bad luck ili bedak?

[Baba Naca]

Blago njemu........

[Baba Naca]

Jedan, dva, pa RASKORAK.....
opet
jedan, dva, pa RASKORAK.....
Uja?
Cudno CUDO!
Nema ga.....aj pojavi se niko ti nece oteti to pivo, bar ja necu DANAS veruj mi!!!

[adam*]

Moram i ja da pozdravim Raskoraka......dragog meni clana plemena(kako ovo dobroz vuci).....ISKREN.....sto cenim neizmerno.......

CaOOOOOO RAKOSRACHE............kakav si druze virtualni???

[Baba Naca]

Adamche moje slatko,
sprema se vetar,
stavi kacket brzo, ljubi bakuta..... PDT_Love_18

[Baba Naca]

Oooooo Raskoraaaaaaaaaak?

[Baba Naca]

OK, sad znam,
ljubi te bakuta

[pepeljuga84]

Nema net...
Pitajte mene ako vas nešto zanima ja ću mu preneti
Sreća moja PDT_Love_09

[oci boje meda]

srece uzajamne uzivajte.........volite se...najbolji lek...............nemam sta pametno za reci...ali eto htedoh vas pozdraviti

[raskorak]

Pošto je izuzetno teško prepričati nekoliko meseci života (koliko god on bio dosadan), za početak ću iskopirati neke intimne škrabotine naškrabane u međuvremenu.

*******

21.09.2008.

Mrak. Tama. Ovo vam je tačno ona vrsta mraka na kraju čijeg tunela vas neće sačekati svetlost.

Jedan kratak pogled na inbox. U njemu prva poruka: „Dođi, požuri samo, moram ti dati kroz prozor, pošto ne mogu da izađem. Pusti na ovaj sms za koliko stižeš, kući sam ali od sutra napokon počinjem da radim“. Tekst ispod: „Šah-mat u prah izgubismo glat. Hoćemo partiju novu, ili da čekamo tamom zoru, što svanuti neće, koliko god imali sreće, samo ćemo paliti sveće. Nek ogreju prljavi okean, beskrajan, o kome snevam i smiren i gnevan, a znam da snage nemam.“ Naredna glasi: „Dobar je, sjajan fleš! Ljubiša... skupi pare i plati đavolu šta košta. Zajaši konja i ponesi koplja jer možda stigneš do lovišta.“

I tako u nedogled. Da ne zaboravim, imam i ja jednu poruku: Popio 3 rivotrila, 2 mendileksa, popušio spravu i odjebao ovu noć. Ova duša iz predvorja pakla, sa previše trnja u očima izgubila je svoj put, smer i kretanje. Ponekada, u noći punog meseca ta duša promoli svoju njušku kroz prozor svoga stana. Napolju pada kiša. Vreme je tmurno. Iako je septembar, toj duši izlazi para iz usta kao da je napolju novembar. Ostalim danima ti isti prozori se kriju iza dve pokvarene roletne koje duša nikada nije uspela da spusti do kraja. Svakog predvečerja se izgovaraju magične reči. One otprilike glase: „Ako se ovaj dan završi, a ja nestanem sa poslednjim dnevnim svetlom... Onda ću biti miran. Ili umiren, svejedno. Ionako nemam nekih ambicija. Ako ih je nekada i bilo, umrle su onog dana kada je to isto učinio i onaj deo mene za koji tripujem da nikada i nije postojao.“ Ako... Ako sam nekad postojao ja, da li ponovo mogu biti onaj isti ja?

Slike se smenjuju. Ne, one nisu u boji, one su crno-bele poput neke izlizane fotografije, poput jedne od onih koje svi imamo u posedu, a prikazuju nekog našeg pretka. Pfff, ovo je počelo da odlazi u svakidašnju jadikovku. Gorak je venac pelina. Mnogo je gorak. Gorak je skoro kao moj ukus u ustima kada stanem pred ogledalo.

Da, ja sam stari patetičar. Kao i mnogi drugi ljudi, usput, na toj zemlji. Moja duša ne zna šta je jeza od pijanih želja i neshvaćene tuge. Gete je tome nadenuo ime „Weltschmerz“, što u prevodu na naš, južnoslavenski jezik i jezike naroda i narodnosti, znači – svetska bol. To vam je baš ono što nikada niste mogli da provalite u pesmi „Radostan dan“ grupe Katarina II. Znate? „Ti si volela moj Weltschmerz/Ti si volela moj Weltschmerz!!“

Raduje me jedna istina. Ne, zaista nikada nisam bio u KP domu, tako da nemam potrebe ni da se vraćam odatle. Istina je da sve ovo pišem u nekakvom ril tajmu (ne zamerite mi što prezirem anglosaksonsku pismenost). Znači, nešto se, ipak, događa. Hej, pa ja imam svoj život! Okej, uzde su mi malo popustile, ali ako mi dozvolite, ako se nešto događa nekome, znači da je taj neko, osoba – živ. Doduše, nije baš u najboljoj kondiciji, ali to isto stoji i kada je u pitanju krkljanje oznojene procesije koja uskom stazom između tezgi pliva kroz prašinu i roštiljski dim.

