Moja Prica - "Od Nicega Do Necega"!
Posted: Tue Dec 13, 2016 8:12 pm
Posto je ispovest/prica ogromna moracu celu pricu da podelim u dva dela/posta, tako da je drugi deo price ili ostatak i nastavak price u drugom postu.
Ova prica ima svoj cilj, a taj cilj je sledeci...
Da svako ko je u problemu zna da uvek, ma koliko tezak problem trenutno bio, ma koliko se cinilo da nema izlaza, uvek ga ima, sve od Vas zavisi i vase psihe.
Onako kako pozicionirate sebe u svojim problemima, onoliko koliko otvorite sebe i budete zeljni da resite svoje probleme, sami ili zajedno sa ljudima koji zele da Vam pomognu, tako i u tolikom ce i Vas problem biti resen.
Sledi prica iz mog zivota, moja iskrena ispovest koja bi u najkracoj verziji glasila, kako sam iz ogromnog problema, ogromnih razmera uspeo da ipak izadjem kao pobednik iz svega toga, godinama se borio, da bi opet nekako posustao (ne svojom ali i svojom krivicom, shvaticete vec u daljem tekstu), da bi OPET posle toga izasao na vrh kao pobednik, i iako nije kraj jer je ceo nas zivot jedna borba ja sebe a verujte mi da i drugi u meni vide pobednika.
Ja znam da je ovo previse za nekoga da procita, ali samo oni koji procitaju od pocetak do kraja i od tacke do tacke shvatice i poruku i izvucice pouku, tj, oni koji je zele videti, oni ce je videti...
O tome i mnogo toga jos, u tekstu koji sledi...
- Rodjen u malom gradu gde je zla bilo na svakom cosku, verujte mi ista situacija i dan danas, svaka generacija prolazi kroz istu tu neku socijalnu pricu, droga, droga i samo droga.
Posle mi neko kaze, ma drzava radi sve, vidi ona problem! Drzava ne radi bas sve, i nikako ne vidi tj vidi ali ne reaguje, ako moj otac i moja majka vide godinama unazad sta se desava matori onako, zar ta policija i sve ostale sluzbe zaista ne vide? Cisto sumnjam, no, kako je tako je.
- Moje neko odrastanje je bilo super, bio sam odlican djak, porodica je bila ona klasicna radnicka ali uvek je bilo sve sto sam pozeleo, kako su uspevali to samo roditelji znaju (cak sad iako su decenije prosle dok sve ovo pisem, tesko se osetim zbog roditelja i bola koji sam im svestno nanosio, oni to nisu zasluzili).
- Imao sam sestru koja je bila 2 godine starija od mene, ne mogu i nemam snage da ulazim u celu tu pricu (shvaticete me vec), umrla je u 9oj godini zivota.
Necu previse o ovome pa cu tako samo nastaviti...
To je bio, malo je reci taj neki prvi zivotni samar za mene, imao sam tek 7 godina ali svestan i te kako svega sto se desava.
- Dok sam polako odrastao iz godine u godinu sam se menjao, nekako na neki cudan nacin jer to nisam bio ja, i ma koliko pokusavao da objasnim tako neke stvari to nije moguce, oni koji su prosli kroz to razumece.
I tako dolazimo do 1999 godine, vreme bombardovanja, ja sam imao tek 13 ali vec sam vazio za nekog malog mangupa tj u prevodu idiota koji maltretira uglavnom maaalo starije likove?
- Oduvek sam voleo basket/kosarku i trenirao godinama mnogo toga, pa tako dok sam rastao postajao sam sve veci, krupniji, nikada nisam isao u teretanu ali sam imao to neko telo i tu neku tmurnu satro zajebanu facu od koje su se ljudi plasili iz nekog razloga, sto je meni kao i svakom klincu tog uzrasta i te kako prijalo iz nekog razloga.
Ali, dovoljno predstavljanja i uvoda u pricu, krenimo sa zivotnim problemima...
Sada kada ste mozda shvatili kakav sam lik bio i sve ostalo, da krenemo sa onom "pravom pricom".
- Te, 1999 godine sam prvi put tokom bombardovanja izvario 2, 3 dima marihuane i popio par piva.
Ne znam kako ovo da napisem i opisem a da ne ispadne pogresno, ali... Verovali vi meni ili ne, ja sam u tim trenucima, sa 13 godina, te veceri veeeoma dobro u svojoj glavi video ceo moj zivot narednih bukvalno 15 godina.
- Znam da mozda deluje nerealno i neistinito i nemoguce i sve ostalo ali je bilo tako, kako i zasto ne znam, ali kao da sam u toj noci vec sam sebi odlucio sudbinu i sta cu raditi.
- Bio sam previse radoznao, zeleo sam mnogo toga da vidim, da probam, da osetim i bol i patnju, i srecu i sve ostalo, greska...!
- Nije mi trebalo puno vremena da zanemarim skolu, da povucem svoju prvu crtu heroina i da odem na svoju prvu Psy/Psihodelicnu zurku.
I tako, nekako se uvek nalazio u starijoj ekipi koja je vec imala poduzi narkomanski staz, pa sam tako poceo "uciti" od njih, oni su postali moji mentori, ljudi kojima sam se divio...?
Neverovatno ali totalno realno i istinito!
- Secam se kao da je juce bilo kada sam popio svojih prvih 5 Trodona (50mg/Brazilci) i dok sve ovo pisem, cerkica koja ima 3 godine dolazi i tek tako me zagrli i podigne ruke i kaze "ovoliko te jojim"... Uh, ne verujem...
- Ali, to je zivot, sve ima svoje zasto i svoje zato... Samo treba izbalansirati sve!
Kada sam uzeo tih prvih 5 Trodona, secam se kao da se sve to upravo sada desava, dok smo pusili jedan od dzointa, bilo je nas 4 i otisli smo na jednu zgradu, krov zgrade i tu ostali do jutra, leto je bilo, pogled na grad kakav se samo pozeleti moze, i kazem onako totalno svestno, "ekipa, mi cemo voditi ovakav zivot godinama"... I... Bio sam u pravu...
Prvi mali zakljucak ove pocetne price jeste...
- Kada sebe dovedete do jednog takvog stadijuma u zivotu, totalno je ne bitno da li imate 10/30 ili 50 godina, procenat da cete zavrsiti na nekim opijatima je ogroman.
Stanje uma u tim trenucima, sve vase misli nisu zapravo vase, to niste Vi ali zapravo jeste!
Ali se ne mozete odupreti i izaci na neki pravi i realan nacin iz svog tog sivila, neki ljudi mogu, ja nisam mogao.
- Do svoje 16 godine ja sam vec uzivao takvo neko poverenje i postovanje kod ljudi koji su bili mnogo stariji od mene, da je to jednom klincu jako prijalo.
Ono sto trazite, to i dobijete...!
- Poceli su problemi da se redjaju kao na traci, tuce, prekidanje rodjendana svake nedelje i upadanje na silu gde vam niko nista ne bi smeo reci, opijanje, izivljavanje, zloupotreba lekova, trodona, heroina, marihuane, spida...
A problemi su se samo redjali, iz dana u dan, iz dana u dan.
- Sa 16 godina sam izbacen iz skole, sa dozivotnom zabranom skolovanja!
Ogroman udarac za moje roditelje, ogroman...
Ono sto je jako cudno u svemu tome jeste da ste vi zapravo svestni svega sto radite, veoma dobro znate sta i kako ali ipak uradite, pa sam se kasnije kada je problem i djavo vec uzeo i mene i moj mozak pod svoje redovno pitao, zasto? Sta je to toliko jako da natera coveka da uradi ono sto ne zeli? Mogu da razumem da je to jednom ili dva puta, ali da sebe sami dovedete do takvog stadijuma da zivite jedan takav zivot?
Nisam mogao da razumem...
Lazem, i te kako sam razumeo sve to...!
- Droga radi sve sto je potrebno, svako je od nas svestan svega, cinjenicno stanje, ali ipak, mlad sam ja i ko ce sad o tome razmisljati, bice vremena za to, tako...?
- Godine su prolazile i prolazile, postao sam okoreli ovisnik o heroinu, pa u nekim prekidima kada bi se doslo do vece kolicine Trodona presao na to, Spid i Eksere za zurke, i tako godinama...
Preskocicu par godina jer, nema razloga da vise pisem o onome sto se desavalo, ukratko, svaki problem koji sam na pocetku imao je postajao iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec sve veci i veci...
Dolazimo do 2007 godine kada odlazim u vojsku.
