Komuna u kojoj sam ja bio, definitivno nije osmišljena kao mesto u kome rad leči (znate sigurno za natpis na ulazu u Aušvic - Rad oslobađa). Te fizičke aktivnosti su tu kao deo okupacione terapije, znate i sami šta se dešava ako nekog ko se skida ostavite da bleji dva-tri sata, sigurno neće da razmišlja o pozitivnoj i svetloj strani života, može samo da upadne u žešći bedak...S druge strane, centar je besplatan i jedan od načina finansiranja su i poslovi koje obavljaju štićenici.
Sa nekih 6 meseci mislio sam da je moj problem sa drogom zauvek rešen, toliko dugo nisam bio čist 10 godina, osećao sam se odlično, nagojio sam se 15 kila...jedno veče smo sedeli i ćaskali, bilo nas je petoro u to vreme, Boris nam je objašnjavao zašto je bio 2.5 godine u centru, ja se sa tim nisam složio, rekao sam mu da bih mogao izaći odmah i da se sigurno ne bih drogirao do kraja života. Upali smo u neku raspravu, ponos mi nije dozvoljavao da popustim i otišao sam u krevet ljutito, bio sam besan. Legao sam, počeo sam da plačem, u meni su se mešala razna osećanja, i ljutnja, i stid, i bilo mi je jako teško, imao sam osećaj kao da se u meni sve ruši...I odjedanput sam jasno mogao da vidim svoj život, kao da sam mogao da sve sagledam iz perspektive nekog drugog, video sam svu gorčinu mog života, sve ono crnilo koje je postojalo u meni...Kao da mi je neko dao jasnu sliku, video sam da moj glavni problem nije droga, moj glavni problem je bio u meni, u onom što sam bio ja, droga je došla samo kao posledica svih tih stvari, mojih kompleksa, nesigurnosti, egoizma...Bilo mi je jasno da sam daleko od izlečenje, da u stvari treba da promenim sebe i tada sam poželeo da postanem neko drugi, neko bolji. Nekako sam celog života hodao kroz sve situacije misleći da sam pametan, da sam uvek u pravu, da sam ja taj koji je good guy, pa čak i kada sam bio u najvećim govnima svoje narkomanija, do svesti mi nije dolazilo da nešto u stvari sa mnom ne štima. Odjedanput sam postao svestan sve one praznine u sebi, sveg onog licemerstva, sveg mog glumljenja kroz život. Spale su sve moje maske, našao sam se ogoljen pred samim sobom, bio sam samo čovek u velikoj potrebi, bio sam niko i ništa i tako sam se i osećao. I dok sam tako grcao, počeo sam da se molim, mada to nikada nisam radio, u stvari samo sam ponavljao - Bože menjaj me. To je bilo sve što sam znao, to je bilo sve što mi je u tom trenutku bilo potrebno...
To što mi se desilo te noći, u meni je učvrstilo u odluku da u centru ostanem koliko god bude bilo potrebno da postanem drugačija osoba. Shvatio sam da ne želi da živim isto kao do tada, čak i bez droge, želeo sam nešto novo.
Narkomanija je IZLEČIVA bolest
Moderator: sanela
Ljudi misle da je sloboda kada imaš vise puteva da biras. nalazis se na raskrsnici i imaš pet puteva da odaberes... Dali je to sloboda? Izasao si sa jednog puta koji se prostirao u nedogled i osetio se slobodnim jer si naisao na mogućnost biranja? Sloboda je tek kada odaberes put i ne gledaš vise u nazad... pozz MAKI 
I onda je krenula prava borba, ona najteža sa samim sobom. Svi dobro znamo da problem nije kriza, to svi na ovaj ili onaj način prođemo, nije ni toliki problem ne uzimati heroin, bar danas ima blokatora ili ostalih pomoćnih sredstava, najveći problem je šta posle sa životom, šta sa onom rupčagom u grudima, šta sa okolinom, sa celim danom koji je užasno dug i dosadan bez gudre, šta sa starim društvom, šta sa onim strejt, šta sa roditeljima, šta sa devojkama, šta sa svim?
Jer narkomanija nije samo uzimanje droge, to je jedan način života, koji te okupira više od svega na ovom svetu. I varaju se oni koji pomisle(naravno mislio sam i ja) da će promena sredine ili nova "ljubav" ili rođenje deteta ili novi posao da nas izvuku sami od sebe. To su jake emocije ali za narkomane nedovoljne...I da se preseliš na Grenland ne vredi jer problem nosiš duboko u sebi. I zato sam mišljenja da sam retko ko izlazi iz ove priče i da blokatori sami po sebi ne vrede ništa i da naša zavaravanja tipa-pijem blokatore i bio sam pet puta narazgovoru sa lekarom, ne vrede puno. Jer kupićemo time neko vreme i biti čisti 3,6,12,24...meseca ali problem nećemo pobediti dok god ne pobedimo sebe i ne napravimo korenitu promenu u našim životima. Ja danas ne izbegavam tehno žurke - one me ne privlače, danas ne izbegavam staro društvo - jednostavno nemam ništa zajedničko sa njima, ne moram da se budim svako jutro sa strepnjom i pitanjem da li ću danas da izdržim - zato što nisam zalečen nego izlečen.
