Demijan

[demijan]

Trazenje vecitog znanja i jedinstvenog praelementa zivota predstavlja sustinu romana "Demijan"(1919.).Glavni junak "Demijana" Emil Sinkler luta po sebi.Ovaj roman predstavlja pokusaj dijagnoze detinjih nemira.U "Demijanu" Hesse svjesno pokusava da racionalno,uz pomoc psihoanalize,resi jedan problem:gde naci izlaz iz vjecitog sukoba izmedju nagona i duha,tjelesnog i materijalnog,akcije i kontemplacije(posmatranje zivota)? Resenje Hesse vidi u prevazilazenju ovog jednostranog dualizma:u sintezi krajnosti.Takvo resene bilo bi ujedno i rasterecenje od bolesnih nervnih kriza,aktiviranih u vrijeme i poslije rata.Na pocetku romana decaka Sinklera muci saznanje da pored sveta njegovih roditelja postoji i vanjski svijet mracan i divlji.Osjecanje straha jos vise je izazvano saznanjem da se i u njegovom bicu vodi rat dvije krajnosti.Njegova ceznja za harmonijom,za prevazilazenjem licnih pubertetskih trzavica delimicno je zadovoljena pojavom vodje Demijana.Demijan je za djecaka ovaplocenje harmonije za kojom potajno cezne.Obojica pobudjuju asocijacije na biblijskog Kaina i Avelja i na demonstvo covjekove prirode sto u Sinkleru izaziva jezu.Hesse kao da se pridrzava one Niceove devize:"Covek je nesto sto treba savladati".Hesse je bio izuzetno zainteresovan za Niceova djela,pa vjerovatno odatle potice Demijanova sklonost da prizna svijet nagona kao ravnopravan svijetu duha pa mozda cak i kao nadmocniji od njega.Dalji korak u zaostravanju krajnosti predstavlja pojava Demijanove majke Eve.Ona u romanu ima ulogu kao i bozanstvo Abraksaz koje je imalo zadatak da u sebi sjedini bozansko i satansko.Put koji individua trazi u svijetu nespokoja jeste put do samog sebe jer je to jedini moguci nacin da se prodje trnovitim stazama zivota.

U pogledu knjizevno-metodskog postupka "Demijan" predstavlja prodor u oblast ekspresionisticke sintakse i mitske simbolike.Licnost Demijanova je,u stvari, ekspresionisticki simbol.

[demijan]

Demijan.
Da bih ispričao svoju povest, moram poizdaleka da započnem. Kad bi mi bilomoguće, morao bih da se vinem unatrag još mnogo dalje, do samih prvih godinasvoga detinjstva, pa i preko njih, u svoje daleko poreklo.Kad pesnici pišu romane, oni obično postupaju tako kao da su Bog, i kao damogu poneku Ijudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom, i da jeshvate, i da je tako predstave kao da je Bog priča samome sebi, bez ikakvihvelova, pošto je on svugde i na svakom mestu. To ja ne mogu, kao što touopšte pesnici ne mogu. Ali moja povest je meni važnija negoli nekom pesnikunjegova jerje to moja vlastita, a ona je povest čoveka ne nekogizmišIjenog, mogućeg, nekog idealnog ili inače nestvarnog, nego jednogistinskog, živog čoveka, koji je jednom postojao. Šta je upravo istinskiživi čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju ugomilama Ijudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo još nešto više nego Ijudi koji postoje samo jedanput,da se može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakvatraga. onda ne bi više imalo smisla pripovedati priče. Ali, svaki čovek nijesamo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važnai znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na tajnačin, i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska,zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode. izvanredan idostojan svake pažnje. U svakome, je otelotvoren duh, u svakome patistvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.Malo njih danas zna šta je čovek. Mnogi to osećaju, i stoga umiru lakše, kaošto ću i ja umreti lakše kad budem do kraja napisao ovu priču.Ja sebe ne mogu nazvati znalcem. Ja sam samo tražio, i to činim i sada, aliviše ne tražim po zvezdama i u knjigama, nego počinjem da osluškujem poukekoje moja krv u meni žubori. Moja priča nije prijatna, ona nije zaslađena iskladna kao izmišljene priče, ona odiše besmislenošću i zbrkom, bezumnošću isnom, kao život svih Ijudi koji neće više da se lažu.Zivot svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednoga puta,nagoveštavanje jedne staze. Nijedan čovek nije nikad bio potpuno on sam, alisvaki teži da to postane poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume.Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i Ijušturu jednog prasveta. Poneko ne postane nikad ćovek, već ostaje žaba, ostajegušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nama je zajedničko poreklo, majke naše, svimi potičemo iz istog ždrela ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, težisvojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nasmože da protumači samo sebe samog.DVA SVETAPočinjem svoju povest jednim doživljajem iz vremena kad sam imao desetgodina i išao u latinsku školu u našoj varošici.Mnogo šta mi tu odiše u susret, i dira mi dušu bolom i prijatnom jezom:mračne kao i svetle ulice, kuće i zvonici, otkucaji časovnika i Ijudsk

