Uvek, ali uvek, izguram opusteno prvi dan, i posto hocu da izguram krizu bez trodona, jer ih smatram sranjem koje meni samo odlaze krizu, vec pijem samo dijazepame i rivotrile, uvek znaci, drugog dana poludim i iskombinujem, na ovaj ili onaj nacin, barem luce.
Kako izgurati taj drugi dan?
Nije da se skidam prvi put, bar da znam koji je put po redu, mozda bi mi i bilo lakse.
Prosli put kada sam bio str8 8 meseci, izgurao sam zizu skroz na suvo, ali tada je bivsa devojka bila uz mene sve vreme, sada nemam nikoga koga bih mogao ili zeleo da iscimam da bude pored mene, a sam ne mogu da izguram taj prokleti dan.
Dva puta sam drugog dana zgutao blok i tako se skinuo, jer mi je lakse da prodjem kroz 10 sati pakla nego 7 dana cistilista.
To ja nazivam brza detoksikacija, i zaista deluje, i par ortaka se tako skinulo, i ponovo razmisljam da mi je to jedini nacin, ali bih voleo da cujem savete ako ih neko ima.
Posle tih 10 sati u krizi na blokatoru se covek bar probudi, poput budjenja iz jebenog matrixa, a tokom tih 10ak sati, povraca, sere i pisa istovremeno, ali posle se bar probudi chist i NA BLOKU.
Kako da preguram taj prokleti drugi dan bez bloka, jer se prakticno plasim da ga ponovo uzmem, ko zna, mozda ovog puta srce izda.
Trip je sto nemam nikoga pored mene, str8 ljude ne zelim da uvlacuim i ne znaju da sam ponovo u buli, ne zelim ni da saznaju, a ne vredi cimati dopase, je li.
Ima li neko neki predlog?
Razmisljao sam da odem i kod mojih roditelja da im kazem da sam bolestan, mozda bi mi poverovali, mozda ne, (imam 23 god, inace i zivim sa sestrom) ali necu da mi vide ruke.
Sestra naravno zna sta se desava, boli je vise qrac da se mesa, digla ruk devojka, i ja bih veerovatno posle toliko puta nekad uspesnih, nekad neuspesnih skidanja.
kako pregurati prokleti drugi dan?
DRUGI DAN
Moderator: sanela
I ja bih dala sve na svetu da to saznam, da ovom mom vec jednom pomognem.
Kad smo bili na moru, posto nije imao gde da zavrsi semu, pregurao je taj dan uz lorazepam, katapresan, rivotril. I nesto alkohola. Cak bez neke velike frke.
Ali kod kuce nema sanse da pregura, cak i kad sam ja tu (zivi sa bratom koji se isto gudra, nema roditelje, a ni str8 drugare). Agonija!!!
Kad smo bili na moru, posto nije imao gde da zavrsi semu, pregurao je taj dan uz lorazepam, katapresan, rivotril. I nesto alkohola. Cak bez neke velike frke.
Ali kod kuce nema sanse da pregura, cak i kad sam ja tu (zivi sa bratom koji se isto gudra, nema roditelje, a ni str8 drugare). Agonija!!!
Svejedno,
ja sam se jako posvadjala sa Sarkicem dok sam bila ovisna o heroinu, kada mi je ukazao na neke stvari. Ovo sto cu ti reci vidjenje je jedne osobe koja je prosla isti pakao i zeli ti samo dobro, upamti. Pre svega, da hoces zaista da se lecis mislim da bi ozbiljno preduzeo nesto, a ne pisao 15-ti put kako se puknes svaki drugi dan. Veruj mi, ja sam otisla kod moje majke, sve sam joj rekla i uzela sam tri opcije:
