Forum za podršku u oporavku

Verujem da su svi iz Beograda bar, pročitali udarne naslove novina ovih dana:"Ubila muža i sina, a potom izvršila samoubistvo!"
Niko se bez velike muke ne bi usudio na ovako nešto, naročito MAJKA! Koliko je snage bilo potrebno ovoj ženi da se odluči na ovakav jedan korak, naročito jer je ostavila još dvoje dece iza sebe!? Čitam novine, a zapravo vrtim svoj život ispred očiju! Pored svih muka koje su je snašle u životu, muža sa kojim se nije slagala, siromaštva, još je i srednji sin počeo da se drogira, da joj otima novac, iznosi iz kuće! Tražila je pomoć raznih službi, ali bi uvek odlazila samo jednom i više se ne bi pojavila. Šta je tu čudno, jer nisu obratili pažnju, te nije videla svrhu da dođe još jednom!? Ja sam ovoga puta moju ćerku prepustila svojoj sudbini! Ne vidim rešenje ni za sebe, dužna sam pomoći sebi zarad dece, a ovamo opet njene bitke treba da bijem!? U priči o ovome nastupam kao suovisnik, jer priča o meni i mojoj majci ne postoji! Moja majka nikada nije brinula o meni, imala je uvek svoj život. Jeste mi pomagala materijalno kada je za to bilo potrebe, ali nikako drugačije. Uvek se mirila sa svakom mojom odlukom, samo da se nje ne dotačinje.Moja narkomanija i jeste bila pokušaj da skrenem pažnju na sebe, da nateram roditelje da učestvuju u mom životu, nažalost bezuspešno! Jedini put kada je moja majka izrazila negodovanje, bilo je kada je od sudije tražila da me osudi bar godinu dana, kako bih ostala u zatvoru što duže, iako se i posle zatvora nisam vratila kod nje! Sa mojom decom je drugačije. Ja sam se za njih uvek borila, kao lavica, a to mi se sad zamera! Kaže da mi tera inat!? Kako mi tera inat? Povređujući sebe?!Šta sve jedna majka mora da žrtvuje da bi izvukla svoje dete? Na uštrb čega?
Imam prijateljicu čija je ćerka bila narkoman. Ne drogira se već 10 godina. Majka joj je pomogla da se izvuče ali nažalost tek onda kada je uveliko bila bolesna od SIDE! Ona i muž su bdeli nad njom, preživljavali sve zajedno, vezivali je lancima, lečili po svim mogućim ustanovama. Zapostavili su mlađeg sina, a onda je on ubijen, ostali su bez njega. Otada je za njihovu ćerku počeo pakao! Osuđivali su i sebe i nju, jer su sina zapostavili samo zato što je "dobar", ali nazad se nije moglo. Zato i pitam koliki treba da bude prag tolerancije? Šta sve majka treba i mora da izdrži?!

Heh,tesko je to pitanje Kato,ja nisam majka ali nekako imam potrebu da se oglasim,oduzeti sebi zivot je uzasno tezak potez,nema tu praga tolerancije,zivot tece i sve se desava u hodu,a onda pocnes da razmisljas o tome da sve sto radis nista ne vredi i sve pada u vodu,i onda se dogodi taj klik u glavi kad vise nemas snage da se boris za svoj zivot a pored svog imas zivote svoje dece koju ne mozes da ostavis i tu nastaje kolebanje i neopisiva bol koja raste iz dana u dan,ja nemam konkretan odgovor ali stvarno bi volela da ga imam,taj klik u glavi dolazi u trenutku(moje misljenje) u sekundi ti je sve crno i pravis taj korak da sebi oduzmes zivot,ali jedna stvar mi nije jasna,ja mogu sebi da oduzmem zivot ali nemam prava da to isto uradim svom detetu ili bilo kome drugom,a opet gledajuci sa druge strane ako ubijem sebe sta ostavljam toj deci koju imam,sta ce biti sa njima? .....

Teška odluka za jednu majku! Verovatno da je mislila da će za decu biti zdravije da odrastu u domu ili nekoj hraniteljskoj porodici, nego u paklu koji je nastupio u njihovoj kući!U svakom slučaju treba stegnuti srce i uraditi nešto ovako!

Ja ipak mislim da se treba boriti,ja kad sam pokusala da se utepam mislila sam isto tako njima ce biti bolje bez mene a meni ce biti lakse da se vise ne mucim,znaci skracujem muke svima,nisam videla ni jedno jedino svetlo na vidiku,razocarenje totalno,nisam imala trunke nade za dalje,ponestalo mi snage itd. medjitim kosle toga vise nikad nisam pomislila na takav potez,od tada mi se zivot okrenuo za 360* bilo je jos malo frke posle toga a onda su poceli da se otvaraju novi putevi,nove sanse i pojavilo se svetlo na kraju tunela,hocu da kazem da uvek ima nade,ne znas sta te sutra ceka,ne znas sta nosi dan a sta noc,sada mi je drago sto nisam uspela da se ubijem stvarno mi je drago jer ja volim da zivim i uzivam u ovome sto mi zivot pruza,koliko god bilo lose politicki gledano u nasoj drzavi ovoj jadnoj i bednoj opet ja volim da zivim,pa mora jednom biti bolje,steta je propustiti sve cari zivota koliki god da su problemi u kuci tj. porodici sve je moguce resiti...