecine zivotinja, zapravo!
Kako su krenuli, mogli su da stave u kaveze i domace macke, telad, prasice… Verovatno ih, u stvari, i drze tu negde, u fabrici hrane, razmnozavaju, tove…
Zastajemo kod ogradjene travnate elipse, sa ubodenom tablom “PONY RIDES” ili “HORSE RIDES”, i setim se da su tu setali potpuno zapanjujuce divni poniji, koje su klinci mogli da jasu!
Bila je tu i mala kocija, isto za voznju u krug! Gde ces lepse zabave za decu!
Sada nije bilo ni kocije, a jos manje ponija. Sem onih “regular size” konja pored kojih smo prosli, ni njih tu dole nije bilo. A dan – savrsen. Topao i suncan, vrt pun decurlije, idealno za voznju kocijom ili mazenje i slikanje s ponijima.
Ponija verovatno vise nema. Verovatno su vukovi bili mnogo gladni, sta li.
Kod jednog oveceg kaveza M. staje i osecam njegovu knedlu u grlu.
Nema table, ali vidim jednu veliku pticu kako sedi na izbocini drveta.
Lici na orla. Na onog ogromnog, beloglavog, kao na americkom grbu. Ili na “GABBA GABBA HEY” americkom grbu Ramonsa.
Tako izgleda iz daleka. M. je blizu i ne pomera se. Ja dolazim do njega i iz bliza vidim jednu veliku masu potpuno rascupanog perja, onog perja koje je ostalo, koje se jos uvek drzi. Pola perja ova ptica nema. Da nije tragicno, bilo bi smesno kakvu “frizuru” ima. Kao Dajana Ros u najboljim “Inside out, boy you turn me…” danima.
Tesko mi je da gledam.
Secam se “Opstanka” i snimaka ove ptice. Secam se kako bi trebalo da izgleda i sta treba da je
u opisu njenog mesta boravka. Secam se da je ovaj orao kao lav u savani – Car Neba. Bukvalno.
Ova ptica ispred nas je bolesna. I slomljena.
Ova ptica ne moze da rasiri krila. Ne moze da leti. Ej! Orao! Ne moze da leti!!!???
Pa, ne budite toliko surovi, ubijte je odmah!
Ova ptica se ne pomera. Ne leti. Nema perje. Izgleda kao odbegli ludak. Vidi se da je i ona poludela! Izlecite je i pustite je ili je ubijte!
Ova ptica, ovaj ORAO ne moze da leti.
Do kraja svog zivota, ovaj orao bice u tom kavezu. Slomljen.
Prosla bih pored kaveza, mislila bih da je prazan, ptica se stopila s okolinom, s kamenom i drvetom.
M. kaze da bi i on prosao pored, ali je video da jedan debeli mis trci pravo s betona u – kavez! Pa je zastao da vidi kod koga je nesrecnik uleteo, i bio je siguran da ce biti pojeden za 3 sekunde.
Orao se nije pomerio. A znamo da je video i nas, i misa, i bubice na zemlji… ako nije slep. A ni to nas ne bi cudilo. Izgleda jako jako bolesno. Tesko mi je da gledam.
Tesko mi je da gledam M. On je sve do sada stoicki podneo. I sve uzase, i moje plakanje… ali vidim da ga je ovo dotuklo. Osecam da se savija, da se chekira tacka lomljenja.
Ne dam da se slomi. Opet bes… i obecanje sebi da cu uraditi nesto, i to brzo.
Onda me nesto ocese po nozi, negde u visini nekog trogodisnjaka.
Pogledam dole, a ono – stojim u sred krda koza!
Bez sve sale! Krdo MINIjaturnih kozica!
Verovatno cu ispasti glupa u drustvu, ali sta cu, cica iz grada… Ja stvarno NIKAD nisam videla nesto tako slatko! Prvo sam mislila da je to nekakvo kozje obdaniste, koje tako pustaju da se setka po vrtu. Onda cucnem dole i provalim da su to cele porodice! Tata porodice je, kao, najveci, a zajedno s (proporcionalno) ogromnim rogovima dodje mi – do kolena!
Devojke su malo manje. Ali zato deca….jao jao….bebe!
Pa vi to ne mozete da zamislite! Meni su i onako, od domacih zivotinja, mali jarici i jagnjad, uvek bili simboli “slatkoce” zivih bica.
A ovi u vrtu, ove minijaturne bebe-jarici… pa ja nesto sladje i umiljatije nisam videla.
Kad sam cucnula, odmah – svi oko mene, guraju glavicama. Dve mini-bebe se zaigrale same, pa se, kao, udaraju “rogovima” ko matore, iako nemaju ni naznake da ce im roscici (ikada) izrasti!
Skacu u vis i udaraju se nevidljivim rogovima, ej!?
Setili smo se ostalih sargarepa u rancu, i onda je pocela zurka. U jednom trenutku sam se nasla na zemlji, a oko mene i na meni oko 20 mini-koza i jaradi! Lizu me, gurkaju glavicama, hoce da se maze! Stoje mirno samo kad ih mazis, vidis da se tope! Bebe ispustaju najsladje moguce zvuke, gugucu. Prave bebe. Moj favorit, najmanji od svih, ima najduze trepavice, pa sam odlucila da je devojcica. Toliko je mala (i debela), da deluje kao loptica. Jos kad zaskakuce…
Nemam pojma koliko sam se s njima zadrzala, znam samo da su dobili sve sargarepe i sve preostale jabuke… A M. se setio aparata, pa je i slikao i napravio fenomenalan mini-bebi-mini-kozji film koji sam bas pogledala sad, pre no sto sam sela da pisem. Da covek poludi od slatkoce!
Cak mi se i M. sam prikljucio u hranjenju, mazenju i istopljavanju i raspilavljenju, narocito s mini-bebom.
Osetila sam da mu se knedla u grlu smanjuje, kao i meni.
Svaki sekund mazenja – lekovit. Svaki put kad nas gurnu glavicama – osmeh nam siri, malo tuge i ocaja nestane.
Imam utisak da smo se, kao dvoje dece, barem pola sada igrali i mazili s ovim malim krdom, sedeci na kraju na betonu, prekriveni njima, potpuno musavi, ubalavljeni i oblizani.
Da se to nije desilo, verovatno bi nam pozlilo, oboma.
M. nije mogao da se odvoji od nesrecnog orla, a ja nisam mogla da izbrisem ni jednu jedinu stravicnu sliku vidjenu tokom cele posete, ni da se nekako otarasim bar jedne nijanse tih silnih mucnih, teskih osecanja koja su pretila da me fizicki uguse.
Mini-koze su nas spasle, njojzima hvala!
M. je uspeo nekako da me odvuce od debele mini-bebe, i strpljivo odslusao sve moje “Moramo da imamo jedno!” i “Aaaaaaajde da uzmemo jedno!!” i “Pa mozemo da se preselimo na plac pa tamo da i mi imamo celu mini-kozju porodicu” i “Aaaaaaaaaaaaaaaaaajde!” lupetanja.
To nam je oboma i skrenulo paznju sa svih usputnih katastrofa, pa smo se trgli tek na ulazu tj. izlazu.
Bukvalno i fizicki, udahnuli smo nov vazduh i osetili 200 tona bedaka, kako se podize s nasih srca i ramena, prvim korakom kroz kapiju izlaza.
Cutke, duboko u mislima i pod jos potpuno zbunjenim i silovito intenzivnim utiscima, setih se da pokupim svog lepog delfina s plafona radnje za decu, pored vrta.
Seli smo na klupu, daleko od mirisa i zvukova vrta, uzdahnuli, i ljubili se najlepse na svetu (i u granicama pristojnosti i neremecenja javnoga reda i mira) jedno pet minuta.
Onda smo zapalili po pljugu olaksanja, i poceli da razgovaramo o taktici.
Nesto mora da se preduzme. Odmah!
Ljudi moraju da saznaju. Odmah!
Ta divna bica (umal` ne rekoh “stvorenja”) ne smeju vise tako jako da pate i da se muce.
Ako postoji nacin da se nesto promeni – a jebeno postoji – nateracemo promene da se dese.
Tj. prisilicemo odgovorne da 1. slusaju, 2. reaguju, 3. prihvate svoju odgovornost, 4. snose posledice za ovaj jebeni horor.
Vec imamo par ideja i vrlo smo ozbiljni u svojim namerama.
Ne bi bilo lose ni da sto vise normalnih, pametnih ljudi dodje i vidi o cemu pricamo, da se ljudi i sami uvere u tugu i katastrofu koja je M. i mene oborila s nogu.
Cele te veceri i noci nismo mogli da se otrgnemo nocnim morama. I na javi, a kasnije i u snu.
I M. i ja smo gurali jedno drugo iz kreveta, budili se bukvalno mokri od hladnog znoja koji nas je oblivao, sanjali jezive snove koji se nisu mnogo razlikovali od istine kojoj smo bili svedoci..
Nesto mora da se uradi. Mi moramo da uradimo nesto.
Ljudi moraju da saznaju za ovaj skandal. A ovo JESTE skandal, nevidjenih razmera.
Samo sto smo mi vec i navikli i oguglali na sve ekstremne varijante.
K`o veli… kad su nam projektili sibali nad glavama…nista vise nije tako strasno…ni zbog cega se ne treba uzbudjivati…
Niko normalan ne moze da se jako ne uzbudi videvsi ovakvo muciliste.
Zoloski vrt i jeste zatvor, i protiv njega smo kao protiv te i takve institucije uopste.
Ali, kapiramo da je nemoguce ukinuti ga. Ali je moguce nesrecnim bicima u njemu omoguciti da svoje zivote u njemu provedu uz maksimalnu negu, paznju, i uciniti sve da se one osecaju sto udobnije u svom zatvoru, na sluzenju kazne koju nicim drugim nisu zasluzile, sem cinjenicom da su plemenite, prelepe i da ljudi zele da im se dive iz bliza.
Kako bih rado stavila ceo “rukovodeci kadar” vrta u kaveze… i to ne svakog u po jedan, nego sve njih u jedan, kao vukove, pa da ih vidim posle 5 godina…ili 5 dana… kako idu…4 koraka levo…4 koraka desno…kako gube razum, gube kosu, grizu svoje prste i sake, dobijaju sugu, ekceme i kraste po licu i telu…ne mogu da potrce i protegnu se…
A ispred kaveza sede tigar, medved, vuk i slon i gledaju, polu-smoreno i malo zgadjeno.