1. Moze da me ubije na licu mesta (najmanje verovatno)
2. Moze da me izbaci iz kuce i vise nikada me ne vidi
3. Moze da mi pomogne.
I naravno, ko ce ti pomoci nego majka. Od tada ni jedan recidiv, nista, cista kao suza, zdravija sam nego ikada. Te tvoje price da ne zelis da ti roditelji vide ruke stvarno, ali stvarno, bar kod nas ne piju vodu. Mozda bi kod nekog needukovanog roditelja, ali brate nemoj meni, oket? I znas li ti koliko su ljudi odbili sa lecenja jer nisu imali saradnika, a ZAISTA su ZELELI da se lece, i jos bitnije OBRATILI su se za STRUCNU pomoc. Lece se neki, a saradnici su im braca, sestre, tece, tetke, ali ZELE i nasli su nacin KAKO DA SE ZALECE. Ako te neko voli onda su to tvoji roditelji i tvoja porodica i samo oni mogu da ti pomognu, ali ti MORAS da shvatis stvar OZBILJNO i da zatrazite STRUCNU POMOC. Ne da te zakljucavaju u sobu i daju ti bensedine, to pisi propalo. Zato, ako nekada dok jos nije kasno, a rizikujes svaki dan, izmedju zivota i smrti izaberes zivot, stisni ta svoja narkomanska muda, pogledaj u oci zeni koja te je devet meseci nosila ispod srca i TRAZI POMOC. Samo ona te moze ponovo roditi, VERUJ MI...
Hermiona,
prvo, osnovno, i vecno pravilo samo da se uspostavi apstinencija (a kamoli da krene da se radi na drugim stvarima) je izbegavati staro drustvo i mesta na kojima sam pio i drogirao se. Kazes da nije uzimao kada ste bili daleko od kuce, ali cim ste dosli....klasika.
E pa ljudi reci cu vam nesto o SARADNIKU U LECENJU koji je SVETINJA. On mora da prepozna krizu, on treba da zna kako da vam da blokator a da ga stvarno popijete, on MORA da misli kao zavisnik, a to moze samo edukacijom i zajednickim lecenjem. Zavisnik MORA imati saradnika jer na pocetku on ima zelju da ostavi drogu, ali ta zelja je toliko mala da mu je potreban neko ko ce mu dati "sustinsku motivaciju" i boriti se uz njega svo vreme. Svaki zavisnik se nada da ce bar jos jednom iskusiti taj "bozanski osecaj", neki krenu na lecenje kako bi se posle "pametnije drogirali". Zavisnici NISU JAKI jer da jesmo ne bismo upali u sve to i treba nam pomoc, kojom uvek izmanipulisemo ako se ne obrati pravoj ustanovi ili strucnom licu.
KO ZELI DA SE LECI, I KO PRELOMI U SEBI, TAJ CE TRAZITI POMOC I ZALECICE SE.
Evo, napisala sam jedan tekst koji prvenstveno posvecujem svim roditeljima, drustvu sa foruma i svima onima koji nemaju snage da prihvate zivot.
LECENJE
Prema lecenju bolesti zavisnosti postoje mnoge predrasude i mitifikacije, koje cesto dovode do toga da se lecenje odlaze ili se o njemu uopste ne razmislja na ozbiljan i konstruktivan nacin. Po pravilu dodatni, jos veci problem stvara cinjenica da kod samog pacijenta ne postoji motivacija da sam trazi lecenje, tj. nema dobrovoljnosti ili spontanog trazenja lecenja. Izgleda da su predrasude o lecenju i nedostatak motivacije samih pacijenata tesno povezane, sto jos vise pogorsava situaciju.
Stvaraju se nepotrebni strahovi i cesto se dogadja da, kada pacijent i prihvati neku vrstu pomoci u zdravstvenoj ustanovi, uporno tezi ka nekoj drugoj varijanti od one ponudjene. Bilo u smislu skracivanja lecenja, bilo u vidu odbijanja ovih ili onih lekova, uslovljavanjem prihvatanja lecenja „ublazavanjem“ ili odbijanjem nekih elemenata programa. Sve su to otpori i manevri pacijenata da se izbegne konacni „raskid sa drogom“.
