uhh kate S.....istina. Sve! I to ustajanje ujutro i disciplina...i sve. Ali kad nemash volje sta onda? Ipak je znaci bitno da je neko uz tebe...da te jebi ga gura dok ne krenesh.?! Ali...ko? vidish...za one koji nemaju svog angela pored sebe...ta vjera je jako bitna. Vjera moze biti sta god ti zelis...ne mora da bude ni ovo ni ono. I da vjeujes u nesto...jako. I da te to gura....
ne znam....jedno od to dvoje mi treba. neophodno je. Ne mogu sama...tu sam...stojim na ivici..Nisam ni tamo ni vamo! a spremna sam...samo da me nego malo pogura...
zelim ti sve najbolje....
i kao sto sunrise rece...on ce zauvijek biti s tobom.
67 dana bez gudre - analiza trenutnog stanja/sranja i to...
Moderator: sanela
Luna, treba ti još samo malo strpljenja...
Ne posustaji sada, izdrži još malo... život je lep, i uvek nas nagradi za naše napore, možda i više nego što smo zaslužili...
Tako sam i ja početkom 2001.godine mislila da ću umreti. Bukvalno umreti od tuge. Sve u šta sam verovala, što sam pre toga gradila, sva energija koju sam uložila bila je istrošena u prazno. I bila sam na klackalici - da li da uradim jednu stvar - ostanem tu gde jesam, ćutim, trpim i smeškam se. Ili da pokrenem dupe sa mrtve tačke, jasno kažem ko sam i kako hoću da živim, pokupim svoje stvari i vratim se u - neizvesnost. Bolje jedna godina pakla nego čitav život, jel?!
I da, imala sam pakao. I to kakav
Ali sad sam super.
Ali ne super, kao povratila sam se. Nego super super - mnogo više super nego što sam bila u tom trenutku...
Bićeš i ti super.
Ajde, drži se! PDT_Love_06
Ne posustaji sada, izdrži još malo... život je lep, i uvek nas nagradi za naše napore, možda i više nego što smo zaslužili...
Tako sam i ja početkom 2001.godine mislila da ću umreti. Bukvalno umreti od tuge. Sve u šta sam verovala, što sam pre toga gradila, sva energija koju sam uložila bila je istrošena u prazno. I bila sam na klackalici - da li da uradim jednu stvar - ostanem tu gde jesam, ćutim, trpim i smeškam se. Ili da pokrenem dupe sa mrtve tačke, jasno kažem ko sam i kako hoću da živim, pokupim svoje stvari i vratim se u - neizvesnost. Bolje jedna godina pakla nego čitav život, jel?!
I da, imala sam pakao. I to kakav
Ali sad sam super.Ali ne super, kao povratila sam se. Nego super super - mnogo više super nego što sam bila u tom trenutku...
Bićeš i ti super.
Ajde, drži se! PDT_Love_06
Starkid, zaista mi je krivo sto si sinoc imala nocne more, pa jos tako strashne !!! To je jos jedan dokaz koji ide u prilog tvrdnji da moje postove ne treba citati prije spavanja, kao sto ih ne treba citati ni za vrijeme spavanja, prije i poslije dorucka i rucka, uz veceru i u medjuvremenu..
Ipak, neka ti za utjehu sluzi surova istina da si mogla proci jos gore - mogla si sanjati Fredija Krugera.
Imas pozdrav.
Luna, jeste bilo do nade. Ali i sada je ponekad imam. Ili nemam.
Ipak, neka ti za utjehu sluzi surova istina da si mogla proci jos gore - mogla si sanjati Fredija Krugera.
Imas pozdrav
.Luna, jeste bilo do nade. Ali i sada je ponekad imam. Ili nemam.
Joj, pa prebicu vas!
Pa, skroz ste me rasplakali...
Sedim ovde za kompom i placem kao da imam 5 godina...
Ne mogu, kako sam htela, svakom ponaosob sada da se obratim, to cu kasnije, kad malo iskuliram.
Sada samo zelim da se zaista od srca zahvalim na svim ovim toplim i lepim recima, koje mi znace vise nego sto mozete da pretpostavite.
Neko mudar mi je jednom rekao "nemoj nikada da te bude stid i sramota da pustis suzu za nekim svojim, bliskim, koga vise nema"
Pa eto, placem sada i za njim. I za njima, bilo ih je vise...
