Psihicki poremecaj+ apstinencija

[Night Butterfly]

Nisam znala gde bih drugde postavila temu, a videh da se ovde stavlja sve i svasta vezano uz lekove,pa sam mislila da bi ovde bilo najprikladnije.
Evo ovako,moje pitanje je,kako sa problemom apstinencije kada narkomanija nije jedini problem.Pored ovoga se borim sa poremecajom u ishrani(anoreksija,sada u nesto boljem stanju),granicnim poremecajem licnosti,endogenom depresijom,socijalnom anksijoznoscu,poremecajima prilagodjavanja...
Depresija mi je dijagnostifikovana pre narkomanije,a ovo sve je nekako doslo tokom ili posle.Ono sto mene najvise pogadja,je farmakoterapija.
Dakle: u isto vreme se borim sa tim da ZELIM da budem cista(i nisam takla ni jednu "drogu" vise od godinu dana), a sa druge strane,stalno mi se od svih oko mene namece kako je vazno da pratim moju terapiju,koja uzgred nije ni nesto naivna.Sada pijem seroquel,wellbutrin i cipralex, s tim da sam se jedva izborila protiv jos jednog leka,dok se doze navedenih konstantno povecavaju.Cak iako su minimalni efekti u odnosu na supstance koje sam ranije kozumirala, osetim da nije sve prirodno,osetim da mi je tesko zaspati dok ne uzmem uvece seroquel ili da se vucem preko dana dok ne popijem wellbutrin.I smeta mi to,a u isto vreme,zelim da se izlecim.Kako,kuda dalje?

[demijan]

moje pitanje je,kako sa problemom apstinencije kada narkomanija nije jedini problem.

Ja sam prvo mislio da samim tim sto cu da resim taj problem resicu sve vezano sa tim ali sustina kod nas,a mislim da i sebe mogu staviti u tu grupu je to da imamo neke stvari koje su mozda i pokrenule okidac i uvukle nas jos dublje u problem.Nekom je mozda to jedna jedina sekunda u zivotu a nekom su to sati i sati da se figurativno izrazim.
Ja pricam konacno o tim satima.Doduse sa profesionalcem i u okruzenju koje nece ili ne moze da iskoristi tu moju slabost jednog dana.Prvo mi je bilo tesko da uopste pocnem da pricam o tome ali sam vremenom postajao sve opusteniji.Jednostavno sam bio prinudjen,nisam mogao vise da izdrzim,morao sam da izadjem vise iz toga,da ponovo postanem ja...

Pored ovoga se borim sa poremecajom u ishrani(anoreksija,sada u nesto boljem stanju),granicnim poremecajem licnosti,endogenom depresijom,socijalnom anksijoznoscu,poremecajima prilagodjavanja...

Nisam ekspert ali mislim da imamo i slicne stvari koje nas muce...Kod mene je to nastalo izgledami lancanom reakcijom.Ne znam tvoju situaciju ali ja sam duzi vremenski period bio izlozen ogromnom stresu i stalnim pritiskom i napetoscu,strahom ,svakojakim ludilima koji sam vecinom krio i zadrzavao u sebi.
Nakon nekog vremena,kada je da kazem doslo do smanjenja tenzija umesto da se smirujem i vracam u neku normalu ja sam postajao nervozni,napetiji i nazalost ponekada agresivniji.Planuo bih u situacijama koje su bezazlene.Dovoljno bi bilo da me neko pogleda popreko ili udari u rame da eksplodiram...
isto tako su mi smetala mesta gde se okuplja vise ljudi i gde je guzva.poceo bih da se znojim,noge bi mi se odsekle sta znam i obicno bih tada napravio neku glupost.
Nemam epilepsiju,proveravao sam ali mi se isto desavalo da potpuno izgubim kontrolu nad sobom i da pocnem da se trzam,tresem i padnem na pod jednostavno u nekom grcu.To je vrlo neprijatno kada ti se desi pred nekim veruj mi...Posle su mi objasnili da je to nesto drugo.
E sada kako ja to resavam.Nemam pojma vise pokusavam na sve moguce poznate i nepoznate nacine.Osim toga sto idem kod doktora idem i na neke grupne terapije koje su malo uze specijalizovane i ne verujem da je to za tebe.Dalje uspeo sam da se pokrenem u smislu da mi je komunikacija sa drugim ljudima koji nemaju te probleme isto bitna.I sto je izgledami najvaznije,barem kod mene pustio sam svoje emocije i osecanja sa lanca.
Ranije su izvesne osobe mi govorile da sam potpuno bezosecajan,hladan.Da im nije jasno kako mogu da gledam nesto i da ne trepnem i tako.Sada kao da mi je spala neka maska,iskazujem emocije kao sto ih osecam i to...

