A simple life

Na ovom forumu možete ispričati svoju ispovijest, od početka do kraja. Alkoholičari, ovisnici, suovisnici, svi ste dobrodošli. Samo ispovijesti, molimo Vas da ne pišete komentare i odgovore.

Moderator: sanela

User avatar
com91
Posts: 7
Joined: Sun Jun 19, 2016 2:01 am

A simple life

Post by com91 »

Pozdrav svima, prvo bih zheleo da se zahvalim osobi, ili osobama koje su kreirale ovaj forum. Zatim svima koji su podelili svoje zhivotne priche I savete, hvala vam svima na iskrenosti i zhelim vam sve najbolje.

Pre ne znam tachno koliko godina, najdalje pet, sam sasvim sluchajno naishao na ovaj forum. To veche sam dzhorio neku domacicu, iz nekog razloga sam izguglao neshto, ne mogu se tachno setiti shta, tad sam prvio put shvatio da imam problem sa marihuanom, pa sam tako neshto I otkucao kako se skinuti ili shta vec, pa sam naishao na ovaj sajt.

U zhivotu nisam nikad pre imao preveliku zhelju za chitanjem, u shkoli nisam chitao lektiru, I nikad nisam stekao naviku chitanja. Prochitao sam nekoliko knjiga za zhivota, I to na jedvite jade iz vishe puta, ukupno ih je manje od deset za ovih 25 godina. Obichno je to bilo u bus-u gde bih za sat ipo prochitao 50-60strana I instant bi mi se prispavalo. Mozhda je to shto od malih nogu sam bio veoma vezan za video igrice pa knjiga nije prichinjavala toliku dozu zabave. Tako da sam se uvek radije odluchio za to umesto knjige, a I nisam pronashao neku konkretnu tematiku koja me zanima I koja mi drzhi pazhnju.

Medjutim te noci, kad sam prvi put otvorio ovaj forum odmah sam zashao u Ispovesti I ne mogu tahcno da se setim naziva teme, ali se secam otprilike imena autora. Bilo je neshto kao Angel, dal' DarkAngel ili tako neshto nisam siguran, uglavnom je bila veoma duga pricha, meni jako interesantna. Pa se pojavljivala u komentarima I njena Mama, pa se nashao I jedan straight momak sa foruma koji joj je pomogao I na kraju su se I smuvali. Bilo je tu josh pricha, kojih stvarno ne mogu da se setim kao ove prve, uglavnom ja sam tako ulazio svako malo na forum da vidim da li je josh neshto napisala. Nikad vishe nisam prochitao nishta novo od nje, nadam se da je dobro.

Prolazili su tako meseci, ja sam promenio kompjuter I sistem vishe puta, tako da mi se forum zagubio u starim bookmarks-ima, I totalno ishchezao iz mog znanja tokom ovih par godina. Iz nekog razloga, sinoc sam se opet nekako setio foruma I odluchio da udjem I prochitam. Trazhio sam taj njen post, ali proshlo je mnogo vremena od toga, I nisam uspeo da ga nadjem.

Naishao sam na prichu Miklosiceva 9, I zaseo da to prochitam, poshto sporo chitam, ostao sam do zore. I danas kad sam ustao nastavio I stigao do kraja, iz nekog razloga mi se veoma svidja ta tematika, I mogu donekle da se poistovetim sa piscima. Tako da sam odluchio da uzmem bombu piva I ja napishem poneshto o sebi, ne verujem da cu znati to lepo da upakujem kao priche koje sam do sada prochitao. Ali verujem da ce mi prijati, I da cu usput shvatiti neshto vishe o sebi poshto nikad nisam pokushao tako neshto da prenesem na papir, ili ti na ekran.

Izvinjavam se za ch, dzh, sh i slichno, tako sam navikao da pishem, ne poznajem nashu tastaturu.
You never get a second chance to make a first impression.

User avatar
com91
Posts: 7
Joined: Sun Jun 19, 2016 2:01 am

Jednostavan Zhivot

Post by com91 »

Da napomenem. Ovo je moja pricha, u njoj nema skidanja sa heroina I mnogo posla sa teshkim drogama, niti nekih velikih saveta kako izaci iz pakla droge, ovo su samo neka moja vidjenja I moje dosadashnje iskustvo, moja suochavanja sa strahovima I situacijama koje zhivot nosi. Za neke cu biti star a za neke klinac. Ako ikad iko ovo prochita, starijima ne znam shta bih rekao, nadam se da nemaju krizu identiteta kao ja, a mladjima da se nikad ne nadju u situaciji u kojoj sam ja sada I da nikad ne probaju drogu, jer ce svet videti totalno drugim ochima. Ko god prochita, hvala.


Rodjen sam '91 u malom gradu u Zapadnoj Srbiji, koji nikad nisam mogao da nadjem medju gradovima na mapi dok ide vremenska prognoza u jutarnjem programu koji sleduje posle crtaca koje sam gledao kao mali pre odlaska u shkolu, Vitez Koja, Baltazar ili shta je vec ishlo tog jutra.

Odrastao sam sa dve zhene, majkom I bakom. Ja sam vanbrachno dete, verujem da sam se desio sasvim sluchajno jedne pijane noci, ili je moja mama u 35-oj reshila da ima dete I da svom zhivotu neki veci smisao, ne znam. Svakakve prcihe tu postoje, da je otac hteo naslednika I sl. Nje vishe nema, sa ocem nemam kontakt, a iskreno I ne bih mogao da mu verujem. Ja cu verovati u tu pijanu noc kad je mama imala 35. Tako da me je rodila u 36-oj, a otac me je dobio sa 50. Kazhu deca starijih roditelja su mudrija, a-ha.

Za mushko dete, odrastanje bez ochinske figure ima svoje dobre I loshe strane. Ne zhelim da ovo zvuchi kao da ja kmechim nad sudbinom, proshao sam taj fazon "tate".Poshaljite mi tatu pre puberteta, sad mi vishe nije potreban.


Ja sam jedinac, odrastao sam bez autoriteta, jer majka ti sve oprashta, nikad u zhivotu nisam imao kaznu. Majku da pitam da mi da pare za drogu, prvo bi me napushila, svadjali bi se, I posle pola sata pojavila bi se u sobi I bacila pare, u to sam se uverio.

Moje odrastanje je bilo bajno, radio sam sve shto pozhelim, od pochetka su mi se svidele video igrice na Segi, Nintendu, pa dalje na kompjuteru I dan danas sam ovisan o njima. Kao shto rekoh, nikad nisam bio kazhnjen, uvek su dve zhene raspremale zamnom, tek u 18 godini mama je rekla, sad si punoletan I od sad ti raspremash svoju sobu. Naravno od tad sve ove godine to je svinjac, tako da nisam usadio nijednu radnu naviku dok sam bio dete, chak ni raspremanje kreveta.

Iskreno, nedostatak ochinske figure nisam osecao sigurno do 11-12godine, kad su drugi ljudi pocheli da se meshaju u nashu kucu, ili je toga I pre bilo, ali ja nisam primecivao. Nisam voleo shto kad nemash tatu, onda ti svako drzhi pridike shta I kako treba, onda bi nestao I u kuci je ostajao haos. Jer moja mama je ponajmanje slushala moje savete, a savete drugih "prijatelja" ili familije je uvek probala da primeni na meni. Trebali su me kazhnjavati kad sam bio bash mali, tad sam vec odavno imao shta I kako u svojoj glavi, mozhda shto sam bik, a za njega kazhu da je najtvrdoglaviji, pa nisam slushao nikog I terao inat.

Kad sam krenuo u predshkolsku, jer sam u vrticu bio manje od deset dana, kazhu da sam polio vaspitachicu pasuljem ili chim vec, ja cu verovati da je bilo sluchajno, uglavnom ona se izderala na mene, I kad smo izashli napolje svi zajedno ja sam neprimetno pobegao kuci koja je pet minuta odatle. Sad zamislite dete od 4 godine kako prelazi ulicu, I kad sam se pojavio na vratima, baba je je pala u nesvest. Tako da se nisam nikad vratio u vrtic, tako su mi prichali, koliko je ta pricha tachna ne znam, ali mi je simpatichna.

Ima tako chudnih pricha, jedne se secam, a to je kad god bi mi se svidela neka devojka, lupam, dodjemo kod komshinice, tu sedi neka prijateljica ili shta vec, 20-30 godina, a ja onako mali kako bih je ugledao I seo ja bih odmah stavio obe ruke u gace, I buljio u nju. Nisam tada znao da se poigram sa sobom, al' kad mi se neko svidi ja bih tako stavio ruke u gace I ne bih skidao pogled sa nje. Chudno neko dete.

U predshkolskoj mi je bilo lepo, pobedio sam na takmichenju u trchanju, iako sam bio jedan od najmanjih, uvek sam imao brzinu, tu sam upoznao jednog dechaka "I.M.", I sa njim postao najbolji drugar, pa za tim najbolji prijatelj, I danas smo prijatelji 19 godina, nikad nikakva ljubomora, svadja, popreko pogled I slichno.

Onda je krenula osnovna shkola, u nashem malom gradu se svi znaju, I nasha familija je poshtovana, tako da su svi znali chiji sam I polagali velike nade u mene, jer su mislili da sam pametan, valjda sam dobro uradio onaj test pre shkole I pokazao se lepo. Bio sam uchiteljicin miljenik ta prva chetiri razreda, mozhda shto mi je dobro ishla matematika, jer kroz shkolu jedino su me interesovali matish I engleski . A I mozhda shto sam u liku preslikan keva, a ona je bila stvarno lepa zhena, mozhda me zbog toga uchiteljica zgotivila.

Uglavnom, kao uchiteljicin miljenik, nisam morao nishta da uchim, keva bi me terala da radim domaci, al bih se uvek izvukao I pikao igrice po ceo dan, kad nisam napolju. Uchiteljica nas je jedino terala da prepisujemo tablicu mnozhenja svaki dan, I to isto za domaci. Na polugodishtu bi mi dala chetvroku iz srpskog, jer to me nije zanimalo, shto se mozhe I videti u gramatichkim greshkama sada koje ja ne prepoznajem, jer znam srpski do polovine petog razreda, znam da nabrojim padezhe, al kad krene nominativ ko shta, genitiv dal koga chega il kome chemu, to dalje ne znam. Uglavnom imao sam tako po jednu dve chetvorke na polugodishtu, I na kraju bi mi poklonila sve petice.