I zato sto ste me i vi ovde sada jako jako ganuli.
Zato sto znam da se razumemo, skroz. Da znate tacno o cemu pricam, da ste i sami prosli kroz sve te strahote, a neki jos uvek prolaze...a nekima to tek predstoji...
A moj Andjeo...
Milos je prvo imao svoj stan, kola, izuzetno dobar posao i veliku platu, bio je dugo u vezi sa jednom dobrom devojkom... bio je jedan od najlepsih momaka koje sam znala, izuzetno pametan, brzih i jasnih, lucidnih misli, uzasno duhovit... pun neke velike snage, unutrasnje ali i fizicke (u dobroj formi), a ono sto je prvo upadalo u oci, kad bi ga neko tek upoznao, bila je ta njegova "aura".... skoro da se mogla videti i opipati... kao samo sunce da je zracilo iz njega.
Ne znam ni kako drugacije to mogu da objasnim, nego kao tu neku sustinku i dubinsku lepotu, dobrotu, plemenitost, ljudsku toplinu...kojima je bukvalno zracio.
Ni trunke niceg zlog, pakosnog, zavidnog i negativnog u njemu.
Umesto toga, posedovao je izrazite osobine, one najredje i najlepse osobine koje skoro nikad ne krase sve - jednu osobu.
I to je zaista bilo tako, nisam (preterano) subjektivna, naslusala sam se gomile ovakvih komentara i utisaka od ljudi koji su ga prvi put videli i upoznali.
Nasi stari bi rekli "Bozji cove". Zaista je bio potpuno poseban, kao da nikada nije ni bio za ovaj strasni svet.
Od ranih tinejdz-dana smo bili nerazdvojni, a onda smo se, sticajem okolnosti, razisli i nismo se vidjali 2-3 godine. I onda se sretnemo, i nastavimo tamo gde smo stali, kao da ni dan nije prosao.
I tada, kad smo nastavili, kad sam prvi put posle te duze pauze otisla kod njega, ponudio mi je dop. Sto me je sokiralo, jer iako sam ja imala neke kontakte s tim ranije, njega nikada to nije zanimalo, bas naprotiv.
I prihvatila sam ponudu. Tada je to i meni bilo nesto "ekstra", jednom u...nekoliko meseci, kao neki poseban provod. A njemu je vec tada to bila cesca navika. Ne mnogo cesca, ali na granici opasnog.
U sledecih par (ili malo vise) godina Milos je ostao bez kola, bez stana, bez novca, bez devojke.. bez svega sto je imao.
Zivot mu se raspadao, a ja sam ocajnicki pokusavala da to zaustavim, a nisam imala dovoljno snage ocigledno.
Nisam mogla da ga ostavim da se bori sam, ili da tone sam.
A znala sam da nije dobro ni da smo zajedno, jer mi se cinilo da jedno drugo naizmenicno vucemo na dno, iako zelimo da jedno drugome pomognemo.
To sranje je bilo jace od nas oboje.
Preskocicu sva desavanja i godine pakla sada.
Na kraju, nakon najrazlicitijih pokusaja i iskusenja i strasnih muka, i gutanja blokatora,i probijanja blokade...i gutanja blokatora preko dopa sto ga je skoro ubilo...a i mene, koja sam probdela tu noc s njim, s telefonom u ruci da zovem hitnu pomoc (koja nije htele da dodje, kad sam na kraju, ipak, prestravljena zvala)...
Posle svega toga skapirao je da ne moze sebi da veruje, i stavio je blokatore u obliku implanta. Prethodno su mu uradili onu brzinsku, visesatnu detoksikaciju, koja ga je takodje skoro ubila.
Uspeo je i tu blokadu da probije, nekoliko nedelja pre nego sto je trebalo da je zameni novom.
Provalio je tacno kada dejstvo opada dovoljno da to moze da uradi.
Onda , u tom suvise kratkom vremenskom roku, druga brzinska detoksikacija pred implant. Takodje skoro umire na stolu.
Po dolasku kuci, cim je proslo dejstvo anestetika, pocinje - opet - najteza moguca depresija. Provodim dane i noci s njim, koji ne moze da govori, samo lezi u krevetu i place. Dan i noc.
Placem i ja s njim.