[demijan]

lica, sobe pune zgodne i tople udobnosti, sobe pune tajne i duboke strave odutvara. Miriše na toplu zbijenost, na bele zečeve i služavke, na domaćelekove i suvo voće. Dva sveta su se tamo preplitala, sa dva pola dopirali sudan i noć.Jedan svet je bio očinska kuća, ali je on bio čak još uži, obuhvatao jeupravo samo moje roditelje. Taj svet mi je bio velikim delom dobro poznat, izvao se majka i otac, zvao se Ijubav i strogost, uzor i škola. U sastav togsveta je ulazio blagi sjaj, jasnoća i čistota, tu je bilo carstvo krotkih prijateljskih govora, opranih ruku, čistog odela, dobrog vladanja. Ovde je pevana jutarnja molitva, ovde se svetkovao Božić. U tom svetu bilo je pravihlinija i puteva koji su vodili u budućnost, bilo je dužnosti i krivice,nemirne savesti i ispovesti, praštanja i dobronamernih odluka, Ijubavi i poštovanja, biblijskih reči i mudrosti. Toga sveta morao se čovek držati, pada mu život bude jasan i čist, lep i uredan.Drugi, pak, svet počinjao je već usred naše rođene kuće i bio je potpunodrukčiji, dah mu je bio drukčiji, obećavao je i iziskivao drukčije. U tomdrugom svetu bilo je služavki i šegrta, priča o avetinjama i sablažnjivihreklakazala, tu je bila šarena bujica gorostasnih, primamIjivih,strahovitih, zagonetnih pojava, stvari kao što su klanica i tamnica, pijanice i džandrljive žene, steone krave, popadali konji, priča o provalama, umorstvima, samoubistvima. Svih tih lepih i groznih, divljih isvirepih stvari bilo je unaokolo, u obližnjoj ulici, u obližnjoj kući.Policajci i skitnice jurili su po svetu, pijanice su tukle svoje žene,čopori mladih devojaka kuljali su predveče iz tvornica, stare žene su mogleda omađijaju čoveka i da ga načine bolesnim, razbojnici su stanovali pošumama, palikuće su hvatali žandarmi svugde je tekao i mirisao ovaj drugi,žestoki svet, svugde samo ne u našim sobama, gde su bili majka i otac. I to je bilo vrlo dobro. Divno je to bilo što je ovde kod nas bilo mira, reda ispokojstva, dužnosti i čiste savesti, praštanja i Ijubavi a divno i to što je bilo i svega onog drugog, svega glasnog i oštrog, tmurnog i nasilnog,odakle se jednim skokom moglo pobeći do majke.A najčudnije je bilo to što su se oba ta sveta graničila jedan s drugim, štosu bila bliska jedan drugom! Na primer, naša služavka Lina, kad bi uveče primolitvi sedela u trpezariji kraj vrata i svojim jasnim glasom pevala pesmu snama zajedno, s opranim rukama spuštenim na ravno uglačanu kecelju, onda jeona sasvim pripadala ocu i majci, nama, svetlome i pravome. Odmah potom, ukujni ili u šupi, kad bi mi pričala priču o čovječuljku bez glave, ili kad bi se kod mesara u maloj prodavnici svađala sa ženama iz susedstva, bila bionda druga, pripadala bi drugom svetu, bila bi opkoljena tajnom. I tako je bilo sa svačim a ponajviše sa mnom samim. Ja sam, naravno, pripadaosvetlome i pravome svetu, bio sam dete svojih roditelja ali kud god bihupravio oko i uvo, svugde je bilo onog drugog, pa i ja sam živeo u drugom,mada mi je često bivalo tuđe i neprijatno, mada bi me tamo redovno spopadalanemirna savest i strah. S vremena na vreme, čak, živeo bih ponajradije uzabranjenom svetu, i često bi povratak u svetlo ma kako

