Otac

[Otac]

Otisli smo zajedno na godisnji, imali smo odmah po dolasku kuci jednu raspravu i svadju koja nas je sviju potresla. Sin se rasplakao.... rekao nam je da ga mi kocimo i opterecujemo, da je u retu skupljao snagu i energiju kako da se uhvati u kostac sa problemima i izazovima, medjutim svu je enrgiju potrosio na nas, da ugodi nama, da bi mi bili zadovoljni...puno razmisljam o tome... otisli smo na more, a on je ostalo sa sestrom, iduci tjedan ce njih dvoje na more, dogovorili smo se da pokusamo cesce razgovarati obecao je da hoce , dosad je uvijek izbjegavao ozbiljniji razgovor... nadamo se...

[sanela]

Otisli smo zajedno na godisnji, imali smo odmah po dolasku kuci jednu raspravu i svadju koja nas je sviju potresla. Sin se rasplakao.... rekao nam je da ga mi kocimo i opterecujemo, da je u retu skupljao snagu i energiju kako da se uhvati u kostac sa problemima i izazovima, medjutim svu je enrgiju potrosio na nas, da ugodi nama, da bi mi bili zadovoljni...puno razmisljam o tome... otisli smo na more, a on je ostalo sa sestrom, iduci tjedan ce njih dvoje na more, dogovorili smo se da pokusamo cesce razgovarati obecao je da hoce , dosad je uvijek izbjegavao ozbiljniji razgovor... nadamo se...

Nekako kad otvorim forum, ovih zadnjih dana, odmah gledam jeste li vi pisali.
Nešto razmišljam, jeste li vi i vaša supruga, imali potrebu da razgovarate s nekim psihologom - psihoterapeutom kako bi dobili uvid i u neka vaša ponašanja i porodičnu dinamiku koja je mogla utjecati da poveća rizik za ponašanje vašeg sina. Jer, kako god, ovisnost je i bolest porodice isto koliko i bolest samog ovisnika.
Nemojte misliti da vas krivim za sinovo ponašanje... samo Vam želim reći da se Vaš sin promijenio u komuni, ali vi ste ostali isti. Dinamika u kojoj ste ranije živjeli ga je povukla na stara ponašanja, on vam to nije znao/mogao/želio reći, nego je pobjegao.
Vidim da ste napisali da razmišljate o njegovim riječima, pa samo da Vam potvrdim da ima istine u onom što Vam je rekao.

Probajte se opustiti na odmoru, posvetiti sebi i suprugi prije svega, da napunite baterije za nastvak borbe. Iskoristite vrijeme i za iskrene razgovore o tome kako se osjećate, radite stvari koje vi volite, ponovo ih otkrijte ako ste ih zaboravili. Sin treba naučiti govoriti u svoje ime, živjeti svoj novi život, pitajte ga šta želi za sebe od vas, ali mu recite i šta vi želite za sebe od njega. Svaki odnos je dvosmjeran - davanje i primanje.

Svašta vam napisah, valjda ima smisla
Puno vas pozdravljam i želim puno snage, strpljenja i vjere - u Boga, sebe, vašeg sina i vašu porodicu

Sanela

[Param-parcad]

slazem se sa sanelom u potpunosti.imali smo nesuglasica@otac ali mi nije drago da bilo ko pati od roditelja,jer sam i ja sam mojima naneo istih briga i boli,kojih tek sada cist mogu da sagledam zdravorazumno a i imao sam kracu pricu sa majkom skoro kada se rasplakala od radosti,koliko joj je drago sto vidi po meni(skoro u svakom smislu) da mi je bolje.pricala mi je o svojoj tugi otvoreno(gotovo po prvi put u zivotu) i danima u kojima se jedino radovala noci kada bi trebalo da spava,ne bi li zaboravila,barem tada,na moje samounistenje koje je pratila godinama unazad.nikada nisu imali autoritet nadamnom i stoga mi nisu mogli prici,sebicnoj i samozivoj narkomancini koja je mislila samo na sebe i kako to odlicno skriva i kamuflira...nisam mogao ostati ravnodusan na to saznanje,koliko sam im boli naneo...sada se konacno vratio mir u kucu i ne zelim da im ponovo to radim,nikako ne zelim da prolaze kroz isto sranje i da ugrozavaju svoje zdravlje radi mene.i otac je dobio pre par godina visok pritiasak(pogadjajte zbog koga?)ali on je tek zatvoren,sve drzi u sebi,zato i jeste popucao po savovima.otac,zelim vam da ostvarite sa sinom komunikaciju i nikada ne prolazite kroz pakao ponovo.