Posle par nedelja ovog pakla, polako se pridigao iz kreveta....dobio je malo volje...poceo je da jede...da se tusira (mislilm da prvih 10 dana ako ne i cele 2 nedelje nije mogao).. poceo je da govori, pricali smo stalno i dugo...dok se ne umori i ne zaspi... pa onda setnje...
Par meseci je to trajalo...jako mali pomaci, ali - pomaci...
Ja sam radila, posle posla odmah kod njega, od njega - na posao.
I uprkos tome sto sam bas u to vreme jako "pojacala" svoju podrsku u svakom smislu, par nedelja pred drugi implant - uradio se.
Ja sam mislila da je to jedan recidiv, da zna da ne moze opet da prolazi kroz ceo taj uzas detoksa i svega sto je posle bilo... I tek kasnije sam saznala (od njega, jer ga je to jako peklo) da je zapravo kupio vecu kolicinu dopa i, narocito dok sam ja na poslu, radio se, a meni govorio da je zavrsio od nekoga. Stavljao je i one kapi u oci, za sirenje zenica, da ga ne provalim, ali nije mnogo pomoglo, jer sam ga suvise dobro znala.
Nije pomagalo ni da besnim ni da se ljutim (a tako sam bila, najvise iz velikog straha, besna)...nista. Mogla sam samo da odem ili da ostanem, da se borimo zajedno.
Bila sam ocajna, slaba, slomljena, potpuno iscrpljena, isisane energije, pretuzna... i nisam odolela iskusenju. I tu je poceo najgori pakao od svih.
Malo po malo, zajedno smo poceli da se radimo, a dop (jos odavno) vise nije bio nikakav "ekstra provod", vec samo sredstvo da malo umine bol, da uspava, da umrtvi. Jer smo bez njega suvise jasno videli i osecali uzas u kom se nalazimo.
I ovde cu da preskocim veci deo price, i doci cu do "finala".
U jako kratkom periodu smo dosli do tacke kada smo sve izgubili, kad vise nemamo nikoga i nista, osim jedno drugo, koje volimo najvise na svetu, i zelimo sve samo nabolje, a cinimo najgore.
Shvatilil smo da je samo pitanje dana kada ce jedno od nas ostati bez onog drugog, kada vise nece moci da se povrati iz "overa".
Sto se desavalo, ali smo uspevali da se povratimo.
Odlucili smo da pokusamo da se vadimo sa dna.
On je pozajmio novac (brdo para, mamu im jebem monopolsku) i otisao - opet - na brzi detox pred implant. I jedva je ubedio lekare da mu to urade, prvo nisu hteli, jer je to bio vec treci put za, sve zajedno, jako kratko vreme.
Ali, pretpostavljam da je kinta bila suvise velika da bi odbili, pederi.
Na stolu za detoks je bio klinicki mrtav, ali su ga povratili.
Stavili su mu implant. Dosao je kuci, proveo je jos par nedelja u paklu i agoniji. Tada smo se culi, stalno, preko telefona. Nisam htela da fizicki budem s njim jer ja nisam bila ok. I razumeo je.
Ipak smo stalno bili u kontaktu, trudili se da pomognemo jedno drugome koliko mozemo.
I on je uspeo.
Prosao je i taj kriticni period, pred kraj implanta, stavio je drugi...strejt dani su presli u nedelje...pa mesec dana, dva, tri, cetiri...
Ja sam se trudila da se vidimo samo kad sam ja strejt, sto je bilo retko. Sate smo provodili na telefonu, kao i uvek.
I njemu je bilo tesko bez mene, i hteo je da se vidjamo, a ja nisam mogla.
Nisam mogla da ga pogledam u tom stanju, dok je on jos "svez" i dok su iskusenja jos velika i za njega.
Onda je on nasao dobar posao, sto mu je neizmerno pomoglo. Bio je zauzet po ceo dan, umoran uvece, poceo je da spava normalno...
I vreme je prolazilo.
I dosta je vremena proslo. Ja sam pokusavala da sama, skroz sama i bez ikakvih lekova, izguram kroz muke... sto puta sam pokusavala ali nisam uspevala da skrpim duze od nekoliko dana. I tonula sam, i fizicki, i psihicki i dusevno, sve dublje i sve nize.
A onda je njemu pukao film, i odlucio je da ignorise moje molbe i moj stav da se ne vidjamo, i uzeo me "pod svoje".