Tako da prvi chetiri razreda I ja sam bio po "pe-esu", imao sam sve petice I na kraju shkolske godine ako predjesh odlichan imash pravo na jednu zhelju, kao svi. Moja zhelja u prvom razredu je bila da mama prestane da pushi, jer su mi strashno smetale cigare kao malom jer sam imao spazmatichni bronhitis, shto je jedna stadijum ispod astme. Naravno, mama nije prestala, I na kraju drugog razreda, isto sve petice, I zhelja mi je bila ista, shto se naravno nije desilo. Posle sam I ja postao malo pokvaren, pa sam na kraju godine trazhio mini liniju, kompjuter, tv I sl.

Onda je doshao peti razred, I sve se promenilo. Prvi put smo par ljudi I ja pobegli Iz shkole, to je bio neki miting za Kosovo ili neshto, secam se da smo shetali s nekim ljudima, I da nas je chekalo veliko sranje u shkoli sutra. Ali tad sam se bash osetio zhivo, kad smo prekrshili to pravilo I kad mi je dan prvi put proshao drugachije od svakodnevne rutine koja se do tad deshavala, shto se tiche shkole. Od tada sam obelezhen kao jedan od najgorih, mnogi su bili kazhnjavani, popravljali ocene, nastojali da budu dobri, ali ne ja, ja sam nastavio po svom.

Svashta se deshavalo van shkole kad pobegnesh, neki su duvali lepak, pochinjali da pushe cigare, a ja sam bezhao u igraonicu. Igrice su stvarno odigrale veliku ulogu u mom zhivotu, tako da su me one nekako sklonile od ulice tih prvih dana krshenja pravila. Uzbudio bih se svaki put kad sam nachinio neshto shto ne treba, krao bih pare iz kuce da idem u igraonicu, tamo svima pokupovao sokove, slatkishe, grisine I sl. I tako je to ishlo jedno vreme, dok nije doshao kraj tog petog razreda, ne secam se proseka, ocena ali znam da je bilo daleko ispod odlicnog uspeha I svih petica. Isplivala je moja lenjost koja se skrivala iza medvedjih usluga uchiteljice, I naravno sve se menja.

Nisam vishe bio zlatno dete, koje je po propisu, tada sam tek primetio uticaj drugih ljudi na nashu kucu, I nemoc mojih ukucana da nekako dopru do mene I pokazhu mi shta treba a shta ne.

Mama nije mogla da me odvoji od kompjutera, po ceo dan bih visio na tom chudu, znala je da bezhim iz shkole zbog igraonica, I onda bi me trazhila zajedno sa razrednom kad nisam dolazio u shkolu po dve tri nedelje, I to su sve tako smeshne, scene, smeshne sada. Od chega sam ja bezhao, pa ni sam ne znam. Valjda je isplivalo sve to shto se skrivalo tokom godina, a I morash negde pogreshiti.

Problem je kad se prvi put susretnesh sa kritikama, koliko god ih bilo tachnih, sve ti izgledaju preuvalichano, kao shto su neke I bile. Ja ne kazhem da sam uvek bio u pravu(upravu, to ne znam kako se pishe) , ali sada razumem koliko je bilo pogreshnih ljudi koji su mi chitali slovo, ja sam znao shta je loshe, koliko dete to mozhe znati, I u mnogo situacija zdrav razum nije mogao da ispliva, zbog pogreshnih koji ispravljaju krive Drine.

Secam se u sedmom razredu, moj ujak, zapravo Babin brat, moj deda, al' sam ga zvao ujak Marko, jer nije bio toliko star. Koji je imao sve pare ovog sveta kad je uvodio telefoniju po okolnim selima, posle smrti zhene se odao kocki koja je naravno sve pojela, I naravno alkoholisanju. Posle svega ostala je samo senka tog velikog choveka koji je nekad pomagao nashoj kuci kad je bilo najpotrebnije, ostao je samo alkohol. I u mom sedmom razredu, kad sam ishao da se vidim s nekom curicom, prolazio kroz jedan park, koji zovu pajdo park, on me je video kako prolazim I naravno odmah zakljuchio kako sam ja ovakav onakav. Jednom kad sam se vratio iz shkole, naishao sam na njega svog ubaljezganog u kuhinji kako me napada I govorio "aa, uzimash malo drogice, aaa, shmrchesh". A ja u metal fazonu, kosa do ramena, crne majice, Motorhead, Iron Maiden, Pantera ili slichno. Naravno moja mama koja mu je pravila drushtvo, jer gde ce matori alkos da ode kad je unezveren I fali mu priche, nego kod svojih da ih davi. I naravno mama tu nasedne na prichu, kao naljuti se na mene, shto me je tako pogodilo da sam istrchao iz kuce. Secam se da sam se popeo na krov, padala je kisha, a ja klechao na kolenima I vikao u nebo rashirenih ruku "zashto ja?". Voleo sam nekada umesto shkole da pobegnem na taj nash krov zgrade, gde bih pisao u svesku shta mi se deshava I shta me muchi, mozhda sam zato odmah odjurio gore tada. Nimalo lepa scena.

Tako da sam od svoje 13 godine vec optuzhivan da uzimam drogu. A ja, znachi mama je za svog zhivota usadila meni dva straha, a to su droga I sekta. Dok su moji vrshnjaci, neki od njih, duvali lepak svaki dan, pushili cigare, ja sam prvu cigaru zapalio pred kevom, u shestom razredu, nakashljao se I rekao necu ja nikad ovo, naravno danas pushim dve pakle ako mogu da priushtim. Svi moji drugari su sakrivali cigare kod mene, tako da pored mog kompjutera stajala bi kamara od 5-6 pakli cigara, a keva bi se ponekad ogrebala za koju kad bi joj ponestalo.

Moja mama je puno pushila, I to joj je I bio kraj, kao vecina u mojoj familiji, svi pomrli od duvana. Mene to ne plashi , ja nikad nisam probao da ostavim duvan, I kada bih stao, nikad ne bih mogao a da ne zapalim uz pivo, ili da ne pushim kad se napijam, a I ne zhelim da zhivim sto godina.

Bila je sto I jedna situacija tako kad bih se neko meshao u moje vaspitanje, shto je u meni budilo inat, koji mislim da I dan danas teram samom sebi. Nerviralo me to shto u vecini sluchajeva nije mogao zdrav razum da ispliva, koliko god bio mali, sa 13 godina imash donekle moc rasudjivanja, ma koliko ona mala bila.

Shkola me apsolutno nije zanimala, zanimale su me samo dve stvari, igrice I devojke. U igricama sam naravno dosta manje puta poginuo nego sa zhenama do sada. A pogotovo je to bio problem u osnovnoj shkoli. Poshto sam ja uvek bio jedan od onih najnizhih, koji stoji tamo negde u kraju reda kad se svi postroje za fizichko, nisam bio neshto popularan, jer u osnovnoj samo se vrednuje koliko si velik I ko je jachi. Tek kasnije sam ja doshao do izrazhaja medju zhenskim svetom.

Bilo je tu zaljubljivanja, simpatija, pisanja pesama, grafita. Ali ja sam odrastao sa dve zhene, moja mama je kupila ceo zhenski rod u mojim ochima, I prema njima imam stvarno odbramben stav, jer nisam nikad prisustvovao kad otac tuche majku I slichne scene, to je za mene stvarno kukavichluk. A odrastao sam uz Balashevica, Lepu Protinu Kci I slichno, mozhe se reci da sam emotivac. Tako da u vezi, sam ja uvek izvlachio taj deblji kraji bio budala, pa chak I dan danas kazhem, uvek cu ostati budala za tu ljubav, jer mi je to jedino za shta mislim da se vredi boriti.

U ljubavi me nervira ta jedna shema po kojoj sve ide, svi udju u tu ljubav nevini, onda ih neko zajebe, I onda se oni nekom sledecem svete zbog tog nekog shto je uchinio njima. To ne razumem, zashto pobegnete na tu stranu I prikljuchite se masi. Ja cu uvek biti ta budala za ljubav, jer sve na ovom svetu ide nekom logikom, samo ljubav ne. Ako zhelish da uspesh na finansijskom planu, poslovnom, to je do tebe, ali ljubav, to zahteva I onu drugu stranu. Izgleda me pivo vozi na herc, shta ja tu serem.

Da se vratim na vremeplov, onda je doshao osmi razred, I izashla je jedna igrica WoW(World of Warcraft), koja je meni promenila sve, to je bio svet za sebe. Od tog dana mene je samo zanimalo shta se deshava u njoj, I samo mi se ona igrala, ni za shta drugo nisam mario u zhivotu. To je ishlo do te mere, da igram po 15 sati dnevno 7dana u sedmici. Zamislite kad je moja mama odluchila da mi zabrani da to igram. I onda tako bih aj nekad doshao kuci, nashao da nema produzhnog kabla, pa odem I kupim drugi, I tako sto puta, pa onda nema kabla za napajanje, ja kupim drugi, pa I to sto puta, tastature, misheve, I na kraju keva je iznela monitor iz kuce. Ja sam odmah odleteo do jednog kompjuter servisa I kupio neki SV kabal, I povezao kompjuter na televizor. Kad je keva doshla sa posla I zatekla me kako opet igram, rekla je, monitor ti je tu I tu, kablovi su tu, uzmi igraj dok ne umresh! I nikad mi vishe nija srala za to.

Zhrtvovao sam svoje shkolovanje za taj gejming, dosadio mi je posle 4-5godina, I danas se igram iz chiste navike. Jbg nije zanimljivo kad nije zabranjeno, al mi je dosadilo tek nakon srednje shkole, a do tad sam zasrao tu shkolu na sto nachina.
Za malu maturu u osnovnoj, kad su podelili diplome, meni je malo bilo krivo shto sam dobar po proseku, pa sam pobegao kuci da opet igram WoW, I razrednna I celo odeljenje je doshlo po mene, samo pomislim na sve devojke kako ginu u shtiklama jer se josh nisu navikle, dok su doshle do mene, da me izvedu iz kuce I vode na maturu, I tako neke scene.

Srednja shkola je tek pricha za sebe, tu sam vishe provodio vremena van nje, bar prve 2-3godine dok mi nije dosadilo bezhanje, posle smo se svi nekako uklopili I retko ko je bezhao. To je vreme prvih napijanja, jer ja sam bio metalac, a u mom gradu je bilo malo ljudi u tom fazonu, mozhda 30 devojaka, 25 zhivotinja, I pet dobrih riba koji su sa nekim klosharima od 30god, tako da tu nisam mogao da nadjem devojku. A fenseri iz shkole su me molili 3 nedelje da izadjem sa njima, jer sam im se svideo, jer pravim budalashtine kao oni, I ne marim za ocene, posledice. Tako da sam posle 3 nedelje odluchio da se poshisham(kosa do ramena) I izadjem. Tad krece alkohol, I nije stao do dana danashnjeg.

