New age zlo Bup

[Loki]

Obzirom da je moja tema zloupotrebiti je da u slova pretvorim neke svoje muke, komplekse i zaključke više kao podsetnik sebi nego kao nešto čime bih vas smarao.
Rekoh 2 i po meseca sam sam. Idealno za reviziju duše i svakog jebeno sranja koje me je stiglo i potkačilo. Bilo kako bilo da skratimo postoji jedna stvar koja me je najviše sjebala u životu. Jednostavno moram.da priznam sebi da nakon jebeno rata na Kosovu ja više nikad nisam bio isti čovek.
O jebeno sam ja kukao nakon rata za pomoć, jebeno sam se obraćao najboljem psihijatru u to vreme u mom gradu, ali niko nije imao sluha. Bio sam iskren sa njim, rekao sam mu da nakon što sam tako mlad osetio krv da nisam uklopljen u stari život. Da mi bolesno nedostaje glad, preživljavanje i ono najgore i najpodlije od svega onaj osećaj da sa šakom olova imaš moč da presudiš ko sme da živi a ko da umre. I nikako se ja nisam uklapao. Falila mi je krv. Nekako je suviše bio lak taj život u civilu i meni je bio tesan. Pokušao sam.da ga nadomestim u kriminalu, ali jednostavno to je bila bleda kopija one moći kad imaš Ak70, 18 godina i odrešene ruke da sudiš jer imaš opravdanje. Čuj opravdanje je braniš svoju zemlju. Ima li šta uzvišenije od toga. Oh, kako čovek samo lako sebe opravda za svaku lošu stvar koju napravi.
MOLIM DA DALJE NE CITAJU LJUDI SA SLABIM STOMAKOM.
Bilo kako bilo ima jedan detalj koji se kao staklom uteha i u mene i koji mi noćima nije dao mira nakon vraćanja iz tog jebeno rata. Bio je april mesec 1999 godine. Imali smo u četi jedno 10ak ljudi iz okoline Leskovca koju su bili dobrovoljci i koji su dejstvovali a nama. Nikako nisu trpeli autoritet i uvek su obilazili komandu i nikad nisu hteli da se ukalupe. Ja sam im začuđeno na toj slobodi a odlučuju sami o sebi. Planina Ćićevica, reka Sitnica tu nedaleko od nas. Sve je OK. Osim što osim sela Obilić koje je srpsko sve ostalo su albanska sela i samo je pitanje dana kada ćemo mi kao ipak oklopna sila to preuzeti za popodne. Naravno dobrovoljci se oglušuju o naređenje da se strpe sa akcijom i da čekamo komandu od Pavlovića komandanta tadašnje 3. Armije vojske SR Jugoslavije. Uveče oko 11 dobrovoljci odlaze sa Golfom 2. da provedu neku samo njima poznati pravdu, neki svoj film. Odlaze u šiptarsko selo sa tim civilnim autom naoružani do zuba. Ja na straži od 10 do 12. Pokušavam da ih urazumim, ali ne vredi. Oni su rešili a neku svoju licnu pravdu isteraju i nije ih briga za bilo koga sa strane. Krenuli su otprilike oko 11 uveče i nije prošlo ni 10ak minuta rafali su zaparali jednu mirnu aprilski noć. To nisu bili obični rafali. Bili su divljački i dugotrajni. Trajali su minutima. Mislio sam da nikad neće stati. Samo ja znam koliko sam e uplašio i koliko ti neka sila a snage. Moj poručnik, inače velika ljudina i veliki čovek je odmah ustao i došao do mog strateškog mesta u jednom ćošku dvorišta kuće u kojoj smo boravili. Pitao me je šta je i ja sam rekao istinu. Ma nije prošlo nj minut BVP je bio upaljen i spreman za pokret da pomognemo tim ljudima. Falio je operator nišandžija ba BVP. Teško žabu u vodu napraviti, nisam ni sekund razmislio ja sam već bio sa šlemafonom na glavi, otkočenim topom 20mm i PKT 7,62. Jer ko ima veći i hrabriji od mene. Sa ove tačke imam samo da KAŽEM GLUPI KLINAC KP TE JE TERAO DA SE JUNAČIŠ KAD NISI MORAO???
Uglavnom da probam.da skratim. Krenuli smo ka dobrovoljcima, da spasimo šta se spasiti može. Prizor je bio strašan. GOLF 2 bukvalno skoro isečen rafalima iz obližnje šume. Ma nema šanse da je komarac ostao živ u njemu. Poručnik izdaje naredbu da izvučemo tela iz tog auta jer bez obzira na sve nisu zaslužili da ih se ne spase makar leš. Ja jebeni klinac od 18 godina pokušavam da izvadim telo iz auta i kako ga vučem osećam i čujem kako se rastavljaju kosti i pucaju pod silom kojom ga ja vučem jer su toliko metaka primili da su se kosti raspale. Ma uzas. Ali nije to ono najgore. Kad smo tela spremili u BVP kaže mi poručnik da pogledam gde su bombe, tromboni i puške i da vidim po podu da okupam mraku.
Joj Bože i sad me muka uhvatila kako sam naivno poslušao to. Guram ruke da nađem naoružanje i upadaju mi u kraljicu tečnost pa malte ne do lakata. Tog trenutka nisam znao da je to bila krv pa nisam ni obraćao pažnju. Glavni junak ovog sranja je umočio ruke do lakata u krv tih ljudi. Da li možete da verujete i dan danas me muči to kad smo se vratili i kada sam video da su mi ruke krvave do lakata. Jebi ga. Možda je previše degutantno, ali kunem se Bogom i danas boli sve to.
Drugom prilikom ako budem imao muda da ovo zlo izađe iz mene ću napisati i drugi stvar koja je bila najgora za mene.
Uglavnom nakon tog jebeno rata utehu sam prvo našao u ljubavi, ali nije ljubav bila uteha za mnoge košmare i ne predavanje noći. Bila je super, ali nedovoljna. Onda se vraćam prvoj ljubavi travi i mom Partizanu. Inače, Partizan i Grobari su sigurno i iskreno moja prva ljubav koja traje i do dan danas. Ima ona Grobarska izreka IMAM KOGA DA VOLIM, VOLIM PARTIZAN...i do dan danas ta ljubav nije prestala. Ali očito nije bila dovoljna da me odvrati od Đavola lično. Kako mi u ulici od 20ak ljudi samo 2 nisu bila na Horsu svima je jasno da mi je On bio dostupan i pred nosom godinama. I sledi onda prekid ljubavi prema klinaćkoj simpatiji i prekid redovnog Grobarstva jer nije bilo love i onda u moj život ulazi H.
Ne mogu više suviše je bolno. Ako nekad budem mogao možda i nastavim.
Ostajte mi dobro. Ja ću moju bitku dovesti do kraja kako znam i umem. Uz onu čuvenu našu krilaticu NIJE UVEK LAKO, ALI JE UVEK LEPO NAVIJATI ZA PARTIZAN.
Eto olakšah sebi dušu koliko toliko.

