Druga ispovest

[Akkasha Come Back]

Vađenje krvi - roman

"Majo!" Još dva puta i jedva otvaram oči. Medicinski tehničar u tamno plavoj majici i džinsu me zbunjuje.
Sestra, pored njega, ima istu takvu majicu i bolničke pantalone.

"Znate li gde ste?!"

Samo sam na kratko otvorila oči. Pokušaj da ostanu otvorene je propao.

[Akkasha Come Back]

***
Pretpostavljam da je bio drugi dan od kada su pokušali da me probude. Tako jako mi se spava.
"Majo!"
"Majo!"
Otvaranje očiju, repriza prethodnog dana.
"Znate li gde ste?"
Ovog puta sam zaista otvorila oči.
"Rešetke su na prozorima..." Polako sam počela da sarađujem. Što više budem sarađivala pre ću izaći. Ili će mi makar neko pomoći da se setim zašto sam ovde.
Nastavila sam, dok je medicinska sestra u oduševljenju konstatovala da "imam osećaj za prostor i vreme".
"Ne znam kako sam ovde dospela."
Izbegavala sam rečenice koje sadrže "možda mi nećete verovati", jer službena lica upravo takve izjave iskoriste da budu sumnjičavi.
Nastavila sam.
"Zatvor nije, jer ste u bolničkim uniformama...znači, zatvorska bolnica. Drugim rečima: ludnica.
Klimnuli su glavom.

"I s obzirom da je bio vikend, a ja sam vezana u zatvorskoj bolnici, ničega se ne sećam..."
"Jesam li ubila nekoga?!"

Šta se sve ljudima dešava, nije nemoguće. I to sam rekla, pitala, ne vredi. "Žao nam je, ne smemo da govorimo o slučaju".
"Ali ja se STVARNO ne sećam...?"

***12 dana kasnije

Opet me bude. Ne volim kada me bude. Slaba sam, hranjena kroz infuziju. Oko 9 dana u komi gde sam, totalno nepovezano, vikala uporno: "Migel, kako možeš, odveži me", misleći u polukomi da je jedan od tehničara moj prijatelj iz Portorika.

[Akkasha Come Back]

Pada mi glava. Obukli su me u nečije helanke i majicu - primetila sam. Osećam braunilu, jedva su je stavili.
"Gde sad, u pičku materinu", pomislila sam.
Bila sam toliko slaba da nisam mogla sama da hodam. Sestra me je držala ispod miške i pomogla mi da dođemo do invalidskih kolica, međutim, to pritvorno pomaganje je više bilo mera da ne pobegnem, nego da mi se pomogne, mada je baš ta sestra bila okej kao čovek.

Sela sam u kolica. Sestra mi je non stop govorila "Sad podigni noge!", što je kod mene izazvalo čuđenje, oduvek sam mislila da postoje nekakve papučice za stopala.
Bilo je jutro i bilo je hladno. Sestra je rekla "...skener...lezi". Ponovo sam zatvorila oči i, izmučena analizama, zaspala.

[Akkasha Come Back]

Vađenje krvi - 2. deo

Postala sam svesna braunila, infuzija, pelena u koje se nikada nisam uneredila jer sam znala koje su ljudske osnovne fiziološke potrebe, pa nisam jela, nešto vrlo malo.
Počela sam da posmatram kuda prolazimo, bivajući svesna da je ovaj period ispitivanja još i ono što bi se moglo nazvati dobrim, u odnosu na ono šta me čeka kada se ispitivanja budu završila.
Ako ste gledali film "Hostel", eto tako je izgledala šok soba. Četiri kreveta sa komplet ludacima, sa lavaboom sa uvek hladnom vodom i bez wc šolje.
Žalila sam se sestrama da ću navući neku vaginalnu infekciju, objašnjavajući da sam vaginalno osetljiva, zahtevala sam svakih 12 sati pelene (iako nisam vršila nuždu u njih), za čudo, izlazili su mi u susret.
Da napomenem da to nisu bili moji hirevi, jer sam vaginalnu infekciju ipak dobila (koliko god se mučila da održim higijenu).



Vađenje krvi - 3

Počeli su da me puštaju do zajedničkog wc- a. U šok sobi smo obavljali nuždu u lopate. Dešavalo se da po ceo dan niko ne dođe da ih promeni ili očisti i opere, tako da su nam donosili obroke u sobu koja je bazdila na fekalije. Smrad urina bio je nepodnošljiv, a mi smo trebali tu da jedemo.
Padalo mi je na pamet da pitam vizitu kako će konkretno meni da pomogne ako jedem uz nečiji smrad govana, ali sam odustala od toga jer sam postala paranoična. Paranoična u smislu da ako lajem, nikada neću izaći odatle (a vizita se ponašala kao da obilazi neko srećno mesto, što me je opet asociralo na "Hostel").