Ja trenutno čučim u nekoj pukotini, na čijoj ivici visi i ratnički i vašarski tutanj, ali u nju ne ulazi taj tutanj, već u ritmu mojih nogu sinhrono dobuje po betonu posmrtni marš.

Znam i šta radim. Čekam autobus. Znam kuda idem. Nigde, a unapred sam izvadio kartu. Dobio sam dobro sedište, a to znači ni na točku (gde mi pripadne muka), niti u prvom redu (gde se gine) ili u poslednjem (gde me mori klaustrofobija). Sve, dakle, nije kako treba... osim što mi povremeno kaplje po šakama i kolenima. Ponekad tripujem da mi iz očiju ispadaju vodeni klikeri, tj neke neviđeno krupne suze, bez najave, povoda i smisla. Nedavno mi je u jednom od takvih trenutaka upao u sobu sestrić star 7 godina. Prvo što me je pitao je bilo: „A što ti toliko plačeš? Ko te je uvredio?“ Nije pitao (hvala Bogu!) da li je to uopšte plakanje, a nije ni insistirao na odgovoru. Eh, ta stara kurva radoznalost...

Osvrnuo sam se malo oko sebe. U mojoj sobi više nema ljudi ni vidljivog kretanja. Po hodnicima mili apaurin. Tu je i poneka mrva hleba. Jedan tip sedi za računarom i bulji u kutiju iz koje dopire svetlost. Posmatra gomilu slova, dok iz zvučnika nadiru zvuci. Izdvajaju se Dennis Chambers, Killing Joke, Katarina i Kazimirov Kazneni Korpus/Profili Profili. Tu je i Du Du A, kao i One Piece Puzzle i njihovo remek delo – Superveshmashina.

Šta je to u tvojim venama?..Kao nikotin, ti još tečeš mojim venama... Izađi mala!... U očima vidim tragove nečega stranog. Prolazim čudno kroz grad... Zovu me! Kažu: Vidiš li vrtove? Korakom prođi kroz njih. Pogledaj pravo u ovaj svet – muzika iz crkve dolazi, deca na plaži piju čaj, a pred tobom diže se brod. Ućiću u svetla, a neko će se vratiti tamo u običan dan. U tom trenutku ja se pomolim: „Ne spuštaj, jer čeka te noć.“ Možda se plašim... Eto, spucala me neka iskrenost, pa šta?! Plašim se jebene sive realnosti, ali još uvek vodim utopijsku borbu protiv vetrenjača...

Ja uglavnom kada nešto čitam počnem od zadnjeg pasusa. Ovo bi trebalo da bude zadnji pasus. Zato ovde neću reći ništa. Priznajem, ne znam kako da se nadovežem na prethodno i pisanje privedem kraju. Ovaj pasus je napisan samo zbog toga. Koga zanima, neka krene od početka i sve će mu biti jasno. Ili neće, kao i meni što nije.

*******

13.10.2008.

Ljubav. Ljubavi...

Toliko bola, nade, trenutaka... Ima ih raznih... Međutim, nijedan od njih nije ružan. Nema te misli koja će se roditi u mojoj svesti/savesti, nema misli koja će dočarati ono što bih joj rekao. Mogu otkucati milion fraza, a opet neću reći ništa novo, niti išta pametno.

Ponoviću nešto što sam nekada napisao, a odnosi se na drugu „stvar“ koja takođe uključuje ljubav. Ovo je jedan od onih spojeva koji u sebi sadrže i bol i lepotu...

Teško je posmatrati nekoga ko je proklet koliko i ti sam. Kao neko veliko i prelamajuće ogledalo... Tada osetim gorepomenutu tugu. Šta to zapravo znači? Pa, mnogo toga, ali ono što mi pada na pamet je jedan specifičan osećaj nemoći, nesposobnosti. Zajebano je kada neko ne ume da se stara o sebi samom, a istovremeno pokušava da to čini za dvoje.

Kad god sam nešto pisao, trudio sam se da ne ponavljam reči u tekstu. Ovu reč, koja je gotovo satanizovana u današnje vreme ću otkucati još jednom. LJUBAV. Ta reč danas prečesto dobija ironičan prizvuk dok se izgovara – ljubaaav. Dosta njih će se drznuti i reći da je ona otrcana, ofucana... Ja ne mislim da se reči, pogotovu tako bitne, mogu otrcati. Otrcaju se samo ljudi koji ih koriste. Možda sam subjektivan kada to pišem, ali ja stojim iza svake svoje reči.

Još jedno ponavljanje – bol. Bol dok je posmatram na krevetu kako pati. Pati, ali se istovremeno trudi da mi da sebe do kraja. Bilo je i suza. Poželeo sam i ja da zaplačem, ali su oči ostale suve. Nešto se steže u mojim grudima dok ovako nemoćan posmatram nju nemoćnu na već pomenutom krevetu.

Iako joj dajem sebe do kraja, duboko u sebi znam da to nije dovoljno. Ponekad se zapitam da li sam dostojan toga srca, ali onda se setim onih uvećavajućih cirkuskih ogledala koja prelamaju sve u meni i oko mene.