Takodje, i kod clanova porodice postoje osecanja nelagodnosti i strepnje pred nepoznatim i „misticnim“ ustanovama i lekarima, ili pred necim sto samo oni znaju, o cemu imaju predstave kojih se plase. Neke od ovih zastrasujucih predstava i predrasuda povezane su sa strahovima od apstinencijalnog sindroma i rasirenih „mitova“ da su „bolovi strasni“, „nesanice jezive“ itd.
Ipak, najtvrdje su predrasude zbog sramote i „ponizenja“ koje ce se po njihovom misljenju dogoditi zbog lecenja. Naime, opste je poznat fenomen da mnogi ljudi imaju paradoksalno ponasanje kad prepoznaju da je zbog nekih razloga njihov zivot krenuo nizbrdo i da nisu u stanju da kontrolisu teske posledice. Umesto suocavanja sa problemom i trazenja resenja uz pomoc drugih, javljaju se iracionalni strahovi (ili stid) sta ce se dogoditi kad prizna i javno izgovori da problem postoji. Mnogi potencijalni pacijenti se plase da ce prijatelji o njima razmisljati kao o „slabicu“ ili „bolesniku“, „da ce svi znati da je narkoman“, da ce izgubiti postovanje „svih zivih“, da mnogi nece hteti „ni da cuju za njega“, da vise nece moci da ide „uzdignute glave“.
Clanovi porodice, roditelji i supruznici, cesto su na slican nacin „pritisnuti“ istim tim osecanjem stida, mada nesto manje.Tome doprinose opisane predrasude i nedovoljno znanje.
Sve je to ljudski, prirodno i razumljivo, ali pogresno. Dakle, ne treba tako i da ostane. Ako se ostane na takvom razmisljanju i stavu, gube se iz vida vazne objektivne cinjenice.
Pre svega, najvecem broju poznanika i drugih manje znacajnih ljudi oko pacijenta nije nuzno govoriti da se posecuje lekar ili da je zapocet neki vid formalnog tretmana. Zasto? Sa velikim brojem osoba postoji distanciran odnos, pa nije potrebno ni menjati tu distanciranost pokazivanjem nekog „lekarskog izvestaja“ ili „pokazivanjem otpusne liste“. Kako lekari kazu „ne treba da nosis transparent na kome pise da se lecis“. Mnoge ljude zaista ne interesuje da li neko „ima problem“. Mnogi su zaokupleni svojim problemima i time kako da ih rese, pa nisu mnogo zainteresovani za tudje probleme.
Ali, s druge strane, mozda je stvarno krajnje vreme da se prekine jedna glupa i smesna igra. Mozda je stvarno krajnje vreme da zavisnik prestane da se „pravi Tosa“ ili jace receno, da „pravi budalu od sebe“ i od svojih bliznjih.
Zavisnik treba da prestane da smatra da ljudi sa kojima ima bliske odnose ne vide i ne znaju da „nesto krupno nije u redu“. Oni su mogli jedno vreme smatrati da postoji nervoza ili neraspolozenje, mogli su lako da „progutaju“ po neku nelogicnost, pa i izvestan haos. Ali su isto tako mogli sasvim jasno da shvate da su povremeni „izleti“ i simptomi jasno povezani sa unosenjem droga ili alkohola.Oni koji su zbilja bliski sasvim sigurno nece izgubiti postovanje i ljubav za doticnog pacijenta i sigurno ce na pravi nacin odreagovati na zapoceto preduzimanje koraka za resavanje problema. Najzad ce biti jasno da problemi u odnosima sa njima i neka „glupa“ i teska ponasanja nisu zlonamerna, vec su poslediva zavisnosti, da se odnosi mogu izmeniti i popraviti.
Najzad, mnogi ljudi kad prestanu da uzimaju droge i alkohol iznenadice se kada shvate koliko je bliskih prijatelja ili rodjaka znalo, i pre zapocinjanja lecenja, da nesto „krupno nije u redu“, i da je bila „droga u pitanju“, ali su izbegavali da to otvoreno kazu ili ponude pomoc. Mnogi koji su zapoceli lecenje bili su iznenadjeni koliko ljudi ima koji ih zaista vole i koji su ponosni i srecni da je lecenje pocelo i da kod pacijenta postoji spremnost da se „oslobodi“ od problema („da se spasis droge“).