[licaninsasela]

Hej drugari. Samo da vam se javim. Nisam pao. Msm pao sam sa raspoloženjem i to, ali nisam napravio nikako sranje i nisam ga ni tražio.
Stislo me sve. I neka praznina i tuga bez klinaca i samoća. Ma užas. Treba da preguram još nedelju dana i kad počnem da radim biće sve lakše u glavi.
Morao sam malo da ohladim glavu od foruma jer sam počeo da ga sanjam. Baš me opteretio. Zato me nije bilo.
Borba traje, evo skoro 5 nedelja a vratile se i nesanice. Šta da kažem osim da se držim zacrtanog puta. Da je lako nije, da boli boli, da ću dati celog sebe da prođe, hoću.

Budi pozitivan i guraj dalje. Koliko mozes naravno.

Hvala ti dobri moj. Verovatno si to čuo do sad alo nije na odmet da ponovim a si dobar čovek Ličke. Prošao si svet i video što većina neće. Ono što me kod tebe jako fascinira je to što si ostao prizeman i skroman, nije ti ego otišao u nebesa i to je tvoj najveci kvalitet.
Hvala ti na bilo kojoj reći koju uputi jer za mene ima jako veliku težinu.
Trudim se koliko mogu. Iskreno jako mi je teško. Sam sam jebeno ovde već 2 i po meseca. Veruj mi da sam takvu reviziju duše, srce i ega napravio da je to poražavajuće. Ako mi se bude dalo, napisaću kasnije neke zaključke. Bolno je u pičku materinu, ali opet nemam opravdanje za svoju ludost. Jednostavno samo je moja odluka bila da Đavo postane moj život i moje sve. Pobegao sam mu na 4 godine i opet me je zagrlio toliko jako da sam sa jebenim Bupom jedva pobegao.
Došlo vreme da se i taj jebeni Bup ostavi i da se krene u život hrabro. Imam za šta da živim i Bog mi je svedok koliko se borim i koliko trpim.

Ovo je moj bolji period pa ti samo tako djelujem inace ga dobro znam ovdje zasrati kad izgubim zivce.

[licaninsasela]

