Gde da pocnem…iscitavajuci ovaj forum vec dve godine, shvatila sam da svi zavisnici mozda i nisu apsolutno isti, ali svi suzavisnici jesu. Nekad sam plakala citajuci ispovesti, sad mi se cini da ni za to nemam snage. Imam svega 22 godine, decko 26. Oboje smo iz malog grada ali zivimo u Beogradu, on znatno duze od mene. Kada sam ga upoznala oborio me je s nogu, a svi su mi pricali da se pazim. Bio je divan decko, imao odlican posao…ali staro drustvo, sa kojim je I poceo, nikada nije preboleo, uz sav trud da ostane strejt. A oni su se, naravno, nasli opet u velikom gradu. To je to, kad neko bezi od djavola a ipak ga trazi. Nisu oni krivi nego on sam, jer kada je bio prepusten sam sebi I druzio se sa nekim boljim ljudima drzao je ceznju pod kontrolom. Imao je lep zivot, I cekao ga je jos lepsi, ali za njega to nije bilo dovoljno. Devojkama se dopadao, uopsteno je dopadljiv, I moji su njime bili odusevljeni dok nisu sve saznali. Mozda sam I sama kriva sto sam uvek sa njima bila otvorena a neke stvari, da sam precutala tad, me mozda ne bi morile sad, mozda je trebalo reci kada I sama znam da sam spremna da ga ostavim. Griza savesti I teskoba, sramota, sto nikom ne smem da kazem, I ne zelim, me ubijaju psihicki vec, evo, dve godine. Bavio se pomalo muzikom, imao je fino drustvo oko sebe, sve super momci, interesantni, puni zivota. Ali to nije bilo dovoljno. Sta smo sve skupa proziveli mislila sam ovaj put sigurno ce istrajati. Naravno da nije.
Razmazen, emocionalno nedorastao, slabic, zavistan od drugih, kad se navuce beskrajno sebican, nikad dovoljno adrenalina, obican zivot vecito dosadan, svaki stres preuvelicava…I naravno, uvek prebacuje krivicu na druge – ja sam trazio pomoc a tebe nema. Ima, samo ovaj put razmisljam dokle vise taj zacarani krug u kome mi nije mesto.
On je poceo rano, sa 14 prvi put probao heroin, pusio travu, gutao tablet, sa 17 ponovo H i navukao se sa nekih 18. Dosad nema sa cim nije eksperimentisao. Otac nasilnik i alkoholicar, napustio ih kad je ovaj imao 11 godina, majka deci sve pruzala na tacni ali zivela svoj zivot…nedosledno roditeljstvo je najgore. No, nije ni to opravdanje – njegova rodjena sestra je divna devojka koja nikad nije nikome pravila problem. Njego narkomanski staz u hreoinskim godinama ne umem da saberem, ali rekla bih, bez pauza, nekih 5 godina. Ali onaj mentalni narkomanski staz sigurno se priblizava deceniji.
Skidao se sa heroina bezbroj puta…na ovaj ili onaj nacin. Molio je za pomoc da se skine, I prijatelje, I porodicu, I mene…I svi su mu uvek izlazili u susret, dok nije svako poceo da dize ruke. Ogromne pare odlazile za implante, blokatore, pokusaje komuna (nijednom nije zaista otisao), psihoterapije. Psihoterapije odbijao, blokatore probijao. Pod implantima je bio 2 godine cist, redovno testiran, ali sumnjam da nije koristio onaj period pri kraju isteka jednog implanta da se koji put pocasti... Bio navucen i na 5 grama neko kratko vreme, kada je probio poslednji implant… Prica uvek ista – prvo se navuce kao som, onda jurnjava, sranja, problemi, ne smem ni sebi da priznam na sta je sve bio spreman da nabavi pajdo…onda se, uz tudju intervenciju, smiri, posalju ga na selo kod babe I dede na rehabilitaciju, vrati se u Beograd i opet isto. Ne prodje ni 2-3 meseca, vec primetim da nesto nije u redu. Glavni problem – sto je razmazen, sto mu je uvek sve pruzano na dlanu, sto je snob u situacijama kad ne bi smeo da bude. Govorila sam mu da nadje koji god posao, privremeno, fizikalije, bilo sta…ali bila sam usamljena u tim monolozima. Govori da hoce a nista da stvarno uradi. Hteo bi on da se skine, ali da to neko odradi umesto njega, da dobije magicno resenje za svoj ogromni problem. Zna sta je sve izgubio I sta jos moze da izgubi, ali je previse slab da se odupre. Neko vreme trpi krizu, pa se okrece laksem resenju I otvara opet vrata velikom problemu. Svaki njegov recidiv bio je nezaustavljiv pad u ambis.