To prvo alkoholisanje mi je toliko drago, kad se setim, krecesh u grad za vikend, I ne znash shta ce se desiti, jer te 4-5piva odvede tamo gde josh nisi bio. Cigarete I nisam toliko pushio, ponekad sa jednim drugarom iz srednje koji je trenirao boks, a voli sve vidove zabave. I onda bih s njim tako uveche kupio marlboro light, tad je bio marlboro 10 komada paklica 60 dinara, popushili bi po 5 I iskrivili se, teshko je navuci se na cigare, samo onaj ko je posvecen.

I tako vikendom bih pijuckao, jurio ribe, pushili bi sobrano svaki vikend, to je tad bilo 180din, I tukli smo 2-3pakle u izlasku nas 5-6, al nismo osecali, I tad nisam bio navuchen na duvan. Srednje shkole se ne secam toliko, bash zbog tog alkoholisanja, proshlo je 10 godina od tada, a nije proshlo nikad deset dana da se ne napijem.

Takodje sam na polovini prve godine kad sam se oshishao I ushao u fensraj krenuo da idem u teretanu, I ishao sam 4 godine dok sam bio u srednjoj, mozhda malo manje od 4, bash sam bio u lepoj kondiciji, izgledao sam lepo. Bio sam uvek mrshavko, onako onizhi, a teretana me je lepo oblikovala, I bash sam imao lepu definiciju, medjutim kad sam sebe zatekao posle 4 godine da zurim u bicepse, tricepse ko shto zurim u dupeta rekao sam sebi a neshto nije u redu, ne trenirash ti vishe. Danas mi je zhao zbog takve odluke, jer sam u teretanu znao da odem crven ko bulka, od kucnih, shkolskih, ljubavnih problema, I kada bih seo za bench I krenuo da izbacujem, izbacio bih svu negativnu energiju, a to shto sam popizdeo bi mi samo pomoglo da josh bolje I jache odradim trening. I fizichka sprema stvarno pomazhe, lepshe se osecash I imash vishe volje za sve. To mi je krivo, a drago mi je shto nisam postao kao neki od tih ljudi, koje su pojeli kompleksi I kljukaju se raznoraznim suplementima.

Ta srednja shkola mi je bila stvarno prelepa, kad uporedim sebe sada I tada, dosta bolje sam funkcionisao kad sam imao tonu obaveza na vratu, ishao bih u shkolu, teretanu, chasovi za vozhnju I igrao WoW ko mazga. Dosta sam bio zhivlji tada, mozhda shto sam u tim godinama, pa mi zhishka gori daleko jache nego sada, od svega toga ostala mi je samo nesanica. Ishao sam u hemijsku shkolu, gde sam 4 godine bio prva smena, I onda sve to obavim, uveche izadjem malo napolje sa drushtvom iz parka I onda zaginem na WoWu do 4-5ujutru I u 8 ustajanje pa u shkolu.

Desilo se tu I par devojaka, naravno nijedna situacija nije izashla na dobro, na kraju. Njih 5-6 mi je bash pojelo dushu, nisam odustao od ljubavi, al sam se nekako umrtvio po tom pitanju. Jer niko nije hteo istinu, svi su hteli da igraju neke igrice, gluposti, neka ego igra koja je za mene bila totalno debilska, I nisam hteo da se upushtam u nju. Mushko sam, standardno, drkam na dupe I sise, al palim se na intelekt.

Onda je doshla zavrshna godina, moja mama je naravno tokom cele srednje shkole dolazila bar dvaput sedmichno u shkolu, da sredi ocene. Jer moj je mali grad, svi se znaju, I sve mozhe da se sredi. Da nije nje bilo, ne bih ni tu srednju zavrshio. Onda je doshlo pitanje fakulteta.

Ja sam hteo da upishem neshto u Novom Sadu, naravno nisam imao bodova za budzhet, pa sam trazhio pare od cala, da mi on to plati, shto je on obecavao mesecima, I naravno par dana pred prijemni kad sam ga zvao rekao mi je "Nemam ja para, snadji se ti sam" I spustio mi slushalicu. Mama me je molila da izadjem na prijemni da vidim kako cu uraditi, a do tad je dala 500e na privatne chasove iz matematike, ja sam joj rekao da sam taj test radio kod profesora za poslednjih 10 godina, I da nema poente da puca pare da ja idem tamo samo da probam, dok odem dvaput I vratim se 4000, dok izadjem na taj prijemni 6000, I shta sve josh tu ima, shto da baca 15 000 bez potrebe, a danas bi voleo da sam to probao.

Jer cale se javio negde u septembru, pred zadnji rok za upisivanje negde, I rekao mi da mogu da upishem u Bosni privatni fakultet koji zhelim. Inache moj otac je preko Drine, blizu. I ja sam budala pristao, izabrao sam najskuplji fakultet jer sam znao da on to nece isposhtovati. I tako sam ja skrenuo totalno sa neke svoje putanje, I vidjenja moje putanje zhivota, I tu krece prva dodirna tachka sa narkoticima, kojih sam se toliko klonio sve ove godine I milion puta rekao ne.

Upisao sam neshto u Bijeljini, privatni fakultet koji je stvarno bio najskuplji(gledao sam I ja da se osvetim tati), I gde su sve sami burzhuji bili. Ja nisam nikad imao problema, I nikad mi nishta nije falilo, al nismo bili neki bogatashi da priushtimo sebi ne znam shta.

Nikad necu zaboraviti taj oproshtaj sa mamom kad me ostavila tamo, samo je u sekundi zajecala kad smo se rastajali, a ja totalno u novom. Prvi put u zhivotu ostadoh sam, da se ja brinem o sebi. Nije to bila ona situacija kad nekog shtrebera odvoje od kuce, I on kao pushten s lanca oce sve da proba, konachno da oseti slobodu. Meni sloboda nikad nije bila uskracivana I nisam bio pushten s lanca, jer ga nikad nije ni bilo, al sam ipak bio zelen.

I tako sam se ja nashao u novoj sobi, to je bio jedan privatni dom gde je bilo 41 mesto, a bilo nas je mozhda 15, tako da je svako imao svoju dvokrevetnu sobu, klimu, novi nameshtaj, I sve je stvarno lichilo bajno. I secam se kad je keva otishla, ja se vratio u sobu, I onako sve izgleda lepo, novo, al mene je neshto razdiralo. Ja sam krenuo u plach , sve sam imao tu, al neshto je falilo, prvi put sam se odvojio od svojih. I tako posle 20 minuta placha, ja sam zaspao, ustao sam sat vremena nakon I drugo se premishljao dal da odem u kuhinju doma odakle sam chuo glasove, ma sigurno ih ima 5-6 tamo. Skupljao sam tako muda nekih 10 minuta I onda sam krenuo, kao da natochim chashu vode, I onda sam tu upoznao par ljudi sa razlichitih strana Srbije I Bosne.

Svi koji nisu bili iz Bosne kmechali su kako moraju da vade tonu papira I da puknu 150evra da ostanu tu godinu dana. A meni je cale bosanac, tako da sam pre dolaska tu izvadio bosansku lichnu kartu I boleo me kurac, nisam morao da se cimam kao oni. I nekako mi tu upadnemo u prichu, svashta se tu deshavalo, tu sam video koliko ljudi zapravo mogu da ispadnu zmije, I koliko se svi uvlache u dupe zbog neke ocene, radnog mesta I slichno.

Ja sam bio jedno razmazheno derishte kao svi ti bogatashi, I pozicionirao sam se tako kao da sam jedan od njih, da sam iz neke burzhoazije. Tad sam prvi put kupio paklu cigara , marlboro flavor, taj prvi dan, a nakon prve odma I drugu. I tako dve svaki dan do dana danashnjeg, a tad mi je bilo 19.

Desile su se tu I ljubavi, I prijateljstva, I naravno dodiri sa drogom. Prvo shto sam ikad probao bio je kokain, pre dolaska na fakultet, za jednu srpsku novu godinu izvukao sam jednu crtu. To veche sam proveo sa "jakim momcima" iz mog mesta, gde su svi bili ludi brzi, I zashto li su I mene ponudili ne znam. Uglavnom se ne secam ni rada, ni nichega od tog prvog puta. Ovde na fakultetu imao sam jednog drugara Iz Beograda, koji mi je stalno pricha o vutri I govorio, kad dodjem iz Begisha donecu da popushimo, ja moram tebe videti naduvanog, I ostalo je na tome.

Ja sam tamo pijanchio svaki Bozhji dan, svi samo prichaju o fakultetu, skripte kurci palci, shto je mene nerviralo, tako da sam vechito visio za shankom I pio pivo. Profesori bi sedali u taj restoran koji je bio u sklopu fakulteta, I svu su me pre znali iz tog restorana nego iz uchionice. Nisu me zanimale te stavke o shkoli, ja sam voleo da se napijem, jer sam pio 2-3puta sedmichno 4 godine u srednjoj, a ovde nije bilo vikenda, nego je svaki dan bio vikend, I onda sam pretezhno pio.

Naravno sa tim su dolazili mnogi problemi, zvali su me alkoholicharom, desilo bi se da odvaljen zaspim, ostavim muziku da treshti, upalim klimu na maksimum, odvrnem dva radijatora, a to nisu obichne klime, to su one industrijske koje su ugradjene u zid I imash kontrol tablu na zidu koja meri temperaturu. I tako bih se ja probudio u 1 popodne naopachke izvaljen na krevetu a glava mi visi pored, sav u znoju, u sobi 37 stepeni kad pogledam na to chudo na zidu, a muzika I dalje treshti, neki psy trance I lupaju mi na vrata. Jadni ovi shtreberi shto uche 24/7 kad im treshti muzika od 4 do 1, a ne mozhe niko da me probudi. Onda bih ja otvorio vrata, I video deset ljudi ispred zajedno sa domarima kako se deru na mene, a meni pulsira lobanja od alkohola tek ustao, zatvaram vrata I nastavljam da hiberniram.

Ubrzo nakon toga rekli su mi da moram da idem da pricham sa rektorkom fakulteta, isto tako neko jutro probudili su me I ja sam mamuran kao zver otishao na taj razgovor. I ja pokucam kod rektorke, ulazim polako, a ona drzhi jedan papir ispred sebe, onako sa cvikerima podigne pogled I pogleda me, opet spusti nazove me punim imenom I prezimenom, ja klimnem glavom, ona u neverici me I dalje gleda I prozove me po nadimku, ja opet klimnem a ona kazhe "jel moguce?".