[Akkasha Come Back]

Palo mi je na pamet kako da izađem iz šok sobe: bolnica nije imala dovoljno sredstava, pa sam ja navalila da ih meni daju. Dovela sam ih do šah mat pozicije pa me je, očekivano, načelnik prebacio na blok.

S obzirom na to koliko sam u početku bila agresivna, na bloku sam bila mirna kao bubica. Znala sam da me načelnik s vremena na vreme proverava preko kamera i po ceo dan sam bila mirna i uglavnom u krevetu.
Samo, još uvek se nisam sećala ničega, a nešto kasnije sam shvatila da se ne sećam ni onoga čega se sećam i obrnuto. A kad si na psihijatriji, kada te proglase ludim - niko neće (ili ne sme?) da ti kaže šta se dogodilo, tako da ja još uvek nisam znala ništa.

[Akkasha Come Back]

Otac me je tražio po gradu. Kada je prošlo oko 8 - 9 dana, zabrinuo se. I našao me u zatvorskoj bolnici što je, čini mi se, najgore što sam mogla da zaserem.
Bolja je i robija, barem znaš kada ćeš izaći. A znaš i šta si uradio. Zatvorska bolnica je magla bez ključa u kojoj mogu da te drže koliko hoće i da rade sa tobom šta hoće. Ne kažem da to isto ne mogu i u zatvoru, ali, čini mi se - manje.

Otac je došao.
"Znaš, tata...ja sam možda nekoga ubila".

******NASTAVAK SLEDI AKO VAM SE SVIDELO

[Akkasha Come Back]

Vađenje krvi 4

"Znaš, tata...ja sam možda nekoga ubila."
Moj otac nije pokazao ni najmanju zabrinutost: "ČIME ubila?"
Da... upravo - čime? Ovim je otklonjena sumnja na krivično delo ubistva, ali ŠTA sam uradila?

***
Menjali su mi kombinacije lekova ne samo svaki dan, već i češće, ujutru dobijem jedno, u podne drugo, uveče treće.
U redu, možda mora tako, da bi se utvrdilo koja terapija mi odgovara.
Za sve to vreme ja sam bila poslušna.

[Akkasha Come Back]

Jedno jutro sam dobila oko 12 različitih tableta. Nisam mogla da verujem i došlo mi je da kažem da neću da uzmem sve to odjednom, jer ću dobiti epi napad, međutim, sama sebi kažem da oni možda to i hoće. Oko 12 tableta, koliko sam stigla da izbrojim, nekoliko od njih bi izazvalo epi napad, a kamoli svi odjednom.
Pozdravila sam se sa životom i progutala sve.

[Akkasha Come Back]

Epi napad sam, očekivano, dobila.
Počela sam ponovo da haluciniram, negde sam osetila da me prebacuju na krevet sa točkićima i da me voze, ali nisam imala snage da otvorim oči i da barem pokušam da pokupim neke delove slagalice.

***
Načelnik je napravio pravu predstavu: Zašto je dobila epi napad?! Hoću da znam! Šta vi radite?! Izvadite joj krv! Ne zanima me kakve su joj vene, nema "nemoguće", hoću da nalazi budu gotovi do sutra ujutru, makar radili celu noć!

Koliko je ovo bilo iskreno verovatno nikada neću saznati. Možda je bilo iskreno, ali nisam isključila mogućnost ni da je predstava. Zato što sam i ja mogla da mu kažem odakle mi epi napad: puna šaka tableta (različitih!) i to još na toksikovan organizam - eto odakle.

[Akkasha Come Back]

Vađenje krvi 5

Posle prvog napada epilepsije, usledio je odmah i drugi, samo manjeg intenziteta.
Nikada u životu nisam patila od epilepsije, no ovo me nije čudilo. Čudilo bi me da NISAM dobila epi napad posle svega što su trpali u moj organizam.

***
Ne mogu da zaspim. Više nisam agresivna. Govorim tehničarima da treba da sarađujemo da nađemo venu, ne da se mrzimo. Sarađujemo. Ponovo infuzija. Ponovo problem sa wc - om. Ne mogu da izdržim jednu celu infuziju, piša mi se (u pelene ne dolazi u obzir!).

Otac je počeo sa posetama. Uvek je dolazio, što naš srpski mentalni sklop kaže: "praznih ruku", ali sam ja to nadoknađivala svojom ličnošću (s obzirom na one koji su tu ležali i po godinu, dve, i čega sam se najviše plašila da mi se ne desi), duhovitošću, dobrim raspoloženjem i humorom ponajviše. Onda sam polako preko jedne sestre ubedila oca da mi kupi pakovanje pelena.
Sećanje mi se još uvek nije vratilo.