Psihijatar , iako profesionalac, mi je otvoreno rekao da ga srce boli dok slusa moju pricu, da je moj glavni problem sto sam vezala svoju sudbinu za sudbinu mog decka, da ja zalim njega a on ne zali mene. A tesko je, I zvuci bez izuzetka naivno, objasnjavati koliko je ta osoba, taj zavisnik, vredan truda. Koliko ume da saoseca, da se nadje, da pomogne, da zasmeje. Zajedno smo skoro dve I po godine, a za to vreme navukao se evo vec 3. put. Svi kazu bezi, sada mozda I najzad poslusam taj savet. A onda se vratim forumu I procitam price utehe. Da sam mu majka ili sestra znala bih sta sa njim, u komunu na 2 godine pa neka mu dodje Iz dupeta u glavu. Ali ja se ovde nista ne pitam, mozda neki uticaj I vrsim na njega, ali to je mizerno u odnosu na njegove manipulacije.
Poslednju krizu je priznao, I ostalo je priznao nakon sto sam, naravno, cula od drugih, I ja sam bila u njega, dogovorili smo se da krene sa blokatorima opet, da se zaposli definitivno, da krene na psihoterapije - za komunu ni da cuje, kao sve su to ispiranja mozga. Neka I jesu, tebi je mozak vec davno ispran. A onda vidim da opet nesto muva, kao, nemoj da dolazis do mene, zakljucan sam, bice tako par dana. Onda proverim njegovu pricu – niti je zakljucan, niti su mu oduzeti fiksni I moblini telefoni, niti nema pristup kinti, niti prestaje da ugovara sheme niti prekida kontakt sa starom ekipom. Ja nisam ta koja moze u bilo cemu da ga spreci, a ljudi koji su vec navikli na takav njegov zivot kao da cekaju najgore sranje da bi reagovali. Najgore mi je sto ispadam takva ovcica, on sve lepo kaze sta ti hoces da cujes, umiljat I odlucan, a vec sutradan…
I kada mislim da je svega mu dosta.
Moderator: sanela
Re: I kada mislim da je svega mu dosta.
i sad neznaš ko je tvrdoglaviji ti koja trčeš za njim ili on koji trči u mrak, pa se svako malo izgubi pa se svije uz tvoje skute i cmizdri za bombonom pa mu ti daš dražesnome malom, a on, ma vidi ga, izgubi se opet u mrak pa ti opet zoveš ga jadna di izgubljen luta tamnim prostranstvima trknutim 
zajebajen se malo. nemoj me za ozbiljno uzet. Ja bi tebi preporučio sa se okreneš više sebi, a dječaka u komunu koja mu odgovara. mada je ta šema sa didon i babon perfektna al štaš kad se vrati u isto društvo di je i bio. pa opet... neka ode u komjuniti a ti dok je on tamo promijeni adresu točnije grad i kada on izađe i zovne te reci mu samo dođi dragi, ali ne tamo ja sam ... tamo di ćeš otić.
zajebajen se malo. nemoj me za ozbiljno uzet. Ja bi tebi preporučio sa se okreneš više sebi, a dječaka u komunu koja mu odgovara. mada je ta šema sa didon i babon perfektna al štaš kad se vrati u isto društvo di je i bio. pa opet... neka ode u komjuniti a ti dok je on tamo promijeni adresu točnije grad i kada on izađe i zovne te reci mu samo dođi dragi, ali ne tamo ja sam ... tamo di ćeš otić.
ignorance is bliss!
Re: I kada mislim da je svega mu dosta.
Draga moja, ja pročitah sve što ti napisa, ali nigdje ne vidjeh tebe... narkomani su vrlo stručni u tome da svijet postave tako da se sve vrti oko njih... ako treba, na papir napiši dokle ćeš biti uz njega, a kad pređe te granice, pakuj krpe (metaforički rečeno 
) i okreni se sebi. Živjela si prije njega, što ne bi i poslije... jedina osoba koju možeš promijeniti si ti sama, sve druge bitke su unaprijed izgubljene, jer svako je sposoban da vodi samo svoju bitku. Mada, možemo živjeti u iluziji da će neko raditi ono što MI mislimo da je za njega najbolje. Evo, i mi tebi govorimo šta je najbolje za TEBE, ali ćeš ti napraviti ono što TI želiš. Tako i tvoj dragi, radi ono što ON želi. Dok se ON ne predomisli i udari glavom u zid, on će se gudrirati.