Javite mi, ako se odlucite da odete u “Vrt Dobre Nade” (kako je strasan taj naziv, posle svega…), ako ste u fazonu da privucemo paznju ljudi koji su u situaciji da pomognu.
Ako odete u vrt, javite kakvi su vasi utisci, bas me zanima.
Sve naj!
Pozdrav
Katarina S.
Evo, neko je pomenuo da bi da cuje kako je ovih dana u nasem zooloskom vrtu ovde u Bgd.
Ovde sam se malo (yeah, right) raspisala o svom iskustvu iz posete vrtu, a ko nije u fazonu da cita, evo mog utiska i saveta, u(vrlo)kratko:
Savet od mene – NIKADA nemojte ici u nas zoloski vrt, ako ocekujete da vas to oraspolozi, ako ocekujete da ta poseta bude lepa i prijatna i NIKAKO nemojte voditi sa sobom svoju decu, niti bilo ciju decu mladju od 13 godina.
Narocito nemojte ici ako ste osetljivi, slabijih stomaka, slabijih zivaca ili ako ste i malo u bedaku, a - ne daj Boze - ocekujete da vam "lepe, plemenite i srecne zivotinjice" daju malo "emotional boost", da vas oraspolozi setnjica po ovom mestu strave i ekstremnog uzasa.
Kao sto rekoh, pre nekoliko dana, a bio je super suncan dan, setamo se moj Mladozenja i ja po Kalisu. Super.
Dobijem ja najzad i moj dugo zeljeni helijumski balon, veeeeeeelikog plavog delfina, kojeg shacujem vec bar dva leta. Znam, znam... imam tri banke, nema smisla, glupo je i sve to...
Ali MNOGO mi se dopao, jos od kad haha! A barem 5 klinaca me je, posle u Knezu, startovalo za njega, od kojih je jedan trogodisnjag pokusao da mi ga i otme! Bezuspesno! Zamal` se ne potukosmo! Haha salim se! (gistro)
Evo ga sad, levitira mi tu po gajbi, dok ga nas debeli macor juri!
Mislim, balon, ne trogodisnjak.
Dakle, rekla, pa - porekla. Sebi sam rekla, posle svoje poslednje posete vrtu, pre nekoliko godina, da vise NIKADA necu u njega uci.
Ali, eto... lep jesenji dan, sunce upeklo, moje sunce sa mnom.... ponela me emocija, valjda, a njemu se bas islo. Kaze, nije usao u zoloski od svoje sedme godine.
Ajd`, kad nije, da probamo. A raspolozenje mi vec opada, diskretno I izokola upozoravam svog turboraspolozenog Mladozenju da bude spreman na mogucnost da iz vrta izadje potpuno smracen, sto se meni dogodilo pri poslednjoj poseti.
Svratismo prvo do C-marketa u Dusanovoj, I napunismo ranac sargarepama I jabukama.
Nikada, od kad znam za sebe, nisam usla u vrt praznih ruku.
Tada je jos bilo I dozvoljeno hraniti zivotinje, a sad, kao, nije.
I uvek su me ucili da ih hranim “zdravom” tj. odgovarajucom hranom, a ne grisinama I cokoladom. Sad smo u pretrpanom rancu imali vrhunski shvedski astal! Puca od zdravlja!
Podjosmo, natovareni, put vrta, s nadom u najbolje I (ja) zebnjom oko srca.
I, nakon krace rasprave s neandertalcem na ulazu, koji nije dozvolio da udjem sa svojim prelepim lebdecim delfinom:
“Gospodjo (!), delfin ne moze unutra! Ostavite ga negde ispred!”
“Ali gospodine, stvarno necu njime hraniti zivotinje! Pa kosta 250 dinara! Hocete mozda vi da ga drzite dok sam ja unutra??”
“Ne, ne, negde ga ostavite!”
"Ali gospodine, ovo nije PRAVI delfin, nece on nikog u vrtu da UJEDE!
stekovah ga u radnji do, te udjosmo.
Lep dan, vrt pun decurlije, svuda trckaraju klinci od 3-4-5 godina.
Samo se ponekad, ali dovoljno cesto da primetis, zaori decji vrisak i histerican plac. Bas onako, primetno cesto i jako.
I, s vremena na vreme, provalis kako poneko dete, samo ili u narucju smracenih roditelja, hita ka izlazu.
I nista. Malo te prodju zmarci, pa nastavis.
Setamo se mi...gledamo ptice u kavezima u kojima ne mogu ni da rasire krila a kamoli da polete. Tuga. Vec nas tuga neka obavila, a tek smo 20 metara prosli…
Hteli mi da znamo u sta gledamo ali - avaj - nigde nema table, nigde ne pise sta je u kavezima!
Mladozenji vec malo cudno, da ne kazem "dodgy".
Meni vec malo neprijatno, da ne kazem "neprijatno".
Prodjosmo i ptice na pocetku... rekla bih vam I koje su, da je bilo natpisa….pa onda sve one razne slatke koze i muflone i jelene... Bar se nadam da su to bili, jer - za vecinu - ne videsmo sta su.
Sve zivotinje – stond k`o dupeta. Uglavnom leze na zemlji, ne mrdaju.
One koje mrdaju – jedva mrdaju. Neke kidisu na hranu. Jelen ispusta glasne krike od kojih se dize kosa na glavi.
Onda bizoni...nekoliko njih, ogromnih, sprckano u prostor nedovoljan da naprave vise od 5 koraka.
Pored njih kamile, koje su delovale, kao i sve ostale zivotinje, potpuno izdeprimirano, s tom razlikom sto su one bile i agresivne na miris hrane, te su kidisale na moju jabuku, koju sam im i prepustila.
Nisam ni znala da kamile toliko vole jabuke.
A mozda su ove samo bile pregladnele.
Kao I sve one koze I mufloni… kao pregladneli. Kapiram, da su siti, ne bi bas toliko ludacki agresivno napadali pis povrca.
Pored kamila - kucica s terarijumima, tzv. "zmijarnik".
Jaoj majko. Jaoj oce.
Unutra - raspad.
Ali - bukvalno.
Zidovi se bukvalno raspadaju, boja se vec odavno oljustila, sad se ljusti neki treci sloj krecenja od pre 30 godina. Sve tamno zuto, tamno sivo, prljavo i smrdljivo.
U terarijumima, ne u svim jer su neki prazni ili cuvaju one famozne istocnotunguzijske nevidjive zmije (Serpentum Tungusis Invisible), leze i uglavnom ne mrdaju - iste zmije!
Osim 2-3 smuka, sarke i takvih hiperegzoticnih primeraka koje sam mogla sama na nahvatam u setnji po Fruskoj Gori, i osim jednog lepog albino-pitona, svih ostalih 5-6 zmija bilo je - identicno!
Sve go piton do pitona! (Uh to bi bilo ostvarenje sna moje drage prijateljice Milice, ali to je neka druga prica...)
Mogli su `ladno da budu i preparirani s obzirom na kolicinu kretanja koje smo videli.
Mambe, zvecarke, kobre, boe.... nista nigde!
Ma mogli su bar jednu belousku da navataju na Savi, nalecem na njih kad god sam na placu... al` ajd, nema veze ni to. Mada… verovatno je I bolje sto nisu, i ove zmije koje imaju ili su mrtve ili bi volele da jesu.
Tuga.
Onda udjemo u potpuno mracnu kucicu u kojoj nije bilo ljudi.
A ljudi nije bilo jer je smrad pekao za oci.
Nas dvoje, vrli avanturisti, izadjemo da uzmemo puna pluca vazduha, pa se vratimo da vidimo sta se krije u mraku I smradu misteriozne kucice.
Bazen crnog, smrdljivog mulja, po kome plivaju kojekakva govna. Bukvalno, fekalije.
I to ne bilo cije, vec velike, nilskokonjske!
A to smo shvatili kad je iz tog gustog a tecnog pakla odjednom bukvalno iskocio JAKO veliki nilski konj, razjapio jebeno JAKO velike celjusti I preplasio nas na smrt! Iako smo bili iznad njega tj. on je bio dole, u bazenu, iskreno…prestravili smo se.
Ova prelepa, plemenita zivotinja je ocigledno bila skroz pomahnitala.
A nije bilo mesta ni da se okrene oko svoje ose. Mozda bi, uz malo napora, I uspeo.
Kad je preteci “zevnuo” tako na nas, videli smo da nema ni zube. Povadjeni ili polomljeni.
Od svih kanala, oduvek sam najvise volela (I jos uvek volim) Animal Planet I Discovery Channel.
Bas imaju zanimljive emisije, I sad kapiram da covek I dosta nauci gledajuci njihov program.
Na primer, ja sam o nilskim konjima naucila da su, osim sto su fantasticno lepe zivotinje, kojima (I zbog same velicine) je neophodno dovoljno prostora za zivot, oni takodje I ekstremno opasne I ekstremno teritorijalne.
Taj stepen teritorijalnosti ih I cini tako opasnim po ljude, koji nekad camcima zagaze I u njihovu teritoriju, a onda su, s optostenjem, najebali.
A da ne pominjem koliko ste vrhunski, s oprostenjem, najebali, ako se nadjete u siroj blizini ovih stvorenja kad – imaju sitnu decu, koja trckaraju okolo, po dnu reke I sl.!
E, pa tek kad nam je ponestalo vazduha posle minut-dva, I kad smo izasli iz ovog paklenog mesta, zeleni u licu a tuzni u srcu, shvatili smo sta se desava.
U malcice vecem bazenu pored kucice, u isto tako smrdljivom I uzasno prljavom mulju po kojem plove fekalije I ostaci hrane koje ljudi ubacuju (jel neko zaista misli da ce napaliti nilskog konja od 2 tone ubacivanjem jednog smokija u bazen?), nalazio se jos jedan JAKO veliki hipopotamus I – njena beba!
Tek tada se setih da smo u “Politici” pre metar-dva videli I fotku I vest, da je veliki Buca dobio cerku, ako se ne varam! Ma, ne mozete da verujete kako je to stvorenje slatko!