Obzirom da je moja tema zloupotrebiti je da u slova pretvorim neke svoje muke, komplekse i zaključke više kao podsetnik sebi nego kao nešto čime bih vas smarao.
Rekoh 2 i po meseca sam sam. Idealno za reviziju duše i svakog jebeno sranja koje me je stiglo i potkačilo. Bilo kako bilo da skratimo postoji jedna stvar koja me je najviše sjebala u životu. Jednostavno moram.da priznam sebi da nakon jebeno rata na Kosovu ja više nikad nisam bio isti čovek.
O jebeno sam ja kukao nakon rata za pomoć, jebeno sam se obraćao najboljem psihijatru u to vreme u mom gradu, ali niko nije imao sluha. Bio sam iskren sa njim, rekao sam mu da nakon što sam tako mlad osetio krv da nisam uklopljen u stari život. Da mi bolesno nedostaje glad, preživljavanje i ono najgore i najpodlije od svega onaj osećaj da sa šakom olova imaš moč da presudiš ko sme da živi a ko da umre. I nikako se ja nisam uklapao. Falila mi je krv. Nekako je suviše bio lak taj život u civilu i meni je bio tesan. Pokušao sam.da ga nadomestim u kriminalu, ali jednostavno to je bila bleda kopija one moći kad imaš Ak70, 18 godina i odrešene ruke da sudiš jer imaš opravdanje. Čuj opravdanje je braniš svoju zemlju. Ima li šta uzvišenije od toga. Oh, kako čovek samo lako sebe opravda za svaku lošu stvar koju napravi.
MOLIM DA DALJE NE CITAJU LJUDI SA SLABIM STOMAKOM.
Bilo kako bilo ima jedan detalj koji se kao staklom uteha i u mene i koji mi noćima nije dao mira nakon vraćanja iz tog jebeno rata. Bio je april mesec 1999 godine. Imali smo u četi jedno 10ak ljudi iz okoline Leskovca koju su bili dobrovoljci i koji su dejstvovali a nama. Nikako nisu trpeli autoritet i uvek su obilazili komandu i nikad nisu hteli da se ukalupe. Ja sam im začuđeno na toj slobodi a odlučuju sami o sebi. Planina Ćićevica, reka Sitnica tu nedaleko od nas. Sve je OK. Osim što osim selzivce.rć koje je srpsko sve ostalo su albanska sela i samo je pitanje dana kada ćemo mi kao ipak oklopna sila to preuzeti za popodne. Naravno dobrovoljci se oglušuju o naređenje da se strpe sa akcijom i da čekamo komandu od Pavlovića komandanta tadašnje 3. Armije vojske SR Jugoslavije. Uveče oko 11 dobrovoljci odlaze sa Golfom 2. da provedu neku samo njima poznati pravdu, neki svoj film. Odlaze u šiptarsko selo sa tim civilnim autom naoružani do zuba. Ja na straži od 10 do 12. Pokušavam da ih urazumim, ali ne vredi. Oni su rešili a neku svoju licnu pravdu isteraju i nije ih briga za bilo koga sa strane. Krenuli su otprilike oko 11 uveče i nije prošlo ni 10ak minuta rafali su zaparali jednu mirnu aprilski noć. To nisu bili obični rafali. Bili su divljački i dugotrajni. Trajali su minutima. Mislio sam da nikad neće stati. Samo ja znam koliko sam e uplašio i koliko ti neka sila a snage. Moj poručnik, inače velika ljudina i veliki čovek je odmah ustao i došao do mog strateškog mesta u jednom ćošku dvorišta kuće u kojoj smo boravili. Pitao me je šta je i ja sam rekao istinu. Ma nije prošlo nj minut BVP je bio upaljen i spreman za pokret da pomognemo tim ljudima. Falio je operator nišandžija ba BVP. Teško žabu u vodu napraviti, nisam ni sekund razmislio ja sam već bio sa šlemafonom na glavi, otkočenim topom 20mm i PKT 7,62. Jer ko ima veći i hrabriji od mene. Sa ove tačke imam samo da KAŽEM GLUPI KLINAC KP TE JE TERAO DA SE JUNAČIŠ KAD NISI MORAO???
Uglavnom da probam.da skratim. Krenuli smo ka dobrovoljcima, da spasimo šta se spasiti može. Prizor je bio strašan. GOLF 2 bukvalno skoro isečen rafalima iz obližnje šume. Ma nema šanse da je komarac ostao živ u njemu. Poručnik izdaje naredbu da izvučemo tela iz tog auta jer bez obzira na sve nisu zaslužili da ih se ne spase makar leš. Ja jebeni klinac od 18 godina pokušavam da izvadim telo iz auta i kako ga vučem osećam i čujem kako se rastavljaju kosti i pucaju pod silom kojom ga ja vučem jer su toliko metaka primili da su se kosti raspale. Ma uzas. Ali nije to ono najgore. Kad smo tela spremili u BVP kaže mi poručnik da pogledam gde su bombe, tromboni i puške i da vidim po podu da okupam mraku.
Joj Bože i sad me muka uhvatila kako sam naivno poslušao to. Guram ruke da nađem naoružanje i upadaju mi u kraljicu tečnost pa malte ne do lakata. Tog trenutka nisam znao da je to bila krv pa nisam ni obraćao pažnju. Glavni junak ovog sranja je umočio ruke do lakata u krv tih ljudi. Da li možete da verujete i dan danas me muči to kad smo se vratili i kada sam video da su mi ruke krvave do lakata. Jebi ga. Možda je previše degutantno, ali kunem se Bogom i danas boli sve to.
Drugom prilikom ako budem imao muda da ovo zlo izađe iz mene ću napisati i drugi stvar koja je bila najgora za mene.
Uglavnom nakon tog jebeno rata utehu sam prvo našao u ljubavi, ali nije ljubav bila uteha za mnoge košmare i ne predavanje noći. Bila je super, ali nedovoljna. Onda se vraćam prvoj ljubavi travi i mom Partizanu. Inače, Partizan i Grobari su sigurno i iskreno moja prva ljubav koja traje i do dan danas. Ima ona Grobarska izreka IMAM KOGA DA VOLIM, VOLIM PARTIZAN...i do dan danas ta ljubav nije prestala. Ali očito nije bila dovoljna da me odvrati od Đavola lično. Kako mi u ulici od 20ak ljudi samo 2 nisu bila na Horsu svima je jasno da mi je On bio dostupan i pred nosom godinama. I sledi onda prekid ljubavi prema klinaćkoj simpatiji i prekid redovnog Grobarstva jer nije bilo love i onda u moj život ulazi H.
Ne mogu više suviše je bolno. Ako nekad budem mogao možda i nastavim.
Ostajte mi dobro. Ja ću moju bitku dovesti do kraja kako znam i umem. Uz onu čuvenu našu krilaticu NIJE UVEK LAKO, ALI JE UVEK LEPO NAVIJATI ZA PARTIZAN.
Eto olakšah sebi dušu koliko toliko.