[demijan]

bio potreban i dobar bio gotovo kao povratak u manje lepo, u dosadnije iviše pusto. Ponekad sam znao: moj cilj u životu bio je da postanem onakavkao što su moj otac i mati, onako svetao i čist, iznad drugih, i pridržavajući se reda kao oni. Ali dotle je put bio dalek, dotle se moraloodsedeti po školama, i učiti, izdržavati probe i polagati ispite, a put jesvagda vodio pored drugog, tamnijeg sveta, ili kroza nj, i nije bilo nimalonemoguće da se kod njega ostane i u njemu utone. Postojale su priče oizgubIjenim sinovima, kojima se to desilo, i ja sam ih strasno čitao. Unjima je povratak ocu i dobru bio svagda veličanstven i donosio je spasenje,te sam ja apsolutno osećao da je jedino to pravo, dobro i poželjno. Pri svemtom, onaj deo priče koji se odigravao među zlima i propalima, bio je mnogo primamljiviji i, da se smelo reći i priznati, ponekad je bila upravo čistašteta što se zabludeli pokajao i što je ponovo nađen. Ali se to nijekazivalo, a nije se ni mislilo. Samo se nekako javljalo, kao naslućivanje imogućnost, sasvim na dnu, u osećanju. Kad sam zamišljao đavola, mogao sam gasasvim lepo zamisliti dole na ulici, premšenog ili onakvog kakav je, ili nagodišnjem vašaru, ili u nekoj krčmi, ali nikad kod nas u kući.Moje sestre su se takođe ubrajale u svetao svet. Kao što mi se često činilo,one su u suštini bile bliže ocu i majci, bile su bolje, moralnije, manjegrešne nego ja. One su imale mana, bivale su neuljudne, ali, činilo mi se,to nije išlo veoma duboko, to nije bilo kao kod mene, gde je dodir sa zlim postajao često tako težak i mučan, gde je taman svet bio mnogo bliži. Isestre je valjalo, kao i roditelje, čuvati i poštovati i kad bih se s njima pozavadio, nalazio bih potom pred svojom rođenom savešću da sam rđav, da samzametnuo sam kavgu, i da moram moliti za oproštaj. Jer su se u sestramavređali roditelji, ono što je dobro i što deli naloge. Bilo je tajni kojesam mogao deliti mnogo pre sa najraspuštenijim mangupom negoli sa svojimsestrama. U lepe dane, kad bi bilo svetlo, i kada bi savest bila u redu,tada bi često bivalo divno igrati se sa sestrama, biti s njima dobar iuljudan, i videtisamoga sebe u valjanoj, plemenitoj svetlosti. Tako mora da se neko oseća kad je anđeo! To je bilo najuzvišenije što smo znali, i mi smo zamišljali kako je slatko i divno biti anđeo, opkoljen svetlim zvukom i mirisom kao Božić isreća. O, kako se retko dospevalo do takvih časova i dana! Cesto bih priigri, pri dobrim, nevinim, dopuštenim igrama bivao obuziman strašću ižestinom, što bi sestrama bilo nepodnošljivo, što bi dovodilo do svađe inesreće i kad bi me tada spopao gnev, postajao bih užasan, činio Ibih ikazivao stvari čiju sam gnusobu, još dok bih je činio i izgovarao, osećaoduboko i kako me sažiže. Tada bi dolazili rđavi, mračni časovi kajanja ismrvljenosti, a potom bolni trenutak kad bih molio za oproštaj, a potom opetsvetao zrak, mirna, zahvalna sreća bez nesuglasica, za časove ili trenutke.Išao sam u latinsku školu sin predsednika opštine i sin vrhovnog šumara bili su u mome razredu, i navračali su pokatkad k meni to su bili divljidečaci, ali ipak pripadnici dobrog, dopuštenog sveta. Pri svem tom, bio samu bliskim odnosima sa dečacima iz susedstva, đacima osnovne škole, koje smoinače prezirali. S jednim od njih moram da započnem svoju priču

