Na ovom forumu možete ispričati svoju ispovijest, od početka do kraja. Alkoholičari, ovisnici, suovisnici, svi ste dobrodošli. Samo ispovijesti, molimo Vas da ne pišete komentare i odgovore.
raskorak wrote:Aha... i samo tu je spas? Jebeš višegodišnji ključ ako ću se opet uraditi jednog dana. Činjenica je da sam ja emotivno vezan za dop...
Ma nije samo tu spas, ima i drugih mesta, izaberi bilo sta...Za Reto samo mislim da je najbolje resenje....
I nije to kljuc, imas samo pogresno vidjenje stvari...
I da, to sto si emotivno vezan za dop je, u stvari, najveci problem...Dok nisam zamrzao gudru, nisam ni uspeo da se skinem...
"Ja još nisam upoznao inteligentnog narkomana, koliko god se oni trudili da se tako predstave".
Ja još nisam srela narkomana sa niskim koeficijentom inteligencije,mislim da to može potrvrditi i medicina,statistika i sl......samo neko inteligentan može biti tako radoznao,tako žarko tražiti nešto "više"...nizak koificijent nastaje jedino od mnogo duvke...to takođe potvrđuje medicina.
ne znam zašto se ljudi plaše komune,plaše se da će izgubiti neko vrijeme,nešto????pa se onda sami muče,pate i tako izube daleko više i vrijeme i zdravlje i nadu.....ne kažem da nitko sam ne uspije ali je to svakako najteži put.
par rijeci za tebe raskorak: "Cjenim sebe jer ja sam jedno zivo bice, prisebno i osjecajno, krecem se, govorim, disem, gledam i jednostavno zivim.. zivim zivot... kakav zivot onakav kakav sam izabrao.. onako kako sam naucio.. zelim li se staviti ispod ili iznad granice zivota.. zelim li sebe gledati i zaliti se.. zelim li to!! ako zelim biti jedna dusa bez traga, bez topline, bez osmijeha, onda cu zivjeti ispod nivoa zivota.. zivjet cu zivotom bezosjecaja.. zelim li osjecati i biti osjecajan, zelim li zivjeti kao sto mnogo drugih bica zive... sam cu odabrati.. zelim li gledati razbijene komadice stakla kroz koje zrake sunca padaju na sve strane ili zelim gledati spojeno staklo i sunce koje mene obasjava..??" :smt056
....Ipak bit će bolje, naucila sam nesto iz proslosti one....
Sedim sam sa sobom u sobi. Dobro, tu je i knjiga, ali sa njom je teško razgovarati. U pidžami sam poslednjih nekoliko dana. Nemam volje da se oblačim, izlazim, komuniciram... Iz zvučnika do besvesti izbija best of album grupe Dream Syndicate... Smanjio sam čak i pljuge. Na tv-u ništa interesantno, stoga dosadno.
Danas se desilo nešto u mojoj zgradi. Stanujem pored TIH vrata. Čini mi se da podrhtavaju. Ne znam ko stanuje unutra (ustvari ne poznajem nikoga od stanara, mada tu živim 12 godina). Čini mi se da ovde stanuje jedna jako oronula žene, a povremeno sam sa njom viđao i neke mladiće. Ovaj rascepani glas je, prilično sam siguran, ženski. Kada je grunulo to neopisivo tragično dranje, komšije su neko vreme oklevale, a onda su počele da odključavaju vrata i izviruju. I ja sam svoja odškrinuo, pa ih zatvorio. Ne znam da li su drugi nešto pitali, ali ja se nisam usudio. Povremeno smo virili kroz uske procepe i opet se povlačili u svoje slabo izolovane pećine… Čim su počeli ti krici, znao sam da je tamo NEKO UMRO. Nešto tako čudovišno prvi put sam čuo u filmu ”Fani i Aleksander”. Tada nisam shvatio da je to oplakivanje umrlog. Mislio sam da nekoga raspinje nesnosan fizički bol. Umalo da napustim bioskopsku salu, ne sačekavši da vidim šta se događa iza onih poluotvorenih vrata… Da li je neko gledao taj film? Meni se nije dopao. Prvi deo – da. Posle mi se činilo da je Bergman samog sebe bezrazložno oterao u svet neuverljivih konstrukcija. Doduše, njegova nesreća je u tome što ga kritičari uvek porede sa njim samim. No, Bergman je mrtav, neko u komšiluku takođe. Podilazi me neka jeza kada pomislim da je takav vrisak mogao pre nekoliko dana da izbija iz moje majke.