Promena koja je napravljena u mom životu nije došla sama od sebe i nije se desila preko noći, bila je to velika borba pre svega sa mojom sujetom, ponosom, neiskrenošću, licemerstvom... I u toj borbi nisam bio sam, bili su tu i momci koji su mi pomagali, imao sam i podršku porodice ali najviše mi je značilo što sam tamo shvatio da postoji živi Bog, koji nije "neka sila" ili religijski pojam ili samo još jedna filozofija, nego Isus Hrist, Bog koji me voli i koji je najviše promenio moj život. Za mene koji sam odrastao kao ateista i kao neko koji je masu vremena proveo u proučavanju svi mogućih filozofija i religija, bilo je teško da prihvatim da je on koga sam ja samo shvatao kao deo tradicije i folklora u stvari živi Bog koji me voli, koji je pored mene i koji mi može pomoći. Prihvatio sam ga u svoj život, mogu slobodno reći da su sva moja traženja i lutanja završena, a temelj mog života je izgrađen na njemu. To je ono što imam i danas i što ne želim da izgubim do kraja života.
I manje - više tu je negde i kraj moje ispovesti. I naravno, sve je u redu u mom životu danas, radim, studiram, venčanje je 16. juna, imam sastanke pri crkvi sa ljudima koji su bili u hrišćanskim komunama i još mnogo divnih stvari koje čine život. Svoj prošli život niti mogu niti želim da zaboravim, sve te stvari na kraju i čine mene kao ličnost. I boriću se koliko god mogu da ljudi shvate da rešenje stvarno postoji i da je narkomanija stvarno izlečiva bolest. Biću i dalje na ovom forumu, odgovarati na sva pitanja u vezi moje ispovesti ili čega god i pozivam vas da istrajete u borbi bilo da ste narkomani, roditelji, suovisnici, prijatelji, put jeste težak ali se vredi boriti. :smt039
Jer narkomanija nije samo uzimanje droge, to je jedan način života, koji te okupira više od svega na ovom svetu. I varaju se oni koji pomisle(naravno mislio sam i ja) da će promena sredine ili nova "ljubav" ili rođenje deteta ili novi posao da nas izvuku sami od sebe. To su jake emocije ali za narkomane nedovoljne...I da se preseliš na Grenland ne vredi jer problem nosiš duboko u sebi. I zato sam mišljenja da sam retko ko izlazi iz ove priče i da blokatori sami po sebi ne vrede ništa i da naša zavaravanja tipa-pijem blokatore i bio sam pet puta narazgovoru sa lekarom, ne vrede puno. Jer kupićemo time neko vreme i biti čisti 3,6,12,24...meseca ali problem nećemo pobediti dok god ne pobedimo sebe i ne napravimo korenitu promenu u našim životima. Ja danas ne izbegavam tehno žurke - one me ne privlače, danas ne izbegavam staro društvo - jednostavno nemam ništa zajedničko sa njima, ne moram da se budim svako jutro sa strepnjom i pitanjem da li ću danas da izdržim - zato što nisam zalečen nego izlečen.
Promena koja je napravljena u mom životu nije došla sama od sebe i nije se desila preko noći, bila je to velika borba pre svega sa mojom sujetom, ponosom, neiskrenošću, licemerstvom... I u toj borbi nisam bio sam, bili su tu i momci koji su mi pomagali, imao sam i podršku porodice ali najviše mi je značilo što sam tamo shvatio da postoji živi Bog, koji nije "neka sila" ili religijski pojam ili samo još jedna filozofija, nego Isus Hrist, Bog koji me voli i koji je najviše promenio moj život. Za mene koji sam odrastao kao ateista i kao neko koji je masu vremena proveo u proučavanju svi mogućih filozofija i religija, bilo je teško da prihvatim da je on koga sam ja samo shvatao kao deo tradicije i folklora u stvari živi Bog koji me voli, koji je pored mene i koji mi može pomoći. Prihvatio sam ga u svoj život, mogu slobodno reći da su sva moja traženja i lutanja završena, a temelj mog života je izgrađen na njemu. To je ono što imam i danas i što ne želim da izgubim do kraja života.
I manje - više tu je negde i kraj moje ispovesti. I naravno, sve je u redu u mom životu danas, radim, studiram, venčanje je 16. juna, imam sastanke pri crkvi sa ljudima koji su bili u hrišćanskim komunama i još mnogo divnih stvari koje čine život. Svoj prošli život niti mogu niti želim da zaboravim, sve te stvari na kraju i čine mene kao ličnost. I boriću se koliko god mogu da ljudi shvate da rešenje stvarno postoji i da je narkomanija stvarno izlečiva bolest. Biću i dalje na ovom forumu, odgovarati na sva pitanja u vezi moje ispovesti ili čega god i pozivam vas da istrajete u borbi bilo da ste narkomani, roditelji, suovisnici, prijatelji, put jeste težak ali se vredi boriti. :smt039
e za to wrijedi ziwjeti!odushewio si me sasha,prochitala sam bash ono shto me muchi.woljela bih da doziwim to o chemu prichash,ali isto tako sam swjesna da moram josh mnogo toga da prelomim,promijenim,nauchim...shto kazesh da ispunim tu prazninu u dushi.da nije nade,ne bi ni mene bilo..zato,boricu se za swoje sutra-ako "danas" nemam...
swe najbolje!
swe najbolje!
PER ASPERA AD ASTRA...