[demijan]

..........................................

Spas iz mojih muka došao je sa potpuno neočekivane strane a istovremeno snjim ušlo je u moj život nešto novo, što i dandanas vrši uticaj na mene.U našu latinsku školu stupio je nedavno jedan nov đak. On je bio sin nekeimućne udovice, koja se preselila u naš grad nosio je oko ruke crnu traku,u znak žalosti. Išao je u stariji razred nego ja, i bio je stariji višegodina. Ubrzo je pao u oči i meni, i svima, Taj neobični đak izgledao jemnogo stariji nego što je bio, i ni na koga nije ostavljao utisak jednogdečka. Između nas, detinjastih derana, kretao se on, tuđ i odrastao kaočovek, štaviše kao gospodin. Nije bio omiljen, nije uzimao udela u igrama, a još manje u tučama, samo se drugima svideo njegov samosvestan i odlučan stav prema učiteljima. Zvao se Maks Demijan.Jednog dana se dogodi, kao što se u našoj školi s vremena na vreme dešavalo,da se usled nekih razloga još neki drugi razred premesti u našu veoma velikuučionicu. To je bio Demijanov razred. Mi mali imali smo starozavetnu povest,a veliki su morali da rade neki pismeni zadatak. Dok su nama utucavali u

glavu priču o Kainu i Avelju, ja sam jnnogo gledao preko u Demijana, čije me je lice čudno opčinjavalo, i video sam to pametno, svetlo, neobično čvrstolice kako je nagnuto pažIjivo i oduhovljeno nad svojim radom ni po čemunije izgledao kao đak koji piše zadatak, nego kao istraživačkoji se bavi svojim vlastitim problemima. On rrti, pravo govoreći, nije bio prijatan naprotiv, osećao sam nešto protiv njega, bio je za mene suvišenadmoćan i hladan, bio mi je po svom biču suviše izazivački pouzdan, a očisu mu imale izraz odraslih koji deca nikada ne vole malo tužan, s odsevimaruganja. Pri svem tom, morao sam jednako da ga gledam, bio mi on drag ilineprijatan ali tek što je jednom pogledao u mene, ja, uplašen, odvratihsvoj pogled od njega. Kad danas razmišljam o tome kako je on tada izgledaokao đak, mogu da kažem: bio je u svakom pogledu drukčiji nego svi, imap jena sebi beleg potpuno svojstven i ličan, i stoga je padao u oči a u istimah činio je sve samo da ne bude upadljiv, nosio se i ponašao kao kakav prerušeni kraljević koji je među seljačkim dečacima, pa se na svaki načintrudi da izgleda ravan njima.Pri povratku iz škole išao je za mnom. Kad su se drugi razbegli, on mesustiže i pozdravi. I ovo pozdravIjanje, mada je pri tome podržavao našđački ton bilo je tako učtivo i kao kod matorih.Da pođemo donekle zajedno? zapita on prijateljski.To mi je laskalo, i ja klimnuh glavom. Tada mu opisah gde stanujem.Ah, tamo reče on osmehujući se. Tu kuću već poznajem. Nad vašom kapijom je nameštena neka čudna stvar, to je odmah pobudilo moju radoznalost.U prvi mah nisam znao nikako na šta misli, i čudio sam se kako on, izgleda, poznaje našu kuću bolje nego ja. Doista se kao završni kamen iznad kapijinogsvoda nalazila neka vrsta grba, ali se ovaj u toku vremena izlizao, a bivao je često i bojom premazivan koliko sam znao, s nama i s našom porodicomnije imao nikakve veze.Ja o tome ništa ne znam izustih bojažljivo. To je neka ptica ili neštoslično, mora da je vrlo staro. Ta kuća, kažu, nekad je pripadala manastiru.To može da bude klimnu on glavom. Zagledaj je jednom dobro! Takvestvari su često sasvim zanimljive. Mislim da je to kobac.Išli smo dalje, ja sam bio vrlo zbunjen. Najedanput se Demijan nasmeja, kaoda mu je nešto smešno palo na um.Jest, prisustvovao sam malopre vašem času reče on živo. Priča oKainu, koji je nosio žig na čelu, je li? Da li ti se ona sviđa? Ne, retko kad bi mi se šta svidelo od svega onoga što smo morali učiti. Alise nisam usuđivao da to kažem činilo mi se kao da neko odrastao govori samnom. Ja rekoh da mi se priča veoma sviđa.Demijan me lupnu po ramenu.Ne treba, dragi da se preda mnom prenemažeš. Ali je priča doista sasvimčudna, mislim da je mnogo čudnija nego većina drugih na koje nailazimo unastavi.