I nastavi, po ovome shto sam prochitala ja sam ochekivala da ce uci neki grmalj od dva metra I 100 kila, a vidi tebe, mali sladak dechko, mora da nisu u pravu, ja kazhem naravno da nisu. Iako nisam imao pojma o chemu pricha al donekle sam imao predstavu. I tako smo mi prichali neshto bezveze, pitala me "a jesi li sad pijan?", garant sam joj onako mamuran izgledao kao da sam odvaljen, rekoh ne. Ona kazhe, portiri mi se svi zhale na tebe, neki ljudi tako prichaju protiv tebe, a sve devojke iz doma(kojima ona drzhi hor, jer su skoro sve muzicharke) kazhu da si divan. A stvarno su me zhene gotivile, jedna mi je spremala sobu, jedna mi je spremala jelo, a jedna je prala stvari, neka Marija. Kojoj kad god bih dao 10 pari charapa I gaca, ona bi mi vracala po 5 pari ovog 5 pari onog, ti mi nije bilo jasno, al ne mogu nishta da joj kazhem ipak mi chini uslugu. I tako rektorka nastavi, a one sve kazhu da si ti divan, I ja to vidim. Samo cu te zamoliti da ne pushtash vishe glasno muziku I sve je u redu, jesmo se dogovorili ? Naravno , nikakav problem.

I tako ti prodje moj "strashni razgovor" koji su svi pretili, mislili su da ce me izbaciti, kad ono josh gore, ja sad imam josh vece povlastice. Da kad bih ishao na kolokvijum I sreo rektorku I rekao joj gde idem, ona bi me poljubila u obraz I pozhelela srecu, gde su svi gledali izbezumljeno, a portirima kojim sam pravio pichvajz je bilo najgore. Ta baba bi garant I htela da se pojebe samnom, al sva sreca nije nikad ishla tako daleko.

Dani su prolazili u tom mom svakodnevnom alkoholisanju, polozhio sam samo Engleski u prvom roku od 4 predmeta, posle toga nisam mogao da izadjem, jer je bila potrebna uplatnica, a cale je uplatio sam pola shkolovanja, shto se I ochekivalo. Ja sam tu josh par meseci ostao, pitaj boga zashto. Tada je ovaj drug Iz Beograda konachno doneo tu travuljagu I kao aj da dzhorimo. Ja sam bio pijan kao letva kad sam doshao taj dan u dom, I on me je zvao. Kod njega u sobi on je smotao neshto, rekao mi da je to skank. Kad sam uzeo da pomirishem to, bio mi je tako ogavan miris, sama pomisao shta ce mi biti od toga kad popushim me je izuvala iz patika, kao svaka droga koju sam trebao prvi put da probam.

Uglavnom, tako ja pijan prvi put vuchem buksnu skanka, I tog nekod dobrog,on mi objashnjava shta I kako, I ja se unezverim. Ne bude mi nkad loshe kao tad, ja nisam znao gde udaram, lutao sam po domu, ulazio u zhenski deo, spavao im po krevetima, ko zna shta sam sve radio, I na kraju sam se probudio u tom zhenskom delu na sred hodnika I rekao sebi nikad vishe.

Josh par puta smo mi tako duvali, I ja nikad nisam hteo da uvlachim, svaki put sam kao glumeo kako sam se polupao I da mi je ekstra. Plashio sam se vutre , I stvarno nisam hteo da se zezam da mi opet bude loshe. Posho nisam imao nikakvih obaveza na fakultetu, od para koje dobijam sedmichno odluchio sam da zapucam za Beograd ili Novi Sad gde su moji drugari iz detinjstva studrali. Tako bih od svakih para zapucao negde, I provodio se u sasvim razlichitim drushtvima, tu sam prvi put I shmrkao spid, I tako lelujao po beogradu I uvek imao po devojku tako negde s kojom bi mi bilo lepo.

Proshla je ta godina faksa, ja sam se vratio u moj grad, znao sam dobro shta je spid, vutre sam se plashio. I tako jednom sa mojim drugarom iz parka jedno veche zavrshimo komad vutre I kao ajde da probam I ja. To je prvi put u zhivotu da sam se pravo naduvao, prichali smo, umirali od smeha, I pred spavanje smo pustili Otvorena Vrata epizoda Konstantin De Sisti, ja se u zhivotu nisam vishe ismejao. Sutradan ujutru sam nauchio da motam, I dan danas pushim vujadina.

Dobrih 5 godina ja pushim tu vutru, od toga 4 sigurno svaki dan, bilo je dana kada popushim I po 15 dzhointa dnevno, a ne urade me lepo. Druzhio sam se sa raznim ljudima, I upoznao sam dosta ljudi preko te vutre, I polako vremenom to me je obuzelo. Vishe svet nisam gledao istim ochima, jer sam mogao da skontam sve shto se deshava oko mene. Znao sam sve duvachke orkestre u gradu, kad ih sretnem znam dal idu da se cimaju, dal nema vutre dal su naduvani, sve sam mogao da provalim. I tako vremenom tu su se pojavljivao I spid, I to sam uzimao nekad kad izadjem, kad se nadje oko mene, retko kad sam ja to organizovao da bude, I kako je dalje teklo, upoznao sam se I sa ekstazijem.

Kad sam to prvi put uzeo, otvorio mi se ceo novi level mog emocionalnog stanja za koji nisam znao da postoji. Voleo sam sve oko sebe, iz grudi mi je neshto gorelo, znojio sam se, krivio vilicu I prichao sto na sat. To je za mene tad predstavljalo veoma lepu drogu, jedini problem je bio shto prodje 5-6sati dok se okrenesh, e a onda sledi pakao. Posle te prve, kad sam doshao kuci, ja sam lezhao u krevetu od 4 do 9. Dva minuta mi je ladno hocu da se smrznem, kao da sam go na severnem polu, I onda 10 sekundi mi je vrucina hocu da umrem, I tako 5-6sati, I rekao sam sebi da to ne vredi uzimati.

Medjutim, kako je vreme prolazilo, nashlo se prostora I za to, malo malo pa bi izashli I zveknuli po jedan, izvozali se uz tonu alkohola I vutre I polako sa te prve krenulo je , druga, treca, peta, deseta, I na kraju sam izgubio brojku koliko sam progutao tog ekstazija za zhivota. Danas mislim da je to malo manje od 20. Nekad su ibli plava petnaestica, nekad supermeni, u obkliku mashnice, beli roleks I slichno, al nijedan me nije uradio kao taj prvi, tako da sve to posle shto sam uzimao ne znam I sam, I sada mi je sranje. Ne verujem da bih odbio ako bi se nashlo ispred mene naravno.

Tako da od pushenja vutre svaki dan, zaboravio sam skroz svoju lichnost, zaboravio sam kako hodam, sve manje sam imao zhelju za prichom, bash sam postajao asocijalan. Da ne pominjemsva sranja koja su nastala u kuci I van nje zbog toga. Posle jedno 5-6 meseci svakodnevnog pushenja, kad su me pukle prve nervoze, I kad sam plakao kevi za 200 din da se naduvam, zabrinuo sam se to gde ja idem, I shta ja radim za svojim zhivotom. Mislio sam da je sav zaborav od vutre, jer kad pushish 15 komada dnevno, ne mash pojma ni shta si doruchkovao .

Posle povratka sa faksa kuci, bilo mi je bajno prvih mesec dana, opet mi se sve spremalo na tanjiru, kinta , druzhenje sa starim drushtvom, ali posle mesec dana sve mi je naravno dosadilo I pochelo da me nervira. Jer jednom kad se odvojish od kuce, nema povratka. Tako da sam otishao u vutru iz chiste dosade I stvarno nemam pojma shta bih drugo radio u tom gradu u kom sam naredne chetiri godine proveo pakao koji sam saam napravio. Od takvog nachina zhivota I danas imam posledice, I dalje se borim s loshim navikama.

U mom parku smo se otprilike svi iz drushtva navukli na duvanje svaki dan, niko nije bio punic, tako da smo se svaki dan lerali za sutra, I tako u nedogled.

Svashta se josh tu desilo za te 4 godine, tona sranja za lerove, gluposti u unezverenom stanju, smrt, glad, veze sa pogreshim devojkama, nameshtanja iako nikad nisam dilovao gudru , postadoh obelezhen kao losh momak, al ponestalo je piva a I pomalo sam pospan, tako da cu da stanem.

Uglavnom preselio sam se I trenutno zhivim sam u Beogradu, ako neko prochita, I ako je uopshte moguce prochitati, ako se nekom svidi, rado cu pisati josh. Pozdrav svima!
You never get a second chance to make a first impression.

User avatar
Heroin Rehab 4 YU
Posts: 73
Joined: Tue Jun 07, 2016 8:38 pm
Location: Beograd

Re: A simple life

Post by Heroin Rehab 4 YU »

Kolega, samo da napomenem da se čita ono što si napisao, barem sam ja pročitao od početka do kraja, a sigurno nisam jedini.

Na ovom delu foruma piše da nisu poželjni komentari ili odgovori, ne znam zašto, jer svakom autoru znači da neko zapravo pročita ono što je pisao i da dobije bilo kakav feed-back.

Nemoj da te obeshrabri nedostatak povratnih informacija, sve se ovde pročita, pre ili kasnije, a napisano ostaje online z'uvek... ili bar dok Sanela plaća održavanje sajta.

So, whenever you feel like it, go ahead and continue... da vidimo šta se desilo u prvom semestru druge godine. U stvari, nije ga ni bilo, zar ne?
Dobro, onda šta se dešava u Beogradu, radiš li nešto... mislim na posao, za ovo drugo znam da radiš. ;)
You Are Infinite Consciousness Having A Human Experience. You Are A God In Amnesia.

yasujirozu
Posts: 1645
Joined: Sun Feb 01, 2009 10:00 pm

Re: A simple life

Post by yasujirozu »

osim ako nisi žešća barončina, te me uspjel prevariti - fino pišeš, klinčadijo; imaš taj "tok misli" s kojim se mnogi (neuspješno) hrvaju

keep it coming

User avatar
com91
Posts: 7
Joined: Sun Jun 19, 2016 2:01 am

Re: A simple life

Post by com91 »

Pozdrav drushtvo. Nastavicu kad budem u mogucnosti. Trenutno sam bez neta pa kad skupim da platim nastavice se.

Naravno da nije bilo druge godine, nego chetiri puta prva na raznim fakultetima.