A ne mozes ga ljudski ni videti, jer je ili pod vodom ili ga mama stiti I zaklanja svojim telom, sve vreme. U par navrata smo uspeli da vidimo bebu I potpuno se raspilavili! Majka nije ni dizala glavu iznad povrsine (mislim da mogu da ostanu pod vodom jezivo dugo, pola cuke ili sl.), malo su se kao pomerali metar levo-desno, jer nije ni bilo mesta za drugacije I vece manevrisanje.
Posle prvog “udara” kompletne raspilavljenosti pri pogledu na to cudo prirode, “spustanje” je bilo bas strasno.
Skapirali smo da je ova porodica odvojena, da je ponosni otac zatvoren u onom stravicnom uzasu, u onoj prljavstini I smradu, u kom ne moze ni da se okrene, ali moze da, kroz jedan zid koji ih deli, cuje svoju bebu, svoju prorodicu. A ne moze da im pridje. Ne moze nista.
Ta divna, ponosna zivotinja. Zastrasujucih celjusti…povadjenih I polomljenih zuba… ocigledno zaista poludela od samoce, od nedostatka prostora I tuge za svojima… od svega…
Iskreno, srce mi se steglo, a knedla u grlu postala suvise velika da bih je progutala.
Samo je stajala u sred grla I gusila me, a ja sam se trudila da se ne rasplacem kao ludak tu, pored desetak roditelja s decom koji su se svi uzbudjeno utrkivali ko ce vise cipsa I smokija da ubaci u prljavu vodurinu, trudili se da pogode mamu da bi se ona pomerila tj. da bi videli bebu.
Sigurna sam da su mogli na nju da bace I brdo cigala, a da se ona ne bi pomerila ni milimetar.
Nije glavu digla iz vode. Verovatno je pricala sa svojim Bucom, zvuk mnogo brze putuje u vodi.
Mozda I nije, nisam sigurna. Alii sigurna sam da je jako tugovala za njim, I za cistom vodom, I za bazenom u kojem bi mogla da protegne noge I napravi nekoliko koraka… I sigurna sam da ni ona ne bi zelela da zivi, da provodi sve svoje dane I noci u tom smradu I prljavstini, da nije njene bebe.
Bar je sada imala neki razlog, neku srecu za sebe.
Nije htela ni da pogleda ljude. I mi smo je tako dobro I potpuno razumeli.
I sklonili smo se odatle, I oboje nas je bilo I sramota I oboje smo pokusavali da progutamo te knedle koje su nas gusile.
Prosli smo pored bazena s fokama, njih 7-8, koje imaju znatno veci bazen, lepo uredjen, s mnogo bistrijom vodom (znaci moguce je!). Bilo mi je zao sto nisam na vreme izvadila aparat, da slikam potpuno fenomenalnu scenu – 6 fokica, s potpuno preslatkim licima (iako bar jedna nije imala jedno oko), jedna iza druge, u savrsenoj koloni, pravi – vozic! Bukvalno u vozicu!
Da imaju nekakvog trenera, kao sto je praksa preko, bilo bi mi jasno. I jadno. Ovako, one su se same organizovale u vozic, I ocigledno zabavljale, plivajuci ledjno, skacuci s malog drvenog mostica….
One su nas malcice razgalile nakon uzasa koji nas je ubio u pojam.
Ali…avaj…sreca kratko traje, pa smo videli, odmah pored fokica, I drugi bazen, u kojem je nekada obitavalo brdo pingvina! Ko je ikada bio u vrtu mora da se seca, oni su mi uvek bili nekako posebno lepi. Ovog puta, taj bazen je bio prazan, vrlo zapusten, a na treci pogled smo shvatili da voda u njemu nije stvarno bila crna, vec je bila puna crnih ribica.
Ogroooooomno jato crnih ribica. Koje su, ocigledno, uzgajane da bi bile hrana fokama I ostalim ribojedima.
Kapiram da se I to mora raditi, ali nam je, nakon svega, ta scena ostavila malo gorak ukus u ustima.
Te smo produzili dalje.
Prosli smo pored jako puno praznih kaveza, jako malih I jako praznih, a oni koji nisu bili prazni – bolje da jesu. I na samo par njih je bilo nekih naziva.
Razliciti glodari…tvorovi…. u tim mracnim, betonskim kavezima, s potpuno zardjalim sipkama kojih se secam od pre 25 godina! Kao da od onda nisu ni JEDNOM ofarbane! Zapravo, sigurna sam da nisu.
Rakun je bio potpuno ocaravajuc! Gurao je rukice kroz resetke tj. mrezu I nezno mi dodirivao prste.
Dali smo mu malo sargarepe koja mu se nije svidela, ali je zato jabuku smazao za sekund.
I nije je prethodno oprao! A bas me je zanimalo da li ce stvarno…. Mozda, da je bilo posude s vodom I bi… Nadajmo se da je posuda bila negde unutra…
Onda smo zaculi jos jedan, stvarno uznemirujuci, decji vrisak. I jos jedno hitanje ka izlazu, u narucju zabrinutih roditelja.
Prolazili smo pored kaveza sa vukovima I psima. Po 2-3 u kavezu. Nekoliko vukova, jako puno pasa.
Jedan divan beli vuk. Svi leze. Skoro niko ne mrda.
U jednom kavezu, jedan vuk lezi, a drugi seta. Ima mesta za 4 koraka levo I 4 koraka desno.
I to radi. Broji korake. 4 levo 4 desno. Bez pauze, non stop. Ne obazire se na posetioce koji ih mame, nude hranu, gadjaju hlebom…. 4 levo 4 desno…. Prelepo bice…koje je potpuno izgubilo “razum”.
Zivotinja koja je ocigledno poludela.
Ne mogu vam ni opisati kakav je to strasan, uzasan prizor.
Zivotinje koje ne leze, rade sve isto – po par koraka gore-dole, koliko ko ima mesta.
I to je sve. To je to. Minuti, sati…Dan I noc. Stalno.CEO ZIVOT.
Kako I ne bi poludele.
Vec nam je jako lose bilo od svega vidjenog.
Jedino su psi bili jos uvek pri sebi, valjda. Uglavnom su I oni lezali, ali neki su skakutali I mahali repom, neki su lajali… I bilo je pravo osvezenje videti neku zivotinju kako se ponasa u skladu sa svojom prirodom tj. normalno.
Pretpostavljam da se s psima neko I igra, da ih nekad, nadam se, neko I pomazi.
Valjda su zato I ostali normalni.
Ali ne znam zasto su tako puno kaveza u zooloskom vrtu natrpali psima, umesto nekim zivotinjama koje deca ne mogu da vide na ulici svakog dana?
Valjda, da se ne vidi da je jezivo mnogo kaveza prazno??
I bolje sto je prazno, samo nek se prazne…
Polako smo prolazili pored tih kaveza sa psima I vukovima (nekada su imali I australijske Dingo pse I kojote…), I meni se ucinilo da je u jedan kavez kojem prilazimo uslo nesto malo cupavo!
Kad smo se priblizili, videla sam da do zida leze dva vuka, a blizu resetki, to malo cupavo je bilo – zekina glava, s usima!
Sapice malo dalje…ostaci repa, valjda..jos dalje…
Onda jos jedan par prelepih, bas dugackih usiju, crno-belih, jako cupavih I krvavih, metar dalje…
Knedla je odjednom postala jako velika. Jako velika.
Dva 4-godisnjaka, kovrdzava blizanca, prilazili su iza nas s roditeljima, I ja sam se u sekundi okrenula, nesvesno zaklonila pogled svojim telom, koliko sam mogla, I skoro skocila da im kazem…. ali klinci su vec, uzbudjeni I kikocuci se, dotrcali, ja sam se pogledala s Mladozenjom, pa sa mamom koja je provalila da nesto nije u redu I pozvala sinove do nje… I onda se zaorio vrisak, prvo jednog, pa nakon par sekundi I drugog decaka.
Vristali su I plakali, nikada ranije nisu videli krvave delove zekine glave I sapice…rastrgnute I razvucene po celom krvavom kavezu.
Sigurno je bilo ostataka bar tri zeca.
Roditelji su zgrabili decu, u potpunom soku I oni sami, kad su videli sta je u kavezu, I krenuli u pravcu izlaza hitrim korakom.
Ovi decaci nikada nece zaboraviti tu jezivu scenu.
A necu ni ja.
Tih par minuta, od kad smo stali ispred tog kaveza pa sve do panicnog odlaska ove porodice, ta cela scena… Morala sam da sednem na klupicu na minut, da pokusam da I ja ne zavristim od uzasa I nemoci I tuge. Jeziva me je tuga obuzela.
I zbog te dece, (a bilo ih je jako jako malih, a dovoljno velikih da shvate sta su videli), koja su se ekstremno istraumirala, I zbog zeka, koje su ocigledno kao I ribice, uzgajane za potrebe ubacivanja u kavez vukovima, I zbog vukova, kojima nije bilo ni do cega, koji su bili mrsavi I ludi, I zbog nilskog konja…I zmija… I pticica zakrzljalih krila I opalog perja…
Nisam neka “devojcica”, ne placem cesto. Naprotiv.
Ali sada su mi suze stajale na vrhu te knedle I samo cekale…samo cekale…
A umesto da odemo…da samo izadjemo.. da odmah napustimo to strasno mesto tuge I nesrece.. mi smo odlucili da se dokusurimo i prodjemo kroz ostatak vrta.
Krenuli smo do majmuna. Napolju je njihov veliki kavez bio prazan. Unutra im je zimsko skloniste, relativno novo I sredjeno.
Usli smo u taj pretopli (za nas, za njih je verovatno super) prostor, sa velikim zastakljenim prozorima na zidovima levo I desno, kroz koje smo mogli da vidimo nekoliko vrsta majmuna.
Nije bilo tabli ni oznaka, pa smo mogli opet samo da nagadjamo u sta smo gledali.
Mini-majmuncici, mislim da su kapucineri, onda oni sa duuuugackim repovima koje koriste kao trecu ruku…
U stvari, sigurna sam da je sada bilo znatno manje majmuna nego pre nekoliko godina. Mnogi kavezi su bili prazni (surprise surprise), a majmuni kojih se secam od ranije nisu bili tu.