[demijan]

Ta, učitelj nije mnogo kazao o tome, nego samo ono što jeuobičajeno o Bogu i grehu, i tako dalje. Ali ja verujem.On prekide, osmehnu se i zapita:Ali, da li te to zanima? Da, mislim, dakle nastavi on da se ta priča

Kainu može sasvim drukčije da shvati. Većina stvari kojima nas uče, izvesnosu sasvim istinite i tačne, ali se sve mogu posmatrati i drukčije nego štoto čine učitelji, i one, većinom, onda imaju mnogo bolji smisao. Ma sa timKainom, na primer, i sa znakom na njegovu čelu ne može čovek biti sasvimzadovoljan, onako kao što nam ga objašnjavaju. Zar i ti to ne uviđaš? Daneko u svađi ubije svoga brata, može se, naravno, desiti i da se gotomuplaši i postane malodušan, takođe je moguće. Ali da je on za svojkukavičluk odlikovan još posebno jednim ordenom, koji ga štiti i svimadrugima uliva strah, to je sasvim čudnovato.Naravno rekoh ja, s probuđenom radoznalošću stvar me je počela jako privlačiti. Ali, kako da se ta priča drukčije objasni?On me lupnu po ramenu.Sasvim prosto. To što je već postojalo i čime je započeta ova priča, bio je znak. Bio je jedan čovek koji je imao nešto na licu što je drugimazadavalo strah. Oni se nisu usuđivali da ga dirnu, on im je ulivao poštovanje, on i njegova deca. Ali možda, ili izvesno, to nije bio nekiistinski znak na čelu, kao neki poštanski žig tako što grubo dešava seretko kad u životu. To je mnogo pre bilo nešto jedva primetno i neugodno,malo više duha i smelosti u pogledu nego što su Ijudi na to navikli. Tajčovek je bio moćan, od toga čoveka su se plašili. On je imao znak. To semoglo objasniti kako god se htelo. A Ijudi hoće uvek ono što im odgovara išto im povlađuje. Plašili su se Kainove dece, i zato su ova imala znak. Itako su objašnjavali znak ne onako kao što je bio u stvari, kao jednuodliku, nego sasvim suprotno. Govorilo se da su stvorenja sa tim znakomneprijatna, a to su ona u stvari i bila. Ljudi srčani i od karaktera jesuuvek drugim Ijudima vrlo neugodni. To što je po zemlji hodao rodneustrašivih i neprijatnih, to je bilo vrlo nezgodno, te se stoga tom rodu pridenuo jedan nadimak i jedna priča, da bi mu se osvetili, da bi se dobilomalčice naknade za sav pretrpljeni strah. Razumeš li?Da, to jest, onda po tome Kain nije, uopšte, bio rđav? I sva priča uBibliji ne bi u stvari bila istinita?Da i ne. Tako stare, prastare priče uvek su istinite, ali nisu uvek tačnozabeležene i ne tumače ih uvek tačno. Ukratko, ja mislim da je Kain bio silaod čoveka, i samo zato što su ga se plašili, pridenuli su mu ovu priču. Ta priča je bila prosto reklakazala, nešto što Ijudi blebeću tu i tamo, i bila je utoliko čista istina što su Kain i njegova deca nosili doista neku vrstuznaka, i bili drukčiji nego većina Ijudi.Bio sam vrlo začuđen.Pa ti onda veruješ da ono sa umorstvom nije nimalo istinito? zapitahuzbuđen.O, da! To je svakako istinito. Jak je ubio slaboga. Da li je to doista bionjegov brat, u to se može sumnjati. To nije važno, na kraju krajeva, svi suIjudi braća. Dakle, jak je ubio slaboga. Možda je to bilo neko junačko delo, možda i nije. Ali u svakom slučaju, drugi slabi bili su sad premrli od straha, jadali su se