Naravno, za pacijenta koji je zapoceo lecenje, neki ljudi ce ipak biti izgubljeni!!!
Pre svega, to je „staro drustvo“ sa kojima je zajedno uzimao drogu ili pio alkohol. Za ovu „ekipu“ zapoceto lecenje zbilja ce biti veliki „gubitak“ i stvorice im veliko „uznemirenje“. Ipak, moguce je kada im pacijent otvoreno kaze da je shvatio da ima probleme i da hoce „da prestane sa tim“ da bi resio svoje zivotne teskoce, da se bar neki od njih, takodje, suoce sa cinjenicom da i oni imaju iste takve probleme, pa mozda neko prihvati neku vrstu pomoci za sebe. Neki od njih ce pokusati da ubede pacijenta da on nema problem, da je „to lecenje glupost“, nudice „saradnju“ da se „zavrnu matorci“ i sl. Tu kompromisa nema!
„Staro drustvo“ su nazalost grupe mladih ljudi koji u stvari imaju vrlo povrsne i neiskrene medjusobne odnose. Ljudi unutar takve grupe su uspostavljali i odrzavali odnose uglavnom samo zbog uzimanja droge. Sa tim ljudima u takvim grupama neprekidno su se dogadjale razne vrste problema, konflikata, pa cak i teskih problema. Ti odnosi se ne mogu dovesti u red i oni su apsolutno neiskoristljivi za novu sadasnjost i buducnost. Fakticki, jedino je moguce te odneose prekinuti, koliko god to izgledalo bolno ili grozno.
Za neke pacijente mozda ovo osecanje stida i dozivljaj ponizenja zbog lecenja i nije tako veliki problem kako je to ovde prikazano. Ali, razmotrimo to jos jednom!
Priznanje o postojanju bolesti i nesposobnosti da se stvari drze pod kontrolom nije ni malo lako. Medjutim, dozivljaj stida i briga o tome potpuno su nekorisni, tacnije receno stetni su. Ako je zbog tog priznanja napravljena neka steta i ako su poremeceni neki odnosi, sada je gotovo!
Neki ljudi ce nesumnjivo biti izgubljeni a neki odnosi definitivno nepopravljivi.
Medjutim, sigurno je da zbog toga ima mnogo vise koristi. Treba stvari gledati i sa druge strane, optimisticki. Potrebno je osloniti se na podrsku i povecano postovanje koje je dobijeno od zaista bliskih ljudi iz porodice i od prijatelja sa kojima se moze izgraditi nov i realan zivot.
Sve vec navedene predrasude i mistifikacije vezane za bolest i lecenje su medju najcescim uzrocima gubitka vremena i produbljivanja bolesti i zato ih treba, sto je pre moguce, razresiti i prihvatiti lecenje.
(Odlomak iz knjige Coveka koji mi je spasao zivot...)
Voli vas vasa S.
ja sam se jako posvadjala sa Sarkicem dok sam bila ovisna o heroinu, kada mi je ukazao na neke stvari. Ovo sto cu ti reci vidjenje je jedne osobe koja je prosla isti pakao i zeli ti samo dobro, upamti. Pre svega, da hoces zaista da se lecis mislim da bi ozbiljno preduzeo nesto, a ne pisao 15-ti put kako se puknes svaki drugi dan. Veruj mi, ja sam otisla kod moje majke, sve sam joj rekla i uzela sam tri opcije:
1. Moze da me ubije na licu mesta (najmanje verovatno)
2. Moze da me izbaci iz kuce i vise nikada me ne vidi
3. Moze da mi pomogne.
I naravno, ko ce ti pomoci nego majka. Od tada ni jedan recidiv, nista, cista kao suza, zdravija sam nego ikada. Te tvoje price da ne zelis da ti roditelji vide ruke stvarno, ali stvarno, bar kod nas ne piju vodu. Mozda bi kod nekog needukovanog roditelja, ali brate nemoj meni, oket? I znas li ti koliko su ljudi odbili sa lecenja jer nisu imali saradnika, a ZAISTA su ZELELI da se lece, i jos bitnije OBRATILI su se za STRUCNU pomoc. Lece se neki, a saradnici su im braca, sestre, tece, tetke, ali ZELE i nasli su nacin KAKO DA SE ZALECE. Ako te neko voli onda su to tvoji roditelji i tvoja porodica i samo oni mogu da ti pomognu, ali ti MORAS da shvatis stvar OZBILJNO i da zatrazite STRUCNU POMOC. Ne da te zakljucavaju u sobu i daju ti bensedine, to pisi propalo. Zato, ako nekada dok jos nije kasno, a rizikujes svaki dan, izmedju zivota i smrti izaberes zivot, stisni ta svoja narkomanska muda, pogledaj u oci zeni koja te je devet meseci nosila ispod srca i TRAZI POMOC. Samo ona te moze ponovo roditi, VERUJ MI...
Hermiona,
prvo, osnovno, i vecno pravilo samo da se uspostavi apstinencija (a kamoli da krene da se radi na drugim stvarima) je izbegavati staro drustvo i mesta na kojima sam pio i drogirao se. Kazes da nije uzimao kada ste bili daleko od kuce, ali cim ste dosli....klasika.
E pa ljudi reci cu vam nesto o SARADNIKU U LECENJU koji je SVETINJA. On mora da prepozna krizu, on treba da zna kako da vam da blokator a da ga stvarno popijete, on MORA da misli kao zavisnik, a to moze samo edukacijom i zajednickim lecenjem. Zavisnik MORA imati saradnika jer na pocetku on ima zelju da ostavi drogu, ali ta zelja je toliko mala da mu je potreban neko ko ce mu dati "sustinsku motivaciju" i boriti se uz njega svo vreme. Svaki zavisnik se nada da ce bar jos jednom iskusiti taj "bozanski osecaj", neki krenu na lecenje kako bi se posle "pametnije drogirali". Zavisnici NISU JAKI jer da jesmo ne bismo upali u sve to i treba nam pomoc, kojom uvek izmanipulisemo ako se ne obrati pravoj ustanovi ili strucnom licu.
KO ZELI DA SE LECI, I KO PRELOMI U SEBI, TAJ CE TRAZITI POMOC I ZALECICE SE.
Evo, napisala sam jedan tekst koji prvenstveno posvecujem svim roditeljima, drustvu sa foruma i svima onima koji nemaju snage da prihvate zivot.
LECENJE
Prema lecenju bolesti zavisnosti postoje mnoge predrasude i mitifikacije, koje cesto dovode do toga da se lecenje odlaze ili se o njemu uopste ne razmislja na ozbiljan i konstruktivan nacin. Po pravilu dodatni, jos veci problem stvara cinjenica da kod samog pacijenta ne postoji motivacija da sam trazi lecenje, tj. nema dobrovoljnosti ili spontanog trazenja lecenja. Izgleda da su predrasude o lecenju i nedostatak motivacije samih pacijenata tesno povezane, sto jos vise pogorsava situaciju.
Stvaraju se nepotrebni strahovi i cesto se dogadja da, kada pacijent i prihvati neku vrstu pomoci u zdravstvenoj ustanovi, uporno tezi ka nekoj drugoj varijanti od one ponudjene. Bilo u smislu skracivanja lecenja, bilo u vidu odbijanja ovih ili onih lekova, uslovljavanjem prihvatanja lecenja „ublazavanjem“ ili odbijanjem nekih elemenata programa. Sve su to otpori i manevri pacijenata da se izbegne konacni „raskid sa drogom“.