- Navucen sam kao pas, kako cu ja to da uradim, sta mi je ciniti...?
Odlucim da odem, da probam da se skinem, ponecu sa sobom koliko budem mogao da ponesem, pa... Videcemo sta ce biti.
- Prosao je tek jedan dan vojske, prvo vece u spavaoni, ne poznajete nikoga, u krizi ste, morate da uzmete da bi se iskulirali a neki likovi sa nekim oznakama (vodnici/kapetani itd) setaju non stop, ne daju mi da disem, kako cu ja ovo izdrzati...?
- Uzimam telefon i pocinjem da placem u prici sa svojim ocem, koji je znao da sam u problemu, samo je on znao za moj problem, tada mi je rekao "ako sada odustanes, ako se sada vratis kuci, znaj da nikada neces postati covek, uvek ces ostati i bices zapamcen kao picka!".
- Jedan od najtezih dana a jos teze noci koju sam ikad u zivotu imao, sredih se ja nekako i cele te noci, od 22:00 pa sve do 05:00/06:00 ja sam lezao i svakih par minuta odlazio do prozora da ispusim cigaru, ali sam po prvi put jos od sestrine smrti poceo da razmisljam, ali... Onako, sto bi se reklo svojom glavom, svojim mislima...
- Secam se da sam treceg dana osetio nesto sto do tada nikada nisam osetio, a to je neka adrenalinska pozitiva i onaj osecaj kao da vam sam Bog prica "ma bice sve ok" i tako celog tog dana, bas sam se osecao po prvi put onako, ispunjeno nekako, lepo.
Zbog svih obaveza koje sam imao u vojsci, po prvi put sam takodje osetio da se i te kako moze bez heroina, trodona i bez onog dzointa pred spavanje, mocan osecaj kazem sebi.
- Sa sobom sam imao nekih 6 grama heroina i samo kutiju trodona uz paklicu lakija koja je bila pola/pola, pola su zaista bile cigare a pola marihuana u njima.
Secam se da sam razmisljao da bacim sve to, i dolazio do iskusenja, dolazio do tog trenutka gde sam prelamao uvece da li da to uradim...
Sta mislite, da li sam bacio sve to...?
Pa, naravno da nisam, ono narkomansko u meni je proradilo kao i uvek i ma koliko ja zeleo da se iskreno i zaista otarasim svega, nisam to uradio.
Ali i pored toga imao sam dobar osecaj, osecaj da mi vojska moze pomoci, 6 meseci nije mali period, moze se dosta toga uraditi za tih 6 meseci, zar ne?
- Cetvrta ili mozda peta noc u kasarni, ja onako umoran od cimanja na koja nisam navikao, rada i umoran onako sednem i zapalim cigaru i pustim Talamasku onako da mi opusti i mozak i telo, nisam slusao muziku cak 4/5 dana, a muzika je bila nesto bez cega nisam mogao ziveti bukvalno.
- Dok sam ja zapalio cigaru (Lucky Strike) i dok sam povukao tih 10ak dima, oko mene se okupilo jedno 20ak ljudi, svi prilaze, pozdravljaju... Ja u cudu totalnom!
Svi moguci djaneri, likovi kojima je mozak sprzen od dsa (Spid) su se okupili oko mene i u narednih samo 10 minuta mi smo se osecali kao da se znamo vec gooodinama.
- Iako mi je bilo iskreno bas onako lepo dok se sve to desavalo, ipak vracajuci se u svoju sobu rekoh sebi, ovo nece izaci na dobro sa nekim mutnim osmehom.
I gle cuda, tako je i bilo...
Vec tokom sutrasnjeg dana, minimum 4, 5 likova je prislo i pitalo da li zelim "ovo ili ono"...!
- Ja u neverici, prokleti djavo nikad ne spava, uvek nas stavlja u iskusenja...!
Naravno, nista se odbiti ne sme, tako? Maaa daaaaj...
Iste te noci se vracam opet onako iscrpljen, i u mojoj sobi decko koji je iz Nisa, za koga nikad u svom zivotu ne bi pomislio da pije jebeni caj a kamoli kafu, ili da se uopste drogira, pozove i kao "okreni se ledjima ka mom ormaru" i pljas izvadi kamen heroina na moje oci...!
Doslo mi je da vristim, da izletim iz svoje koze, da skocim sa drugog sprata kasarne, da trcim i pobegnem iz kasarne!
- Pa gde sam ja dosao, da li je ovo jebena vojska ili skup prokletih dusa narkomanskih?
Totalna neverica u meni, prepustio sam se svemu sto je bilo oko mene tih 45 dana obuke, i to mi je na neki nacin i davalo kakvu takvu nadu, jer posle toga tek sledi 135 dana u drugoj kasarni gde cu se rastati od 99% ovih likova ovde, i to je bilo to, pomirio se sa tim.
Ne trebam ni da spominjem da sam se skoro vise navukao za tih 45 dana nego sto sam se "procistio", tuga!
- Prodjose i tih prokletih 45 dana, odlazim iz kasarne i onako srecan kazem sebi, to je to...
Moram da napomenem da sam za svo to vreme tamo, u prvih par dana zaista bio u fazonu da cu se skinuti i da ce mi vojska pomoci u tome, da cu konacno da pocnem sa nekim normalnijim zivotom, bio sam uveren jer poznavajuci sebe znao sam da mi je nesto trebalo, a to nesto se desilo, vojska... Mhm...
- Prekomanda je stigla, rastali smo se svi, odlazim daleko sa samo 10 ljudi od 600/700 iz te kasarne, niko od njih nije u mom svetu vise, juuupi!
Da dodam samo, da me niko ne shvati pogresno, ma koliko ja konacno u tih nekoliko nedelja prvih dolazio sebi i konacno neke stvari sebi priznao i pogledao istinu u oci, ma koliko meni bilo sve to mrsko i neverovatno da se toliko ljudi odjednom okupi i svako te casti iako ti to ne zelis, sve je to ipak meni kao narkomanu i te kako prijalo, da se ne lazemo.
- Kada smo stigli u drugu kasarnu (Bg okrug), sve opet isto, par dana miline, opet sam ja imao kod sebe nesto malo svega i svacega ali takodje opet i onaj osecaj da zelim konacno da krenem pravim putem.
- Te noci je u toj ooogromoj kasarni bilo nas 10 samo, nisam se ni raspitivao ali utripovah nesto da cemo ceo preostali vojni rok samo mi tu biti i to je to.
Budimo se ujutru i onako na smotri posle dorucka, stize hrpa autobusa, dolaze novi, neki novi ljudi...
- Da opet ne duzim previse vise oko cele price sa vojskom, desilo se isto sto i u prosloj kasarni, samo sto sam sada upao u krug Beogradjana koji su to onako, na veliko koristili svega i svacega!
Sve je to meni sa djanerske strane bilo ok, lepo da se ne lazemo, ali opet sa druge strane poceo je onaj pozitivan crv da koluta u mozgu i trazi neko resenje, iako to nikad pre mozda nije bio slucaj i bas mi je to non stop davalo nekakvu nadu.
- U tom periodu sam takodje poceo da zivim sa, danas mojom suprugom, te 2007 godine u Beogradu, ona je dosla da studira, ja se ubacio i malo po malo umesto da se vratim kuci i mozda odem negde preko ja ostanem da trunem u sivilu Beograda.
- Zavrsila se vojska Bog zna kako vec... Nekako uspem da se izvucem iz cele price, ostanem malo duze u Beogradu, drugi ljudi, drugi pristup, druga prica, ocistim se po prvi put u zivotu, sve full.
- Kazem svojoj devojci tada, supruzi danas jednog lepog dana, "idem do kladionice, da popijem kafu i malo sam sa sobom iskuliram"...
- Ulazim u kladionicu, sedam za sto i narucujem produzeni espreso sa mlekom, uzimam listu u ruke i gledam sta ima da se odigra.
Otvaraju se vrata i ulazi lik, onako, mrsav ali nista specijalno, seda za sank i narucuje casu vode, vidim da se poznaje sa devojkom koja radi tu.
- Bacim pogled na njega u jednom trenutku, a on onako polako upada u jebeni stond i pocinje da pada sa stolice, upadne u stond pa se vrati pa opet tako, ja gledam i u neverici onako dodje mi da pojedem onu solju a ne da popijem kafu sa sve listicima i listom, ne mogu da verujem u kakvo me iskusenje Bog stavlja, da li je moguce sta mi se dogadja...!?