[demijan]

veoma, i kad bi ih zapitali: A zašto ga prosto ne ubijete? oni ne bi rekli:Zato što smo kukavice nego bi rekli: Ne može se. On ima znak. Bog je stavioznak na njega! Tako nekako mora biti da je postala ta prevara. E, ja tezadržavam. Zbogom!On skrenu u Staru ulicu, i ostavi rne samog, začuđenijeg nego što sam ikada bio. Tek što je on otišao, sve što je kazao učini mi se sasvim neverovatno!Kain plemenit čovek, Avelj kukavica! Kainov znak odlikovanje! Ta to je besmisleno, ta to je bogohulno i bezbožno. Pa gde je onda drugi Bog? Zar nije on primio Aveljevu žrtvu, nije li on voleo Avelja? Ne, glupost! Inaslućivao sam da je Demijan hteo sa mnom da tera jšegu i da me navede natanak led. Ma on je bio đavolski pametan stvor, a umeo je i da govori, alitako ne.Pri svem tom, još nikada nisam toliko razmišljao o nekoj biblijskoj ilidrugoj kojoj priči. I već odavno nisam Franju Kromera zaboravio tako potpuno, kao te večeri. Kod kuće sam pročitao još jedanput tu priču, kao što je stajala u Bibliji bila je kratka i jasna, i bilo je doista bezumnotražiti tu neko osobito, skriveno značenje. Onda bi se svaki ubica mogao proglasiti božjim Ijubimcem! Ne, to je bilo besmisleno. Prijatan je bio samonačin na koji je Demijan umeo da kaže takve stvari, tako lako i lepo, kao dase sve samo po sebi razume, a uz to sa onakvim očima! Nešto, naravno, nije bilo u redu kod mene samog štaviše, bilo je u velikomneredu. Doskora sam živeo u svetlom i čistom svetu, bio sam sam neka vrstaAvelja, a sada sam utonuo tako duboko u drugi, bio sam toliko pao i srozaose, a ipak, u suštini, nije to bogzna koliko zavisilo od mene! A kako je toupravo bilo? Da, u meni sinu sećanje, koje mi za trenutak gotovo oduze dah.One zle Jvečeri kada je započela moja sadašnja beda, desilo se to s mojimocem tada sam ja, ne duže od jednog časa, odjedanput kao prozreo i prezreonjega i njegov svetao svet i mudrost! Jest, tada sam ja sam, koji sam bioKain i nosioznak. uobrazio kako taj znak nije sramota, kako je on odlikovanje, i kako ja, sa svojom zlobom i svojom nesrećom, stojim više nego moj otac, više negodobri i pobožni.Ta misao nije bila u meni jasno obrazovana kad sam je lada proživeo, ali seto sve tu sadržavalo kao da su u tom času buknula osećanja, čudnovatekretnje, i one su bolele. ali su me ipak ispunjavale ponosom.Prisećajući se svega kako je čudno govorio Demijan o neustrašivom čoveku io kukavici! Kako je čudno protumačio znak na Kainovu čelu! Kako se pri tomenjegovo oko, njegovo neobično oko kao u odrasla čoveka, čudno sijalo! krozglavu mi nejasno prolete: Nije li on, taj Demijan, i sam neka vrsta Kaina?Zašto ga on brani ako ne oseća da liči na njega? Zašto ima tu moć u pogledu?Zašto govori tako podrugljivo o, drugima, o plašljivcima, koji su upravo pobožni i bogougodni?Takvim mislima nije bilo kraja. Kamen je pao u kladenac. a kladenac ie biomoja mlada duša. I za dugo, vrlo dugo vreme bila je ta stvar s Kainom, subistvom i sa znakom, tačka odakle su proisticali svi moji pokušaji za

