zivot poslije dopa je mnogo bolji od onog na dopu.....jeste da je u pocetku tesko i da mislimo da necemo izdrzati. ALi kad izdrzimo i izlijecimo se u potpunosti....nema nista bolje.....novi zivot!!!!
a za to smo potrebni jedni drugima.....da guramo jedni druge i podrzavamo.....kao i cijenimo i razumijemo......
a i nije lako proci kroz ovo sve sam.....pogotovo kad ti se desavaju cudne stvari.....poput gubitka koncentracije, cudnih bolova i raznih privremenih bolesti......ili poremecaja. Nije lako........
i ne bi trebali sami kroz sve to prolaziti.....
cmok
Život poslije dopa
Moderator: sanela
sve najbolje
ja sam pocela u ponedeljak-ovaj sada...i ok je. Samo ja se i dalje osjecam ne spremno...nemam ni povjerenja u sebe i osjecam se nekako glupo. Mene je skola cinila boljom osobom...majke mi. Osjecala sam se pametno, ponosno, vjerovala u sebe imala svoje JA-vise nego sada...a nije me ni bilo strah da nekome nesto kazem. Mislim nije me strah nego sam valjda nesigurna, i i sumnjam u samu sebe...pa onda zamucam i sva se spetljam. A to ni najmanje ne lici na mene....
Stalno kontam, kako bi me skola izvukla...ali toliko me strah da cu se razocarati...Da necu moci...da necu biti sposobna koliko sam bila. Ne mogu vam opisati taj osjecaj-evo danas...na poslu-ova prica nesto i objasnjava- i ja i ova jedna cura smo nove. I sve to sto ona objasnjava ja zapravo znam vec, jer sam skoro isto radila na proslom poslu. I sjecam se svega..ali ne reagujem. I onda je u momentu vise ni ne cujem....samo se zagledam. I sve mi izgleda kao san...tako ne realno, kao da se ne desava meni. I uspavana sam...nekako. I u tom momentu vidim sebe prije-i kako sam bila bistra, ukljucena, motivisana, organizovana.... To mi se cesto desava-zamisljam sebe kako radim neke stvari sto sam prije- i zelim to da uradim, ali ne uradim. Ne mogu nekako. Naj radije bih otisla kuci i spavala. Nisam nikako ukljucena. i krivo mi je skroz....jel neko zna o cemu prica???
ja sam pocela u ponedeljak-ovaj sada...i ok je. Samo ja se i dalje osjecam ne spremno...nemam ni povjerenja u sebe i osjecam se nekako glupo. Mene je skola cinila boljom osobom...majke mi. Osjecala sam se pametno, ponosno, vjerovala u sebe imala svoje JA-vise nego sada...a nije me ni bilo strah da nekome nesto kazem. Mislim nije me strah nego sam valjda nesigurna, i i sumnjam u samu sebe...pa onda zamucam i sva se spetljam. A to ni najmanje ne lici na mene....
Stalno kontam, kako bi me skola izvukla...ali toliko me strah da cu se razocarati...Da necu moci...da necu biti sposobna koliko sam bila. Ne mogu vam opisati taj osjecaj-evo danas...na poslu-ova prica nesto i objasnjava- i ja i ova jedna cura smo nove. I sve to sto ona objasnjava ja zapravo znam vec, jer sam skoro isto radila na proslom poslu. I sjecam se svega..ali ne reagujem. I onda je u momentu vise ni ne cujem....samo se zagledam. I sve mi izgleda kao san...tako ne realno, kao da se ne desava meni. I uspavana sam...nekako. I u tom momentu vidim sebe prije-i kako sam bila bistra, ukljucena, motivisana, organizovana.... To mi se cesto desava-zamisljam sebe kako radim neke stvari sto sam prije- i zelim to da uradim, ali ne uradim. Ne mogu nekako. Naj radije bih otisla kuci i spavala. Nisam nikako ukljucena. i krivo mi je skroz....jel neko zna o cemu prica???