Rovac je uradio svoje, prisao sam liku na keca, nije proslo 3 minuta, bilo smo na putu ka dileru prokletom!
- I tako, eto mene opet kucam na ista vrata, ali sam u onom retardiranom tripu "aj samo veceras", odlazim kuci, sve ok, miran jesam sam ali ljut na sebe straaaasno ali ipak miran.
Budim se ujutru, devojka odlazi na faks, skuvala mi je kafu, poljubila i otisla...
- Uzimam telefon da se javim roditeljima, i pogledam neki nepoznati broj, ko je sad ovo? Koga sam to zvao, ne mogu da se setim...
BOOM! Flash u glavi u sekundi, lik koga sam "upoznao" sinoc, nije imao telefon, pozvao je dilera sa mog telefona, broj je ostao...!?
- Ispijam onu kafu, adrenalin krece da me przi samo tako, pritisak bar 160 sa 110, otkucaji minimum 120 u minutu, krece ono znojenje proklete miske, temperatura tela se penje iz minuta u minut, gorim, zelim, ne zelim, zelim, ne zelim...
38,7 sekundi kasnije...
"E cao, juce je moj drugar zvao, ja bio sa njim pa reko ako mozemo da se vidimo?".
- Tako je pocelo da se dogadja nesto sto nisam ni sanjao da ce mi se desiti, nisam ni sanjao da se mogu navuci vise nego ikad pre.
Nije mi bas puno vremena trebalo da upoznam dosta "jake likove" i sve ostalo jer sam bio takav od "malih nogu", bas su me takvi likovi gotivili, divota jedna, milina...
3 godine patnje, bola, muke po Bgu...
Ne zelim i ne mogu da opisujem taj deo jer, kada bih poceo da opisujem sve to i ovako preogroman tekst i ispovest bi se pretvorio u knjigu.
- Dolazimo do 2010 godine, kraj godine, 4. Decembar secam se kao da je juce bio.
Nisam uzeo 36 sati, kriza je toliko jaka da se bukvalno bacam po stanu, grizem samog sebe, robe nema...
- Vraca se moja devojka, danas supruga sa faksa i ja je onako uplakan, utucen, sjeban 100% uhvatim za ruku i kazem...
"Ako se sada iz ovih stopa ne pokupimo i ne odemo odavde, ja cu umreti za par dana"!
Da objasnim sta se desavalo...
- Dovodio sam svoje telo do takvih granica da nisam jeo po nedelju dana, spavao bukvalno kad osetim da cu zaista da padnem, raznosio sam po gradu kao onaj poslednji smrad autom, nikad nisam prodao nikome ali sam zato raznosio ogromne kolicine svakog dana.
Jer kada "radite takav posao", uvek kod sebe imate dosta toga, nazalost!
- Doveo sam svoje telo do totalnog gasenja, mislim da sam tog dana bio na totalnoj zadnjoj granici i stanici zivota, ako je 100% umiranje, ja sam bio na jebenih prokletih 99,99%!
U zadnjih 2 meseca sam cak i padao u nesvest, Bog samo zna kako sam uspevao da se sam budim i trgnem, umijem, i milion drugih stvari a bez da mi je devojka tada bila tu, danas kada pogledam zahvalan sam Bogu da nije bila tu, jer ne bih voleo da prozivi i to, dosta se namucila sa mnom.
- I tako, onako u TOTALNOM raspadu sistema pocnemo da se pakujemo, imali smo brdo stvari a samo smo poneli nesto garderobe sto je moglo da stane u jedan ranac koji mi je sluzio za, "one stvari".
- Devojka uplasena za moje zdravlje, vice jebes stvari (2 kompa, gomile nekih novih stvari, patike, cipele i mnogo toga ostavljeno) ja u transu totalnom, ne mogu da disem, ne mogu da hodam, ona me bukvalno nosi do automobila, ja niti sam u stanju da vozim niti sam u stanju da govorim, totalni raspad sistema a u tim trenucima stize poruka na telefon -"pecivo je vruce"- sto u prevodu znaci "roba je stigla".
Dodatak:
Da se tog trenutka lik nije javio, ja bi krenuo svojoj kuci (150km voznje), ja sam uveren da bi se negde na auto putu desilo ono najcrnje, ali sam opet imao taj maaaali crv snage u sebi, tog trena ne toliko zbog sebe vec zbog devojke jer nije zasluzila da sve to vidi, ako vec trebam da odem (umrem), neka to bude bar u bolnici nekoj, daleko od njenih ociju...
Eto, toliko je to sve sjebano bilo te noci.
- Sto je u meni izazvalo jos vecu konfuziju i sve ostalo, sedamo i odlazimo do Jerkovica, uzimam samo onoliko koliko mi je potrebno i kazem liku koji je jedan od onih reeetkih dilera koji ima nesto ljudskosti u sebi.
- Posto me je video onako unezverenog, a pritom i devojka koja je ni kriva ni duzna dovedena do sloma zbog mog stanja, diler mi ponudi da ostanemo kod njega na par dana dok ne stanem na noge, jos mi ponudi da odemo do neke najblize lekarske ustanove kako bi me lekari prikljucili malo na sisteme jer, u tih nekih zadnjih 2 do 3 nedelje ja sam jeo mozda sve ukupno 3 maks 4 puta i to sve onako, ko pile neko, zalogaj jedan pa stanem pa drugi i to je to, zvoni telefon i ja odlazim.
- Ovo, ma koliko mozda nije vazno, kasnije kada je sve proslo, setim se tako nekih ljudi, naravno da je dobrih 99% njih bilo samo iz fazona "strictly business", decko iz Jerkovica je hteo da mi pomogne, onako, bas bas drugarski i bratski sto zaista slozicete se, retkost samo takva, sto se dilera tice.
- Iako je moja devojka sve to prihvatila zbog mene, dan/dva da se ostane pa da tek onda krenemo na put ka mojoj kuci, ja sam se i onako vec unezveren totalno poceo da cimam crtu po crtu da bih kroz tek nekih sat vremena dosao malo sebi i poceo razmisljati, ali to je kratko trajalo, ustao sam i krenuo da idem gde me je on zaustavio i kao, neces otici dok ne pojedes nesto i dok ne popijemo po kafu da se stabilizujes koliko toliko.
- Ali, ma koliko sve to lepo izgledalo, diler koji je hladan toliko da ce gledati da neko umire pored njega i necemu dati na ler i tome slicno (bio prisutan bar 10 puta), meni hoce da pomogne jer zna da ma koliko ja radio to sto radio postoji taj jedan deo u meni koji je dobar ili sta vec koji je svako postovao iz nekog razloga, i ma koliko on zaista zeleo da mi pomogne, a jeste zeleo, ponudio je i stan i pare i robu i sve ostalo na neodredjeno vreme kao i strucnu pomoc, ja sam znao da ako ostanem jos samo 1 dan, ok, sredicu se ja i stacu na noge kroz par dana, ali ce se sve ovo opet iznova nastaviti i opet cu doci u isti stadium.
A ako bih to dozvolio sebi to bi znacila samo i samo sigurna smrt ubrzo i nista drugo koliko sam JAKO bio navucen!
- Kada sam dosao sebi, zahvalio se i rekao mu da je sve to lepo, postujem i uvek cu postovati, retkost, zaista retkost...
U medjuvremenu ja poceo da razmisljam (tripujem u svoj toj konfuziji), sta ako me navlaci da ostanem pa me rokne zato sto zelim da izadjem iz cele te price, i ma koliko vam sve ovo delovalo kao necije proseravanje, ja samo pisem od tacke do tacke kako je bilo i sta je bilo u mom mozgu i mojim mislima.
To je Beograd, nikad nisi na svom, nikad stvarno ne znas sta ti ko misli + ja sam dosao sa strane, ok sve to, dobio sam brzo postovanje i upao u jake seme (nazalost po mene), ali opet... Razmisljam i rovac mi proradi (ali, naravno, daleko od toga je bilo, sve je bilo iskreno i ispalo je sve kako je trebalo, sve je to bio plod mog trenutnog stanja).
- Kada smo konacno krenuli ja mu se obratim, "meni treba samo jedna pomoc od tebe...
Upita on, koja?
Pronadji mi caure od maka, po mogucstvu odmah sad, veceras...?
Te 2010, kraj 2010 godine po onome sto sam ja znao, a verujte da sam znao mnogo toga, postojala su samo 2 lika u celom Beogradu koja su radili sa tim.