I taj deo znate. Taj deo ne moze ni da se opise kako treba. Kao da me je zaista pravi Andjeo uzeo pod svoje, i gulio samnom minut po minut, dajuci mi beskrajne kolicine ljubavi, topline i snage.
I - uspeo je. Zajedno smo uspeli.
Uspeli smo da, na kraju, dodjemo do toga da nam bude mnogo dobro da smo zajedno, da idemo u grad ili da lencarimo, da gledamo glupi film na TV i da nam bude zaista - dobro. Da nam ne treba nikakav otrov da upotpuni ili nadomesti "zezanje" ili da nas umrtvi.
Bas naprotiv, nismo imali zelju da bilo sta umrtvi sve te silne osecaje i impulse koje smo najzad poceli da osecamo, kad nam se posle nekog vremena skinula ta muljava zavesa pred ocima i sa dusa.
Oporavili smo se, poceli da radimo (on bolji posao, ja dobar)... on se zaljubio - srecno, imao je finu devojku koja nije imala veze s ovim sranjem...poceo je lepo da zaradjuje, da zivi uredno...poceo je opet da blista...
A i ja sam.
I prolazilo je vreme, ponekad su se javljala neka iskusenja, i samo jedan telefonski poziv tj. razgovor s njim bi bio dovoljan da nestanu. I meni i njemu.
Bilo je leto, i celo leto smo proveli zajedno, sto smo vise mogli, a ja sam samo zahvaljivala i Bodu i svim Silama, sto smo ok, i sto se on tako dobro drzi, sto je zdrav, nasmejan, sto ima Zivot najzad, sto je sve tako dobro, sto smo uspeli...
I jesen je dosla... i sve je bilo mnogo dobro...
A ja sam stalno kuckala u drvo i "pljuckala" i bila tako strasno zahvalna...
I po PRVI put za poslednjih nekoliko dugih godina, PRVI put mi se polako izgubio onaj strasni osecaj, dubinski i jezivi strah, od ocekivanja ONOG poziva. GODINAMA sam se plasila telefona, plasila sam se da cu podici slusalicu i da ce mi neko, neko iz njegove porodice, javiti najstrasnije vesti. Ne mogu vam opisati koliko sam se toga plasila i koliko dugo.
Jer je takvih poziva bilo i suvise poslednjih godina, mnogo smo prijatelja izgubili.
Ali pomisao na ovaj poziv me je bukvalno paralisala.
I sada, po prvi put, taj osecaj, taj uzasni strah se gubio.
Vise nije bilo razloga za takvu brigu...i opet sam bila beskrajno zahvalna...
Bio je vec kraj jeseni, sve je bilo ok, i dalje smo bili nerazdvojni. On s devojkom, ja s deckom, ali opet smo uvek nalazili vremena da budemo zajedno bar par sati svakoga dana.
Nase "polovine" su se vec navikle na to, i nisu se bunili. Znali su koliko nam to znaci i koliko se volimo.
I onda, jedne veceri, tek sto sam se vratila od njega, zazvonio je telefon.
Bila sam sa deckom kod kuce, on je tek dosao, pricala sam mu o nekom glupavom filmu sto sam gledala s Milosem.
Javila sam se, a secam se, stajala sam ispred stola s telefonom.
I cula sam glas Miloseve sestre.
I iste sekunde su mi se kolena presekla, pridrzala sam se za sto i osetila da mi neko izbija vazduh iz pluca.... Ne secam se sta je rekla tacno...
ne zelim da se setim...
Pao je...zvali su hitnu pomoc...kasno su dosli... imao je srcani udar.
Ne nije u bolnici...nije vise s nama....
To lepo, veliko, dobro srce ipak nije izdrzalo sve te silne napore i mucenja.
A skoro da nije ni moje.
K.
Pa, skroz ste me rasplakali...
Sedim ovde za kompom i placem kao da imam 5 godina...
Ne mogu, kako sam htela, svakom ponaosob sada da se obratim, to cu kasnije, kad malo iskuliram.
Sada samo zelim da se zaista od srca zahvalim na svim ovim toplim i lepim recima, koje mi znace vise nego sto mozete da pretpostavite.
Neko mudar mi je jednom rekao "nemoj nikada da te bude stid i sramota da pustis suzu za nekim svojim, bliskim, koga vise nema"
Pa eto, placem sada i za njim. I za njima, bilo ih je vise...
I zato sto ste me i vi ovde sada jako jako ganuli.