I onda smo dosli do dva kaveza sa simpanzama. U jednom – dva. Sede I gledaju nas kroz staklo.
Ne reaguju ni na sta. Uopste.
Izrazi lica su im potpuno prazni.
Inace, simpanze su jako inteligentna I osecajna bica, izuzetno druzeljubiva, inteligentna I radoznala.
Nagledala sam se “Monkey Worlda” kao niko, za poslednjih nekoliko godina. Znam ih!
Ova dva bica su bila potpuno letargicna, odmah je bilo jasno.
U drugom kavezu, tri simpanze, od kojih je jedan, najveci, najcrnji I najcupaviji, ocigledno “gazda” ove kuce, jednom protrcao kroz kavez, sto nas je jako prijatno iznenadilo.
Drugi je sedeo na ljuljasci, I buljio u prazno, ne pomerajuci se.
Izgledao je jezivo. Natecenog dupeta, crvenkasto-roze, kao infekcija koze. A kozu smo videli jer mu je dlaka opala. Sa dupeta skroz, a sa ostatka tela – dobrano. Ofucana, zapustena, letargicna, fizicki I psihicki bolesna zivotinja.
Dobili smo zelju da porazbijamo sva stakla I pustimo ih sve napolje.
I njih, I nilske konje, I zmije, I zebre I slonove…. da ih samo pustimo… sto dalje od ovog uzasnog mesta… I da trcimo odatle zajedno s njima, da se vise nikad niko tu ne vrati….
I onda smo videli treceg.
Ovaj primat je bio POTPUNO neuracunljiv. Ocigledno lud. Potpuno.
Pokreti koje je pravio, bez prestanka, bili su vise nego uznemiravajuci.
Kao autisticno dete. I konstantni pokusaji da se cese svuda, po ledjima, po tabanima, glavi, ramenima…. sve ga je jako jako svrbelo, izgledao je kao da se najstrasnije muci.
Napravio bi par koraka, zaleteo se, a onda se bacio na pod I gurao tako do zida, cesuci tako ledja I mesta koje nije mogao da dohvati rukom.
Onda uza zid, onda bi zubima cesao tabane I delove na rukama I nogama, koje je mogao da dohvati.
Onda par koraka zaleta, pa – na pod, pa – uza zid, pa – sve ponovo.
Bez
prestanka.
Cekali smo da vidimo neki drugi pokret, neki znak preostalog duha I razuma…dugo smo cekali, a u medjuvremenu bili svedoci ove mucne predstave.
Uzela sam kameru I moj Mladozenja je, u istoj sekundi, rekao ono sto sam ja, u potpunom ocaju, pomislila – ovo snimamo I odmah saljemo onim dobrim I sposobnim ljudima u engleski “Monkey World”!
Bez zezanja!
Kada budu videli ove snimke, stvorice se u Beogradu I uciniti sve da se ove lude, bolesne I nesrecne zivotinje sklone odavde, iz te njihove mracne kuce strave I uzasa!
Vredelo je pokusati. Tesili smo se da ce doci I odvesti ih odavde, na ono njihovo veliko imanje, u one lepe velike kaveze I ono ogromno dvoriste pod otvorenim nebom, s travom I drvecem I vazduhom…. I drugim napacenim bicima poput ovih nasih, koja su se potpuno oporavila od razlicitih mucenja I tortura…
Poceli smo da snimamo.
Bilo je toliko mracno, da smo videli da je na snimku samo – crnilo. Nista nismo uspeli da zabelezimo. Dogovorili smo se da dodjemo opet, ranije, ujutro, I da ponesemo 2-3 jake baterijske lampe I da lepo snimimo sve.
I tu vise nisam izdrzala I suze su same krenule.
Jecala sam pred onom decom I roditeljima, kao da imam 5 godina.
M. me je pomerio, da ne gledam to plemenito bice kako dere sopstvenu kozu o pod I zidove kaveza…
A stali smo ispred kaveza sa zivotinjom koja je meni oduvek bila jedna od najlepsih, najsladjih na svetu, I cije su bebe meni uvek bile ubedljivo najsladje bebe na svetu.
U kavezu je bila jedna ljuljaska, I na njoj je sedela zivotinja za koju sam odmah znala da je primat, ali sam tek nakon 10 sekundi gledanja provalila da je – orangutan.
Umesto one njihove vatreno narandzasto-crvene boje, ova, mislim da je zenka, je bila jako bleda…krzno ofucano I proredjeno… lice…joj…tako bledo…I s tako bolnim izrazom… Izraz bolnog mirenja sa sudbinom…da ce do kraja svoj zivota biti tu, da je to, TO tj. NISTA – sve sto ima, do kraja zivota.
To je sve sto ce videti, sve sto ce raditi…
Sedela je na toj sipki, potpuno prazna I tako strasno gojazna. Neko je uspeo I da je ugoji kao svinju, pa verovatno ne moze ni da se vesha s jedne na drugu ljuljasku, ni da se penje…
Sada moze samo da sedi na sipki, I da gleda kroz staklo.
Nisam mogla da zaustavim suze. M. me je izveo napolje, na svetlo I vazduh.
Seli smo na klupu, da dodjemo sebi. Hteo je odmah da me vodi kuci, nikada me ranije nije video takvu. Nikada me nije video da tako placem. Sve zajedno sam jednom zaplakala, od kada ga znam tj. od pocetka godine.
Nisam htela da idem. Htela sam SVE sada da vidim. Pocela sam da osecam mrznju.
Znala sam da cemo nesto preduzeti, nije mi na pamet palo da samo izadjemo iz ovog pakla I odemo kuci. Skapirali smo da cemo nesto da preduzmemo, nesto pametno I smisljeno.
Najsladje bi mi bilo brutalno prebijanje direktora vrta, I to svakodnevno, neko vreme.
Ali to bi bilo samo za nas gusht.
Poceli smo da iz potpunog ocaja I tuge I mucnine, prelazimo u osecanje nade I konstruktivnog besa. Ekstremnog besa. Ali konstruktivnog.
Sreca sto direktor vrta nije prosetao tada svojim carstvom.
Mislim da bi ga u tom trenutku M. ubio jednim udarcem.
Znam, to ne bi bas bilo konstruktivno, al` bi mozda onda na njegovo mesto dosao neko ko ne bi hranio vukove zekama, verovatno zivim, u vreme kad se ocekuje najveca poseta najmladje dece.
Krenuli smo dalje.
Na tabli je pisalo ‘BABY ZOO VRT”, sto nam je vratilo polu-osmehe na lica, narocito meni.
Nadala sam se da ce me raspilaviti I utesiti pogled na krznene bebirone.
U kavezima – psi. Odrasli. Pit bul terijeri. I mesanci. I seteri. I nesto sto lici na dogu I retrivera.
U jednom kavezu, jedine dve bebe koje sam videla – dva prelepa meceta. Neobicna, jako izduzenih njuskica, tamnog, skoro crnog krzna, sa po jednom belom tufnicom na grudima I onim tipicnim, plisanim, polukruznim, “punjenim” usima zbog kojih su mede – mede, I zbog kojih su tako jebeno slatki!
Ovi mecici, u neverovatno malom kavezu u kom ne mogu ni da potrce ni da se zaigraju ljudski tj. mececi, poceli su da kidisu na sam miris jabuke koju sam tek izvadila bila iz ranca.
Delovali su pregladnelo. Poceli su da cvile I mole, penjuci se na zadnje nogice.
Podelili smo jabuku I hranili ih kroz zicu.
Baka s unucetom je bila pored nas, I oni su se divili I tugovali.
Trazili smo jos beba u ovom “baby” vrtu, ali osim par nekih glodar-primat vrsta (odraslih, bez table s podacima) pasa (odraslih, bez table s podacima) I praznih kaveza nista drugo nismo nasli.
Kucica pored ovog “posebnog” vrta nije imala vrata s posetilacke strane, vec samo dva velika, potpuno siva I prljava, umazana prozora.
Ocigledno nije ni bila predvidjena za razgledanje.
Radoznali ( I optimisti), kakvi jesmo, naravno da smo odmah otisli do prozora, u nadi da cemo videti neke lepe cupave bebe kako kuliraju u toploj sobi.
Iza prvog prozora krila se soba s novinama poslaganim po celom podu. Bilo je suvise prljavo da se jasno vidi, ali mislim da je u jednom kraju bio jedan tvor.
Ili tako nesto, te velicine.
Kroz drugi prozor smo videli unutrasnost fabrike hrane za stanovnike vrta.
I smucilo nam se.
Takodje na novinama, mali milion cupavih stvorenja, koja su izgledala najvise kao zamorci, a mogli su biti I zecevi illi hrchci.
Udaljili smo se od kucice.
Onda sam se setila kako je, pre dosta godina, u vreme krize I inflacije, mladja sestra moje drugarice morala da se nekako resi zeke kog je jako volela.
Imali su mali stan, bila je zima, zeka vise nije mogao da zivi na terasi, kakio je svuda po stanu, kakio je abnormalno mnogo I cesto, a sam je porastao – na svacije zaprepastenje – do velicine psa.
I to ne onih dzepnih pasa, vec onih “ljudskih”, tipa…mali koker Ili tako nesto.
Da ne poverujes. Naravno, mladja sestra moje drugarice je ceo dzeparac dala svojevremeno za zeku, jer joj je ljubazni prodavac “iskreno” rekao da se podrazumeva da ce zekica uvek ostati tako sladak I mali! Pa, ko ga ne bi udomio!?!
I onda je, odjednom, mini-zekica postao ogromna cupava masina za pravljenje I distribuiranje enormne kolicine neobicno smrdljivih govanaca, po tepisima, naravno.
Tih godina, ljudi su, od te silne bede I nemastine, pustali svoje kucice I macice na ulicu, a svoje zeke jeli za Novu godinu.
Ili im je samo filing bio kao da je Novac, kad je bilo mesa na stolu.
Ma, znate I vi verovatno, kako je bilo, secate se (na zalost).