[sanela]

ups, ja mislila da sam ovaj gornji post poslala kao privatnu poruku... hajde nema veze.

[Vuk]

Uf, moram da priznam da sam se nećkao da li da pišem, ne želim da se pogrešno protumači, a opet znam da je i meni pomogla ta priča u mojim odnosima u kući...
Nije mi namera da nekoga krivim niti mislim da postoje "krivci" u ovim situacijama. Zavisnik se drogira, recidivira, šta god, to je njegovo i to je nekada jednostavno tako. Često imamo veliku potrebu da nekoga krivimo, da nađemo "izgovor" naročito kada ne sagledamo i ne promenimo svoj pogled na svet sa vremenom čistoće. S druge strane porodica je nekad baš škakljivo mesto za zavisnika u oporavku koliko god svi radili samo iz dobrih namera i samo iz ljubavi. Kao u nekom časovniku, postoji nekoliko malih točkića koje ga pokreću da funkcioniše. U našim tmurnim godinama taj je časovnik naučio da funkcioniše iako su na sve strane patologije. Kada jedan od tih točkića počne da se oporavlja odnosno počne da se okreće drugačije dolazi do opšte pometnje. Ostali točkići nisu naviknuti na novi kurs tog malog točka i događaja se jedna od dve stvari: ili točkići koji predstavljaju porodicu nesvesno pokušavaju da vrate zavisnikov točkić u stari šablon jer je to jedini način da se nastavi sa funkcionisanjem ili svi počinju da menjaju svoj kurs radeći na sebi.
Pre nekog vremena sam Saneli poslao određenu literaturu, 12 koraka za roditelje zavisnika i alkoholičara, a u poslednje vreme prateći vašu tužnu priču sve se nadam da će delovi osvanuti na forumu. Mogu vam proslediti nešto, možda vas zainteresuje.
Želim vam svu sreću i snagu!

[vudd]

Otisli smo zajedno na godisnji, imali smo odmah po dolasku kuci jednu raspravu i svadju koja nas je sviju potresla. Sin se rasplakao.... rekao nam je da ga mi kocimo i opterecujemo, da je u retu skupljao snagu i energiju kako da se uhvati u kostac sa problemima i izazovima, medjutim svu je enrgiju potrosio na nas, da ugodi nama, da bi mi bili zadovoljni...puno razmisljam o tome... otisli smo na more, a on je ostalo sa sestrom, iduci tjedan ce njih dvoje na more, dogovorili smo se da pokusamo cesce razgovarati obecao je da hoce , dosad je uvijek izbjegavao ozbiljniji razgovor... nadamo se...

Nekako kad otvorim forum, ovih zadnjih dana, odmah gledam jeste li vi pisali.
Nešto razmišljam, jeste li vi i vaša supruga, imali potrebu da razgovarate s nekim psihologom - psihoterapeutom kako bi dobili uvid i u neka vaša ponašanja i porodičnu dinamiku koja je mogla utjecati da poveća rizik za ponašanje vašeg sina. Jer, kako god, ovisnost je i bolest porodice isto koliko i bolest samog ovisnika.
Nemojte misliti da vas krivim za sinovo ponašanje... samo Vam želim reći da se Vaš sin promijenio u komuni, ali vi ste ostali isti. Dinamika u kojoj ste ranije živjeli ga je povukla na stara ponašanja, on vam to nije znao/mogao/želio reći, nego je pobjegao.
Vidim da ste napisali da razmišljate o njegovim riječima, pa samo da Vam potvrdim da ima istine u onom što Vam je rekao.

Probajte se opustiti na odmoru, posvetiti sebi i suprugi prije svega, da napunite baterije za nastvak borbe. Iskoristite vrijeme i za iskrene razgovore o tome kako se osjećate, radite stvari koje vi volite, ponovo ih otkrijte ako ste ih zaboravili. Sin treba naučiti govoriti u svoje ime, živjeti svoj novi život, pitajte ga šta želi za sebe od vas, ali mu recite i šta vi želite za sebe od njega. Svaki odnos je dvosmjeran - davanje i primanje.

Svašta vam napisah, valjda ima smisla
Puno vas pozdravljam i želim puno snage, strpljenja i vjere - u Boga, sebe, vašeg sina i vašu porodicu

Sanela

To...