- Decko me je ispostovao, okrenuo broj, sredio sve, cak me i upitao da li ja zelim da on krene sa mnom ako ja nisam u stanju da vozim ili ako se ne osecam ok, da li zelim da mi pozove taksi...?
- Ja sam ustao, upitao ga da li sam mu nesto ostao duzan (iako jesam za dosta toga), odmahnuo je glavom i rekao da zaboravim na to, budi dobro, imas predivnu devojku pored sebe, sredi se, a ako ja mogu da pomognem ma gde god bio narednih dana, nedelja slobodno me pozovi na "sigurni broj".
- Zahvalio sam mu se, pruzio mi je ruku, u ruci je bila adresa i broj stana na Novom Beogradu gde se trebam uputiti, zagrlili se onako "prijateljski" i to je bilo to.
Opet moram da dodam da sam imao svakojaka iskustva sa dilerima, neki su bilo drski i time izrazavali tu neku svoju moc zbog toga sto su umisljeni "dileri", drugi su pak bili skroz ok, decko sa kojim sam ja imao kontakt se nije radio, ali je ovako, radio na veliko i samim tim je ipak uvek imao ciste misli pa je tako i sa mnom odreagovao kako jeste.
- Seo sam u auto, krenuo ka Novom Beogradu, odlazim do te i te adrese, zvonim dole, javlja se stariji lik po glasu cujem i kaze "upadaj".
Ja sad kad bi vam rekao ko je meni otvorio ta vrata na petom spratu te zgrade, verovatno bi mi se smejali, rekli da lazem, tripujem i sve ostalo...
Ali, naravno da necu, nema potrebe, (samo opisujem sve svoje dogodovstine u detaljima) samo cu reci da je to jedan od onako, poznatijih nasih glumaca, scena za pamcenje!
- Izvadi on 2 pune kese i kaze "placeno"...
Ja onako u totalnom transu, u neverici KOGA sam upravo video jbt ( :
Ko radi sa makom po Beogradu, jebeni glumac Srpskog pozorista, glumio covek u bar 100 filmova, ma ono, bas bas neverica...
- Uglavnom, sedamo u auto, vec je prosla ponoc i krecemo ka mojoj/nasoj kuci, konacno iza sebe ostavljam sve ruzno, da li je to znak da cu KONACNO da krenem zivot iz pocetka onako kako to zaista treba?
Ako i dalje sve ovo citate, skidam kapu, znaci da vam nesto znaci, ali prava prica i prava motivaciona prica sa svim ostalim sadrzajem tek sledi, zato bih vas zamolio da ostanete i dalje sa mnom i da ne prestajete sa citanjem.
- Za pune 3 godine samo sam jednom dosao kuci, te noci kada smo stigli bilo je oko 03:00 iza ponoci, moji su nas naravno cekali, srecni i utuceni u isto vreme, ali su to onako vesto pokrivali, znali su oni sve ali nisu zeleli da mi staju na zulj i sve uz osmeh koji znam da je bio na silu, roditelji su to i ucinice sve da vama kao njihovom detetu bude dobro, pa makar ta situacija bila i ovakva.
- Ja srecan kao malo kuce, dosao sam kuci, nema lepseg osecaja, jeste da sam totalno sjeban, iscrpljen i sve ostalo najgore ali iako sam na skali od 0 do 100, cak 99,99% bio sjeban, tih 00,01% su konacno posle toliko godina znacile nesto, i bile su cak i jace od svog tog trenutnog zla!
- Prvi put sam odspavao posle, pa... Malo je reci par meseci onako kako treba, prvi put sam se probudio onako kako treba, kafa sa roditeljima i buducom suprugom, lepa porodicna prica uz lepu i toplu porodicnu atmosferu, planovi se prave odmah tog dana, krecemo iz pocetka ali je bitno da smo konacno svi zajedno!
- Bio sam u kuci nekih 15ak dana, izlazio samo kada bih isao da primam sisteme, vitamine sam uzimao, poceo da pijem na silu po 4 litra vode, da koliko toliko pokusam da regenerisem svoje telo i um, koliko je to uopste moguce.
Caj od maka, ukoliko nekog interesuje moze da vas skine sa heroina, ja sam se uspesno skidao sa heroina uz pomoc tog caja i najvise uz pomoc Trodona.
Da opisem ukratko moju neku proceduru u skidanju uz pomoc caja od maka, mozda nekom zatreba... Ali, imajte na umu da sam ovo ja a Vi ste Vi, svaki organizam reaguje drugacije, nemojte nista na svoju ruku tek tako olako, ja jesam jer sam znao da mi svakako nece naskoditi ako ga ne uzlopotrebim kao i sve ostalo.
- Caj se kuva dosta dugo, mora da vri nekih 15/20 minuta, poklopite ga nekom tacnom ili tome slicno, a dok vri mora da se istisne sve ono iz caura kasnije. Ja sad iskreno ne znam da vam napisem koliko grama je tacno potrebno da se sve to sredi i spadne kako treba za 1 caj, ono sto sasvim sigurno znam jeste da se nikako ali NIKAKO ne treba zajebavati sa makom i jos jednom, nemojte ga zloupotrebiti.
- Prvi put kada sam uzeo, sacekao sam da kriza pocne i poceo polako da ga pijem, gutalj po gutalj, bilo je caja u toj prvoj turi koliko stane u jednu soljicu za kafu, mozda malo manje, mozda malo vise, ali ne bi trebali vise od jedne obicne case uzimati, bar po meni.
- Isto je bitno da ga ne pijete dok je vruc, vec ga stavite u frizider ili negde na hladno da odstoji dobrih 20/30 minuta i onda lagano, gutalj po gutalj.
- Preporucujem da ako vec zelite to da probate, molim vas da krenete sa manjim kolicinama, bukvalno uzmite jedan gutalj u krizi pa sacekajte nekih 30 minuta i vidite da li vam je potrebno jos ili ne, i jos jednom nemojte da ga zloupotrebite jer cete se navuci na caj od maka!
I nemojte da ocekujete da vas psiha nece cimati i terati da popijete sve odjednom ili da skuvate jos kako bi ste se odradili, ako to radite i ako vam je to cilj, ne vidim zaista razlog da se cimate sa makom.
Danas imamo hvala Bogu lek Buprenorfin koji resi sve, ali ako niste u mogucnosti a ne mozete da istrpite taj bol "na suvo", meni je pre Bupa pod #1 pomagao Trodon i #2 caj od maka.
- Uglavnom da ne duzim vise, ja sam jako dugo slusao o toj vrsti "skidanja", nisam zaista imao nikakvu predstavu sta me ceka i sve ostalo ali rezultat je bio zaista zapanjujuci, samo cu reci da sam ga pio nekih 10ak dana i da sam celu kesu i pola druge kese skoro bacio i zapalio posle toga jer mi nije trebalo.
Da ne duzim vise sa crnim pricama kako bi poceo konacno da vam predocavam da izlaz postoji, i da taj izlaz nema granice, samo cu jos par malih sitnica dodati sta se desavalo izmedju pocetka 2011 godine pa sve do negde sredine te iste godine.
- Kada sam dosao kuci, naravno, zatvorio se u kucu totalno, ta neka stara ekipa je konstantno pokusavala da dodje u dodir sa mnom, pa sam u samo mesec dana morao da izbrisem stari profil pa onda bukvalno od kreiranja novog, opet taj novi izbrisao za samo par dana jer nisam mogao da zivim od poruka likova kojih jednostavno vise nikada nisam zeleo da vidim.
- Ali, to je ne moguce i samim tim zatvaranje u svoju sobu nije resenje, pa sam tako poceo malo po malo da izlazim iz kuce kada sam malo stao na noge, poceo da se gojim lepo, povratio onu lepu boju lica koja govori da sam ok sama po sebi...
Odlucujem da sa suprugom svako vece pred spavanje, od 22:00 ili 23:00 prosetamo malo, jos uvek je bila zima, i mislio sam da je to najbolje vreme da se polako adaptiram na svoju staru okolinu, a samim tim i necu nailaziti na stare ekipe, bar to neko vreme.
- Ali kako to vec ide, djavo vreba uvek i u onim situacijama kad mislite da ste bezbedni niste!
Jedne noci, bas je onako hladno bilo, nailazi auto, izlaze 3 lika i jedna devojka, staju autom pored nas, i onako pocinju da se krste, ne mogu da veruje da me vide...
Kako si "brate moj", sta se radi, dugo te nema, ne javljas se, totalno smo se izgubili, jesi ziv, zdrav, sta ima novo i te klasicne price, gde sam ja onako iskusno pokusavao da na svaku njihovu rec i pitanje samo produzim kuci.