Posto je ovo ipak bila “fina kuca”, siromasna ali fina, odlucili su, nakon nekoliko poziva I raspitivanja za uslove, da je najbolje da zeku odnesu u beogradski zoloski vrt, jer ce tamo zeka imati I krov nad glavom, I hranu, I – sto je jako lepo – najzad I drustvo!
Setili smo se, moja drugarica I ja, da smo videle jedan ogroman kavez u vrtu, vise kao kokosinjac ogradjen zicom, koji je bio PUN zeka, najrazlicitijih velicina, boja I dezena.
Delovalo je kao zecji tajm-sering na Karibima, pa su spakovali zeku Dragoljuba u kutiju od televizora (u koju je jedva stao, a TV nije bio 36``!!) I odneli u zoloski.
I stvarno, odmah su ga smestili u taj veliki zecji Karibi-kokosinjac tj. u “zimsko skloniste”, koje je, ako se dobro secam, imalo bolje grejanje nego ja na gajbi.
I mala Dusica, kao I njena porodica, bili su odahnuli. Bila je tuzna, naravno, to joj je bio prvi I jedini I najomiljeniji ljubimac, ali je I onda razumela da je to najbolje resenje.
Ispostavilo se da je pola Beograda uradilo isto. Na stotine beogradjana je jednostavno otpustilo svoje ljubimce iz sluzbe, pustilo ih na ulicu (sto je poseban fenomen, koji bih bas ekstremno drasticno sankcionisala, da sam Kraljica Sveta. Ili bar Neko Vazno Mudo u vladi), uglavnom na Kalimegdanu, a oni cestiti(ji) su ostavljali svoje “ljubljene kompanjone” u (I ispred, nekad) zoloski vrt. Narocito zeceve I te manje zivotinjke. Zato je, valjda, njihov kavez I bio tako pretrpan, u vreme kad sigurno nije bilo kinte za kupovinu zivotinja. S druge strane, svi znamo sta zecevi mnogo dobro rade…mnogo produktivno, u stvari. Ne znam za dobro… haha (obicno se “k`o zecevi” ne kaze bas u dobrom kontekstu, jel da?)
E, i onda su sankcije rapidno stegnute jos vise, odjednom je umesto ono malo…bilo cega, nije bilo vise – nicega. Tako je, posle nekoliko nedelja, do Dusice slucajno dosla informacija koju su njeni pokusali da sakriju – neko je provalio da je direktor vrta koristio zeke kao hranu za vukove, tigrove, pume, leoparde….
I Dusica je, bas kao mali blizanci tog dana, dozivela potpuni fras.
Onda sam se, dok sam se sa M. pentrala kamenim stepenicama ka velikim macama, setila i lavice (tigrice?), koja je za vreme bombardovanja pojela sebi prednje sape!!!
Ta prica mi je uvek bila olicenje celog tog perioda, celog tog jezivog leta.
A ovog popodneva u zoloskom vrtu, postala sam uverena da je ta jadna zivotinja pocela da se jede jos i pre toga. I da ce ovi zatocenici takodje poceti to da rade. Ona simpanza je vec pocela.
Isli smo kamenom uzbrdicom, gledajuci prvi polu-pristojan ovelik prostor, gde bi neka “srecna” zivotinja mogla cak i da potrci! Samo jos da je bilo makar malcice trave…ili bar jedno drvo…al` ajde da ne preterujemo. Srca su nam bila puna sto, dole, nekoliko metara ispod nas, vidimo dva medveda kako – hodaju! Lepi, nasi medvedi, cini mi se. Iz nasih planina, oni “suri” ili vec kako se zovu, tamno braon, leph oblih njuskica… kao nacrtani.
Par, pretpostavljam. Zenka je svetlija i malo manja od bas krupnog muskog mede.
S neopevanim uzivanjem smo ih gledali kako – hodaju! Polako, ali sigurno, hodali su. S jednog kraja ogradjenog kamenoloma, lagano lagano su dosli do naseg kraja tj. meda je dosao, a medinica je stajala u mini-bazencicu tj. bari vode.
Meda je molio za hranu. Senio kao pas.
Nije trebalo to da radim, ali udovoljila sam njegovom zahtevu i bacila mu pola jabuke. M. je bacio drugu polovinu medinici. Upala je u vodu, pored nje, srecom. Na sekund mi se ucinilo da ce je M. pogoditi direktno izmedju ta dva lepa, somotska uveta.
Tek tada smo videli da je i dijagonalno i pored njih takodje ogradjen kamenolom, i da iz jedne rupe viri glava belog medveda. Mogla je to biti i punjena, plisana glava. Nije trepnula, nije se pomerila. Velike crne oci, kao dugmeta, buljile su “negde tamo”…nista se na glavi pomerilo nije sve vreme dok smo bili tu.
Onda smo zapazili jedan maleni mikro-kavez, resetkama odvojen od para mrkih medveda.
Tu su, potpuno skvrcheni i u nemogucnosti da se okrenu oko sebe, bili – mama i tata ona dva meceta iz “baby” vrta. Iste izduzene njuskice, iste tufne na grudima, iste plisane usi.
Molili su za hranu. Dobili su jos jabuka od nas.
Bilo nam je neprijatno, pa smo produzili, nadajuci se da je iz tog 3 sa 2 kaveza moguce izaci u neki od tih otvorenih kamenoloma.
Prosli smo kroz lucni kameni prolaz, gde nam je za oko zapao jedini znak na koji naleteli tog dana. Nije bilo informacije o zivotinjama, vec lepa plavo-bela tabla, kao one nove, s nazivima ulica.
Na njoj je pisalo “Monikin tesnac”. Razmenila sam poglede sa M., procitavsi, kao i uvek, misli jedno drugome. Iznad nas se, iznenada, stvorio svetleci neonski znak, koji je treperio “Degute!”, “Bad taste”… a ponajvise ‘NIJE SMESNO!!!”
Vazno da su tu tablu lepo uglancali i stavili, ma sto sad moramo da znamo bas i koju zivotinju gledamo…sta sad i mi mak na konac….
Zgadjeni smo prosli kroz “Monikin tesnac”, prisecajuci se kako je direktor Vrta mastovito dao odredjenim zivotinjama imena odredjenih ljudi, uglavnom (ako ne uvek) politicara.
Mislim da je nekoj jadnoj zmiji dao ime Medlin Olbrajt, a da je jos nesrecnika podobijalo imena Bila Klintona, Solane itd.
Oko toga se, svojevremeno, stvorila cela predstava, reklamna kampanja.
A niko nije pitao ni pricao o tome kako i sta jedu ovi zatvorenici.
Dosli smo do platoa s macama. U jednom kavezu crni panter, zajedno s leopardom (???) Kraljevi.
Olicenje snage, moci, gracioznosti, gipkosti… Crni panter (ili crni leopard?) na klupici, lezi ne mrda. Pegavi leopard pravi nervozna 4 koraka levo…4 koraka desno….levo…desno….
Kad se par ispred nas priblizio gvozdenoj sipki tj. ogradi (1-2 m od kaveza), leopard je besno i bespomocno zaurlao, onako iz pluca…te su nam se srca nasla prvo u petama, pa onda na vr` glava..negde izvan tela. A svaka dlacica na telu bila je u stavu mir-no!
Leopard je i dalje obavljao 4 levo-4 desno rutinu, zaista karakteristicnu za autizam, ali i jos neke mentalne bolesti. To je tzv. “comforting movement”, ili tako nekako, kako su objasnili na Diskaveriju. To je znak da se neko, od silnog uzasa, tuge, ocaja i bespomocnosti, iskljucio iz ovog sveta, odvojio se i usao u stanje poput katatonije, samo budno, ponavljajuci odredjene pokrete bez prestanka. Ovaj Gospodar dzungle, nadam se, vise nije bio na ovoj ravni. Nadam se da je bio negde jako jako daleko, da je jurio antilope, i odmarao se od vrucine u senci nekog egzoticnog 600-godisnjeg drveta…
Nismo hteli da stanemo ispred njihovog kaveza, da ga ne ometemo, ako se astralno projektovao tamo gde pripada, za cime mu srce pati.
Dok smo prolazili pored njihovog kaveza, jos jednom je zaurlao, zarikao tako snazno i mocno… da su nam kosti zavibrirale.
Da cujem takav zvuk, takvu riku u sred noci…. mislim…sigurna sam da bi mi istog trenutka otpale sise, s oprostenjem. Stvarno bi. Takav je to zvuk. Prejak, premocan (izmislih i rec, posebno za ovu priliku!).
Ovog puta mi sise, na radost prisutnih (a narocito prisutnog M., I`m sure) nisu otpale, ali su se dobrano protresle (takodje, na radost svih, I`m sure).
Na platou s kavezima za velike macke, na samom pocetku, naslo se i par jako mrsavih, uplasenih lisica, koje su takodje jako nervozno hodale gore-dole po svojim mini-kavezima. Bile su male, pa su mogle da naprave vise koraka, srecom.
Secam se da su tu nekada bile pume i “mountain lions”, kako god li se zovu kod nas.
Sada je u jednom malom kavezu bio, sam, jedan medved.
Potpuno izgubljenog razuma. Nije imao mesta ni za ona 4 koraka levo, ni za 4 desno.
Veliki medved. Zarobljen u toj zardjaloj, gvozdenoj kutijici.
U stvari, ja mislim da je beli. M. me je ubedjivao da je nemoguce da je beli, vec da je to nekakav “sivi” medved. Ja mu kazem da pogleda bolje, da je to nekada bilo lepo belo krzno, a da je sad zaista odvratno prljavo, ofucano i crno tj. sivo. M. ne veruje, ne moze da poveruje da je to nekada bio beli medved. Sokiran je. Gledamo oboje, zbunjeno, zalosni, zgranuti i besni. Na nase veliko zaprepastenje, nema ni table da nam kaze u sta gledamo.
Veliki beli/sivi medved, polako se, bezvoljno i nespretno okrece u tom malom kavezu.
Pri tom se jako ocese i o zardjale sipke i o prljav betonski zid.
Pogledam se sa M. Isto mislimo.
Prolazimo kroz plato jeze i uzasa. Veliki kavez s pticom. Da je unutra papagaj ili vrabac, bio bi to prvi polu-adekvatan prostor (po velicini) koji smo videli. Unutra je enormno velik lesinar.