Takodje, i kod clanova porodice postoje osecanja nelagodnosti i strepnje pred nepoznatim i „misticnim“ ustanovama i lekarima, ili pred necim sto samo oni znaju, o cemu imaju predstave kojih se plase. Neke od ovih zastrasujucih predstava i predrasuda povezane su sa strahovima od apstinencijalnog sindroma i rasirenih „mitova“ da su „bolovi strasni“, „nesanice jezive“ itd.
Ipak, najtvrdje su predrasude zbog sramote i „ponizenja“ koje ce se po njihovom misljenju dogoditi zbog lecenja. Naime, opste je poznat fenomen da mnogi ljudi imaju paradoksalno ponasanje kad prepoznaju da je zbog nekih razloga njihov zivot krenuo nizbrdo i da nisu u stanju da kontrolisu teske posledice. Umesto suocavanja sa problemom i trazenja resenja uz pomoc drugih, javljaju se iracionalni strahovi (ili stid) sta ce se dogoditi kad prizna i javno izgovori da problem postoji. Mnogi potencijalni pacijenti se plase da ce prijatelji o njima razmisljati kao o „slabicu“ ili „bolesniku“, „da ce svi znati da je narkoman“, da ce izgubiti postovanje „svih zivih“, da mnogi nece hteti „ni da cuju za njega“, da vise nece moci da ide „uzdignute glave“.
Clanovi porodice, roditelji i supruznici, cesto su na slican nacin „pritisnuti“ istim tim osecanjem stida, mada nesto manje.Tome doprinose opisane predrasude i nedovoljno znanje.
Sve je to ljudski, prirodno i razumljivo, ali pogresno. Dakle, ne treba tako i da ostane. Ako se ostane na takvom razmisljanju i stavu, gube se iz vida vazne objektivne cinjenice.
Pre svega, najvecem broju poznanika i drugih manje znacajnih ljudi oko pacijenta nije nuzno govoriti da se posecuje lekar ili da je zapocet neki vid formalnog tretmana. Zasto? Sa velikim brojem osoba postoji distanciran odnos, pa nije potrebno ni menjati tu distanciranost pokazivanjem nekog „lekarskog izvestaja“ ili „pokazivanjem otpusne liste“. Kako lekari kazu „ne treba da nosis transparent na kome pise da se lecis“. Mnoge ljude zaista ne interesuje da li neko „ima problem“. Mnogi su zaokupleni svojim problemima i time kako da ih rese, pa nisu mnogo zainteresovani za tudje probleme.
Ali, s druge strane, mozda je stvarno krajnje vreme da se prekine jedna glupa i smesna igra. Mozda je stvarno krajnje vreme da zavisnik prestane da se „pravi Tosa“ ili jace receno, da „pravi budalu od sebe“ i od svojih bliznjih.
Zavisnik treba da prestane da smatra da ljudi sa kojima ima bliske odnose ne vide i ne znaju da „nesto krupno nije u redu“. Oni su mogli jedno vreme smatrati da postoji nervoza ili neraspolozenje, mogli su lako da „progutaju“ po neku nelogicnost, pa i izvestan haos. Ali su isto tako mogli sasvim jasno da shvate da su povremeni „izleti“ i simptomi jasno povezani sa unosenjem droga ili alkohola.Oni koji su zbilja bliski sasvim sigurno nece izgubiti postovanje i ljubav za doticnog pacijenta i sigurno ce na pravi nacin odreagovati na zapoceto preduzimanje koraka za resavanje problema. Najzad ce biti jasno da problemi u odnosima sa njima i neka „glupa“ i teska ponasanja nisu zlonamerna, vec su poslediva zavisnosti, da se odnosi mogu izmeniti i popraviti.
Najzad, mnogi ljudi kad prestanu da uzimaju droge i alkohol iznenadice se kada shvate koliko je bliskih prijatelja ili rodjaka znalo, i pre zapocinjanja lecenja, da nesto „krupno nije u redu“, i da je bila „droga u pitanju“, ali su izbegavali da to otvoreno kazu ili ponude pomoc. Mnogi koji su zapoceli lecenje bili su iznenadjeni koliko ljudi ima koji ih zaista vole i koji su ponosni i srecni da je lecenje pocelo i da kod pacijenta postoji spremnost da se „oslobodi“ od problema („da se spasis droge“).