Rat je rat i nikome ne donosi nista dobro. Traziti krivca za sranje u koje si upo nakon sta si svasta prosa mozes al na duge staze ti nece biti bolje. Rat je okidac koji te je doveo do nekog dna. Mlad covik kad svasta vidi ne bude mu lako. Tako nije ni meni. Takoder sam mlad bio u ratu i svega vidio. Medutim ja sam vec ranije bio na dopu a i sam rat je puno lakse gurati kroz dop nego ciste glave. U jednu ruku si sam kriv sto si se zateko di ti nije mjesto bar ja to tako gledam. Vjerovatno si prvi put bas tada dosa u tu vukojebinu. Iskreno ne znam ni kad je taj rat bio ali eto naso si se tamo di ti nije bilo mjesto. Neznam zasto al kod nas je barem tako, ima malo more raznih doktora i udruga koje se bave problemom ptsp. Ti dok se ne uhvtis u kostac sa svim tim sta si tamo vidio i dozivio tesko mozes ostati ciste glave. Ako si dopom mislio rijesiti problem ptsp onda si se gadno zajebo. Kod nas mozes tko zeli redovno ici na razgovore, kod pihijatara, kod udruga domovinskog rata ma mala vojska ljudi se brine za ljude koji traze pomoc. Velika nazalost je i smrtnost ljudi sa ptsp i to je nesto sa cime se takoder mora ziviti e sad ti do sada nisi naso pravi nacin jer ni djevojka ni nki klub a najmanje dop mogu takve stvari rijesiti. Drzava u kojoj zivis ima kvaltetan program za ljude sa ptsp. Od toga se ne bjezi niti se moze pobjeci pa ni kroz posao ili djecu. Osobno sam imo dosta srece u zivotu di kada sam rjesavo ovisnost i zasto je do nje doslo jer razliga mora nekog biti, rjesavo sam se i svih sumornih dana iz rata. Al taka su vremena bila i svi smo bili vise manje ratom zahvaceni. Naravno da se ptsp ne mozes rijesiti ali kroz puno razgovora uspije se svesti da ti zivot nije ogranicen na bolnice i tablete. Po meni ti tek trebas otvoriti tu svoju kutiju i rat ne gledati ocima davla nek se suociti sa time. Naravno da ovdje tomu nije mjesto ne radi drugih ljudi nego radi tebe. Ono sta ti moras napraviti ako zelis zivit relativno kvalitetno i ako hoces da ti djeca imaju normalnog oca moras potraziti strucnu pomoc jer ptsp ne moze pasti u zastaru pa cak ni evo iskreno neznam ni kad je to bilo na kosovu. Neznam sta bi ti drugo reko. Ali ovisnost je samo dosla kao jos jedna karika u nizu e sadda li samo ratom izazvana ili ima i jos nekih dubljih stvari to znas ti, ali dok ne rijesis prvo stvari koje te proganjaju na kvalitetan nacin bojim se da se tako neces rijesti ni ovisnosti. Jednostavno zacaran krug di ces samo u kratkim vremenskim intervalima biti ok i onda opet padas radi guranja stvari pid tepih. Uglavnom, strucna pomoc. Je, zvuci kao floskula ali nije tako. Amerikanci su prvi pokrenuli pitanje ptsp svojih vojnika nakon koreje ili vijetnama, nemam pojma ali dosli su do toga da tu grupne terapije razgovorom daju najbolje rezultate. Danas je to sve jos napredovalo i mislim ako ti to tvoja maticna zemlja ne moze omoguciti a moze sigurno jer znam da se veterani domovinskog rata sa srpskim vojnicima normalno oni koji imaju volje i dijaloga, nalaze ili u hr i sr i pricaju u poblemu ptsp, ne vjerujem da svicarska nema ustanove i prostore za suocavanje sa ratnim posljedicama i ptsp.
Vjerovatno kad si dosa medu normalan svijet nakon kosova proradila je ona druga strana tebe ka odbacenog covjeka jer si vidio ne da si ti trazio krv i da ti je falila nego se ljudima zivo jebalo za taj rat a to je tesko pomirljiva cinjenica kad vidis da si odbacen i da te ljudi ne razumiju. Sam si trazio ici u vojsku i u rat i mozda se nisi dobro ni preispito zasto ici medu tudi narod a sad se sa time moras nositi lakse ako si ciste savjesti a teze ili nikako ako ti savjest radi necega od tamo nije cista.

[Frajla]