I još jedno pitanje koje glasi „Koliko snage uz volju da bude?“

Pa, stvarno ne znam odgovor na pitanje za pet miliona... Ej, al’ znam nešto drugo. Znam da sam našao nekog koga sam sanjao jako često u sobi okovanoj mrakom, grleći sopstveni jastuk. A, kada sam je našao (ovo sam joj već rekao), nisam je previše jurio, stigao sam je tačno na vreme...

*******

14.11.2008.

...
Jebote, koliko je praznih i pustih i groznih dana prošlo od prethodnog lupanja po tastaturi (beše 13.10.2008.)... I ovo napisano je već izgubilo svaki smisao.

Idemo... jedan, dva,... – akcija! Prošli su i ti prazni dani, a došli su drugi, isto tako prazni. Gle, prazni, a ona je tu! E, svašta... Ti nisi tu, a i ja sam pomalo odsutan, čini mi se. Međutim, ima nešto fascinantno (a već počinje i da deprimira) u magiji repetitivnog ponašanja. Evo, prošlo je toliko vremena, a ja ponovo sedim ispred kutije i slušam muziku. Grč, ako je to uopšte bitno sada. „Sloboda izlazi u javnost, ja je vodim na uzici...“ Ej, budi moj vodič, samo mi ne stavljaj kanap oko vrata.
Pobeže mi misao...

Idem da zapalim pljugu. Tripujem da mi dim daje inspiraciju da serem. Ah, da... setih se (hvaljen budi, Monte Carlo/kratki, crveni). Od tog silnog dima ne vidim kuda idem, a ne sećam se ni startne tačke. Mislim da komotno mogu reći da je taj haos malo sređen poslednjih dana/nedelja. A ti... Ti prestani da se igraš nožem, ne priliči ti to, znaš... Jedan kvalitetan čovek-vodič-čoveka ne bi to trebalo da radi...

Samo se pusti. Ja te čekam ovakav kakvim me vidiš, ali ne i onakav kako su te učili da posmatraš mene i moje telo. Samo se pusti. Ja to činim svakog dana.

Krevet je sada prazan, ali ću ga uskoro ispuniti snovima o tebi.

*******

Odakle početi?

Neću da smaram kako sam se jesenas opet iznavlačio. Takođe nema svrhe ni pominjati kako sam pretovario kašiku 03.10.2008. Glupavi petak za kojim je išla glupa subota ništa konstruktivnije i nije mogao doneti. U subotu sam se snašao.

Nedelja. Zikra.

Ponedeljak. Još uvek zikra. Dranje telefona. Iskreno sam se obradovao kada sam čuo taj glas. Da li je pametno da se vidimo? Ne bih baš da me gleda u tom stanju. Povrh svih sranja koja joj se dešavaju, ne mora još i mene takvog da gleda. Ne. Želi da mi pomogne. „Ok, javi se kad kreneš.“

- Nego, imam jedan problem. Znaš, keva me je našla sa ganom u ruci pre neki dan. Fura se na neku priču da mi pomogne, ali su joj sumnjivi svi ljudi koji gamižu ovim gradom. Ionako je leram zadnjih mesec dana kako imam neku cicu, pa kapne neki dinar. Je l’ ti ne bi bilo neprijatno da i to malo odglumiš? – rekoh joj posranim glasom.

- Ok. – dobio sam odgovor.

Vrlo brzo su nam se usne dodirnule. Nismo stali.

Početkom novembra sam počeo da pijem blokatore. Nisam još počeo da ih pljujem, hvala na pitanju. Ne pribegavam ritualima samospaljivanja i proždiranja vlastite utrobe.

Prema prvom tekstu se jasno vidi u kakvom sam kjurcu bio. Možda je to bila samo katarza koju sam ja doživljavao kao kataklizmu.

Nisam ni primetio kako su se stvari okrenule za 180 stepeni.

Sa „prijateljem“ se nisam pomirio. Reče mi nedavno zajednički poznanik kako je ovaj izjavio da sam ja „takav čovek, da se ne bih ni na ekseru pomirio sa njim“. Ne bih. Ne zato što ne gutam eksere, već što se trudim da koračam dalje. On i njegova cura od letos, koja nije bila moja (a to je u stvari ispalo najbolje po mene) nisu zajedno. Njihova ljubav se negde zaturila.

Pakosno? Ma nemam takvih namera, ali je najveća ironija u tome što je ona nesvesno spojila pepeljugu i mene. Iako zvuči čudno, od sveg srca joj hvala što me je toliko blatila pred pepeljugom (ispalo je da se znaju).

Pepeljuga je nešto zaista posebno. X puta se dešavalo da cele noći samo sedimo u mojoj sobi i pričamo i smejemo se... Eto, prethodna noć je bila takva.

Očekujem je uskoro, te odoh da sredim svoju sobu – taj hram besmisla. Vama svakako želim sve najbolje.

Čitamo se ovih dana.

[saša-ex]

Drago mi je da ste dobro. Pozdrav.