Rehab, odgovoricu ti na pm kad mi admini odobre opciju da odgovorim.
Until then, stay tuned! :)
You never get a second chance to make a first impression.

User avatar
noel
Posts: 381
Joined: Wed Apr 08, 2015 9:51 pm

Re: A simple life

Post by noel »

yasujirozu wrote:fino pišeš, klinčadijo; imaš taj "tok misli" s kojim se mnogi (neuspješno) hrvaju

keep it coming
+1 zanimljivo štivo, čekamo nastavak
MasacreEnElDiscoBar wrote:sad vishe neznam di sam...samo mjenjam droge...uff...koje sranje ochu se rjeshit te ovisnosti a, molim Boga da mi ostavi neshto....

User avatar
com91
Posts: 7
Joined: Sun Jun 19, 2016 2:01 am

Things get complicated

Post by com91 »

Dugo me nije bilo, na internetu sam tako shto koristim telefon kao hotspot. Onaj mts-ov najsporiji, pa mi treba dobrih
10 sekundi di mi otvori sliku, nije me dugo bilo jer nisam ni kuci bio dugo. Skupljajuci mrvice zelenog sa stola, bez dinara, cigareta, alkohola, a potroshio sam nechiju mesechnu platu za pet dana, skupio sam 28 dinara sice po kuci. To je sve shto je ostalo, frizhider prazan. Reshim ja da odem do prodavnice nakon shto bacim djubre…

Bacih ja to, I krenuh da se dvoumim. Sedam na klupu da vidim oce li naici neki komshija sa duvanom da se ogrebem za jednu. Pa bacam pogled na prodavnicu da li radi jedna devojka od koje ponekad uzmem cigaretu. Zhivim 6 meseci ovde I tako nekad kad naletim u prodavnicu pokupujem boga oca, kupim I toj devojci neki slatkish. I kad zapadnem u bezparicu ja tako odem do prodavnice I uzmem od nje, uvek mi da dve. Hvala joj ko sestri, tako da kad sam u mogucnosti I upadnem pijan kupim I njoj paklu cigara.

I tako ja bacam pogled, vidim nije tu, aj nema veze odoh da kupim dve krem bananice, za toliko imam. Upadam ja tamo, kad ono nikog nema, I ja ti maznem jednu paklu u dzhep. Uzmem krem bananice, platim I izadjemsa kezom.

Na dushi nosim par kinder jaja, fantu exotic I par lubenica kad smo ko klinici krali, evo sad I paklu lakija. Dobar sam, nisam maznuo neku skupocenu, a ako otkriju na kamerama, eto josh neshto lepo chemu se nadati.

Kuvam kafu, I razmishljam kad li cu zaspati, aj ima cigara. Od onih mrva sa stola smotah neki singl, tanji u zhivotu nije bio. I tako se setim foruma, ko li ce ovo prochitati, ne verujem da ce imati zhivaca da prochita sve pre. Ja sam upravo prochitao I voleo bih da me ovaj dodirne kao predjashnji, sad sam ga prvi put prochitao I iskreno svidja mi se.

Malo sam tu srao pa ispada kao da sam lep momak, to mi se jedino nije svidelo. Ne zhelim da neko stekne pogreshan utisak, iako u dubini dushe svako misli za sebe da je najlepshi, najpametniji I najbolji. Zar ne? A to je dobro valjda, uspecesh.

Odraz u ogledalu odaje malo drugachiju sliku. Shest godina narkomanije osijava umor u ochima, oslikava to mrtvilo od zhivotne lekcije iz prethodnih godina bezumnog lutanja moje dushe u potrazi za skrovishtem.

Tamno ljubichasto ispod ochiju pokrile su mnoge besane noci kao ova, zhuti zubi otkrivaju da si ulichar, upali obrazi od silnih odlazaka na kafu u 4 popodne I vracanje posle dva dana bez hrane I sna. Ruzhno.

Da se vratim na main story line. Stigao sam do vracanja kuci sa prvog fakulteta, skoro dvadeset godina. I tad sam bio u punom gasu , stvarno mi je zhishka gorela do 21, posle toga samo primecujem promene na gore, po licu, ponashanju, energiji . Ima tu udela dosta I vutra, shto sad vidim. Umrtvila me je josh vishe, u pochetku kad te pukne onako lepo ko prvi put puca te I pricha, I smeh I apetit. Kao shto kazhu pre sam duvao da mozak ispomeram, sad duvam da bih bio normalan, tako nekako. Vishe me nije radila na prichu samo bih stondirao tu pored ekipe iz parka, sve priche su mi bile isprichane, uzhasavao sam se svega oko sebe.

Tako da vremenom, najvishe sam voleo da dzhorim sam, da ne izlazim nigde, vishe nije radio apetit. Naduvao bih se od ranog jutra, zaboravio da jedem, pikao igrice, gledao neshto I tako do 12. Jebeno je kad se nadzhorish od ranog jutra, jest najlepshi taj chim otvorish ochi, al jebeno je kad meni ceo dan prodje do 12, I onda tako lelujam ostatak dana, da nisam za prichu I uveche opet sa ekipom snalazio se za josh.

Vutra nam je pojela druzhenje, kad izadjemo svi bez dinara, samo kmechimo nad sudbinom, gledali kako da se zaleramo I poshto sam ja bio sa svima ok, jedini sam ja mogao da uzimam na ler jer su oni sve izjebali do tad. Tako bih 2 od 3 noci se ja lerao, chuveno do sutra, I sutra niko ne bih imao ni dinar da doda, a hoce josh. Tako da sam ja tu madjijao sa lerovima, vracao sve sam, ne uvek, al obichno sam ostavljen na cedilu.

I tako svako veche dobre tri godine, svi izadju u popizdu, tu prichamo ko navijeni, svi nervozni, I onda kad se konachno sredi I ispurnja, svi cute. Nisam odrastao na selu, al kontam da zhivotinje pizde dok ih ne naranish, tako da kad se napushimo ko kad naranish stoku, svi mirni. Posedimo tako ubijeni 15-20min I razilazimo se.

Iz dana u dan borba, debilska, kako se naduvati. Naravno uz svaku noc dolazilo je I josh po jedno sranje, po komshiluku u kuci, pa skrivanje, pa pretnje raznih ljudi. Mnogo me je to nerviralo, bilo mi je dosta sranja kuci s mojima, I svim debilima koji su se nalazili u nashoj kuci I solili pamet. Jer za mene se znalo, fala bogu okolina se pobrinula da lepo namazhe tu prichu.

I tako sam slushao zvocanja kako su zlatna deca ta ista koje sam vidjao po gradu I na zhurkama iskrivljene, svi ti shto se lepo kriju I zlatni su, a vuku koks I gutaju sranja svaki vikdend. Razlika je shto ja nisam nikoga druknuo, a svako kog su provalili znalo se da se izvlachi na par nas, zlatna deca. Kako to za mene neko ne reche, meni su dolazile sestre sa prichama kako sam ja na heroinu, plakale mi, pa sam jednom dobio poruku od nekog dede kako ce mi pucati u usta iz pishtolja koji poseduje.

Ta pretnja je bila upucena meni I josh jednom drugaru. On me je zvao sutra I nashli smo se na pivu, on se tresao jer je dobio istu poruku, naruchio je kafu, nije bio ni za pivo. Usro se chovek, ruke mu se tresle tri dana, nisam ja neki jakisha, samo mi je bilo smeshno I ako cu tako da zavrshim, shto ce neko trazheci problem svog deteta u drugom, e pa onda je stvarno za smeh. Ne trazhite problem svog deteta u drugom!

Shta li je sve moja mama chula, to nikad necu saznati. I sad kontam zashto je nekad posle posla sela na par piva. To je lepa scena, ne ona alkoholicharska. Secam se samo bi se otvorila ulazna vrata, onako shirom, I ulazi keva s nekim kesama sa smeshkom. Staje na moja vrata I pokazuje mi da pojacham do kraja, to je znachilo da pustim Licna Karta od Lukasa to joj je bila omiljena, I nas dvoje bih tako igrali a baba bi stala na vrata I vikala "smanjuj to, jedini se mi chujemo u zgradi, vidi ih, alkoholichari". A realno, u toj zgradi se chulo jedino kad ja odvrnem, I vika, svadja iz ponekog stana.

Hehe, pricham o kevi, red je da joj zapalim cigaru. Tako kad ostanesh bez nekog, te male sitne smeshne stvari te nekako uteshe, makar na sekund. Ja kad idem na groblje, ja joj uvek zapalim po koju, prospem piva I pustim od Tupac-a Dear Mama. Rece neko kakav debil pushta muziku na groblju, pa ja verujem da ovi odozdo mogu da izadju da bi rekli "pustite neku muziku idite u pm, dokle vishe kmechite". Kuvam trecu kafu, bice ovde josh priche.

Dalje se pricha odvija, kroz to duvanje svaki dan, I posle godinu dana sigurno, keva me je pozvala u kuhinju. Tu mi je izvadila hiljadu I jednu podlogu za svo to vreme, I sakupila sve na jednu kamaru. Bilo je tu preko tri grama sigurno, I rekla mi "ajde hocu I ja da probam, da vidimo shta je to, pravi".

Prvo sam se dobro nasmejao, I rekao ajde. Otishao sam do sobe, nashao negde rizlu, I krenuo da motam jednu pred kevom. I srolam ja lepu debelu bukagiju I ona kazhe daj. Reko chek da ti pokazhem prvo kako, I palim ja to, uzimam dva tri dima, ona kazhe "ne uvlachi tako jako" I dajem njoj. Uze zhena jedan dim I reche pih kakva vi deco govna pushite. Povuche josh dva tri puta, I prelomi je I krenu da baci kroz prozor, a ja trchim za njom I vichem neee, gotovo, bacila je.
Ode bukagija od tri grama, josh padala kisha, pa nisam mogao ni da izadjem da je sakupim. I prodje to veche, sutra ja pitam kevu, I shta kazhesh kevo kakvo je. Kazhe pa smeshko je dosta jachi(smeshko je valjda bio bendzhos), od ovoga samo malo bridish, ne znam shta vidish u tome.

I tako prve godine narkomanije donele su ceo paket sranja, ne mogu da kazhem, bilo je I lepih scena, al nimalo koliko I ovih drugih. Posle te prve godine faksa, mama mi je uplatila neki onlajn kurs od godinu dana, shto ja naravno nisam zavrshio, jer sam se tek navukao na dzheju. Pa mi je posle godinu dana uplatila I obnovu, gde se a nijednom nisam ni ulogovao. Bash sam bio konj, shta bih dao za tu priliku sada. Ja sam tako dzhorio svaki dan, ponekad na nekom punoletsvu kokain, spid I dani su promicali sve brzhe I brzhe.