Obzirom da je moja tema zloupotrebiti je da u slova pretvorim neke svoje muke, komplekse i zaključke više kao podsetnik sebi nego kao nešto čime bih vas smarao.
Rekoh 2 i po meseca sam sam. Idealno za reviziju duše i svakog jebeno sranja koje me je stiglo i potkačilo. Bilo kako bilo da skratimo postoji jedna stvar koja me je najviše sjebala u životu. Jednostavno moram.da priznam sebi da nakon jebeno rata na Kosovu ja više nikad nisam bio isti čovek.
O jebeno sam ja kukao nakon rata za pomoć, jebeno sam se obraćao najboljem psihijatru u to vreme u mom gradu, ali niko nije imao sluha. Bio sam iskren sa njim, rekao sam mu da nakon što sam tako mlad osetio krv da nisam uklopljen u stari život. Da mi bolesno nedostaje glad, preživljavanje i ono najgore i najpodlije od svega onaj osećaj da sa šakom olova imaš moč da presudiš ko sme da živi a ko da umre. I nikako se ja nisam uklapao. Falila mi je krv. Nekako je suviše bio lak taj život u civilu i meni je bio tesan. Pokušao sam.da ga nadomestim u kriminalu, ali jednostavno to je bila bleda kopija one moći kad imaš Ak70, 18 godina i odrešene ruke da sudiš jer imaš opravdanje. Čuj opravdanje je braniš svoju zemlju. Ima li šta uzvišenije od toga. Oh, kako čovek samo lako sebe opravda za svaku lošu stvar koju napravi.
MOLIM DA DALJE NE CITAJU LJUDI SA SLABIM STOMAKOM.
Bilo kako bilo ima jedan detalj koji se kao staklom uteha i u mene i koji mi noćima nije dao mira nakon vraćanja iz tog jebeno rata. Bio je april mesec 1999 godine. Imali smo u četi jedno 10ak ljudi iz okoline Leskovca koju su bili dobrovoljci i koji su dejstvovali a nama. Nikako nisu trpeli autoritet i uvek su obilazili komandu i nikad nisu hteli da se ukalupe. Ja sam im začuđeno na toj slobodi a odlučuju sami o sebi. Planina Ćićevica, reka Sitnica tu nedaleko od nas. Sve je OK. Osim što osim sela Obilić koje je srpsko sve ostalo su albanska sela i samo je pitanje dana kada ćemo mi kao ipak oklopna sila to preuzeti za popodne. Naravno dobrovoljci se oglušuju o naređenje da se strpe sa akcijom i da čekamo komandu od Pavlovića komandanta tadašnje 3. Armije vojske SR Jugoslavije. Uveče oko 11 dobrovoljci odlaze sa Golfom 2. da provedu neku samo njima poznati pravdu, neki svoj film. Odlaze u šiptarsko selo sa tim civilnim autom naoružani do zuba. Ja na straži od 10 do 12. Pokušavam da ih urazumim, ali ne vredi. Oni su rešili a neku svoju licnu pravdu isteraju i nije ih briga za bilo koga sa strane. Krenuli su otprilike oko 11 uveče i nije prošlo ni 10ak minuta rafali su zaparali jednu mirnu aprilski noć. To nisu bili obični rafali. Bili su divljački i dugotrajni. Trajali su minutima. Mislio sam da nikad neće stati. Samo ja znam koliko sam e uplašio i koliko ti neka sila a snage. Moj poručnik, inače velika ljudina i veliki čovek je odmah ustao i došao do mog strateškog mesta u jednom ćošku dvorišta kuće u kojoj smo boravili. Pitao me je šta je i ja sam rekao istinu. Ma nije prošlo nj minut BVP je bio upaljen i spreman za pokret da pomognemo tim ljudima. Falio je operator nišandžija ba BVP. Teško žabu u vodu napraviti, nisam ni sekund razmislio ja sam već bio sa šlemafonom na glavi, otkočenim topom 20mm i PKT 7,62. Jer ko ima veći i hrabriji od mene. Sa ove tačke imam samo da KAŽEM GLUPI KLINAC KP TE JE TERAO DA SE JUNAČIŠ KAD NISI MORAO???
Uglavnom da probam.da skratim. Krenuli smo ka dobrovoljcima, da spasimo šta se spasiti može. Prizor je bio strašan. GOLF 2 bukvalno skoro isečen rafalima iz obližnje šume. Ma nema šanse da je komarac ostao živ u njemu. Poručnik izdaje naredbu da izvučemo tela iz tog auta jer bez obzira na sve nisu zaslužili da ih se ne spase makar leš. Ja jebeni klinac od 18 godina pokušavam da izvadim telo iz auta i kako ga vučem osećam i čujem kako se rastavljaju kosti i pucaju pod silom kojom ga ja vučem jer su toliko metaka primili da su se kosti raspale. Ma uzas. Ali nije to ono najgore. Kad smo tela spremili u BVP kaže mi poručnik da pogledam gde su bombe, tromboni i puške i da vidim po podu da okupam mraku.
Joj Bože i sad me muka uhvatila kako sam naivno poslušao to. Guram ruke da nađem naoružanje i upadaju mi u kraljicu tečnost pa malte ne do lakata. Tog trenutka nisam znao da je to bila krv pa nisam ni obraćao pažnju. Glavni junak ovog sranja je umočio ruke do lakata u krv tih ljudi. Da li možete da verujete i dan danas me muči to kad smo se vratili i kada sam video da su mi ruke krvave do lakata. Jebi ga. Možda je previše degutantno, ali kunem se Bogom i danas boli sve to.
Drugom prilikom ako budem imao muda da ovo zlo izađe iz mene ću napisati i drugi stvar koja je bila najgora za mene.
Uglavnom nakon tog jebeno rata utehu sam prvo našao u ljubavi, ali nije ljubav bila uteha za mnoge košmare i ne predavanje noći. Bila je super, ali nedovoljna. Onda se vraćam prvoj ljubavi travi i mom Partizanu. Inače, Partizan i Grobari su sigurno i iskreno moja prva ljubav koja traje i do dan danas. Ima ona Grobarska izreka IMAM KOGA DA VOLIM, VOLIM PARTIZAN...i do dan danas ta ljubav nije prestala. Ali očito nije bila dovoljna da me odvrati od Đavola lično. Kako mi u ulici od 20ak ljudi samo 2 nisu bila na Horsu svima je jasno da mi je On bio dostupan i pred nosom godinama. I sledi onda prekid ljubavi prema klinaćkoj simpatiji i prekid redovnog Grobarstva jer nije bilo love i onda u moj život ulazi H.
Ne mogu više suviše je bolno. Ako nekad budem mogao možda i nastavim.
Ostajte mi dobro. Ja ću moju bitku dovesti do kraja kako znam i umem. Uz onu čuvenu našu krilaticu NIJE UVEK LAKO, ALI JE UVEK LEPO NAVIJATI ZA PARTIZAN.
Eto olakšah sebi dušu koliko toliko.