Naravno, za pacijenta koji je zapoceo lecenje, neki ljudi ce ipak biti izgubljeni!!!
Pre svega, to je „staro drustvo“ sa kojima je zajedno uzimao drogu ili pio alkohol. Za ovu „ekipu“ zapoceto lecenje zbilja ce biti veliki „gubitak“ i stvorice im veliko „uznemirenje“. Ipak, moguce je kada im pacijent otvoreno kaze da je shvatio da ima probleme i da hoce „da prestane sa tim“ da bi resio svoje zivotne teskoce, da se bar neki od njih, takodje, suoce sa cinjenicom da i oni imaju iste takve probleme, pa mozda neko prihvati neku vrstu pomoci za sebe. Neki od njih ce pokusati da ubede pacijenta da on nema problem, da je „to lecenje glupost“, nudice „saradnju“ da se „zavrnu matorci“ i sl. Tu kompromisa nema!
„Staro drustvo“ su nazalost grupe mladih ljudi koji u stvari imaju vrlo povrsne i neiskrene medjusobne odnose. Ljudi unutar takve grupe su uspostavljali i odrzavali odnose uglavnom samo zbog uzimanja droge. Sa tim ljudima u takvim grupama neprekidno su se dogadjale razne vrste problema, konflikata, pa cak i teskih problema. Ti odnosi se ne mogu dovesti u red i oni su apsolutno neiskoristljivi za novu sadasnjost i buducnost. Fakticki, jedino je moguce te odneose prekinuti, koliko god to izgledalo bolno ili grozno.
Za neke pacijente mozda ovo osecanje stida i dozivljaj ponizenja zbog lecenja i nije tako veliki problem kako je to ovde prikazano. Ali, razmotrimo to jos jednom!
Priznanje o postojanju bolesti i nesposobnosti da se stvari drze pod kontrolom nije ni malo lako. Medjutim, dozivljaj stida i briga o tome potpuno su nekorisni, tacnije receno stetni su. Ako je zbog tog priznanja napravljena neka steta i ako su poremeceni neki odnosi, sada je gotovo!
Neki ljudi ce nesumnjivo biti izgubljeni a neki odnosi definitivno nepopravljivi.
Medjutim, sigurno je da zbog toga ima mnogo vise koristi. Treba stvari gledati i sa druge strane, optimisticki. Potrebno je osloniti se na podrsku i povecano postovanje koje je dobijeno od zaista bliskih ljudi iz porodice i od prijatelja sa kojima se moze izgraditi nov i realan zivot.
Sve vec navedene predrasude i mistifikacije vezane za bolest i lecenje su medju najcescim uzrocima gubitka vremena i produbljivanja bolesti i zato ih treba, sto je pre moguce, razresiti i prihvatiti lecenje.
(Odlomak iz knjige Coveka koji mi je spasao zivot...)
Voli vas vasa S.
Needlework the way, never you betray
Life of death becoming clearer
Pain monopoly, ritual misery
Chop your breakfast on a mirror
Taste me you will see
More is all you need
You're dedicated to
How I'm killing you...
Life of death becoming clearer
Pain monopoly, ritual misery
Chop your breakfast on a mirror
Taste me you will see
More is all you need
You're dedicated to
How I'm killing you...
Inace, mojima ne mogu da trazim pomoc iz nekih razloga, ali iscimao sam bivsu devojku, problejala je sa mnom krizu, sad sam na bloku.
Sonja, nije problem u tome sto ja ne znam to sto si ti napisala, ,problem je sto ja to znam. I sto se ponavlja, pa kao ozbiljnije, tri cetiri puta.
A malih 'skidanja' hiljadu.
Take care.
Sonja, nije problem u tome sto ja ne znam to sto si ti napisala, ,problem je sto ja to znam. I sto se ponavlja, pa kao ozbiljnije, tri cetiri puta.
A malih 'skidanja' hiljadu.
Take care.