Tako uveche kad bi se sakupili, nas 4-5 uvek je jedan bio u fazonu da ostavlja da nece vishe, I tako se pola sata pricha o tome kako ne valja, I dovoljno je da je jedan za, naravno to prevagne u prichu I zavrshava se opet. Jer bash kad zhelimo svi da izadjemo iz toga, dovoljno je da jedan provuche prichu da hoce, I nakon kratkog vremena opet se cimamo, I bash to veche mozhe samo tako. A nekad smo chekicali od 2 popodne do 2 ujutru.

I ja sam sam govorio vishe puta kako ostavljam dzhanjaru zauvek, I naravno uvek sam se vracao. Dok za duvan to nikad nisam rekao, a stoga su se vukle priche kako svi ostavljaju svaki dan. Kao prestajem da kupujem cigare, da prestajesh da kupujesh, al cesh da se grebesh od drugih.

Polako netrpeljivost se osecala u kuci, hiljadu obecanja kevi, da je doshlo do te mere, da mi je mama rekla, za novu godinu hocu da idesh iz kuce. Zamisli, moja keva, koja mi je ceo zhivot sve dopushtala, da sam stvarno doterao dotle da ni ona ne mozhe vishe.

--Ovaj deo priche nazivam Smrt, ne preporuchujem svakom da prochita, mrachija je od dosadashnjeg teksta--

Bila je to 2013, rekla mi je to mozhda u novembru da(da palim iz kuce), ja 22godine, treca godina shkolovanja bachena u vodu, dodje skoro I ta nova godina. Mama I ja smo bili u dobrim odnosima, kad krene nova godina, ne znash gde si sve do 15og januara posle srpske. Bio je to 30ti decembar, sada vec 31 poshto je bilo pola 3 ujutru. Kuca meni neko na zid, ja odem do dnevne a keva lezhi I trazhi mi da joj pokazhem neke kore iz rerne da li su gotove, nije joj dobro. Keva je uvek mesila, pogotovo kad je otishla u penziju u 57oj, I to je mesila nocu po jeftinijoj struji. Valjda joj je ostala ta radna navika od 35godina rada u jednoj firmi pa nije mogla da stalno ne chachka neshto.

I donesem ti ja te kore, sad kad zamislim da je to bila poslednja stvar za koju me je pitala, zastao sam na zarezu.
Malo me prolazi jeza, uglavnom to je poslednji put kad sam je video. Ostao sam tu noc budan do pola 7 ujutru, da dezhuram ako neshto zatreba. Jer joj je leva ruka bila cela kompletno ledena, nisam ni slutio shta me cheka kad se probudim.

Ustajem ja oko jedan popodne, baba mi kazhe da je otishla u bolnicu sa ujakom. Ja je zovem na mobilni, ona je bila u sanitetu za Beograd. Leva karotida, valjda se tako kazhe, debela vena na vratu bila joj je zapushena 100% od nikotina. Da bi joj spasli ruku poslali su je hitno za Beograd. Chuo sam se josh dvaput s njom preko telefona tog dana, I oko 4 popodne poslednji put, rekla mi je da su upravo stigli ispred klinichkog centra, I ja kao da sam znao shta dolazi pitao sam je, pa mama zashto me nisi budila, I poslednje rechi koje mi je rekla bila je "sine, nemoj me sekirati", rekao sam dobro, cao.

Moja mama je bila jako osetljiva, kao klinka pre nego shto ce deda umreti, njen otac, od raka pluca, odveli su celu porodicu na ispitivanje pluca. I kevi su nashli neku vodu u plucima, bila je chetvrta godina gimnazije, I provela je celu godinu dana u bolnici I obnovila chetvrtu godinu. Za to vreme bila je u vezi s nekim tipom preko godinu dana, on kad je chuo od chega ona boluje, mislio je da se nece izvuci I nikad nije doshao da je poseti. Sad kad zamislim kakva je to pichketina, stvarno bih voleo da znam ko je. I tako je mama izgubila veru u ljubav jednom za svagda.


Deda je umro godinu ipo dana nakon toga, ona je upisala pravni fakultet, ali zbog ocheve smrti nije mogla da nastavi, njegova poslednja zhelja je bila da nju zaposle. Tako ako se vratila u rodni grad, I radila u tom istom preduzecu 35 godina. Starala se o babi, radila, pijanchila, njihovo vreme je bilo lepo. Verujem da je ocheva smrt toliko pogodila, jer ostala je bez oca sa 22, kao I ja bez nje. Verujem da ga je trazhila po chashi, kao I izgubljenu ljubav. I onda sam se ja desio te jedne pijane noci kad je imala 35.

'91, rat, prvaci sveta u inflaciji, eto ti I mene. Verujem da je to malo trglo od alkohola, kad sam imao godinu I osam meseci, padnem I razbijem usnu, krv krene da se sliva. Keva se toliko potresla da joj je pukla mozhdana arterija u glavi, I jedva je ostala zhiva. Zato nikad nije smela da vozi auto, da se izlazhe suncu previshe, da kvasi glavu, nikako nije smela da se nervira, a kamoli da pushi. Naravno ona je tukla dve pakle I narednih dvadeset godina, I to joj je I doshlo glave.

Zato ja nisam nikad smeo da dodjem krvav kuci, da padne tu na licu mesta I posle da zhivim s tim ceo zhivot. Nisam nikad doshao takav, al sam dolazio u svakakvim drugim izdanjima koja su samo doprinela njenom brzhem odlasku.

Kada su stigli u klinichki centar tog 31og decembra 2013 nisam mogao da stupim u kontakt sa njom. Zamislite taj 31, I dochekivanje nove godine. U 6 popodne sam krenuo da pijem sa ujakom, I da okrecem brojeve. Prosledili su me na 6 razlichitih brojeva po tom kurchevom klinichkom centru dok nisam dobio to hirushko dva odeljenje gde je ona. Recheno mi je da joj je ugradjen stent u levu karotidu, I da je pod lekovima u pospanom stanju, to je 23:30.

Ostavio sam ujaka, I otishao kuci, ekipa iz parka me je molila da izadjem 20 minuta, I na kraju smo otishli kod jednog drugara I nastavili da purnjamo I pijanchimo. Vratio sam se kuci pre jedan, dzhorio neshto I zaspao. Kad sam ustao, zvao sam kao I narednih pet dana, jednom ujutru jednom uveche taj klinichki I svaki put su mi rekli da je pospana I da ide na bolje.

Moj ujak, komshija, hirurg, mi je objasnio shta se tu zapravo deshava. Oni kad su ugradili taj stent, to ti samo premoste krvni sud nekom cevchicompreko dela koji je zapushen, I kad su to ugradili njoj je jurnula krv u mozak. Debili garant nisu znali da je imala izliv kad sam ja imao ono sa usnom, I da je osetivlja. Tako da shest dana to ide na bolje, ne smeju da otvaraju glavu zbog pritiska, vec samo regulishu lekovima. I sedmi dan il izadje na dobro, ili je kraj. Nazhalost njoj se desilo ovo drugo.

I tako shestog januara 2014 na badnji dan, ja ti ustajem u 5 do 9. Zovem da vdim kako je, javlja mi se sestra I kazhe mi da nazovem za 15 minuta, da se neshto deshava. Nazovem ti ja, I sestra kazhe samo sekund evo vam doktorka. Do sada nijednom nisam prichao sa doktorkom, javlja se doktorka I kazhe a vi ste, ja kazhem sin. Ona mi saopshtava, u 9i10 je perminula, moje sauchesce. Nisam ni rekao hvala, samo sam prekinuo.

Ponekad sam pomishljao, kada ode baba, pa ja to necu prezhiveti, kako li cu to, garant cu se okonchati posle dve nedelje. Sama pomisao na to nije imala izlaz, mislio sam da cu izroniti sve suze ovog sveta kad se tako neshto desi.
Ali zhivot ima novi trik.

Kako mi je doktorka saopshtila vest, krece najpakleniji dan mog dosadashnjeg zhivota. Krenuo sam u plach, koji je trajao ne duzhe od minuta. Osetio sam sve oko sebe kao da je na mojim ledjima, hladnoca, strah I tuga. Ode, nema je vishe, shta sad, shok. I ubrzo krece trka kakvu do tada nisam dozhiveo.

Polako se javlja ljudima, ja samo sedim u sobi, palim jednu za drugom. Ujak mi kazhe u 11 da ce on ici u Beograd u kapelu u 12 po telo, da ja ostanem kuci I da pomognem shta treba. U pet do 12, ujak me pita da ja idem sa chovekom I mrtvachkim kolima za Beograd, jer mora neko da identifikuje telo, da on ostane da sredi za sanduk I ostalo. Prva pomisao da nikad nisam bio na sahrani, nikad nisam video bezhivotno telo, reko ajde.

U 12 sedam u kola I krecemo, do Beograda ima preko 2ipo sata vozhnje, mi idemo nekom ladom karavanom, krntijom od 20 godina. Vozach mi kazhe da je matichar u kapeli do pola 3, vec krecemo a nemamo vremena. Josh moram da svratim negde da kupim cebe, da se prekrije telo, mora kao da bude novo, spakovali smo I stvari koje ce joj obuci I krecemo.

Kupishmo cebe, I na jedno 20 minuta od grada vozach me pita da li sam poneo lichna dokumenta, e pa jebiga. Ujak je trebao da ide, pa je meni recheno 5 minuta pre polaska nisam poneo. On chovek promeni boju u sekundi, krenu da pricha, kazhe mi smo ishli sa svim dokumentima, I ljudi ne daju da se podigne telo zato shto je zet doshao a ne neko od familije. Kazhe gde cemo mi, sad se ne mozhemo vratiti, onda ne stizhemo kod matichara sigurno.

Josh plus moramo da idemo na hirushko dva po njene stvari I otpusnu listu, a vec kasnimo za matichara. I tako usput ja palim jednu za drugom, taj dan sam popushio preko tri pakle. Taj vozach pricha kako je sve ishao za Beograd, kako su ga nekad vracali zbog nekih gluposti I vadi njegova lichna dokumenta I pokazuje mi, kazhe"kako ne nosish, ja sve drzhim ovde". I tachno se vidi u njegovom novchaniku, lichna karta, iza vozachka, saobracanja.