Zato sto znam da se razumemo, skroz. Da znate tacno o cemu pricam, da ste i sami prosli kroz sve te strahote, a neki jos uvek prolaze...a nekima to tek predstoji...
A moj Andjeo...
Milos je prvo imao svoj stan, kola, izuzetno dobar posao i veliku platu, bio je dugo u vezi sa jednom dobrom devojkom... bio je jedan od najlepsih momaka koje sam znala, izuzetno pametan, brzih i jasnih, lucidnih misli, uzasno duhovit... pun neke velike snage, unutrasnje ali i fizicke (u dobroj formi), a ono sto je prvo upadalo u oci, kad bi ga neko tek upoznao, bila je ta njegova "aura".... skoro da se mogla videti i opipati... kao samo sunce da je zracilo iz njega.
Ne znam ni kako drugacije to mogu da objasnim, nego kao tu neku sustinku i dubinsku lepotu, dobrotu, plemenitost, ljudsku toplinu...kojima je bukvalno zracio.
Ni trunke niceg zlog, pakosnog, zavidnog i negativnog u njemu.
Umesto toga, posedovao je izrazite osobine, one najredje i najlepse osobine koje skoro nikad ne krase sve - jednu osobu.
I to je zaista bilo tako, nisam (preterano) subjektivna, naslusala sam se gomile ovakvih komentara i utisaka od ljudi koji su ga prvi put videli i upoznali.
Nasi stari bi rekli "Bozji cove". Zaista je bio potpuno poseban, kao da nikada nije ni bio za ovaj strasni svet.
Od ranih tinejdz-dana smo bili nerazdvojni, a onda smo se, sticajem okolnosti, razisli i nismo se vidjali 2-3 godine. I onda se sretnemo, i nastavimo tamo gde smo stali, kao da ni dan nije prosao.
I tada, kad smo nastavili, kad sam prvi put posle te duze pauze otisla kod njega, ponudio mi je dop. Sto me je sokiralo, jer iako sam ja imala neke kontakte s tim ranije, njega nikada to nije zanimalo, bas naprotiv.
I prihvatila sam ponudu. Tada je to i meni bilo nesto "ekstra", jednom u...nekoliko meseci, kao neki poseban provod. A njemu je vec tada to bila cesca navika. Ne mnogo cesca, ali na granici opasnog.
U sledecih par (ili malo vise) godina Milos je ostao bez kola, bez stana, bez novca, bez devojke.. bez svega sto je imao.
Zivot mu se raspadao, a ja sam ocajnicki pokusavala da to zaustavim, a nisam imala dovoljno snage ocigledno.
Nisam mogla da ga ostavim da se bori sam, ili da tone sam.
A znala sam da nije dobro ni da smo zajedno, jer mi se cinilo da jedno drugo naizmenicno vucemo na dno, iako zelimo da jedno drugome pomognemo.
To sranje je bilo jace od nas oboje.
Preskocicu sva desavanja i godine pakla sada.
Na kraju, nakon najrazlicitijih pokusaja i iskusenja i strasnih muka, i gutanja blokatora,i probijanja blokade...i gutanja blokatora preko dopa sto ga je skoro ubilo...a i mene, koja sam probdela tu noc s njim, s telefonom u ruci da zovem hitnu pomoc (koja nije htele da dodje, kad sam na kraju, ipak, prestravljena zvala)...
Posle svega toga skapirao je da ne moze sebi da veruje, i stavio je blokatore u obliku implanta. Prethodno su mu uradili onu brzinsku, visesatnu detoksikaciju, koja ga je takodje skoro ubila.
Uspeo je i tu blokadu da probije, nekoliko nedelja pre nego sto je trebalo da je zameni novom.
Provalio je tacno kada dejstvo opada dovoljno da to moze da uradi.
Onda , u tom suvise kratkom vremenskom roku, druga brzinska detoksikacija pred implant. Takodje skoro umire na stolu.
Po dolasku kuci, cim je proslo dejstvo anestetika, pocinje - opet - najteza moguca depresija. Provodim dane i noci s njim, koji ne moze da govori, samo lezi u krevetu i place. Dan i noc.
Placem i ja s njim.