Loki, strasne su to situacije i ne mogu ni ne zelim razmisljati o takvim dogadjajima.
Ono sto ti zelim reci je da vecina nas ovde zivi sa nekim traumama, neko ih je spoznao/prihvatio/preradio i naucio da zivi sa njima, a neko jos ne jer ipak je to proces.
I ja sam dugo zivela u ulozi “ zrtve” kojecega, i uvek sam krivila te rat, te 90-te te ovo te ono, dok nisam prestala da na sebe gledam kao na zrtvu, nego sam samo shvatila koliko sam ja jaka,obzirom na to sta sam sve uspela da prevazidjen i postignem do sada i tu snagu sam usmerila u posao i sto kvalitetnije da zivim zivot.
Znam da je to lakse napisati nego sprovesti u delo, ali citajuci sta si prosao i gde si sada mi govori da ni sam nisi svestan koliko si jak.i pored svih problema ti si daleko od svojih gledas nesto da napravis, kintu da obrnes, olaksas zivot sebi i svojoj deci. U slicnoj situaciji sam i ja, i molim te pokusaj da shvatis da sve to sto radis, nije sposobna vecina ljudi da uradi. Treba imati tu snagu i ziveti daleko od svojih. Znam brdo ljudi koji ne zele dupetom mrdnuti jer mi je dobro dole i da zive kod tate i mame. Tako da je Bup veruj mi nista naspram svega ovoga

Samo napred

[licaninsasela]

Takoder tu se povlaci pitanje da li su necije ruke krvave ili nisu i naravno da se lakse suociti sa cinjenicom ako znas da nisi napravio nesto sto sebi ne bi pozelio zato radi tebe i govorim da se takvi problemi ovdje ne rjesavaju. Biti gospodar rata ili zivota i smrti je stvar koju covjek pa cak i mladic sam odabire a odabiri cesto znaju biti krivo izabrani. Meni je izuzetno drago da svoj moral nisam stavio na kusnju i da mi je savjest cista apsolutno. Jer da nije tako ne bi tako sa olaksanjem prico danas o ratu. A puno je bilo onih sta su bili doslovno gospodari zivota i smrti i vjerujem i zelim da se svi takvi suoce sa svojim postupcima i odgovaraju za pocinjene zlocine nebitno kojoj strani ili vjeri pripadali i da li su tada imali 17 ili 77 godina nema opravdanja. Ako nista drugo savjest kad tad proradi i pojede te ona.

[licaninsasela]

Takoder tu se povlaci pitanje da li su necije ruke krvave ili nisu i naravno da se lakse suociti sa cinjenicom ako znas da nisi napravio nesto sto sebi ne bi pozelio zato radi tebe i govorim da se takvi problemi ovdje ne rjesavaju. Biti gospodar rata ili zivota i smrti je stvar koju covjek pa cak i mladic sam odabire a odabiri cesto znaju biti krivo izabrani. Meni je izuzetno drago da svoj moral nisam stavio na kusnju i da mi je savjest cista apsolutno. Jer da nije tako ne bi tako sa olaksanjem prico danas o ratu. A puno je bilo onih sta su bili doslovno gospodari zivota i smrti i vjerujem i zelim da se svi takvi suoce sa svojim postupcima i odgovaraju za pocinjene zlocine nebitno kojoj strani ili vjeri pripadali i da li su tada imali 17 ili 77 godina nema opravdanja. Ako nista drugo savjest kad tad proradi i pojede te ona.

Vidim opet si bez volje i bez teksta. Ipak si malo pretjero u tim opisivanjima ali meni ne smeta. Prije ce biti da ti imas u svemu tome puno toga za rijesiti i sa videnim i sa griznjom savjesti. Nije te lako pratiti ali dda se naslutiti. Mozda i prije posla da odes vidit kako se ptsp moze drzati pid kontrolim i pazi sta pricas da ne bi zavrsio u przunu na optuzenickoj ako se ovdje budes toliko otvarao u vezi krvi, mocnog oruzja i gospidarenja zivota i smrti. Malo manje sa nama o tome a vise sa strucnim osobljem. Samo budi svjestan da si sam sebi zakuho kasu iz koje se samo ili presutivanjem ali onda te jede griznja savjesti ili si imo srece biti pametan i ne oduzimati tude zivote jer po pricanju mojih ratnihnkolega to nee prolazi nikada. Zapamti da si u javnom prostoru pa pripazi sta pricas jer takve stvari nemaju aboliciju. Jedino ko je to ucinio je franjo tudman pa sad imamo po primjer vukovaru da se obitelji zrtava i egzekutori susrecu na pijaci.. A znas da se tajne ne nose u grob pogotovo ako te kopaju osjjecaji. Zato prijateljski savjet ostavi se pucanja na forumu. Jer ne znam kako institucije na to gledaju. A neko mora biti kriv. Jel? Smiri se i polako kos stru'njaka za ptsp jer je to po meni glavni razlog koji tebe jebe.