Raspon krila se meri u metrima. Kavez nije dovoljan ni da dva puta zamahne.
Sedi na najvisoj grani/sipki u kavezu i ne pomera se. Kao prepariran. Ko zna…
Ispred nas se odjednom stvorio velicanstven tigar. Nismo ga videli, a sve vreme lezi tacno u sredini, blizu resetki. Ne pomera se, mozda je zato “stelt”. Prelep, nesrecan.
Razmisljamo da li je mozda njegova mama sama sebi pojela sape. Onda skapiramo da se ovde tigrovi ne radjaju vec samo umiru.
Setim se scene, od pre barem 20 godina (joj!), kad je jedna zenturaca uporno pokusavala da natera tigra da se igra s njom, sta li, da ga isprovocira i natera da reaguje. Tigar je bio u jednom od onih malih “solo” kaveza, nervozno setkao gore-dole, praveci citava 4 koraka, u oba smera.
Matora je u ruci drzala koznu tasnu, veliki lakirani bordo kvadrat, i uporno je cimala i klatila, pokusavajuci njome da kroz resetke dodirne tigra. Onako debela, mala i kratka, cak ni sa tasnom kao produzetkom ruke nije mogla da dosegne vise od oko metra od kaveza.
Par minuta sam pratila sta radi, secam se tacno, jer je pocela opasno da nervira i mene i mog tatu, koji me je tog dana vodio u vrt, i sve oko nas.
Zenturaca je bila sa svojim sinom ili unukom, klincem kojeg je ocigledno bilo i vise nego sramota, i vukao je metoru za suknju da krenu vec nekoliko minuta. Nije reagovala vec je jos zustrije i glasnije cikala tigra, koji ni pola milimetra nije odstupio od svoje rute, niti je posvetio pola sekunde paznje matoroj.
Onda smo tata i ja odlucili da vec postaje jako mucno, i taman sto smo na pola milisekunde okrenuli glave da krenemo, zacula se strasna kuknjava i vriska!
Zena je vristala tako jako, da smo bili uvereni da je tigar otkljucao vrata kaveza, izasao, zgrabio je, odneo untura, zakljucao vrata za sobom, a onda krenuo da joj radi ono sto bi s bilo kojim socnim, debelim parcetom mesa.
Pogledali smo u kavez, a tigar je sedeo i obema sapama se, onako kao malo zadovoljno mace, igrao s godspodzinom tasnom. U tim sapama, stvarno je tasna, tako kozna i bordo, delovala kao komad finog mesa, bez masnog. Ali, sigurna sam da je tigar odlicno znao da to nije meso. Lagano je, poigravajuci se drskama, otkidao parce po parce i grickao pa pluvao…sistematski…postava, lice nalicje, rucke, sadrzaj…. dok je matora vristala “Jaoj ljudi pojede mi zver licnu kartu! Pomagajte ljudi, odose mi dokumenta! Upomoc! Milicija! Milicija!”
Tigar je, kao i tata i ja, imao na licu osmeh! Onaj mangupski! To nikad necu zaboraviti.
Ovim tigrovima sada… da sam mahala junecim butom, cini mi se da ne bi reagovali.
To vise nije imalo neke znacajnije veze sa “Kraljem Indije” i sl. Ovo su bila relativno ocuvana krzna, nemoguce lepih sara i pruga, punjena kostima.
Uspeli su da slome duh tigra.
Slomili su ih sve, ovde u zatvoru.
Najcrnja moguca karma…za sledecih 700 zivota…
Slomiti takva bica…
I ja sam osetila da se lagano savijam, da mi se testira tacka lomljenja, pa smo produzili.
Jos jedan ogroman (bar u poredjenju s kavezima) prostor ispod nas. Nigde table, nigde znaka.
Po secanju rekonstruisemo geografiju vrta, slozimo se da su tu lavovi.
Secamo se, oboje, jednog lava ogromne, malo ucebane grive, carskog drzanja i sposobnosti da svojom rikom, u sred letnjih noci, ucini da ga cujemo kilometrima daleko. Bukvalno.
Tu je uvek bio okruzen svojim lavicama. Ne secam se tacno, ali mislim da nikada ovde nisu imali lavice. Bilo je samo par tigrica, koje su kupili. Skoro sam sigurna da se nisu ovde rodili.
To su, secate se, oni prelepi tigrici koje su pocetkom devedesetih, u najjacem naletu Generalnog Ludila, besomucno koristili za slikanje i promovisanje paramilitarnih formacija i paranormalnih “estradnih zvezda”.
Trazimo pogledom – nigde zive duse. Potpuno prazan veliki kamenolom. Nema traga lavovima.
Da li je moguce da ih uopste nema u vrtu?
Ponadali smo se da ih nema, a da vrt nema para da kupi nove i odredi im dozivotnu kaznu u ovom zatvoru.
Prolazimo pored jos jednog kamenoloma, ovaj ima i lepu kucicu dole. Staju. Ispred – desetak lepih konja i tip koji donosi seno.
To je jedino “sluzbeno lice” tj. zaposleni u vrtu, kojeg smo videli tog dana. Sem pavijana na vratima.
Nigde nikog da uputi, da objasni, da makar ljudsko bice kaze u sta gledamo, kad nema nikakvih natpisa…
Za 200 dinara tj. 400 za nas dvoje, mislim da smo zasluzili tj. kupili makar toliko.
Krecemo improvizovanim kameno-zemljanim klizavim stepenicama ka dole, M. me drzi za ruku, sto da ne padnem, sto iz podrske. Hoce da sto pre izadjemo. Hoce da je opet supergotivno raspolozen, kao pre no sto smo usli. Kaze da mu je tako strasno krivo sto je on hteo da dodjemo. Kaze da nije imao pojma… da je mislio da malo preterujem…
Silazimo i vidimo jednog slona. Lep. Nigde zirafa…nigde tapira…nigde pavijana (sem tog jednog, na vratima)…ni gorila… ni onih papagaja, kako li se zovu, veliki sareni…seticu se… nigde vecine zivotinja, zapravo!
Kako su krenuli, mogli su da stave u kaveze i domace macke, telad, prasice… Verovatno ih, u stvari, i drze tu negde, u fabrici hrane, razmnozavaju, tove…
Zastajemo kod ogradjene travnate elipse, sa ubodenom tablom “PONY RIDES” ili “HORSE RIDES”, i setim se da su tu setali potpuno zapanjujuce divni poniji, koje su klinci mogli da jasu!
Bila je tu i mala kocija, isto za voznju u krug! Gde ces lepse zabave za decu!
Sada nije bilo ni kocije, a jos manje ponija. Sem onih “regular size” konja pored kojih smo prosli, ni njih tu dole nije bilo. A dan – savrsen. Topao i suncan, vrt pun decurlije, idealno za voznju kocijom ili mazenje i slikanje s ponijima.
Ponija verovatno vise nema. Verovatno su vukovi bili mnogo gladni, sta li.
Kod jednog oveceg kaveza M. staje i osecam njegovu knedlu u grlu.
Nema table, ali vidim jednu veliku pticu kako sedi na izbocini drveta.
Lici na orla. Na onog ogromnog, beloglavog, kao na americkom grbu. Ili na “GABBA GABBA HEY” americkom grbu Ramonsa.
Tako izgleda iz daleka. M. je blizu i ne pomera se. Ja dolazim do njega i iz bliza vidim jednu veliku masu potpuno rascupanog perja, onog perja koje je ostalo, koje se jos uvek drzi. Pola perja ova ptica nema. Da nije tragicno, bilo bi smesno kakvu “frizuru” ima. Kao Dajana Ros u najboljim “Inside out, boy you turn me…” danima.
Tesko mi je da gledam.
Secam se “Opstanka” i snimaka ove ptice. Secam se kako bi trebalo da izgleda i sta treba da je
u opisu njenog mesta boravka. Secam se da je ovaj orao kao lav u savani – Car Neba. Bukvalno.
Ova ptica ispred nas je bolesna. I slomljena.
Ova ptica ne moze da rasiri krila. Ne moze da leti. Ej! Orao! Ne moze da leti!!!???
Pa, ne budite toliko surovi, ubijte je odmah!
Ova ptica se ne pomera. Ne leti. Nema perje. Izgleda kao odbegli ludak. Vidi se da je i ona poludela! Izlecite je i pustite je ili je ubijte!
Ova ptica, ovaj ORAO ne moze da leti.
Do kraja svog zivota, ovaj orao bice u tom kavezu. Slomljen.
Prosla bih pored kaveza, mislila bih da je prazan, ptica se stopila s okolinom, s kamenom i drvetom.
M. kaze da bi i on prosao pored, ali je video da jedan debeli mis trci pravo s betona u – kavez! Pa je zastao da vidi kod koga je nesrecnik uleteo, i bio je siguran da ce biti pojeden za 3 sekunde.
Orao se nije pomerio. A znamo da je video i nas, i misa, i bubice na zemlji… ako nije slep. A ni to nas ne bi cudilo. Izgleda jako jako bolesno. Tesko mi je da gledam.
Tesko mi je da gledam M. On je sve do sada stoicki podneo. I sve uzase, i moje plakanje… ali vidim da ga je ovo dotuklo. Osecam da se savija, da se chekira tacka lomljenja.
Ne dam da se slomi. Opet bes… i obecanje sebi da cu uraditi nesto, i to brzo.
Onda me nesto ocese po nozi, negde u visini nekog trogodisnjaka.
Pogledam dole, a ono – stojim u sred krda koza!
Bez sve sale! Krdo MINIjaturnih kozica!
Verovatno cu ispasti glupa u drustvu, ali sta cu, cica iz grada… Ja stvarno NIKAD nisam videla nesto tako slatko! Prvo sam mislila da je to nekakvo kozje obdaniste, koje tako pustaju da se setka po vrtu. Onda cucnem dole i provalim da su to cele porodice! Tata porodice je, kao, najveci, a zajedno s (proporcionalno) ogromnim rogovima dodje mi – do kolena!
Devojke su malo manje. Ali zato deca….jao jao….bebe!
Pa vi to ne mozete da zamislite! Meni su i onako, od domacih zivotinja, mali jarici i jagnjad, uvek bili simboli “slatkoce” zivih bica.