Tako on vrti tu neku debilsku prichu, pola ne slusham, na svakih 10 minuta pomislim na kevu I krece mi plach al se drzhim. Jer su mi rekli da je sutra bozhic I da sutra ne mozhe da se ide u kapelu, I da ako ostane tamo dva dana, da oni lesheve drzhe u nekom bazenu, onako zakachene za kuku, I sama pomisao na to me uzhasava I josh vishe me hvata paranoja da li cemo stici.

Jurimo na autoputu, ona lada ide 160, samo shto se ne raspadne. Stizhemo u Beograd u 14:11, o hvala ti Bozhe stizhemo. Parkirashmo se ispred I krenushmo da trchimo do hirsuhkog dva, na pola puta vozach staje I prepipava dzhepove. Vadi novchanik, kad ono nema lichne karte, samo vozacka I saobracajna, ja ne verujem.

U autu mi je josh rekao nishta icemo na moju lichnu kartu, recicemo da sam ja rodjak. Kad ono paam, nema lichne karte. Ceo taj dan je bila opshta trka kako se jedna prepreka skloni, eto druge. Prvo nema vremena, to nekako pobedishmo, onda dokumenta, nestadoshe, ceo dan trka frka, a u glavi samo shta ako ne stignemo.

Stigoshmo na to hirushko onako zadihani, kad ono tamo nema nikog, 5 minuta smo trazhili dezhurnu doktorku I naidje neka ljupka zhena. Mi objasnishmo shta I kako, vidim ovaj vozach se usro, kazhe da sam ja sin I da nemam dokumnta, da je on rodjak al da ima samo vozachku, ona zhena vidi mene onako izbezumljenog I reche ma nema problema, pokupishmo stvari I otpusnu listu I trchi do kapele, dobro je, jedna stvar se razreshila.

Stizhemo ispred matichara 14:27, neki chovek ispred, ovi ga vracaju treci put, nema neki dokument. Ja sam pomishljam, samo da nas ne odbiju, onda cela trka nema smisla, ko ce se vracati pa opet dolaziti prekosutra. Stizhemo na red, I ovaj kazhe ja sam rodjak I imam samo vozachku, fala bogu ovaj chovek nas pusti. Platishmo skoro 30 hiljada, dadoshe mi neki papir, na njemu pishe hirushko dva, vreme smrti 9:10, ona ceduljica shto ti okache na palac, jezivo. I rekoshe mi da sidjem dole da dam odecu, identifikujem telo, a ovaj vozach ode po kola da ih parkira.

I silazim ti ja ispod kapele, I oseca se chudan miris, koji je toliko jeziv da ti se zavuche kao odvratan ukus u ustima. Srce mi lupa sve jache I jache, izlazi chovek iz prostorije I pita me jesu to stvari I kazhe sachekaj tu. Josh neka zhena je tu chekala, prichala mi kako je njena sestra imala neuspelu operaciju da su joj ispali svi organi, neka pricha mrachna u pm, pola je nisam ni chuo, samo sam razmishljao shta ce biti dalje.

Sve se stiglo na vreme, nisam imao sekunde predaha, da razmishljam o nechemu, osecam se olakshano da smo sve stigli. Al sad me hvata napetost, na redu je stvar od koje se ledi krv u zhilama. Chovek koji je uzeo odecu vraca se posle 5 minuta I pokazujemi da dodjem.

Kako prilazim vratima samo gledam okolo, nije uopshte svejedno. Otvaraju se vrata, I na 4 metra od mene ja vidim otvoren sanduk, dok nisam ushao mislio sam aj valjda necu pasti u nesvest, jer sam se stvarno usrao od straha. Kako sam ugledao sanduk, polako sam prilazio, I na pola puta bukvalno su noge same zastajale. Kad sam prishao, I ugledao moju mamu, krenule su suze , poljubio sam je I rekao majkice moja mila. Kad sam osetio tu hladnocu, tako sam se usrao, pitali su me dal je sve u redu, oko oblachenja ja sam rekao da I zatvorili su kovcheg. Krenuo sam da lupam pesnicama u zid u plachu, chastio te ljude koji su preneli kovcheg I krenuli smo nazad.

Na putu nazad zamolio sam vozacha da stanemo na pumpu da kupim kolu I neshto da prezalogajim. Jer mi je u vilici stajao onaj jezivi miris, I bio je tu ceo put dok smo se vracali. Na pumpi sam zaboravio telefon na kasi, pa sam se vracao, koliko sam bio pogubljen.

Ovaj tip je prichao ceo put kako ne mozhe da veruje, da je dolazio sa svim dokumentima I da su ga vracali, I kako smo mi sad sa rodjakovom vozachkom uspeli sve, koji mi nije rodjak. A ja sam samo razmishljao kako smo prelazili bilo koju rupu da se telo ne pomeri, al on mi je rekao da se to ohladilo I da to ne mrda. I tako se zavrshi ta paklena trka.

Tako da prezirem badnji dan I uvek petog kad prodje 12 sati ja odmah pojedem neshto slatko I omrsim se, serem se ja njima na taj praznik.

I tako dolaze ljudi, izjavljuju sauchesce, ja ne plachem al na svakih 20 minuta se userem kad pomislim na mamu kako lezhi tamo u kapeli, jeza I hladnoca me prodje. I sad zamisli tu prvu noc, bilo je ljudi u kuci, puna kuca do 1-2. Onda su svi otishli, ja sam zaspao sa upaljenim svetlom uz southpark.

Onda dolazi bozhic, heh, zamisli kakav bozhic, prvo jutro bez majke. Opet je proshao tako sa tonom ljudi kroz kucu, tonom cigara, iako me je grlo ubijalo od prethodnog dana, uveche sam seo sa pravim prijateljima I cugnuo malo gorkog lista, to je bilo kevino omiljeno pice. Kad je na kraju ostao samo moj drugar I.M., onaj iz predshkolske pustio sam tiho od Tupac-a Dear Mama I Mama's just a little girl. Zajebi me te priche da ne pushtam muziku 40 dana, da mama mozhe da se vrati, rekla bi pushtaj to, shta se muchish.

Nerviralo me shto ta dva dana, svi ti ljudi malo su pominjali nju, neke deduskije su srale o politici, moje drushtvo u nekim krimi prichama, a ja tu sedim I nema me. Te druge noci sam isto bash jebeno zaspao. Ustajem sutra ujutru, sahrana. Popovi tu chitaju neke pesme, plachu ljudi, a ja suzu nisam pustio, do momenta kad su spushtali kovcheg.

Kad sam je video taj dan, opet sam osetio tu hladnocu I opet sam se usrao, svaki put kad bih je poljubio ta hladnoca me je razdirala. Par meseci pre toga kad sam chitao Alhemichara od Koelja, pala mi je jedna dlaka s kose tachno na rech znakove, pisalo je "uvek sledi znakove". I ja sam je tad uvio u neku maramicu, napisao datum I uvek sledi znakove I zapechatio. Nisam znao shta da joj ostavim, ostavio sam dve pakle cigara, petsto dinara I tu maramicu. Razmishljao sam, da ako je tu ostavim uvek cu se setiti toga. To je bio moj poklon njoj. Tako je otishla I ostale su mi samo rechi "Sine, nemoj me sekirati".

I prva tri dana, nakon smrti nisam smeo nijednu sliku da joj pogledam, jer bih osetio tu hladnocu svaki put, I onaj odvratni miris bi mi se javio. I chetvrti dan reshim ti ja da zavrshim gram vutre. Lepo sam seo za kompjuter, otvorio njenu sliku, onako uplashen rekao, evo mama, bila si u pravu, da ti pokazhem shta ja to radim shto toliko nisi volela, oprosti mi.

Nisam popushio ni pola, onako je ostala u piksli, a ja sam krenuo tu da pishem pesmu. Nazvao sam je "Draga Mama", I krece ovako - Draga mama, oko mene tama, srce se slama, tishina mi dama… Imam je ishtampano na chetiri strane, I svaki put kad je chitam krene mi suza na jednom delu.

I tako dok sam slagao rime shta da napishem, kao da sam imao neku pesmu u glavi. Ovo je neobjashnjivo, ali probacu nekako da opishem taj trip, koji u zhivotu nisam dozhiveo do tad, u isto vreme najlepshi I najstrashniji, jer nikad se nisam nashao u takvom stanju pa napushio. Shok me je stigao tek kasnije, I tad sam video shta je losh trip, kad izgubish kontrolu nad sobom, no sticemo I do toga.

Stvarno je neopisivo, ali kako je noc prolazila, ja bih pogledao u maminu sliku, onako se usrao, I kroz rimu u glavi kao da je pitam neshto, I tako prolazi par minuta isto neka rima teche, I kad zaboravim shta sam pitao tachno se vrati kroz pesmu odgovor I taj osecaj ne mogu nikom da objasnim. U momentu se sledim I kazhem naglas "majkice mila pa ti si poznavala taj osecaj". Shirio bih ruke ka slici I kao da je grlim, I slika mi je bila sve dalja I dalja. Jer svaki put tih par dana pojavila bi mi se slika kao da je tachno ispred mene, lesh.

Kad mi se desilo to, neopisivo, da kazhem odgovor, u totalno drugachijem smeru sam krenuo da se osecam. Ta pesma u glavi je trajala do same zore. I ja bih tako kroz pesmu postavio pitanje, I kroz par minuta samo bi se vratio odgovor kroz rimu. I svaki put bih tako shirio ruke I slika mi je bila sve dalja. I onda sam shvatio koliko sam sebichan bio, toliko sam se uplashio te hladnoce kad sam je prvi put osetio, a nijedne sekunde nisam pomislio na moju toplinu koju ja pruzham. I sve vishe sam zheleo da je zagrlim, neopisivo je, I koliko god blesavo zvuchalo to mi je jedna od najlepshih noci u zhivotu.


To se sve deshavalo do same zore, I secam se samo u jednom momentu okrenem glavu ka prozoru a rima se nastavlja, znaj da uvek svice novi dan, ustajem, krenem da se oblachim, sedam na krevet, navlachim jednu charapu, I kroz pesmu samo se nastavlja, I znaj da uvek fali ta jedna charapa, I ja se smejem, krecem da je trazhim. Opet bacim pogled na prozor, gavran stoji na brezi I gleda pravo u mene, pesma I dalje ne staje, spushtam glavu, ispod jastuka na podu nalazim tu jebenu charapu, "I sve ce se naci, ne brini, samo pazi da ne proleti", vracam pogled, ptice nema.

Sedam opet na krevet, osecam onako ceo svet na ledjima kako me pritiska, bacam pogled na pikslu I vidim preko pola buksne, laktove na kolena, shake na usta I izgovaram kako?!, mama kako da ja ovo priushtim sutra mom detetu, da se ono oseti ovako. Ta noc ce ostati misterija zauvek, kakav je to neobjashnjiv trip, ostala je samo pesma na chetiri strane koja me izvoza svaki put kad je prochitam.

