secam se sebe kao klinke,igrala sam se barbikama, obozavala sam ih
oduvek su postojala dva dela mene , jedan koji je bio hladan i racionalan, koji je bio prizeman uvek na zemlji i drugi koji je zeleo da masta, veruje u ljubav,ljude i iluzije, veruje u neko bolje sutra, ali to bolje kao iz bajke, gde uvek dolazi princ i odvodi devojku iz tog naseg ruznog sveta, spasava je od svih nedaca koje je prosla i odvodi u svoje kraljevstvo gde zive dugo i srecno do kraja zivota:) cak se i sad smeskam kad vidim dok pisem ovo. Pd malena je tu malu mastovitu mene, vracao ovaj racionalni deo na zemlju, gde ima u nasu realnost, koja se mnogo razlikuje od bajki. Sad posle toliko godina, posle toliko borbe pitam se zapravo ko sam ja, jer ta slika, koju ja imam o sebi, koju drugi imaju o meni samoj ocigledno da nije to sto je u realnosti, jer ne bih ni bila ovde, kao ni svi vi. A i dalje sam tu, gde sam vec 10 godina, posle nekoliko uspesnih mesci apstinencije, opet sam se vratila na staro...i koliko god da razmisljam cemu uopste vredi da se borim da imam normalan zivot, i ne nalazimodgovor... doduse jedan deo mene bi hteo da se boriali ne znam... jako sam umorna od tih laznih obecanja samoj sebi i drugima necu nikad vise, ovo je poslednji put... tih nekoliko meseci sam bila srecna , mogla sam normalno da funkcionisem, ali meni se taj zivot cini previse opasnim, jer nikad ne znas sta ti se moze desiti, sta te moze snaci, a ja vise boli i patnje ne bih mogla da podnesem, pa mi onda dodje i normalno da se ne trudim uopste za tu normalu...jer se sve zavrsi....a mozda je ovako i najbolje i najbezbolnije...mozda sam i kukavica jer nemam hrabrosti da se borim sa tim buducim nevoljama...
joj ovo sto pisem nema veze sa onim sto ste vi pisali, ali ja imam jako veliku potrebu da pisem ovo , jos ako neko procita i iskomentarise dobro bi bilo... gde vi nalazite motivaciju da se borite? ja se stvarno divim onima koji su pobednici u toj borbi,a i svima onima koji se bore i dalje !
ja mislim na osnovu svega sto sam citala da ljudi koji imaju probleme sa ovisnostima, da zapravo imaju neki problem , ili vise njih, nesto sto ih je nateralo, bilo okidac, sa cim nisu mogli da se izbore, i onda svesno ili nesvesno napravili sebi jos veci...i svi smo mi sami krivi, ali donekle ima tu ulogu i nasa priroda, nas karakter,mozda preterana osetljivost...isvako od nas ko je krenuo sa ovim iz cistog hira naizglediz puke radoznalosti, je po mom misljenju imao nekih problema ili sa samim sobom ili sa drugima, iako to naizgled ne deluje tako...ali normalnoj , zdravoj osobi ne bi nikad na pamet palo da trazi zadovoljstvo uu necemu sto vodi u krajnju dekstrukciju...nego da ne pametujem
svi smo tu gde jesmoi odnas samih zavisi gde cemo biti za nekoliko godina, to su cinjenice...ja bih volela da mogu da promenim proslost, da mogu da promenim sve sto mi se desilo, ali to se nazalost ne moze...Osecam se kao da se sve slomilo u meni, da se od tih losih stvari, od emotivnih povreda sve unistilo i da nece nikad moci vise da se oporavi...pre dve godine ja sam svako vece nekoliko meseci lezala da zaspim samo sa jednom mislju i zeljom da nikad vise nista ne osecam, jer ta bol je bila neizdrziva... sada ne razmisljam toliko o tome, zapravo ne osecam to, ne mogu vise ni da mislim o tome,to je valjda neki mehanizam samoodbrane. Sad mozda izgleda kao da sazaljevam sebe, ali nije mi to cilj, svesna sam ja da ima svakakvih zivotnih prica,mnogo gorih ljudskih sudbina, pa mi bude jos teze kad razmisljam o tome...Volela bih da je tu, da je sve kao nekad ranije, kad sam bila jako mala, ni tad nije bilo idealno sve, ali ja to detinjstvo vidim kao takvo...Volela bih da moze da me zagrli, da mi kaze koju lepu rec, da me posavetuje, bilo sta...volela bih da joj se sve to nije desilo, sto jeste, imala je i ona tezak zivot, a uvek je bila tu za nas... i secam se koliko je bila razocarana sa mnom nekad, koliko sam ja bila drska i bezobrazna i nikad joj nisam pokazala koliko mi je stalo, sve bih dala da to mogu da promenim , ali ne mogu da vratim vreme, sada se samo secam poslednjeg puta, kad sam je poljubila, a bila je ledena...
secam se nekih stvari ponekad, kao kkroz maglu...secam se da sam sve uvek unistavala kao mala, bila sam prava mala stetocina, secam se kako njega, nekih detalja, batina, krvi, nasilja, secam se svadja...i tad je valjda nestao moj mali svet u kom sam bila ususkana i sigurna...I bila sam jaka uvek, niko nije video da patim, niko nije znao za moj problem sve je bilo idealno naizgled... Bila sam savrsen djak, bila sam sve sto se od mene ocekivalo, a zapravo krila sam tu tajnu od svih... i gurala sam ja ,guram i dalje, ali psihicki, niko ne zna sta je u mojoj glavi, ne znam ni ja valjda...tako mi nedostaje tajosecaj sigurnosti koji vise sama sebi ne mogu da stvorim, trazila sam ga stalno, ali uvek na pogresnim mestima i od pogresnih ljudi, sto je reezultiralo samo jos vecim razocerenjuma u sebe i svet, koji je surov i nepravedan...
pozdrav veliki svima :*