[Otac]

Citajuci vase postove djelomicno se osjecam kao da citam svoja razmisljanja...
Ja i supruga smo na moru, sin je sa sestrom u nasoj kuci na selu i zamislite danas ga nismo nijednom nazvali da pitamo gdje je i skim je ... napredujemo Stvarno moramo napuniti baterije...Danas sam razgovarao sa suprugom, svaki put kad sin izlazi pitali smo:kud ces, s kim, kad ces doci? U zadnje vrijeme i sam je prije nego sto krene rekao: idem s ovim ili onim, idemo tamo... doci cu do 2 ili 3 ujutro... NIJE TO NORMALNO... u namjeri da mu pomognemo mozda mu stetimo...o Boze ... tesko je biti roditelj, posebno tesko roditelj ovisnika...

@param... tvoje rijeci mi posebno puno znace... hvala
PS: vidis da se nas dva dobro slazemo kad si "normalan" (sala mala )

@Vuce salji literaturu...

[vudd]

Citajuci vase postove djelomicno se osjecam kao da citam svoja razmisljanja...
Ja i supruga smo na moru, sin je sa sestrom u nasoj kuci na selu i zamislite danas ga nismo nijednom nazvali da pitamo gdje je i skim je ... napredujemo Stvarno moramo napuniti baterije...Danas sam razgovarao sa suprugom, svaki put kad sin izlazi pitali smo:kud ces, s kim, kad ces doci? U zadnje vrijeme i sam je prije nego sto krene rekao: idem s ovim ili onim, idemo tamo... doci cu do 2 ili 3 ujutro... NIJE TO NORMALNO... u namjeri da mu pomognemo mozda mu stetimo...o Boze ... tesko je biti roditelj, posebno tesko roditelj ovisnika...

@param... tvoje rijeci mi posebno puno znace... hvala
PS: vidis da se nas dva dobro slazemo kad si "normalan" (sala mala )

Ala brale...Koliko zelenih smajlica....NiJE TO NORMALNO.
Tesko je biti ovisnik...

[saša-ex]

Najveci problemi posle lecenja se pojavljuju u porodici, koja treba da bude bas ono mesto gde ce narkoman da dobije najvecu podrsku. Ali, nije tako, kao sto ste svi lepo primetili, ako neko i naoravi promenu, oni kod kuce najcesce ostaju isti. Ljudi se jako tesko menjaju, posebno roditelji, najcesce polaze od toga-pa mi se nismo drogirali, uspeli smo u zivotu, sve smo mu dali, neka se on menja...
Zato odlazak u komunu, kao specificnu vrstu lecenja, znaci i odvajanje od porodice, i iskljucivo rad na sebi. Ako neko napravi dovoljno jasnu promenu u sebi, napravi cvrste temelje i donese ozbiljne odluke-porodica ne moze i ne treba uticati na njegovu apstinenciju, kada zavrsi sa lecenjem.
Da se vratim na onaj moj stari stav-uprkos svemu, disfunkcionalnosti porodice, losim drustvenim okolnistima, socijalnom sivilu.....i svecemu drugom-ja sam uzeo dzoint sam, i sam sam odgovoran za sve posledice koje su proizasle iz toga. Naravno, i moje lecenje i danasnja apstinencija zavise samo od mene i mojih odluka.

[dita]

Moj muž (Dedal) je izašao prije 3 i pol mjeseca iz komune….Htjela sam reći ovo da otkako je izašao jednom tjedno odlazimo u naš Centar za liječenje ovisnosti. Započeli smo tamo ići jer sam bila strašno nepovjerljiva i nisam se mogla s tim nositi. Kad god bi mrdao od kuće, (a na početku čak nije nigdje ni izlazio, ali normalno s vremenom mora) osim pitanja: gdje, kuda, s kim, koliko ćeš ostati, bilo je još i milion potpitanja. A kad bi se vratio gledanje zjenica, pa provjera mojih u ogledalu, pa opet gledanje njegovih…ma paranoja. Uglavnom je on predložio: ajde da srežemo ovo, ići ćemo u Centar na testiranje da i ti i ja možemo biti mirniji. Ubijaš se i meni stvaraš pritisak i sve skupa je besmisleno ovako…I tako smo krenuli u Centar radi testiranja…Međutim, kad smo već došli tamo, uvijek bi i popričali. Nisam nešto posebno očekivala od tih razgovora, ali s vremenom se pokazalo da je i to jako dobro jer je psihijatar ipak stručan čovjek i malo nas bocne, zagrebe gdje svrbi, a da i ne znamo da svrbi ili znamo… i tako se pokazalo da nam to zapravo prilično pomaže. Trenutno mi/nam stvarno odgovara odlaziti u Centar na testiranja i razgovore. Pomaže nam u ostvarivanju kvalitetne, iskrene i jasne komunikacije, a time i skladnijih i harmoničnijih odnosa.
Svako dobro želim...