To jutro sam zaspao, nisam ni takao buksnu. Ustao sam totalno nov, naredne dve nedelje sam prichao kao navijen, niko nije mogao da me pohvata. Toliko sam kristalno chisto video stvari, ishao sampo klubovima svaku noc, nisam se veselio, al verujem da bi keva vishe volela da izadjem, nego da kukam kuci.

Da ne poverujsh, koliko sam prichao kao navijen, u te dve nedelje nikad nisam imao vishe devojaka, sve su padale na prichu, jer je toliko I mala smisla, I toliko sam nalazio sushtinu stvari. Samo su izlazile iz mene, ta brzina I naoshtrenost me je drzhala dobre dve nedelje, onda je krenula nesanica krajem januara.

Prvu noc da nisam oka sklopio, drugu sam se napio ko dzhukela, opet ni trunka sna. Trecu sam se naduvao, chetvrtu napio I naduvao, sklopim ochi, lezhim 40 minuta I ustajem. Svestan sam bio svega tih par dana, I tona informacija uz onu brzinu koja me je drzhala morala je negde puci.

Peto veche stizhe, ja sam zavrshio komad, popushio jednu bukagiju, otishao da se tushiram. Zimi se uvek tushiram vrelom vodom, I to dok ne ispraznim bojler, dobrih 20 minuta. Kod nas u kuci kupatilo izlazi tachno na ulazna vrata, a vetar je shikljao ispod, I ja kad sam izashao onakav iz pare samo sa peshkirom oko struka, ta promena temperature me je presekla. Samo sam kolabirao, tresnuo glavom u beton I teshko se secam narednih 5 sati.

U nekom momentu u pola noci ujak je otvorio ulazna vrata I nashao mene golog kako stojim I gledam pravo. Sat vremena me je ubedjivao I govorio "a shto ne legnesh da spavash" a ja sam buncao neke gluposti. Legnem tako pa ustanem, pa ga gadjam stolicom, stvarno nisam bio svoj. Glava je preovladala, ludilo, idem go po kuci pricham neke gluposti.

Stvarno se veoma malo secam shta se sve tu deshavalo, uglavnom je bila stravichna scena. U 6:20 ujutru otvaram ochi, vidim dva policajca, doktora I dve sestre u mojoj sobi kako gledaju u mene, tu dolazim malo sebi, svestan sam ali I dalje pricham gluposti. Sestra me otkriva I kazhe, jao pa ti si go, zashto si go. Oblachim se polako, izlazim ispred zgrade, kad ono marica I ambulantna kola. Prvi sam u nashu ulicu doveo ta dva vozila odjednom, pitam jel u plavi il u beli. Ne secam se chime mo se prevezli do bolnice, sve mi je to mutno.

Uglavnom momenat kada konachno dolazim sebi, sve vidim lepo, ne voza me vishe trip, bukvalno otvaram ochi, kad ono.Mi na psihijatriji pola sedam ujutru, desetak ljudi u sobi, ona dva policajca, ujak, tona osoblja u belim mantilima, jedna doktorka koja kuca na pisacoj mashini, pita me neshto I svi gledaju u mene.

Scena koja mi sada zvuchi zanimljivo I smeshno, al verujte u tom momentu nije bila nimalo prijatna. Kako ja sad njima da objasnim da je najgore proshlo, I da sam sad svoj. Ne mogu da kazhem normalan.

Rekao sam toj doktorki da sam konzumirao marihuanu, upisali su me u knjigu narkomana I rekli da sachekam ispred vrata.

I tako u hodniku, ujak I ja, ja pushim cigaru sa onim da kazhem ludacima, sad pomislim na ujaka kako stoji naslonjen na zid tu s nama I krece mi smeh odmah. Proziva nas doktorka, ja gasim pola cigare, ovaj jedan mi kazhe, jaooo shta radish sht nisi dao nama. Ulazimo unutra opet I ona mi daje uput za psihijatra, krecemo kuci.

Ne secam se dal smo shta prichali u putu nazad, znam da me posla toga niko vishe nije posmatrao isto.

E to je bila moja najgora noc do sada u zhivotu, koliko je onaj trip bio lep, ovaj je bio losh. Otishao sam na razgovor kod psihijatra, I lepo mu isprichao sve shta I kako. On se sve slagao shto sam ja rekao, rekao sam mu da sam svestan situacije I da vishe marihuane nema.

On mi je prepisao neki Tolvon od 30mg, ako neko zna shta je taj lek molim vas da mi napishe. Rekao mi je da pijem po pola svaki dan, da pre nego shto to krenem da pijem da ne smem mesec dana pre trunku alkohola da unesem, a kamoli vutra. I dok pijem, sluchajno da ne konzumiram alkohol I psihoaktivne supstance.

Poshtovao sam ja to, prva 3 dana, to kad popijesh sve ti je svejedno. Ne mozhesh da upadnesh u loshe, al ne mozhesh neshto ni da se oraspolozhish, bukvalno si mrtav. I onda je doshao prvi vikend, ja popijem tri I krenem u grad, raznesem se od piva, I na kraju zachinim vutrom. Ode terapija u kurac, mada mozhda je biolje ovako da sam nastavio to da pijem verujem da bi mi trenutno bunilo poprimilo sasvim drugi oblik.

Tako da to je bila noc kad me je pukao shok od svega I kad me je stiglo sve, zato apelujem sve da nikad ne probaju drogu, jer se nadjesh na ivici razuma kad najmanje ochekujesh.

Narednih godinu dana proshlo je uobichajeno, od danas do sutra alkohol I vutra. Mame nije bilo, I pet meseci plachesh svaki dan, posle kad sve suze isplachesh bilo mi je potrebno neshto da opet mogu da pustim suzu. I onda bih pio I drogirao se da se izvozam na secanje, na kevu da bi mi suza krenula. Baka je to prozhivljavala na drugi nachin, jbg njoj je dete otishlo, I onda bih tih godinu dana svake noci slushao jecanje do zore iz dnevne sobe. Prva dva tri meseca bih otishao svako veche da uteshim baku, a posle ponekad kad se napijem nadrogiram I dodjem u pola noci seo bih, prichao I plakao sa njom.

I ona se borila sa bolom, bila je ogorchena shto ja toliko nocu nisam kuci I shto dolazim u kasno svakakav. Tako da jednu noc, jer sam izgubio kljuch josh davno, ona nije htela da mi otkljucha vrata. Do sada bih uvek otkljuchala, malo izvredjala I otishla da spava, ove ne. Nije htela iz nekog razloga da otvori sad je razumem, al mene je to toliko zabolelo, da sam razvalio vrata nogom, ushao u svoju sobu I odvrnuo neku zhalopojku od Balashevica do kraja. Posle deset minuta, u svojoj sobi sam zatekao dva policajca, jedan me je smirivao, drugi je otishao da pricha sa bakom.

Lepo mi je chovek rekao jednom, ajde smanji, ja kao necu tu popizdeo. Drugi put mi je rekao, treci I na kraju sam smanjio. Hvala mu puno, a kod mene u sobi ima jedan znak stop, koji je pijani drugar skinuo I nije smeo da nosi kod svojih kuci pa je zavrshio kod mene. I kolko je policije proshlo kroz moju sobu, nijedan nije rekao nishta za to. Ja sam bio daleko zanimljiviji.

Ispostavilo se da je to neki komshija policajac, onako u pedesetim. I jednom u klubu kad sam izashao ulete racija, izvedoshe nas par, I lichne karte, a jedan od njih shto uzima kazhe, ne treba tvoja, tebe znamo. Odakle li me znaju, celu noc sam ja premotavao I sutra se setim da je to taj komshija. Mogao sam najebati tako lepo vishe puta, al eto imali su ljuda srca pa su skontali I nisu me dirali. Ode pakla cigara.

Ne znam dal josh da pishem, vi mi recite ako ima smisla, jer ima tu josh shta da se pishe. Josh pola smrti, pa beda, jad I glad. A posle toga sadashnje stanje I gde sam trenutno u celom tom bunilu, ko prezhivi prichace.

Mnogo drugara me je prodalo za tu buksnu, toga se obichno setim uz "tko igra za raju, I zanemaruje taktiku, zavrshice karijeru u nizherazrednom vratniku" (Z. Pushenje - Pamtim to kao da je bilo danas).

Ukratko, bilo je tu I zhena koje koliko su poboljshalje situaciju al na kraju svaka je naplatila duplo nego shto je doprinela. Kokain ima posebno svoju prichu, jednom neke pechurke iz kanade, jednom techni esid, pa Beogradski nocni zhivot I svashta josh.

Nije me dugo bilo, jer kod mene je problem shto mi sve u zhivotu dosadi posle 15 dana, Kreatoru se molim ponekad, ne znam nikakvu molitvu I nisam vezan ni za jednu religiju. Ko zna koga li cu sresti od njih sutra gore, ako svi ne odemo u nothingness. Al tako kad stanem u crkvi ja kazhem u sebi hocu to, to I to. Obaveznom Ga zamolim da poshalje neko devojche da da malo boje.

I tako drugari, nadam se da je ova pricha simpatichna kao predjashnja, ako ne, meni je drago da sam ostavio trag.
Hvala svima koji su ostavili komentar, stvarno znachi.
Do sledeceg vidjenja, veliki pozdrav!
You never get a second chance to make a first impression.

yasujirozu
Posts: 1645
Joined: Sun Feb 01, 2009 10:00 pm

Re: A simple life

Post by yasujirozu »

posebice me zanima dolazak&boravak u beogradu, te kako je do toga došlo

nastavi

User avatar
com91
Posts: 7
Joined: Sun Jun 19, 2016 2:01 am

Re: A simple life

Post by com91 »

Drago mi je da neko chita. Prvom prilikom cu nastaviti.

Internet imam josh sat vremena, gase ga u 12.

Struju seku prekosutra, tako da ne znam bash kada, ali cu nastaviti.

Veliki pozdrav yasujirozu, ko prezhivi prichace. :roll:
You never get a second chance to make a first impression.

Hemfri
Posts: 204
Joined: Mon Feb 06, 2012 5:49 am

Re: A simple life

Post by Hemfri »

film,drama koja je snazna,drz se bolan!
"Ne ljutim se ja Što TI Mene Lažeš-Već Što Misliš da ti ja Verujem!" - (PRA stara Kineska poslovica)

Post Reply