[yasujirozu]

mišljenja sam kak bi trebalo na forumu volonterski angažovat stručna lica (ljekare, farmakologe, psihologe, psihijatre..) koji mogu adekvatno adresirat ovakva i slična pitanja, jer utisak je da će se ljudi prije otvorit anonimno, do li u formalnom ambijentu kliničkog ureda.
polu-stručnih, dapače, nestručnih savjetodijelilaca, ovdje nikada nije manjkalo, al' cijenim kak šteta od takvog priučenog znanja, može bit značajna.
da li su iskustva drugih korisna, svakako, al' kad se počinju nabrajat ljekovi i dijagnoze, sa pozivom da cijenjeni forumski publikum prozbori o istima svoje mišljenje, nastaje zijapeća rupa izmedju iskrene želje za pomoći i obrnute proporcije mogućnosti da se to i odista uradi.

razumijem kak je ovo utopistička ideja, al' valjda ima ljudi dobre volje (hipokrat i to) koji su voljni odvojit par sati tjedno.

odgovor koji se samonamjeće:

o moralna karijatido, ae ne seri majke ti! očigledno da ne, čim se to do sada nije ni u naznaci zbilo.

[zeleni]

tja.
psihologija, astrologija, numerologija...
shall I go on?

[sanela]

mišljenja sam kak bi trebalo na forumu volonterski angažovat stručna lica (ljekare, farmakologe, psihologe, psihijatre..

Na pitanje sam sebi odgovor dade...

razumijem kak je ovo utopistička ideja,

[yasujirozu]

tja.
psihologija, astrologija, numerologija...
shall I go on?

let me, sociologija?

reče dirkem, stara koala: uzdizat moralnost, jednoznačno je sa izgubit je.

[zeleni]

ča je pusti dirkem kontra skinera gada

[sanela]

Dakle: u isto vreme se borim sa tim da ZELIM da budem cista(i nisam takla ni jednu "drogu" vise od godinu dana), a sa druge strane,stalno mi se od svih oko mene namece kako je vazno da pratim moju terapiju,koja uzgred nije ni nesto naivna.Sada pijem seroquel,wellbutrin i cipralex, s tim da sam se jedva izborila protiv jos jednog leka,dok se doze navedenih konstantno povecavaju.Cak iako su minimalni efekti u odnosu na supstance koje sam ranije kozumirala, osetim da nije sve prirodno,osetim da mi je tesko zaspati dok ne uzmem uvece seroquel ili da se vucem preko dana dok ne popijem wellbutrin.I smeta mi to,a u isto vreme,zelim da se izlecim.Kako,kuda dalje?

Draga UrbanGeisha,

Vjerujem da želiš da budeš čista i da ti smetaju lijekovi koje piješ.
Međutim, najgora stvar koju možeš napraviti je da ih prestaneš piti odjednom. Ja bih ti preporučila da nađeš nekog psihoterapeuta - psihologa, s kojim možeš razgovarati, koji će ti pomoći da posložiš svoj život onako kako treba, kako tebi odgovara. Da se baviš nekom fizičkom aktivnošću, nekim sportom, što će poboljšati tvoje fizičko funkcionisanje, podstaći lučenje hormona, bolje ćeš izgledati, bolje ćeš se osjećati. Ispočetka će ti, možda biti naporno, ali vremenom će preći u naviku. Onda se posavjetuj sa svojim psihijatrom da smanjuješ pojedine lijekove.
Draga, to neće ići preko noći, ali vjerujem da to znaš, zato se naoružaj strpljenjem, upornošću i lagano naprijed, tempom koji tebi paše i kad bude vrijeme uspjećeš...
Ono o čemu pričamo je potpuna promjena životnog stila, do koje je najteže doći, ali vjeruj, nije nemoguće...
Ako imaš nekih pitanja, javi se na pp.
Sve najbolje...

[oxo]

slazem se sa sanelom, samo polako.

ja skidam 30mg seroxata i 2mg rivotrila negde od nove godine , i za dve nedelje sam gotov (ostalo mi je manje od 0.25mg rivotrila, seroxat ne pijem vec 3 nedelje). pio sam skoro 4 godine (od kako sam se skinuo sa dopa)

jebeno sam se napatio, ali uskoro ce da dodje i taj dan kada cu da ustanem ujutru i da popijem samo kafu

10+ godina gudra, 4 godine lekovi, dosta je bilo


daj sebi vremena pre nego sto se pomiris sa tim dijagnozama, ja nisam mogao da funkcionisem normalno pa bar 2 godine od kako sam se skinuo. sjebe nam gudra mozak na duze staze, ali vreme leci sve. vreme i jebena fizicka aktivnost, koje ja imam dosta na poslu. ne organizuju se dzabe ovi centri za skidanje po nekim sumama i gorama gde se pozdravis sa svima na par godina pre nego sto odes)

da mi je neko rekao da cu da se skidam sa lekova i da u isto vreme radim pre 2 godine rekao bi mu da je lud i da me ne poznaje... a evo skoro sam zavrshio, a posao mi je jos odlican ventil. mada pizdim, naravno, ali sam znao unapred da ce biti jebeno i ocekivao sam "najgore" tako da me svaka pozitivna stvar prijatno iznenadi