- Tu je bio moj najbolji bivsi "ortak", decko sa kim sam sve poceo, delili i lose i zlo, spavali zajedno, bilo kao braca malo je reci (svako od nas je nekada u odredjenom trenutku narkomanskog zivota imao nekog bas onako dooobrog ortaka).
Dolazi onako sa strane da moja devojka ne cuje i kaze, "ajde za stara dobra vremena da se malo iskuliramo, evo bas sad smo dosli iz grada sa seme"!
- I tu dolazimo opet do onih trenutaka kada dolazi do neverovatnih situacija, Vi ne zelite nista, vi ne da ne zelite ni da udjete u taj auto ma ne zelite da ih vidite vise u zivotu, ali neke emocije prorade u tim trenucima i covek jednostavno bez cimanja i lazi "padne"!
- Zaista neverovatno, tuzno, ma dok sad sve pisem suze mi po kooo zna koji put krecu, musko sam, postao sam i otac, uradio sam mnogo toga u narednih par godina lepog, ali i ja placem, i muskarci placu, bas sad imam takav neki naboj nekakvih cudnih emocija...
Uglavnom, sedamo u auto i odlazimo na nase staro mesto, pored vode, priroda, malo jedan onako uzvisen deo izvan grada pa deluje kao da ste na nekoj prelepoj planini.
- Zajebah se ja i ponovo sam poceo, jedan dan uzmem, pa se onda tri dana kajem, pa opet uzmem, pa se 2 dana kajem, pa se onda napijem tako jako i tako u krug...
To je 2011 godina, unazad dakle nekih 10ak godina, samo iz mog kraja je 4 lika overilo i 1 veoma mlada devojka, ne dugo zatim gine jos jedan iz kraja, ali ovoga puta bas taj decko iz auta, moj "brat"!
Posto sam resio da sve u detalje opisem (satima vec pisem) pa cu tako i ovo da napisem, kako se to desilo (klinci i pocetnici molim vas i preklinjem PAMET U GLAVU!)...
- Decko je imao sve u zivotu, otac jedan od direktora jedne poznate firme, majka stomatolog, u par godina je bukvalno obisao ceo svet, nema gde nije isao...
Mogao je da bira sve u zivotu, mogao je da bira gde zeli da zivi bukvalno, a izabrao je ono najgore!
Dve noci nije spavao pre tog kobnog jutra, pozvao je i mene na neku malu zurku gde sam ja to odbio, na zurci je uzeo dosta spida, pa je ujutru uzeo takodje dosta heroina, da bi negde oko 06:00 otisao do svoje devojke koja ga je molila da ostane i da odspava tih par sati jer je bio u vidno nekontrolisanom stanju, kada sam ustao negde oko 08:30 tog jutra video sam tacno 11 propustenih poziva od nje, i 4 poruke, ali... Bilo je kasno!
- On je, iz samo njemu poznatog razloga krenuo da se vozi u takvom stanju, zaspao ili zastondirao je u svom starom Porseu Karera B Turbo 3,600 kubika i 300 konja!
Udarac je bio nenormalno jak, udario je u autobus koji je kupio ljude sa sela, ljude koji su posli na posao, pa je samim tim i cudo da niko drugi nije povredjen osim nekih malih sitnih povredica, udarac je bio kako su oni naveli pri nekontrolisanoj brzini od 223km na cas, sto je po meni i dan danas kad se setim pa i tad malo nerealna prica, jeste isao brzo ali ne bas toliko, a utvrdili su da je toliko isao kada je udario u zadnji deo autobusa zato sto je kazaljka za kilometrazi tog trena stala na 233, sto moze biti iz vise razloga.
- U svakom slucaju, ja znam da nemam tu moc da nekom menjam zivot tek tako preko foruma, preko teksta nekog i preko moje licne ispovesti, ali posto znam da su nove generacije jooos ludje nego sto smo mi mozda bili, mozda ne bas toliko ali ih ima u vecem broju to je sigurno, MOLIM VAS pazite sta radite!
Svaka sekunda, ma jedna sekunda greske necije i to je to, zavrsili ste pricu!
- Zaobisao sam jednu vaznu pricu...
Bio cist nekih par meseci i resimo ja i supruga da je vreme da se pocne raditi na deci, vreme je...
Da li postoji jos neki samar posle svega sto sam proziveo, a dooosta toga nisam ni ubacio u celu pricu, sto moze biti jos gore od svega, koliko daleko necija patnja u zivotu moze da ide?
- Ukratko, (jer o ovome i da hocu i mogu zaista ne zelim da pisem previse) tuzna vest jednog dana stize, komplikacije, tamo 'vamo... Izgubili smo blizance...!
Ne bih, zaista ne bih mogao da detaljisem oko ovoga, znam da cete me shvatiti.
Sta posle ovoga? Kako dalje? Na koja vrata da pokucam? Gde da idem? Kome da se obratim? Kako da zivim? Da li uopste mogu da zivim posle ovoga?
- Pitanja i pitanja i pitanja... Nista osim upitnika u praznoj glavi, glavi koja je i bez toga vec imala dosta poteskoca (naravno, sve izazvano mojom krivicom i svestno), a tek mi je 24 ili 25 u tom trenutku...
Sledi period u kom sam se bas onako izolovao, telefon bacio u vodu a karticu progutao (bukvalno).
- Resio sam da napravim nesto, nisam znao sta, nisam znao kako, nisam imao predstavu gde i na koju stranu da krenem, nisam imao dinara u dzepu ali sam po prvi put imao zacrtan plan u glavi, plan je bio jednostavan, "uspeh", u cemu...?
Nisam znao, ali sam samo zeleo da uspem u necemu, mnooogo gadno i mnogo zajebano!
Da rezimiramo samo ovaj period . . .
- Kao sto vec napisah, mnogo toga nisam ubacio, to cu sve ostaviti za kraj kada se budem skroz posvetio svojoj prvoj knjizi i svom nekom prvom izdanju u tom smislu (ma koliko smesno delovalo, i to ce se desiti i dosta kockica je vec slozeno), mnogo toga nedostaje u ovoj prici kako bi se sve lepo kada se bude citalo, slozilo onako kako zaista treba, ali necete mi zameriti, svakako se nadam.
- Dakle, za tih nekih 10/12 godina, 1999/2011 desilo se pregrst svega i svacega, uglavnom je to bilo lose, recimo nekih 95%, a onih 5% dobrih stvari koji su mi se desavale su se na kraju sve do jedne redjale kao na traci i pretvarale se u lose.
Zato ponavljam po koooo zna koji put, tako sam ucio svoje ljude (kasnije objasnjavam na sta tacno mislim), tako sam ucio svakog coveka koji je kasnije dolazio u kontakt sa mnom putem interneta, sta tacno?
UCITE IZ MOJIH GRESAKA! VADITE SVE MOGUCE POUKE I PORUKE! NEKA VAM OVO BUDE LEKCIJA U PRAVOM SMISLU TE RECI! POGOTOVU AKO STE MLADJI, PREKLINJEM I KLECIM NA KOLENIMA, NE DROGA, NE ALKOHOL, NE SVIM POROCIMA! AKO IMATE PROBLEM ZNAJTE DA SE SVE RESI, ALI SAMO UKOLIKO ODMAH REAGUJETE I KAZETE NEKOM DA TAJ PROBLEM POSTOJI! AKO CUTITE, PROBLEM CE VAS POJESTI KAO STO JE NA DESETINE MOJIH STO BLIZIH, STO DALJIH DRUGOVA/DRUGARICA!
JOS JEDNOM UCITE IZ MOJIH GRESAKA! UCITE IZ SVACIJIH GRESAKA JER SU TE, BAS TE BESPLATNE LEKCIJE KOJE SU SVIMA PRI RUCI, NAJVAZNIJE I NAJBOLJE LEKCIJE KOJE CETE IKAD NAUCITI! LEKCIJE IZ PRVE RUKE!
Nastavak price dole...
Ova prica ima svoj cilj, a taj cilj je sledeci...
Da svako ko je u problemu zna da uvek, ma koliko tezak problem trenutno bio, ma koliko se cinilo da nema izlaza, uvek ga ima, sve od Vas zavisi i vase psihe.
Onako kako pozicionirate sebe u svojim problemima, onoliko koliko otvorite sebe i budete zeljni da resite svoje probleme, sami ili zajedno sa ljudima koji zele da Vam pomognu, tako i u tolikom ce i Vas problem biti resen.