Posle par nedelja ovog pakla, polako se pridigao iz kreveta....dobio je malo volje...poceo je da jede...da se tusira (mislilm da prvih 10 dana ako ne i cele 2 nedelje nije mogao).. poceo je da govori, pricali smo stalno i dugo...dok se ne umori i ne zaspi... pa onda setnje...
Par meseci je to trajalo...jako mali pomaci, ali - pomaci...
Ja sam radila, posle posla odmah kod njega, od njega - na posao.
I uprkos tome sto sam bas u to vreme jako "pojacala" svoju podrsku u svakom smislu, par nedelja pred drugi implant - uradio se.
Ja sam mislila da je to jedan recidiv, da zna da ne moze opet da prolazi kroz ceo taj uzas detoksa i svega sto je posle bilo... I tek kasnije sam saznala (od njega, jer ga je to jako peklo) da je zapravo kupio vecu kolicinu dopa i, narocito dok sam ja na poslu, radio se, a meni govorio da je zavrsio od nekoga. Stavljao je i one kapi u oci, za sirenje zenica, da ga ne provalim, ali nije mnogo pomoglo, jer sam ga suvise dobro znala.
Nije pomagalo ni da besnim ni da se ljutim (a tako sam bila, najvise iz velikog straha, besna)...nista. Mogla sam samo da odem ili da ostanem, da se borimo zajedno.
Bila sam ocajna, slaba, slomljena, potpuno iscrpljena, isisane energije, pretuzna... i nisam odolela iskusenju. I tu je poceo najgori pakao od svih.
Malo po malo, zajedno smo poceli da se radimo, a dop (jos odavno) vise nije bio nikakav "ekstra provod", vec samo sredstvo da malo umine bol, da uspava, da umrtvi. Jer smo bez njega suvise jasno videli i osecali uzas u kom se nalazimo.
I ovde cu da preskocim veci deo price, i doci cu do "finala".
U jako kratkom periodu smo dosli do tacke kada smo sve izgubili, kad vise nemamo nikoga i nista, osim jedno drugo, koje volimo najvise na svetu, i zelimo sve samo nabolje, a cinimo najgore.
Shvatilil smo da je samo pitanje dana kada ce jedno od nas ostati bez onog drugog, kada vise nece moci da se povrati iz "overa".
Sto se desavalo, ali smo uspevali da se povratimo.
Odlucili smo da pokusamo da se vadimo sa dna.
On je pozajmio novac (brdo para, mamu im jebem monopolsku) i otisao - opet - na brzi detox pred implant. I jedva je ubedio lekare da mu to urade, prvo nisu hteli, jer je to bio vec treci put za, sve zajedno, jako kratko vreme.
Ali, pretpostavljam da je kinta bila suvise velika da bi odbili, pederi.
Na stolu za detoks je bio klinicki mrtav, ali su ga povratili.
Stavili su mu implant. Dosao je kuci, proveo je jos par nedelja u paklu i agoniji. Tada smo se culi, stalno, preko telefona. Nisam htela da fizicki budem s njim jer ja nisam bila ok. I razumeo je.
Ipak smo stalno bili u kontaktu, trudili se da pomognemo jedno drugome koliko mozemo.
I on je uspeo.
Prosao je i taj kriticni period, pred kraj implanta, stavio je drugi...strejt dani su presli u nedelje...pa mesec dana, dva, tri, cetiri...
Ja sam se trudila da se vidimo samo kad sam ja strejt, sto je bilo retko. Sate smo provodili na telefonu, kao i uvek.
I njemu je bilo tesko bez mene, i hteo je da se vidjamo, a ja nisam mogla.
Nisam mogla da ga pogledam u tom stanju, dok je on jos "svez" i dok su iskusenja jos velika i za njega.
Onda je on nasao dobar posao, sto mu je neizmerno pomoglo. Bio je zauzet po ceo dan, umoran uvece, poceo je da spava normalno...
I vreme je prolazilo.
I dosta je vremena proslo. Ja sam pokusavala da sama, skroz sama i bez ikakvih lekova, izguram kroz muke... sto puta sam pokusavala ali nisam uspevala da skrpim duze od nekoliko dana. I tonula sam, i fizicki, i psihicki i dusevno, sve dublje i sve nize.
A onda je njemu pukao film, i odlucio je da ignorise moje molbe i moj stav da se ne vidjamo, i uzeo me "pod svoje".