Kakogod odlučiš, vjerujem da si do sad upoznala s čim imaš posla, pa ti želim sreću
) i okreni se sebi. Živjela si prije njega, što ne bi i poslije... jedina osoba koju možeš promijeniti si ti sama, sve druge bitke su unaprijed izgubljene, jer svako je sposoban da vodi samo svoju bitku. Mada, možemo živjeti u iluziji da će neko raditi ono što MI mislimo da je za njega najbolje. Evo, i mi tebi govorimo šta je najbolje za TEBE, ali ćeš ti napraviti ono što TI želiš. Tako i tvoj dragi, radi ono što ON želi. Dok se ON ne predomisli i udari glavom u zid, on će se gudrirati. Kakogod odlučiš, vjerujem da si do sad upoznala s čim imaš posla, pa ti želim sreću
Re: I kada mislim da je svega mu dosta.
Hvala oboma na savetima! Narocito vam hvala jer ne smem ni sa kim o tome da pricam u realnom svetu - kakvi ne smem, necu - i zato kakvo je olaksanje ovaj virtuelni svet prepun tragicnih prica od kojih neke jos imaju srecan kraj a vecina ih je neizvesna kao i svaki ljudski zivot... Cenim vase misljenje jer znam da daleko vise znate od mene.
Ja sto naucim u celoj ovoj prici kao da zaboravim (to se um igra sa mnom...ili mozda emocije) ali eto i ja sam pocela da uvidjam da to sto on bi hteo a ne moze da se skine ne mogu vecno da trpim, i da jednom treba prekinuti. Volela bih da ustrajem u odluci, ali volela bih i da mu mogu pomoci da pomogne sam sebi, jos samo ovaj jedan put. Ali to nije na meni.
Moja je greska sto sam verovala da cu biti heroinA ove price.
Ne kajem se ni zbog cega i ne mrzim ga, ne mogu da ga mrzim, bas suprotno, nije ni zaluzio to valjda, sama sam usla u vrzino kolo...znala sam na cemu sam kad smo se upoznali, pa sam pala na njega, znala sam da je svaki dan novi rizik pa sam zivela s tim, ali ne vredi kad uvek treba izigravati majku ili dezurnog pandura...bude dobar, kao sad, 8 meseci, pa bum, kao iz vedra neba. Malo me nema kraj njega i sve pada u provaliju.
Taj pritisak i strepnja se nicim ne mogu platiti...ti izgubljeni zivci i godine se ne vracaju nikada. Vec dugo zalim i njega i sebe i nas a ne znam da li cu nekad stvarno prezaliti. Mlada jesam, pa opet znam da me za njega vezu neke stvari koje nikad necu zaboraviti. Najvise zalim sto sam s njim iskreno srecna, mozda samo to nije laz...a mozda me i to vara osecaj.
Ali onda se javlja nada...varljiva nada, vecita kurva.
Ja sto naucim u celoj ovoj prici kao da zaboravim (to se um igra sa mnom...ili mozda emocije) ali eto i ja sam pocela da uvidjam da to sto on bi hteo a ne moze da se skine ne mogu vecno da trpim, i da jednom treba prekinuti. Volela bih da ustrajem u odluci, ali volela bih i da mu mogu pomoci da pomogne sam sebi, jos samo ovaj jedan put. Ali to nije na meni.
Moja je greska sto sam verovala da cu biti heroinA ove price.
Ne kajem se ni zbog cega i ne mrzim ga, ne mogu da ga mrzim, bas suprotno, nije ni zaluzio to valjda, sama sam usla u vrzino kolo...znala sam na cemu sam kad smo se upoznali, pa sam pala na njega, znala sam da je svaki dan novi rizik pa sam zivela s tim, ali ne vredi kad uvek treba izigravati majku ili dezurnog pandura...bude dobar, kao sad, 8 meseci, pa bum, kao iz vedra neba. Malo me nema kraj njega i sve pada u provaliju.
Taj pritisak i strepnja se nicim ne mogu platiti...ti izgubljeni zivci i godine se ne vracaju nikada. Vec dugo zalim i njega i sebe i nas a ne znam da li cu nekad stvarno prezaliti. Mlada jesam, pa opet znam da me za njega vezu neke stvari koje nikad necu zaboraviti. Najvise zalim sto sam s njim iskreno srecna, mozda samo to nije laz...a mozda me i to vara osecaj.
Ali onda se javlja nada...varljiva nada, vecita kurva.