Zlo mi je od praznog stomaka. Moraću ipak nešto da pojedem. Od jutros nisam ništa okusio…
To sam ja:
Čudo, ali ne i čudovište
Svetlost, ali ne i Sunce
Mrak, ali ne i tama
Radost, ali ne i sreća...
Podsjetio si me ovom pricom na nesto sto se dogodilo u mom ulazu prije par godina... Bas tako, vratio sam se iz Miklosiceve i cumurao kod kuce i kontao kako da umlatim dan, kad na vrata zalupa komsija sa drugog sprata... Postao udovac.
Tada sam prvi put nakon nekoliko godina vidio les covjeka - zene... i nosio kovceg.
I, naravno, mlatnuo sam nekoliko rakija za pokoj duse doticnoj gospodji, a bas taj momenat je za mene u cijeloj prici bio najinteresantniji.
Nemoj se ljutiti, hocu da ti kazem nesto - jedini razlog sto se ti klimas na onu ili ovu stranu je to sto nemas para, a suvise si lijen (ili suvise malo zagrizen ovisnik) da se cimas na ulici po cijeli dan za kvoter dopa... Ali, bice para Raskorak...
Ej, Vlado, malo si se zajebao u proračunima. Moram da te podsetim na jednu sitnicu. Ko hoće da se uradi/sredi će UVEK naći neki način da sredi šemu, lovu, ler... A uvek ima onih koji nemaju kintu, pa bi da se tale. Elem, ono što sam hteo da kažem je da ja ne želim da budem „nedovoljno zagriženi ovisnik“, već da ne budem ovisnik uopšte. Kontaš?
Pozdrav tebi i komšiji.
To sam ja:
Čudo, ali ne i čudovište
Svetlost, ali ne i Sunce
Mrak, ali ne i tama
Radost, ali ne i sreća...
E dobro je, tu ste i jedan i drugi, da ne moram da se ponavljam....
Imam jedno pitanje za vas, da li vi u stvari uopste zelite da prozivite ostatak zivota bez gudre? Da li ste dosli do tog nivoa gudriranja, do ocaja koji ima samo jedno ime-NE MOGU VISE OVAKO!!!
Kad sam se skidao nekad 2005. godine bilo je ili zivot bez gudre ili smrt... Zaista sam tako osjecao. I bio cist 15 mjeseci. A znas kako onda ide - neke stvari izblijede, neke uspomene se u glavi lagano preoblikuju, jos se poklopi i par razocarenja i problema i onda se dogodi sranje. U stvari, znam da se sranje dogodilo zato sto nisam rijesio problem koji me je doveo do gudre.
I znas sta Sale ? Ne moze se rijesiti. Zato se sad mnogo i ne trudim. Da sam potpuno sam, uopste mi ne bi smetalo da strunem u nekoj rupi (kontam da to i zasluzujem) sa ganom u ruci... Nego, žao mi ljudi koje non stop sjebavam i kad u meni koliko toliko proradi savjest, onda se lijepo patim, kao sto se patim zadnjih nekoliko dana, pa jos se trudim nekoliko mjeseci poslije toga... A zatim se opet vratim na staro/novo.
Ta zadnja rečenica ti je i najbolja-"ne mogu više ni onako ni ovako". I šta sad, sedećeš i čekaćeš i...
Moj savet znaš, mrzi me da se više ponavljam. Komunu možeš da probaš, uvek možeš izaći, ništa ne gubiš osim usranog života koji sada vodiš, a možeš da dobiješ jako, jako puno...Život koji ima smisla i koji je pun radosti, veruj mi...
Aj drži se...