A ovi u vrtu, ove minijaturne bebe-jarici… pa ja nesto sladje i umiljatije nisam videla.
Kad sam cucnula, odmah – svi oko mene, guraju glavicama. Dve mini-bebe se zaigrale same, pa se, kao, udaraju “rogovima” ko matore, iako nemaju ni naznake da ce im roscici (ikada) izrasti!
Skacu u vis i udaraju se nevidljivim rogovima, ej!?
Setili smo se ostalih sargarepa u rancu, i onda je pocela zurka. U jednom trenutku sam se nasla na zemlji, a oko mene i na meni oko 20 mini-koza i jaradi! Lizu me, gurkaju glavicama, hoce da se maze! Stoje mirno samo kad ih mazis, vidis da se tope! Bebe ispustaju najsladje moguce zvuke, gugucu. Prave bebe. Moj favorit, najmanji od svih, ima najduze trepavice, pa sam odlucila da je devojcica. Toliko je mala (i debela), da deluje kao loptica. Jos kad zaskakuce…
Nemam pojma koliko sam se s njima zadrzala, znam samo da su dobili sve sargarepe i sve preostale jabuke… A M. se setio aparata, pa je i slikao i napravio fenomenalan mini-bebi-mini-kozji film koji sam bas pogledala sad, pre no sto sam sela da pisem. Da covek poludi od slatkoce!
Cak mi se i M. sam prikljucio u hranjenju, mazenju i istopljavanju i raspilavljenju, narocito s mini-bebom.
Osetila sam da mu se knedla u grlu smanjuje, kao i meni.
Svaki sekund mazenja – lekovit. Svaki put kad nas gurnu glavicama – osmeh nam siri, malo tuge i ocaja nestane.
Imam utisak da smo se, kao dvoje dece, barem pola sada igrali i mazili s ovim malim krdom, sedeci na kraju na betonu, prekriveni njima, potpuno musavi, ubalavljeni i oblizani.
Da se to nije desilo, verovatno bi nam pozlilo, oboma.
M. nije mogao da se odvoji od nesrecnog orla, a ja nisam mogla da izbrisem ni jednu jedinu stravicnu sliku vidjenu tokom cele posete, ni da se nekako otarasim bar jedne nijanse tih silnih mucnih, teskih osecanja koja su pretila da me fizicki uguse.
Mini-koze su nas spasle, njojzima hvala!
M. je uspeo nekako da me odvuce od debele mini-bebe, i strpljivo odslusao sve moje “Moramo da imamo jedno!” i “Aaaaaaajde da uzmemo jedno!!” i “Pa mozemo da se preselimo na plac pa tamo da i mi imamo celu mini-kozju porodicu” i “Aaaaaaaaaaaaaaaaaajde!” lupetanja.
To nam je oboma i skrenulo paznju sa svih usputnih katastrofa, pa smo se trgli tek na ulazu tj. izlazu.
Bukvalno i fizicki, udahnuli smo nov vazduh i osetili 200 tona bedaka, kako se podize s nasih srca i ramena, prvim korakom kroz kapiju izlaza.
Cutke, duboko u mislima i pod jos potpuno zbunjenim i silovito intenzivnim utiscima, setih se da pokupim svog lepog delfina s plafona radnje za decu, pored vrta.
Seli smo na klupu, daleko od mirisa i zvukova vrta, uzdahnuli, i ljubili se najlepse na svetu (i u granicama pristojnosti i neremecenja javnoga reda i mira) jedno pet minuta.
Onda smo zapalili po pljugu olaksanja, i poceli da razgovaramo o taktici.
Nesto mora da se preduzme. Odmah!
Ljudi moraju da saznaju. Odmah!
Ta divna bica (umal` ne rekoh “stvorenja”) ne smeju vise tako jako da pate i da se muce.
Ako postoji nacin da se nesto promeni – a jebeno postoji – nateracemo promene da se dese.
Tj. prisilicemo odgovorne da 1. slusaju, 2. reaguju, 3. prihvate svoju odgovornost, 4. snose posledice za ovaj jebeni horor.
Vec imamo par ideja i vrlo smo ozbiljni u svojim namerama.
Ne bi bilo lose ni da sto vise normalnih, pametnih ljudi dodje i vidi o cemu pricamo, da se ljudi i sami uvere u tugu i katastrofu koja je M. i mene oborila s nogu.
Cele te veceri i noci nismo mogli da se otrgnemo nocnim morama. I na javi, a kasnije i u snu.
I M. i ja smo gurali jedno drugo iz kreveta, budili se bukvalno mokri od hladnog znoja koji nas je oblivao, sanjali jezive snove koji se nisu mnogo razlikovali od istine kojoj smo bili svedoci..
Nesto mora da se uradi. Mi moramo da uradimo nesto.
Ljudi moraju da saznaju za ovaj skandal. A ovo JESTE skandal, nevidjenih razmera.
Samo sto smo mi vec i navikli i oguglali na sve ekstremne varijante.
K`o veli… kad su nam projektili sibali nad glavama…nista vise nije tako strasno…ni zbog cega se ne treba uzbudjivati…
Niko normalan ne moze da se jako ne uzbudi videvsi ovakvo muciliste.
Zoloski vrt i jeste zatvor, i protiv njega smo kao protiv te i takve institucije uopste.
Ali, kapiramo da je nemoguce ukinuti ga. Ali je moguce nesrecnim bicima u njemu omoguciti da svoje zivote u njemu provedu uz maksimalnu negu, paznju, i uciniti sve da se one osecaju sto udobnije u svom zatvoru, na sluzenju kazne koju nicim drugim nisu zasluzile, sem cinjenicom da su plemenite, prelepe i da ljudi zele da im se dive iz bliza.
Kako bih rado stavila ceo “rukovodeci kadar” vrta u kaveze… i to ne svakog u po jedan, nego sve njih u jedan, kao vukove, pa da ih vidim posle 5 godina…ili 5 dana… kako idu…4 koraka levo…4 koraka desno…kako gube razum, gube kosu, grizu svoje prste i sake, dobijaju sugu, ekceme i kraste po licu i telu…ne mogu da potrce i protegnu se…
A ispred kaveza sede tigar, medved, vuk i slon i gledaju, polu-smoreno i malo zgadjeno.
Javite mi, ako se odlucite da odete u “Vrt Dobre Nade” (kako je strasan taj naziv, posle svega…), ako ste u fazonu da privucemo paznju ljudi koji su u situaciji da pomognu.
Ako odete u vrt, javite kakvi su vasi utisci, bas me zanima.
Sve naj!
Pozdrav
Katarina S.
nisam nista od toga htjela da znam!!!!!!
Zasto tako detaljnooo takav horor opisati??? Sjebah se zeno...
Ja ne volim zoo-ove bas zbog toga. Stala sam kod nilskog konja i nisam mogla dalje....sorry. Tema ZOO- sta mislis Sanelice? Vjerujem da svako od nas ima neka iskustva pa...evo katarina je pocela...
Ja odem u out of africa-gdje zivotinje slobodno setaju okolo....npr zebra, zirafa itd. Majmuni su u kavezu kao i lavovi-ali to i nije kavez nego pola dzungle....zaista je to lijepo vidjeti. A ima i jos jedan...ali tu lavavi fakat hodaju okolo a ti si u autu....ono kao safari. Nisam jos bila jer tada sam imala nekog malog dzipica koji bi odletio kad bi lav slucajno kihnuo
pa kontam....cekacu nesto sigurnije...hehehhe
eto a o loshim iskustvima ...kasnije na nadam se novoj temi zoo
jer ipak je ovo nista a to i nije nista...ma salim se. Kako god-meni je svejedno.
Zasto tako detaljnooo takav horor opisati??? Sjebah se zeno...
Ja ne volim zoo-ove bas zbog toga. Stala sam kod nilskog konja i nisam mogla dalje....sorry. Tema ZOO- sta mislis Sanelice? Vjerujem da svako od nas ima neka iskustva pa...evo katarina je pocela...
Ja odem u out of africa-gdje zivotinje slobodno setaju okolo....npr zebra, zirafa itd. Majmuni su u kavezu kao i lavovi-ali to i nije kavez nego pola dzungle....zaista je to lijepo vidjeti. A ima i jos jedan...ali tu lavavi fakat hodaju okolo a ti si u autu....ono kao safari. Nisam jos bila jer tada sam imala nekog malog dzipica koji bi odletio kad bi lav slucajno kihnuo
pa kontam....cekacu nesto sigurnije...hehehhe
eto a o loshim iskustvima ...kasnije na nadam se novoj temi zoo
jer ipak je ovo nista a to i nije nista...ma salim se. Kako god-meni je svejedno.
E,posto je ovo tema NISTA,ja da napisem sta me muci...neke emocije u poslednje vreme! Danas sam se sita isplakala,i pored onog antidepresiva sto ga pijem,gledam ovaj zivot i opet ne vidim nikakav smisao...a imala sam prilikebiti u drustvu ljudi daleko ispod mene po IQ,na prvi pogleda oni deluju srecni,komunikativniji,ali nisu...jos gore pate,i to pate od tinejdzerskih problema...u ovom svetu niko nije srecan..Ja sam pocela da zahvaljujem visoj sili,sudbini,svojoj pmati,sta god,da sam makar psosla i ovo sto sam prosla.Verujte,u stanju sam ziveti secajuci se proslih lepih stvari koje sad opet ne bih ponovila jer nisu vise za mene. E bas je to i dovelo do placa. Prerasla sam rave,tu i tamo,izdigla se nad dopom,uzimala bih ga da imam para samo da mi ubije ovo prazno...danas sam plakala,juce sam plakala,a i prekjuce...a pre toga nisam 10 godina.Ne znam sta mi je,neka usamljenost,neka tuga,neka besmislena vegetiranost...Sad sam progutala Lorazepam koji svi ovde na forumu mrze (a prepisao mi doktor inace),ona me pomalo radi n atakav nacin da mogu da pisem..neke price,iz realnog zivota ili stihove,ali to me oslobadja...Osecam tugu i samocu,placem secajuci se vremen kad sam bila dete i maminog zagrljaja,nikad vise takav iskren zagrljal nisam osetila.Imam decka koji me voli,koji je taj tip da se zaljubi bas u svaku svoju devojku,pa me smeta sad to sto znam da je prolazno kao raketa,a jos posle mene nece ostati ni prasina...mozda je coveku najgore da bude zaboravljen....opet sam pocela da placem,ne znam sta mi je...ne volim da kukam inace,ali kad puknem,onda provali sve iz mene...osecam se nekako cudno,daleko od svih,nie to samo prokleti OSECAJ vec mene stvarno niko ne voli,a to je potrebno svima..decko me voli,kaze da me voli,ali..ne umem da objasnim.Dok sam bila sa bivsim,makar sam bila sigurna da me nece ostaviti i da me ne vara (ja mu pomazem da se snalazi,jedino gaja ikad ne bih slagala/zajebala,pa ko me ostavio,a sto se varanja tice,sex je njemu bio na 500.tom mestu u zivotu,jedino kad smo bas bas bili raspolozeni).Znaci,ipak nas je vezala neka korist,a sto je po meni nekad jace i od ljubavi. Sa ovim sad deckom se plasim da me nece razumeti,da ce me ostaviti onako iz "cista mira"...