Sledi prica iz mog zivota, moja iskrena ispovest koja bi u najkracoj verziji glasila, kako sam iz ogromnog problema, ogromnih razmera uspeo da ipak izadjem kao pobednik iz svega toga, godinama se borio, da bi opet nekako posustao (ne svojom ali i svojom krivicom, shvaticete vec u daljem tekstu), da bi OPET posle toga izasao na vrh kao pobednik, i iako nije kraj jer je ceo nas zivot jedna borba ja sebe a verujte mi da i drugi u meni vide pobednika.
Ja znam da je ovo previse za nekoga da procita, ali samo oni koji procitaju od pocetak do kraja i od tacke do tacke shvatice i poruku i izvucice pouku, tj, oni koji je zele videti, oni ce je videti...
O tome i mnogo toga jos, u tekstu koji sledi...
- Rodjen u malom gradu gde je zla bilo na svakom cosku, verujte mi ista situacija i dan danas, svaka generacija prolazi kroz istu tu neku socijalnu pricu, droga, droga i samo droga.
Posle mi neko kaze, ma drzava radi sve, vidi ona problem! Drzava ne radi bas sve, i nikako ne vidi tj vidi ali ne reaguje, ako moj otac i moja majka vide godinama unazad sta se desava matori onako, zar ta policija i sve ostale sluzbe zaista ne vide? Cisto sumnjam, no, kako je tako je.
- Moje neko odrastanje je bilo super, bio sam odlican djak, porodica je bila ona klasicna radnicka ali uvek je bilo sve sto sam pozeleo, kako su uspevali to samo roditelji znaju (cak sad iako su decenije prosle dok sve ovo pisem, tesko se osetim zbog roditelja i bola koji sam im svestno nanosio, oni to nisu zasluzili).
- Imao sam sestru koja je bila 2 godine starija od mene, ne mogu i nemam snage da ulazim u celu tu pricu (shvaticete me vec), umrla je u 9oj godini zivota.
Necu previse o ovome pa cu tako samo nastaviti...
To je bio, malo je reci taj neki prvi zivotni samar za mene, imao sam tek 7 godina ali svestan i te kako svega sto se desava.
- Dok sam polako odrastao iz godine u godinu sam se menjao, nekako na neki cudan nacin jer to nisam bio ja, i ma koliko pokusavao da objasnim tako neke stvari to nije moguce, oni koji su prosli kroz to razumece.
I tako dolazimo do 1999 godine, vreme bombardovanja, ja sam imao tek 13 ali vec sam vazio za nekog malog mangupa tj u prevodu idiota koji maltretira uglavnom maaalo starije likove?
- Oduvek sam voleo basket/kosarku i trenirao godinama mnogo toga, pa tako dok sam rastao postajao sam sve veci, krupniji, nikada nisam isao u teretanu ali sam imao to neko telo i tu neku tmurnu satro zajebanu facu od koje su se ljudi plasili iz nekog razloga, sto je meni kao i svakom klincu tog uzrasta i te kako prijalo iz nekog razloga.
Ali, dovoljno predstavljanja i uvoda u pricu, krenimo sa zivotnim problemima...
Sada kada ste mozda shvatili kakav sam lik bio i sve ostalo, da krenemo sa onom "pravom pricom".
- Te, 1999 godine sam prvi put tokom bombardovanja izvario 2, 3 dima marihuane i popio par piva.
Ne znam kako ovo da napisem i opisem a da ne ispadne pogresno, ali... Verovali vi meni ili ne, ja sam u tim trenucima, sa 13 godina, te veceri veeeoma dobro u svojoj glavi video ceo moj zivot narednih bukvalno 15 godina.
- Znam da mozda deluje nerealno i neistinito i nemoguce i sve ostalo ali je bilo tako, kako i zasto ne znam, ali kao da sam u toj noci vec sam sebi odlucio sudbinu i sta cu raditi.
- Bio sam previse radoznao, zeleo sam mnogo toga da vidim, da probam, da osetim i bol i patnju, i srecu i sve ostalo, greska...!
- Nije mi trebalo puno vremena da zanemarim skolu, da povucem svoju prvu crtu heroina i da odem na svoju prvu Psy/Psihodelicnu zurku.
I tako, nekako se uvek nalazio u starijoj ekipi koja je vec imala poduzi narkomanski staz, pa sam tako poceo "uciti" od njih, oni su postali moji mentori, ljudi kojima sam se divio...?
Neverovatno ali totalno realno i istinito!
- Secam se kao da je juce bilo kada sam popio svojih prvih 5 Trodona (50mg/Brazilci) i dok sve ovo pisem, cerkica koja ima 3 godine dolazi i tek tako me zagrli i podigne ruke i kaze "ovoliko te jojim"... Uh, ne verujem...
- Ali, to je zivot, sve ima svoje zasto i svoje zato... Samo treba izbalansirati sve!
Kada sam uzeo tih prvih 5 Trodona, secam se kao da se sve to upravo sada desava, dok smo pusili jedan od dzointa, bilo je nas 4 i otisli smo na jednu zgradu, krov zgrade i tu ostali do jutra, leto je bilo, pogled na grad kakav se samo pozeleti moze, i kazem onako totalno svestno, "ekipa, mi cemo voditi ovakav zivot godinama"... I... Bio sam u pravu...
Prvi mali zakljucak ove pocetne price jeste...
- Kada sebe dovedete do jednog takvog stadijuma u zivotu, totalno je ne bitno da li imate 10/30 ili 50 godina, procenat da cete zavrsiti na nekim opijatima je ogroman.
Stanje uma u tim trenucima, sve vase misli nisu zapravo vase, to niste Vi ali zapravo jeste!
Ali se ne mozete odupreti i izaci na neki pravi i realan nacin iz svog tog sivila, neki ljudi mogu, ja nisam mogao.
- Do svoje 16 godine ja sam vec uzivao takvo neko poverenje i postovanje kod ljudi koji su bili mnogo stariji od mene, da je to jednom klincu jako prijalo.
Ono sto trazite, to i dobijete...!
- Poceli su problemi da se redjaju kao na traci, tuce, prekidanje rodjendana svake nedelje i upadanje na silu gde vam niko nista ne bi smeo reci, opijanje, izivljavanje, zloupotreba lekova, trodona, heroina, marihuane, spida...
A problemi su se samo redjali, iz dana u dan, iz dana u dan.
- Sa 16 godina sam izbacen iz skole, sa dozivotnom zabranom skolovanja!
Ogroman udarac za moje roditelje, ogroman...
Ono sto je jako cudno u svemu tome jeste da ste vi zapravo svestni svega sto radite, veoma dobro znate sta i kako ali ipak uradite, pa sam se kasnije kada je problem i djavo vec uzeo i mene i moj mozak pod svoje redovno pitao, zasto? Sta je to toliko jako da natera coveka da uradi ono sto ne zeli? Mogu da razumem da je to jednom ili dva puta, ali da sebe sami dovedete do takvog stadijuma da zivite jedan takav zivot?
Nisam mogao da razumem...
Lazem, i te kako sam razumeo sve to...!
- Droga radi sve sto je potrebno, svako je od nas svestan svega, cinjenicno stanje, ali ipak, mlad sam ja i ko ce sad o tome razmisljati, bice vremena za to, tako...?
- Godine su prolazile i prolazile, postao sam okoreli ovisnik o heroinu, pa u nekim prekidima kada bi se doslo do vece kolicine Trodona presao na to, Spid i Eksere za zurke, i tako godinama...
Preskocicu par godina jer, nema razloga da vise pisem o onome sto se desavalo, ukratko, svaki problem koji sam na pocetku imao je postajao iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec sve veci i veci...
Dolazimo do 2007 godine kada odlazim u vojsku.
- Navucen sam kao pas, kako cu ja to da uradim, sta mi je ciniti...?
Odlucim da odem, da probam da se skinem, ponecu sa sobom koliko budem mogao da ponesem, pa... Videcemo sta ce biti.
- Prosao je tek jedan dan vojske, prvo vece u spavaoni, ne poznajete nikoga, u krizi ste, morate da uzmete da bi se iskulirali a neki likovi sa nekim oznakama (vodnici/kapetani itd) setaju non stop, ne daju mi da disem, kako cu ja ovo izdrzati...?
- Uzimam telefon i pocinjem da placem u prici sa svojim ocem, koji je znao da sam u problemu, samo je on znao za moj problem, tada mi je rekao "ako sada odustanes, ako se sada vratis kuci, znaj da nikada neces postati covek, uvek ces ostati i bices zapamcen kao picka!".