ISTO KAO MENI!!!Luna wrote:sve najbolje
ja sam pocela u ponedeljak-ovaj sada...i ok je. Samo ja se i dalje osjecam ne spremno...nemam ni povjerenja u sebe i osjecam se nekako glupo. Mene je skola cinila boljom osobom...majke mi. Osjecala sam se pametno, ponosno, vjerovala u sebe imala svoje JA-vise nego sada...a nije me ni bilo strah da nekome nesto kazem. Mislim nije me strah nego sam valjda nesigurna, i i sumnjam u samu sebe...pa onda zamucam i sva se spetljam. A to ni najmanje ne lici na mene....
Stalno kontam, kako bi me skola izvukla...ali toliko me strah da cu se razocarati...Da necu moci...da necu biti sposobna koliko sam bila. Ne mogu vam opisati taj osjecaj-evo danas...na poslu-ova prica nesto i objasnjava- i ja i ova jedna cura smo nove. I sve to sto ona objasnjava ja zapravo znam vec, jer sam skoro isto radila na proslom poslu. I sjecam se svega..ali ne reagujem. I onda je u momentu vise ni ne cujem....samo se zagledam. I sve mi izgleda kao san...tako ne realno, kao da se ne desava meni. I uspavana sam...nekako. I u tom momentu vidim sebe prije-i kako sam bila bistra, ukljucena, motivisana, organizovana.... To mi se cesto desava-zamisljam sebe kako radim neke stvari sto sam prije- i zelim to da uradim, ali ne uradim. Ne mogu nekako. Naj radije bih otisla kuci i spavala. Nisam nikako ukljucena. i krivo mi je skroz....jel neko zna o cemu prica???
Ja mislim da je to od toga sto je nama jos uvek ostalo ono da je sve na svetu zapravo nebitno (koja slicnost narkomana sa budistima,zapitajte se malo).I ja sam u skoli imala planove za sebe,svi smo bili isti u skoli (imali podjednaku sansu za buducnost,nije bilo "ja radnik,on sef" vec svi mi ucenici u vecini naspram profesora u manjini,a i ti profesori su samo profesori,mislili smo svi dsa cemo postati u zivotu vise nego profesori jednog dana,pa nismo na njih bili ljubomorni.
Sada Luna,isto i meni je tako:hocu nesto,probam,cak i uradim,ali nema one "vatre" u meni,ne mogu se otrgnuti od misli "ma,cemu sve..." Trudim se jer se moram uklopiti ,ne zelim da umrem. Jednostavno,obicni poslovi ne zadovoljavaju nase podsvesne zelje,verovatno ni nas intelekt,zato i zelimo skolu,sto da ziviz mehanicki i radis da bi jeo,kad je bolje uciti makar...tesko je samo povratiti koncentraciju,a plus kad pogledam na fakultetu klince a ja starija od njih 20 godina...
Ja se jos nosim time da upisem fakultet makar ga zavrsila sa 40,bolje i tada nego sa 40 da cistim stepenice. Idi Luna u skolu,pa polako,to ti je moj savet. Kao prvo,kao pred vezbu pocni neke knjige da citas,ima pravo da se zaprepastis kako NISTA NE RAZUEMS i kako nam je sjebana memorija i koncentracija,ali to se vrati za neka 2 meseca,meni je tako .Hajde!
ja sam tako u k.rcu....samo mi se place. Ni ne vidim tastaturu od suza.... 
sve je naopako. A i divno mi je poceo dan....u suzama i prilicno gadnim rijecima od strane nekih ukucana...
mrzim to....kad ti neko sere ranom zorom...onda je cijeli dan posran. A i onako se osjecam izgubljeno pa bi ovo trebalo da pomogne
aaaa hoce li ikad biti bolje?????
sve je naopako. A i divno mi je poceo dan....u suzama i prilicno gadnim rijecima od strane nekih ukucana...mrzim to....kad ti neko sere ranom zorom...onda je cijeli dan posran. A i onako se osjecam izgubljeno pa bi ovo trebalo da pomogne
aaaa hoce li ikad biti bolje?????