[licaninsasela]

E si poslusa Frajlu? Jel si i dalje ok ili si pokleko? Nije sramota ni pasti ako ti je ovo prvo skidanje na suho a i " gone te demoni" proslosti. Viruj mi to sub dop ili nesto trece nece izljeciti. Mozda dop ali moras biti zabijen do maksimuma 24 sata a zna se kuda to vozi. U potpunosti Frajlu razumim ali ona nije bila tamo di si ti bija mada svatko svoje svhaca kao najgore nocne more. Idi trazi pomoc ne u vezi ovisnosti ako ti je bed ali problem tako teskog oblika ptsp sam neces moci nositi navledima. Nije to granatiranje zagreba ili begesa. To je puno vise od toga. Razmisli. Kad se otvoris jednom ili skupini ljudi vjeruj da ce ti biti lakse jer u takvim grupama nema podsmjeha i svemu se prihvaca sa vlikom pozornoscu. Sta je sa onom malom Ksanom. Jel jos ok ili je pala? Cisto me zanima jer sam znatitezaljan. Sljedeci tjedan ide.m pod noz. Ovaj tjedan obavit razgovor sa kirurgom, anestetiologom i ne znam s kime jos. Ne mogu vise cekati. Ne ja koliko firma. A dvaput sam ih odjebo sta imace nije praksa jer se brod bez obzira na sve prihvaca. Ali moram zdravlje rijjesiti pa onda na brod. Vjerovatno i na novu firmu jer sam ovdje prekrdasio odgadanje a oni to ne vole. Prihvatit cu sve osim kruzera di me zena ne pusta mada mi se neki dan javio msc za ukrcaj u svojstvu drugog casnika. Placa ok. Placeno mirovinsko beneficija i socijalno. Zena mi cut za kruzere tako da nnema nista od razvrtata i posla. A i nije mi do razvrata samo do posla da konacno odem sa kraja na more. Bit ce neki ruzinavi kontejner ili bulk kako stvari stoje ali bitno da se radi. Kako rekog sest mjeseci uhvatit necu jedino me proslogodisnji dana spasavaju ako imam toliko prebaca. Ako ne. Bolje mi ne neic jer sam skrt i nedam im od primjer 4 mjeseca jednu cijelu placu. 40 posto je za pomorce ako ne ostvare kvotu od 182 dana. Uh majku im jebem. Pa zasto ja ne mogu neki poticaj dobiti ka poljoprivreda ili turizam a sve sam placam? Banditska brzava eto sta drugo. Nego loki sta se desava? E si lagano pa? Stavi si u glavu da nismo svi frajla a opet nismo svi ni tupina esbe kojem je ovo nemuguca misija bez pomoci. Vrati malo film pa vidi kako je jurke bija pametan i tupio po svome dok nije otisa kod dr i sad mu je super. Koliko moze biti super. Nije sratota biti bolestan nego je sramota ne pomusat si pomoci i to preko komune doktora crkve i principu sta coviku odgovora. Mozda ja grijesim ali iz iskustva znam da sam covik nista ne moze. Pogotovo ovo sta se tebi desava. I budi zahvalan bogu da nisi ubio nevine ljude jer ti nece moci pomoci lobotomoja mozga a sve drugo se da rijesiti.

[Loki]

@Frajla
Tvoje reči opet pogađaju suštinu. Kad malo bolje razmislim o svemu velika je istina da i obicni ljudi bez ikakvih problema nisu stigli daleko kao ja, jer nisu imalihrabrosti. Totalno si u pravu da je i ovo do sad veliki uspeh i zašto biti lažno skroman, a ne biti zadovoljan sa napretkom u životu. Totalno drugačiji sad pogled imam na sve to. Hvala ti na savetu i na tako jednostavnom obaveštenju.

@Ličke
Nisam pao, ali sam preterao sa onim postom i bilo mi je.potrebno hlađenje glave. Stisnuo sam zube i izgurao nekako i zadnja dva dana sam može se reći baš baš OK. Spavao sam normalno i ustajao manje više zadovoljan. Najviše me je deprimiralo što sam izgurao skoro 5 nedelja i onda se javila 4 dana zaredom sa nesanicom i prilično jakim bolovima. I onda me je to dovelo do očaja kad se nakon 5 nedelja nađeš kao na početku skidanja. Onda je krenulo milion misli. Zašto ponovo? Dokle će boleti? Ima li svrhe se skidati ili ostati večno ma malim dozama? Ma milion pitanja, znaš i sam kako je to. Očajanje. To je prava reč. Jer šta drugo da se javi nakon 5 nedelja kad se nađeš opet na početku. Ova kriza od Bupa je nešto najgore što sam ja prošao u životu. Ne zato što je ekstremno jaka, jer nije, nego zato što je ekstremno dosadna i dugotrajna. I onda sam uz razgovore sa kevom o krizi i osećanjima, sa starijim sinom o nekim normalnim životnim temama uspeo nekako da se izdignem i evo dva dana sam čak i više OK.
Što e tiče doktora za ptsp to sam rešio da te poslušam i da pomognem sebi i javim se doktoru. Čekam da počnem da radim i da vidim kakav ću biti sa vremenom i da se po tome uskladim kad i kako mogu da se uklopim. Uglavnom uverenja sam da je to pravi put i da cu jako teško baš taj ptsp da pobedim. Idem doktoru pa ako mi ne treba pomoć neka to doktor kaže. Sa ovom krizom mogu da se borim i pobedim. To mi nije nepoznato, ali za ovo drugo ipak mi treba stručna pomoć.

Svakako hvala vam ljudi što imate živaca da me čitate i što vam je stalo kako teče moja priča i kako se osećam. Nadam se da će moja priča pomoći ljudima koji se spremaju u ovu borbu i koji su na granici da bace ovo govno od tablete. Da je lako nije i ne treba lagati, a poenta svega je da se može ma koliko bilo teško.
Živi bili.