- Jedan od najtezih dana a jos teze noci koju sam ikad u zivotu imao, sredih se ja nekako i cele te noci, od 22:00 pa sve do 05:00/06:00 ja sam lezao i svakih par minuta odlazio do prozora da ispusim cigaru, ali sam po prvi put jos od sestrine smrti poceo da razmisljam, ali... Onako, sto bi se reklo svojom glavom, svojim mislima...
- Secam se da sam treceg dana osetio nesto sto do tada nikada nisam osetio, a to je neka adrenalinska pozitiva i onaj osecaj kao da vam sam Bog prica "ma bice sve ok" i tako celog tog dana, bas sam se osecao po prvi put onako, ispunjeno nekako, lepo.
Zbog svih obaveza koje sam imao u vojsci, po prvi put sam takodje osetio da se i te kako moze bez heroina, trodona i bez onog dzointa pred spavanje, mocan osecaj kazem sebi.
- Sa sobom sam imao nekih 6 grama heroina i samo kutiju trodona uz paklicu lakija koja je bila pola/pola, pola su zaista bile cigare a pola marihuana u njima.
Secam se da sam razmisljao da bacim sve to, i dolazio do iskusenja, dolazio do tog trenutka gde sam prelamao uvece da li da to uradim...
Sta mislite, da li sam bacio sve to...?
Pa, naravno da nisam, ono narkomansko u meni je proradilo kao i uvek i ma koliko ja zeleo da se iskreno i zaista otarasim svega, nisam to uradio.
Ali i pored toga imao sam dobar osecaj, osecaj da mi vojska moze pomoci, 6 meseci nije mali period, moze se dosta toga uraditi za tih 6 meseci, zar ne?
- Cetvrta ili mozda peta noc u kasarni, ja onako umoran od cimanja na koja nisam navikao, rada i umoran onako sednem i zapalim cigaru i pustim Talamasku onako da mi opusti i mozak i telo, nisam slusao muziku cak 4/5 dana, a muzika je bila nesto bez cega nisam mogao ziveti bukvalno.
- Dok sam ja zapalio cigaru (Lucky Strike) i dok sam povukao tih 10ak dima, oko mene se okupilo jedno 20ak ljudi, svi prilaze, pozdravljaju... Ja u cudu totalnom!
Svi moguci djaneri, likovi kojima je mozak sprzen od dsa (Spid) su se okupili oko mene i u narednih samo 10 minuta mi smo se osecali kao da se znamo vec gooodinama.
- Iako mi je bilo iskreno bas onako lepo dok se sve to desavalo, ipak vracajuci se u svoju sobu rekoh sebi, ovo nece izaci na dobro sa nekim mutnim osmehom.
I gle cuda, tako je i bilo...
Vec tokom sutrasnjeg dana, minimum 4, 5 likova je prislo i pitalo da li zelim "ovo ili ono"...!
- Ja u neverici, prokleti djavo nikad ne spava, uvek nas stavlja u iskusenja...!
Naravno, nista se odbiti ne sme, tako? Maaa daaaaj...
Iste te noci se vracam opet onako iscrpljen, i u mojoj sobi decko koji je iz Nisa, za koga nikad u svom zivotu ne bi pomislio da pije jebeni caj a kamoli kafu, ili da se uopste drogira, pozove i kao "okreni se ledjima ka mom ormaru" i pljas izvadi kamen heroina na moje oci...!
Doslo mi je da vristim, da izletim iz svoje koze, da skocim sa drugog sprata kasarne, da trcim i pobegnem iz kasarne!
- Pa gde sam ja dosao, da li je ovo jebena vojska ili skup prokletih dusa narkomanskih?
Totalna neverica u meni, prepustio sam se svemu sto je bilo oko mene tih 45 dana obuke, i to mi je na neki nacin i davalo kakvu takvu nadu, jer posle toga tek sledi 135 dana u drugoj kasarni gde cu se rastati od 99% ovih likova ovde, i to je bilo to, pomirio se sa tim.
Ne trebam ni da spominjem da sam se skoro vise navukao za tih 45 dana nego sto sam se "procistio", tuga!
- Prodjose i tih prokletih 45 dana, odlazim iz kasarne i onako srecan kazem sebi, to je to...
Moram da napomenem da sam za svo to vreme tamo, u prvih par dana zaista bio u fazonu da cu se skinuti i da ce mi vojska pomoci u tome, da cu konacno da pocnem sa nekim normalnijim zivotom, bio sam uveren jer poznavajuci sebe znao sam da mi je nesto trebalo, a to nesto se desilo, vojska... Mhm...
- Prekomanda je stigla, rastali smo se svi, odlazim daleko sa samo 10 ljudi od 600/700 iz te kasarne, niko od njih nije u mom svetu vise, juuupi!
Da dodam samo, da me niko ne shvati pogresno, ma koliko ja konacno u tih nekoliko nedelja prvih dolazio sebi i konacno neke stvari sebi priznao i pogledao istinu u oci, ma koliko meni bilo sve to mrsko i neverovatno da se toliko ljudi odjednom okupi i svako te casti iako ti to ne zelis, sve je to ipak meni kao narkomanu i te kako prijalo, da se ne lazemo.
- Kada smo stigli u drugu kasarnu (Bg okrug), sve opet isto, par dana miline, opet sam ja imao kod sebe nesto malo svega i svacega ali takodje opet i onaj osecaj da zelim konacno da krenem pravim putem.
- Te noci je u toj ooogromoj kasarni bilo nas 10 samo, nisam se ni raspitivao ali utripovah nesto da cemo ceo preostali vojni rok samo mi tu biti i to je to.
Budimo se ujutru i onako na smotri posle dorucka, stize hrpa autobusa, dolaze novi, neki novi ljudi...
- Da opet ne duzim previse vise oko cele price sa vojskom, desilo se isto sto i u prosloj kasarni, samo sto sam sada upao u krug Beogradjana koji su to onako, na veliko koristili svega i svacega!
Sve je to meni sa djanerske strane bilo ok, lepo da se ne lazemo, ali opet sa druge strane poceo je onaj pozitivan crv da koluta u mozgu i trazi neko resenje, iako to nikad pre mozda nije bio slucaj i bas mi je to non stop davalo nekakvu nadu.
- U tom periodu sam takodje poceo da zivim sa, danas mojom suprugom, te 2007 godine u Beogradu, ona je dosla da studira, ja se ubacio i malo po malo umesto da se vratim kuci i mozda odem negde preko ja ostanem da trunem u sivilu Beograda.
- Zavrsila se vojska Bog zna kako vec... Nekako uspem da se izvucem iz cele price, ostanem malo duze u Beogradu, drugi ljudi, drugi pristup, druga prica, ocistim se po prvi put u zivotu, sve full.
- Kazem svojoj devojci tada, supruzi danas jednog lepog dana, "idem do kladionice, da popijem kafu i malo sam sa sobom iskuliram"...
- Ulazim u kladionicu, sedam za sto i narucujem produzeni espreso sa mlekom, uzimam listu u ruke i gledam sta ima da se odigra.
Otvaraju se vrata i ulazi lik, onako, mrsav ali nista specijalno, seda za sank i narucuje casu vode, vidim da se poznaje sa devojkom koja radi tu.
- Bacim pogled na njega u jednom trenutku, a on onako polako upada u jebeni stond i pocinje da pada sa stolice, upadne u stond pa se vrati pa opet tako, ja gledam i u neverici onako dodje mi da pojedem onu solju a ne da popijem kafu sa sve listicima i listom, ne mogu da verujem u kakvo me iskusenje Bog stavlja, da li je moguce sta mi se dogadja...!?
Rovac je uradio svoje, prisao sam liku na keca, nije proslo 3 minuta, bilo smo na putu ka dileru prokletom!
- I tako, eto mene opet kucam na ista vrata, ali sam u onom retardiranom tripu "aj samo veceras", odlazim kuci, sve ok, miran jesam sam ali ljut na sebe straaaasno ali ipak miran.
Budim se ujutru, devojka odlazi na faks, skuvala mi je kafu, poljubila i otisla...
- Uzimam telefon da se javim roditeljima, i pogledam neki nepoznati broj, ko je sad ovo? Koga sam to zvao, ne mogu da se setim...
BOOM! Flash u glavi u sekundi, lik koga sam "upoznao" sinoc, nije imao telefon, pozvao je dilera sa mog telefona, broj je ostao...!?