I taj deo znate. Taj deo ne moze ni da se opise kako treba. Kao da me je zaista pravi Andjeo uzeo pod svoje, i gulio samnom minut po minut, dajuci mi beskrajne kolicine ljubavi, topline i snage.
I - uspeo je. Zajedno smo uspeli.
Uspeli smo da, na kraju, dodjemo do toga da nam bude mnogo dobro da smo zajedno, da idemo u grad ili da lencarimo, da gledamo glupi film na TV i da nam bude zaista - dobro. Da nam ne treba nikakav otrov da upotpuni ili nadomesti "zezanje" ili da nas umrtvi.
Bas naprotiv, nismo imali zelju da bilo sta umrtvi sve te silne osecaje i impulse koje smo najzad poceli da osecamo, kad nam se posle nekog vremena skinula ta muljava zavesa pred ocima i sa dusa.
Oporavili smo se, poceli da radimo (on bolji posao, ja dobar)... on se zaljubio - srecno, imao je finu devojku koja nije imala veze s ovim sranjem...poceo je lepo da zaradjuje, da zivi uredno...poceo je opet da blista...
A i ja sam.
I prolazilo je vreme, ponekad su se javljala neka iskusenja, i samo jedan telefonski poziv tj. razgovor s njim bi bio dovoljan da nestanu. I meni i njemu.
Bilo je leto, i celo leto smo proveli zajedno, sto smo vise mogli, a ja sam samo zahvaljivala i Bodu i svim Silama, sto smo ok, i sto se on tako dobro drzi, sto je zdrav, nasmejan, sto ima Zivot najzad, sto je sve tako dobro, sto smo uspeli...
I jesen je dosla... i sve je bilo mnogo dobro...
A ja sam stalno kuckala u drvo i "pljuckala" i bila tako strasno zahvalna...
I po PRVI put za poslednjih nekoliko dugih godina, PRVI put mi se polako izgubio onaj strasni osecaj, dubinski i jezivi strah, od ocekivanja ONOG poziva. GODINAMA sam se plasila telefona, plasila sam se da cu podici slusalicu i da ce mi neko, neko iz njegove porodice, javiti najstrasnije vesti. Ne mogu vam opisati koliko sam se toga plasila i koliko dugo.
Jer je takvih poziva bilo i suvise poslednjih godina, mnogo smo prijatelja izgubili.
Ali pomisao na ovaj poziv me je bukvalno paralisala.
I sada, po prvi put, taj osecaj, taj uzasni strah se gubio.
Vise nije bilo razloga za takvu brigu...i opet sam bila beskrajno zahvalna...
Bio je vec kraj jeseni, sve je bilo ok, i dalje smo bili nerazdvojni. On s devojkom, ja s deckom, ali opet smo uvek nalazili vremena da budemo zajedno bar par sati svakoga dana.
Nase "polovine" su se vec navikle na to, i nisu se bunili. Znali su koliko nam to znaci i koliko se volimo.
I onda, jedne veceri, tek sto sam se vratila od njega, zazvonio je telefon.
Bila sam sa deckom kod kuce, on je tek dosao, pricala sam mu o nekom glupavom filmu sto sam gledala s Milosem.
Javila sam se, a secam se, stajala sam ispred stola s telefonom.
I cula sam glas Miloseve sestre.
I iste sekunde su mi se kolena presekla, pridrzala sam se za sto i osetila da mi neko izbija vazduh iz pluca.... Ne secam se sta je rekla tacno...
ne zelim da se setim...
Pao je...zvali su hitnu pomoc...kasno su dosli... imao je srcani udar.
Ne nije u bolnici...nije vise s nama....
To lepo, veliko, dobro srce ipak nije izdrzalo sve te silne napore i mucenja.
A skoro da nije ni moje.
K.
-
mise en place
- Posts: 439
- Joined: Wed Oct 26, 2005 5:16 pm
- Location: banja luka
uhh Katarina...!! stvarno wow. Ali opet...kao da se trudio svim silama da izgurate...drzao se zubima za grancicu...i kad je vidio da si ok...i da si ponovo sretna...pustio se. Znao je da mozes sama i da ces uspjeti. Drago mi je da nisi pravila recidive...zbog njega...puno bi mu to znacilo.
Ali ..on je dalje s tobom i uvijek ce biti...
a ti samo nastavi dalje
sve najbolje
Ali ..on je dalje s tobom i uvijek ce biti...
a ti samo nastavi dalje
sve najbolje