[demijan]

saznanjem. sumnjorn i kritikom.Opazio sam da se i drugi đaci mnogo bave Demijanom. O priči s Kainom nisamnikome kazao ni reči, ali činilo mi se da se i drugi interesuju za njega.Tek, o novome su kružili mnogi glasovi. Kad bih ih samo još sve znao, svaki bi bacio svetlost na njega, svaki bi se mogao protumačiti. Samo još znam dase najpre pričalo kako je Demijanova mati vrlo bogata. Govorilo se takođekako ona ne ide nikada u crkvu, a ni sin. Jedan je dokazivao da su oniJevreji, ali možda su i potajni muhamedanci. Zatim su pričane čitave bajke otelesnoj snazi Maksa Demijana. Jedno je bilo izvesno: da je on strahovito ponizio najjačeg u svom razredu, koji ga je pozvao da se tuku, a kada se ontome usprotivio, ovaj ga je nazvao kukavicom. Oni koji su bili prisutnigovorili su kako ga je Demijan uhvatiosamo jednom rukom za potiljak i čvrsto ga pritisnuo, a tada je dečko prebledeo, pa se potom odšunjao, i nije više mogao danima da kreće rukom.Jedno veče pročulo se čak da je umro. Jedno vreme se sve tvrdilo, sveverovalo, sve je bilo uzbudljivo i čudnovato. A za neko vreme bilo je dostasvega toga. Ali, ne mnogo docnije uskrsnuli su među nama đacima noviglasovi, o tome kako Demijan održava prisne odnose sa devojkama i kako svezna.

[demijan]

Video sam Demijanovo lice, i zapazio sam ne samo da on nemalice kao la dečka, već da ima lice čoveka zapazio sam još više: činilo mise da vidim ili da osećam da to nije lice ni čoveka, nego nešto sasvimdrugo. Izgledalo mi je da je u tome bilo i nečeg od ženskog lica, i upravorni se to lice činilo, za trenutak, kao da nije ni muško ni detinje, nistaro ni mlado, nego nekako tisućgodišnje, nekako bezvremensko, sa otiscimaiz drugih, prohujalih vremena. Tako su valjda izgledale životinje, ilidrveće, ili zvezde to nisam znao, nisam osećao jasno to o čemu sada kao odrastao čovek kazujem, ali sam osećao nešto slično. Možda je on bio lep,možda mi se sviđao. možda mi je bio i odvratan to se nije moglo da utvrdi.Video sam samo: on je bio drukoiji nego mi, bio je kao životinja, ili kaoduh, ili kao slika, ne znam kakav je bio, ali je bio drukčiji, drukčiji negomi svi. kao što se ne da zamisliti. Ništa više mi ne kazuje sećanje, a možda je i ovo uzeto delimično izdocnijih utisaka

[demijan]

>Ptica se probija iz jajeta. Jaje je svet. Ko hoće da bude rođen, mora da razori jedan svet. Ptica leti ka bogu. Bog se zove Abraksas.<Pročitavši više puta ove redove, utonuh u duboko razmišljanje. Nikakva sumnia nije bila moguća, to je bio odgovor od Demijana.