KatrarinaS je napisla da je pod dopm sve lazno...ne znam,mozda i nije,jer dop nam ne moze IZGRADITI karakter,on nas samo dovodi do ekstremnih situacija gde se onda na delu vidi kakav je ko! Ja sam sa tim bivsim K. imala "dela" i "situacija" i pored svega i svacega,ja sam njega jako dobro upoznala. A ovog sada decka skoro ne poznajem uopste jer nam se veza svodi uglavnom na razgovore,gledanje TV,setnje...pa kako tako upoznati coveka?
Malo sam sludjen,i treba mi pomoc...dajte mi neko misljenje a ponajvise o meni samoj,jer ispade kako ja poznajem sve druge bolje nego samu sebe.
ISKREN POLJUBAC ZA SVE
KatrarinaS je napisla da je pod dopm sve lazno...ne znam,mozda i nije,jer dop nam ne moze IZGRADITI karakter,on nas samo dovodi do ekstremnih situacija gde se onda na delu vidi kakav je ko! Ja sam sa tim bivsim K. imala "dela" i "situacija" i pored svega i svacega,ja sam njega jako dobro upoznala. A ovog sada decka skoro ne poznajem uopste jer nam se veza svodi uglavnom na razgovore,gledanje TV,setnje...pa kako tako upoznati coveka?
Malo sam sludjen,i treba mi pomoc...dajte mi neko misljenje a ponajvise o meni samoj,jer ispade kako ja poznajem sve druge bolje nego samu sebe.
ISKREN POLJUBAC ZA SVE
BRAVO!!!
to se trazi..../
da se otvorimo i podijelimo jedni s drugima sve sto nam je na dusi. A ne gluposti i svadje kojekakve. Majo-svaka cast!
I procitaj ono pod linkovi PAW-sve ce ti biti mnogo jasnije. Mi svi imamo taj post acute withdrawal -i sve sto si napisala je bas to.
Ali uz terapiju, podrsku, pisanje i sl...to se sve popravi. Treba vremena...ali ne samo vremena nego i truda. A ti si na dobrom putu. Samo tako...
evo i ja se kanim da podijelim svoje misli s vama...ali bojim se. Bojim se sjebacu se jos vise jer osjetim da me jedu. Ali ih ignorisem...no one rastu i prave me sjebanijom i sjebanijom. ne znam ni odakle da pocnem. Toliko se toga nakupilo....u stvari-sve isto ko' i prije...ali meni je jos gore. Nemam nikakve podrske u pm. Imam moji su uz mene i to...ali nemam ono najbitnije-razumjevanje a ne kritike i razne "shbb kbb"....
nesmijem....ne sada!
to se trazi..../
da se otvorimo i podijelimo jedni s drugima sve sto nam je na dusi. A ne gluposti i svadje kojekakve. Majo-svaka cast!
I procitaj ono pod linkovi PAW-sve ce ti biti mnogo jasnije. Mi svi imamo taj post acute withdrawal -i sve sto si napisala je bas to.
Ali uz terapiju, podrsku, pisanje i sl...to se sve popravi. Treba vremena...ali ne samo vremena nego i truda. A ti si na dobrom putu. Samo tako...
evo i ja se kanim da podijelim svoje misli s vama...ali bojim se. Bojim se sjebacu se jos vise jer osjetim da me jedu. Ali ih ignorisem...no one rastu i prave me sjebanijom i sjebanijom. ne znam ni odakle da pocnem. Toliko se toga nakupilo....u stvari-sve isto ko' i prije...ali meni je jos gore. Nemam nikakve podrske u pm. Imam moji su uz mene i to...ali nemam ono najbitnije-razumjevanje a ne kritike i razne "shbb kbb"....
nesmijem....ne sada!
Luna,eto cekam dok skidam jednu pesmu od Azre,pa se zapitah zasto na ovoj temi niko nista nije davno rekao,kad je tema bas ono cool po meni,moze se pricati o bilo cemu,bas jaka tema.No kad nema nikoga,evo mene,ionako sam najcesci gost u tvom virtualnom kaficu,Lunice.Pa,sta mi ti radis?A ostali? Nista,a,e ako ne radite nista kao ja,Luna ,mala zvrkss dangubica,na pravome ste mestu...ajde bre vamo da se zezamo!!!
Odi Ramona,lupi nesto,smorila sam se....
Odi Ramona,lupi nesto,smorila sam se....
i ja da ti pravo kazem....tako mi je bezveze na forumu postalo nemash pojma. Niti ima kakve podrske niti se prica o oporavku niti ista....u pm. Izlazim...hodam...druzim se sa ovim malim-upoznali smo se na NA sastanku.. Skroz je kul i cist je vec 7mjeseci. Nekako je pozitovan i prija mi to...danas mi je prvi dan bez suboxona(subutex). Doktor mi je dao neki lijek Namenda...inace se koristi kod alzhimers's disease(znaci ono gdje se gubi pamcenje)....to me zbunilo. Tako da sam cijeli dan citala o raznim istragama i forama u vezi lijeka. Elem...koristi se za svasta nesto. Kao i za detox. Kod miseva....npr...oni koji su bili na lijeku (nije ovaj ali isti sastav)...prije skidanja sa morfija....kriza im je bila vrlo vrlo mala...Dok je kod drugih bila znatno veca. Uglavnom...nakon jednodnevnog predomisljanja uzmem tabletu...i ok...prosao je cijeli dan...bila sam malo (malo heheh) konfuzna...sto i jeste jedan od side effects. No, nisam bila bolesna. Zjenice su mi bile kao zemaljska kugla...covjece kako je jebeno gledati u svjetlo tada uhhh...ne da sam to namjerno radila nego su me tudji farovi ubili ahhh....kontam idem staviti suncane naocale ...i jesam!!! Pomoglo je. AL sam izgledala ko blesava ...u sred noci velike suncane cvike hehehe....!! Uglavnom..jedino sto je bilo loshe je to sto sam bila konfizna i kao da mi je mozak preskakao...ono mislim...i odjednom-zatrokira..i onda moram sama sa sobom da razgovaram heheh. extra zanimljivo. Dobro je...ziva sam..I uz pomoc katapresana ...ok sam skroz sada. Dakle lijek se zove namenda (mementine hcl)...i za sada moram reci da je ok. Nije narkotik i sl. Jebi ga moram vjerovati doktoru-ovom barem. Narkos 15godina bio...bo se...i eto sad je poznati doktor...I da rekao mi je da pocnem nalorex danas...ja kontam-pa zar ne trebam da cekam..kaze ne -dao sam ti malu dozu. Pihhh...necu ba...ne bih da experimetisem...dok suboxon ne izadje iz mene ...nema sanse. Jos da se zeznem pa me kriza uhvati...necu. Ovako sam ok...a to cu poceti za par dana.
eto tako. I sa onim drugim sam ok...jeste da sam citav dan mislila na to...jer sam bila slow motion....ipak sam ok
jebi ga...oborila sam rekord...bila sam na subutexu vishe od 5mjeseci hehhe...dobro...nikad vishe od 2mg na dan...ali opet. Uglavnom...ko ima sansu da nabavi subutex...i zeli se skinuti-to je rjesenje. bezbolno!!!! Nekih 30tak dana max....i ok si... plus katapresan! eto to je moje misljenje i iskustvo. A ja sam bas peka...i beba so se svega tice i krize i svega...tako da ako sam ja izdrzala svako ce.
uglavnom...forum je bezze...volila bih da bude ko prije. Uzi krug raje...ostali-sve ok i fino...postovanje, red, neka jebi ga disciplina. Nije bilo ni psovanja ovoliko, ni glupih zajebancija, ni agresive, ni muvanja, ni takvih gluposti. Dobro , ne znam za agresivu... al sranja i gluposti ovoliko nije bilo.
A Sanele nema....i nista mi nije jasno...
eto
odlicno Majo...dobra ideja...tema Nista je zakon!!!!
pozdrav svima
eto tako. I sa onim drugim sam ok...jeste da sam citav dan mislila na to...jer sam bila slow motion....ipak sam ok
jebi ga...oborila sam rekord...bila sam na subutexu vishe od 5mjeseci hehhe...dobro...nikad vishe od 2mg na dan...ali opet. Uglavnom...ko ima sansu da nabavi subutex...i zeli se skinuti-to je rjesenje. bezbolno!!!! Nekih 30tak dana max....i ok si... plus katapresan! eto to je moje misljenje i iskustvo. A ja sam bas peka...i beba so se svega tice i krize i svega...tako da ako sam ja izdrzala svako ce.
uglavnom...forum je bezze...volila bih da bude ko prije. Uzi krug raje...ostali-sve ok i fino...postovanje, red, neka jebi ga disciplina. Nije bilo ni psovanja ovoliko, ni glupih zajebancija, ni agresive, ni muvanja, ni takvih gluposti. Dobro , ne znam za agresivu...
al sranja i gluposti ovoliko nije bilo.A Sanele nema....i nista mi nije jasno...
eto
odlicno Majo...dobra ideja...tema Nista je zakon!!!!
pozdrav svima