[licaninsasela]

@Frajla
Tvoje reči opet pogađaju suštinu. Kad malo bolje razmislim o svemu velika je istina da i obicni ljudi bez ikakvih problema nisu stigli daleko kao ja, jer nisu imalihrabrosti. Totalno si u pravu da je i ovo do sad veliki uspeh i zašto biti lažno skroman, a ne biti zadovoljan sa napretkom u životu. Totalno drugačiji sad pogled imam na sve to. Hvala ti na savetu i na tako jednostavnom obaveštenju.

@Ličke
Nisam pao, ali sam preterao sa onim postom i bilo mi je.potrebno hlađenje glave. Stisnuo sam zube i izgurao nekako i zadnja dva dana sam može se reći baš baš OK. Spavao sam normalno i ustajao manje više zadovoljan. Najviše me je deprimiralo što sam izgurao skoro 5 nedelja i onda se javila 4 dana zaredom sa nesanicom i prilično jakim bolovima. I onda me je to dovelo do očaja kad se nakon 5 nedelja nađeš kao na početku skidanja. Onda je krenulo milion misli. Zašto ponovo? Dokle će boleti? Ima li svrhe se skidati ili ostati večno ma malim dozama? Ma milion pitanja, znaš i sam kako je to. Očajanje. To je prava reč. Jer šta drugo da se javi nakon 5 nedelja kad se nađeš opet na početku. Ova kriza od Bupa je nešto najgore što sam ja prošao u životu. Ne zato što je ekstremno jaka, jer nije, nego zato što je ekstremno dosadna i dugotrajna. I onda sam uz razgovore sa kevom o krizi i osećanjima, sa starijim sinom o nekim normalnim životnim temama uspeo nekako da se izdignem i evo dva dana sam čak i više OK.
Što e tiče doktora za ptsp to sam rešio da te poslušam i da pomognem sebi i javim se doktoru. Čekam da počnem da radim i da vidim kakav ću biti sa vremenom i da se po tome uskladim kad i kako mogu da se uklopim. Uglavnom uverenja sam da je to pravi put i da cu jako teško baš taj ptsp da pobedim. Idem doktoru pa ako mi ne treba pomoć neka to doktor kaže. Sa ovom krizom mogu da se borim i pobedim. To mi nije nepoznato, ali za ovo drugo ipak mi treba stručna pomoć.

Svakako hvala vam ljudi što imate živaca da me čitate i što vam je stalo kako teče moja priča i kako se osećam. Nadam se da će moja priča pomoći ljudima koji se spremaju u ovu borbu i koji su na granici da bace ovo govno od tablete. Da je lako nije i ne treba lagati, a poenta svega je da se može ma koliko bilo teško.
Živi bili.

Ptsp nije nesto sto prolazi ka prehlada ili dank. Potrebno je puno truda iskrenosti i razgovora sa ljudima koji se bave tim problemom a mi smo damo obicni laici i mozemo ti napraviti vise stete nego koristi. Zato ti i kazem da pazis sta pricas jer tko zna ko sve ovo cita i mogo bi te prepoznati pogotovo aki je bija sa druge strane. To nije zajebancija i to trebas rjesavati dugotrajno kod specijaliziranih ljudi mozda i godinama. Jer ocito te nesto tu gadno jebe a nije za javan prostor. Vjeruj mi i pazi sta pricas o tome ovdje. Gratis prijateljski savjet loki.

[Loki]

Hej hej drugari.
Samo da se kratko javim da je Bogu hvala za sada sve u redu. Fizički sam moglo bi se reći skroz ok. Jedino je malo ostalo problema sa probavom koja se još nije ustalila pa idem u WC svaki 2 dana otprilike. Ostalo je manje više leglo na svoje mesto.
Nesanice su skroz nestale i spavam minimum po 8 sati u komadu i to smatram blagoslovom. Od kad spavam u komadu preporodio sam se.
Strah i panika su nestali skroz. Još me malo na momente pere depresija i praznina, ali u mom slučaju čak i poželjna jer od nje samo spavam. Ono što je velika promena je da se ne budim prazan i ubijen u pojam. Probleme koji me čekaju prihvatam i sve radim da ih rešavam.
Samo mi je bitno kad sam se fizički stabilizovao. Sve ukupno ona najgora bol i kriza su mi trajali oko 21 dan bez ikakvog prekida. I sve te dane je pratila nesanica. Nisam za tdteane sve ukupno spavao više od 3-4 sata i nikad duže od 10ak minuta u komadu. To me je toliko frustrilao i ubilo u pojam da sam hteo iz sopstvene kože da izađem. Nadam se da se više nikad neće pojaviti u tom intenzitetu i trajanju.
Što se tiče rovca, još je tu. Lagao bih kad bih rekao da ga nema. Ali toliko se proredio i toliko je slabog intenziteta da za sada nije problem da ga kontrolišem. I jako je "zanimljivo" kod tog rovca što me ne baca ponovo na Bup, naprotiv čak mi se i gadi i besmislen je. Nego me baca na starog Đavola od koga je i nastao celokupan problem.
Počinjem od utorka ponovo da radim i iskreno se nadam da je posao karika koja mi nedostaje da skroz potpunim prazninu u sebi i potpunim dan kako bih spavao kao svaki normalan čovek.

Držite se i znajte da postoji izlaz. Svi koji se dvoumite, stisnite zube i krenite u životu bez ovisnosti. Moj predlog je metodom smanjivanja kako bi ublažili što više krizu koja vas neminovno čeka. Ja sam skočio sa prosek 10mg Bupa na nos i nikako se nisam dobro proveo. Agonija je trajala vise od mesec dana. Evo tek sad nakon 6 nedelje je bolje. Ne sjajno, ali nakon onog košmara i vise nego prihvatljivo.