[Night Butterfly]

Hm..Evo i mene,posle nekog vremena.
Napravila sam recidiv.Na Exitu,posle skoro godinu i po dana,posle svog verovanja da sam konacno na pravom putu,da sredjujem svoj zivot.
Ono dno kada nakon 3 ekstazija ne pitas vise ni sta je,samo daj,vise,jace,dalje...Osvestila sam se negde na ispiranju zeluca,a potom pravac psihijatrija.Bas sam imala onaj osecaj odustajanja,dna,gotovo je,ne mogu vise,necu,pustite me napolje,zivecu dokle zivim.Gotovo.
I onda tako,nakon sto si zatvoren nekoliko dana sa svojim mislima,kad su te OPET svi otpisali,kada vidis prepoznatljivi ocaj na licu svoje majke koju si izmucio valjda vise nego sebe,nesto klikne.Otkrijes neke nove zablude u kojima si ziveo...Bilo mi je svejedno sto su se jebeno borili za moj zivot,sto sam se povratila u normalu tek nakon par dana na infuziji,ali i dalje me je mucilo to,kako te samo jedan dan,jedna greska automatski shrva i baci na pocetak.Zivot izgleda drugacije kad ga gledas sa dna.I onda sam shvatila da nije bila u pitanju jedna greska.Da nisu svi ludi a ja jedina "pametna",pa biram za sebe.Naime,otkako sam se maknula od droge,verovala sam da je alkohol sasvim privatljiv,boze,pa ja nikada nisam imala problema sa tim,necu da se opijam samo da se zabavim,itd itd klasicne zablude koje,naravno,nisam prepoznala kao takve.A isti taj "bezazleni" alkohol me je naveo da prihvatim drogu,bez mnogo razmisljanja.I tada sam pocela da pregledavam svoj zivot.Jesam,uspela sam da odrzim neku apstinenciju,sve mi je krenulo na bolje.Ali osnovni problem se nije resio.Isla sam na psihoterapiju,ali tamo sam samo pricala o trenutnim osecanjima bez ikakvog feedback-a.Nije se nista resavalo.I dalje sam zivela u nekom strahu,u mrznji prema sopstvenoj licnosti.Pila sam lekove,ali oni su me samo doveli u stanje da verujem da je sve u redu.
I onda sam shvatila,da samo ja mogu da pomognem sebi.Ni psiholozi,ni psihijatri,ni lekovi...
Ja.
I krenula sam,polako.U bolnici mi je bilo malo lakse jer sam bila izolovana,ali sam ipak silno htela da izadjem napolje.I izasla sam.Kad sam dosla kuci,sve je bilo u redu.Puna elana,energije,vodim dnevnik pozitivnih misli,razmisljam i zapisujem koja se osecanja kriju iza nekih postupaka,pokusavam da se suocim sa njima.Jedem 3 obroka na dan,sve kul.I onda me drugi dan mama natera da jedem neki sladoled i lubenicu,i ja jedem,i jedem... i onda opet sva negativna osecanja,nisam mogla da se smirim dok to nisam ispovracala.
Imam toliko mnogo problema,droga,ishrana,depresija.I stvarno se trudim da ih resavam polako,korak po korak.I nisam ljuta na sebe zbog toga sto sam namerno povracala tu hranu tog dana,ni na mamu sto me je terala da jedem.Jednostavno nisu to problemi za koje od jednom odlucis da vise ne postoje i sve bude super.Nema veze...Polako.Dok imam veru u sebe,imam sve.I znam da treba i vremena i ogromnog strpljenja.Korak nazad,dva napred.Vazno je da se krecem,da radim nesto.
Sada pokusavam da isplaniram tacno svoj dan kakav ce biti,i to mi mnogo pomaze.Kada ti je ispunjen dan,kada imas fizicku aktivnost kao sto je oxo rekao,isto kako kaze demijan,komunikacija sa drugim ljudima...Ali pre svega,voleti sebe.Da bih mogla da pruzam ljubav...Ne moze siromasan pomoci siromasnome.Ti si,Sanela,potpuno u pravu.Promena zivotnog stila..Upravo ono sto sada pokusavam.I za sada sam i dalje na lekovima.Neka,kada budem dovoljno stabilna,i to ce se resiti.Za sada mi je njihova podrska OK,dok ne sredim svoj um i zivot.
Raspisah se malo previse,ali eto,valjda to tako dodje,misli se nastavljaju jedna na drugu..
Hvala svima,i pozdrav.