- Ispijam onu kafu, adrenalin krece da me przi samo tako, pritisak bar 160 sa 110, otkucaji minimum 120 u minutu, krece ono znojenje proklete miske, temperatura tela se penje iz minuta u minut, gorim, zelim, ne zelim, zelim, ne zelim...
38,7 sekundi kasnije...
"E cao, juce je moj drugar zvao, ja bio sa njim pa reko ako mozemo da se vidimo?".
- Tako je pocelo da se dogadja nesto sto nisam ni sanjao da ce mi se desiti, nisam ni sanjao da se mogu navuci vise nego ikad pre.
Nije mi bas puno vremena trebalo da upoznam dosta "jake likove" i sve ostalo jer sam bio takav od "malih nogu", bas su me takvi likovi gotivili, divota jedna, milina...
3 godine patnje, bola, muke po Bgu...
Ne zelim i ne mogu da opisujem taj deo jer, kada bih poceo da opisujem sve to i ovako preogroman tekst i ispovest bi se pretvorio u knjigu.
- Dolazimo do 2010 godine, kraj godine, 4. Decembar secam se kao da je juce bio.
Nisam uzeo 36 sati, kriza je toliko jaka da se bukvalno bacam po stanu, grizem samog sebe, robe nema...
- Vraca se moja devojka, danas supruga sa faksa i ja je onako uplakan, utucen, sjeban 100% uhvatim za ruku i kazem...
"Ako se sada iz ovih stopa ne pokupimo i ne odemo odavde, ja cu umreti za par dana"!
Da objasnim sta se desavalo...
- Dovodio sam svoje telo do takvih granica da nisam jeo po nedelju dana, spavao bukvalno kad osetim da cu zaista da padnem, raznosio sam po gradu kao onaj poslednji smrad autom, nikad nisam prodao nikome ali sam zato raznosio ogromne kolicine svakog dana.
Jer kada "radite takav posao", uvek kod sebe imate dosta toga, nazalost!
- Doveo sam svoje telo do totalnog gasenja, mislim da sam tog dana bio na totalnoj zadnjoj granici i stanici zivota, ako je 100% umiranje, ja sam bio na jebenih prokletih 99,99%!
U zadnjih 2 meseca sam cak i padao u nesvest, Bog samo zna kako sam uspevao da se sam budim i trgnem, umijem, i milion drugih stvari a bez da mi je devojka tada bila tu, danas kada pogledam zahvalan sam Bogu da nije bila tu, jer ne bih voleo da prozivi i to, dosta se namucila sa mnom.
- I tako, onako u TOTALNOM raspadu sistema pocnemo da se pakujemo, imali smo brdo stvari a samo smo poneli nesto garderobe sto je moglo da stane u jedan ranac koji mi je sluzio za, "one stvari".
- Devojka uplasena za moje zdravlje, vice jebes stvari (2 kompa, gomile nekih novih stvari, patike, cipele i mnogo toga ostavljeno) ja u transu totalnom, ne mogu da disem, ne mogu da hodam, ona me bukvalno nosi do automobila, ja niti sam u stanju da vozim niti sam u stanju da govorim, totalni raspad sistema a u tim trenucima stize poruka na telefon -"pecivo je vruce"- sto u prevodu znaci "roba je stigla".
Dodatak:
Da se tog trenutka lik nije javio, ja bi krenuo svojoj kuci (150km voznje), ja sam uveren da bi se negde na auto putu desilo ono najcrnje, ali sam opet imao taj maaaali crv snage u sebi, tog trena ne toliko zbog sebe vec zbog devojke jer nije zasluzila da sve to vidi, ako vec trebam da odem (umrem), neka to bude bar u bolnici nekoj, daleko od njenih ociju...
Eto, toliko je to sve sjebano bilo te noci.
- Sto je u meni izazvalo jos vecu konfuziju i sve ostalo, sedamo i odlazimo do Jerkovica, uzimam samo onoliko koliko mi je potrebno i kazem liku koji je jedan od onih reeetkih dilera koji ima nesto ljudskosti u sebi.
- Posto me je video onako unezverenog, a pritom i devojka koja je ni kriva ni duzna dovedena do sloma zbog mog stanja, diler mi ponudi da ostanemo kod njega na par dana dok ne stanem na noge, jos mi ponudi da odemo do neke najblize lekarske ustanove kako bi me lekari prikljucili malo na sisteme jer, u tih nekih zadnjih 2 do 3 nedelje ja sam jeo mozda sve ukupno 3 maks 4 puta i to sve onako, ko pile neko, zalogaj jedan pa stanem pa drugi i to je to, zvoni telefon i ja odlazim.
- Ovo, ma koliko mozda nije vazno, kasnije kada je sve proslo, setim se tako nekih ljudi, naravno da je dobrih 99% njih bilo samo iz fazona "strictly business", decko iz Jerkovica je hteo da mi pomogne, onako, bas bas drugarski i bratski sto zaista slozicete se, retkost samo takva, sto se dilera tice.
- Iako je moja devojka sve to prihvatila zbog mene, dan/dva da se ostane pa da tek onda krenemo na put ka mojoj kuci, ja sam se i onako vec unezveren totalno poceo da cimam crtu po crtu da bih kroz tek nekih sat vremena dosao malo sebi i poceo razmisljati, ali to je kratko trajalo, ustao sam i krenuo da idem gde me je on zaustavio i kao, neces otici dok ne pojedes nesto i dok ne popijemo po kafu da se stabilizujes koliko toliko.
- Ali, ma koliko sve to lepo izgledalo, diler koji je hladan toliko da ce gledati da neko umire pored njega i necemu dati na ler i tome slicno (bio prisutan bar 10 puta), meni hoce da pomogne jer zna da ma koliko ja radio to sto radio postoji taj jedan deo u meni koji je dobar ili sta vec koji je svako postovao iz nekog razloga, i ma koliko on zaista zeleo da mi pomogne, a jeste zeleo, ponudio je i stan i pare i robu i sve ostalo na neodredjeno vreme kao i strucnu pomoc, ja sam znao da ako ostanem jos samo 1 dan, ok, sredicu se ja i stacu na noge kroz par dana, ali ce se sve ovo opet iznova nastaviti i opet cu doci u isti stadium.
A ako bih to dozvolio sebi to bi znacila samo i samo sigurna smrt ubrzo i nista drugo koliko sam JAKO bio navucen!
- Kada sam dosao sebi, zahvalio se i rekao mu da je sve to lepo, postujem i uvek cu postovati, retkost, zaista retkost...
U medjuvremenu ja poceo da razmisljam (tripujem u svoj toj konfuziji), sta ako me navlaci da ostanem pa me rokne zato sto zelim da izadjem iz cele te price, i ma koliko vam sve ovo delovalo kao necije proseravanje, ja samo pisem od tacke do tacke kako je bilo i sta je bilo u mom mozgu i mojim mislima.
To je Beograd, nikad nisi na svom, nikad stvarno ne znas sta ti ko misli + ja sam dosao sa strane, ok sve to, dobio sam brzo postovanje i upao u jake seme (nazalost po mene), ali opet... Razmisljam i rovac mi proradi (ali, naravno, daleko od toga je bilo, sve je bilo iskreno i ispalo je sve kako je trebalo, sve je to bio plod mog trenutnog stanja).
- Kada smo konacno krenuli ja mu se obratim, "meni treba samo jedna pomoc od tebe...
Upita on, koja?
Pronadji mi caure od maka, po mogucstvu odmah sad, veceras...?
Te 2010, kraj 2010 godine po onome sto sam ja znao, a verujte da sam znao mnogo toga, postojala su samo 2 lika u celom Beogradu koja su radili sa tim.
- Decko me je ispostovao, okrenuo broj, sredio sve, cak me i upitao da li ja zelim da on krene sa mnom ako ja nisam u stanju da vozim ili ako se ne osecam ok, da li zelim da mi pozove taksi...?
- Ja sam ustao, upitao ga da li sam mu nesto ostao duzan (iako jesam za dosta toga), odmahnuo je glavom i rekao da zaboravim na to, budi dobro, imas predivnu devojku pored sebe, sredi se, a ako ja mogu da pomognem ma gde god bio narednih dana, nedelja slobodno me pozovi na "sigurni broj".
- Zahvalio sam mu se, pruzio mi je ruku, u ruci je bila adresa i broj stana na Novom Beogradu gde se trebam uputiti, zagrlili se onako "prijateljski" i to je bilo to.
Opet moram da dodam da sam imao svakojaka iskustva sa dilerima, neki su bilo drski i time izrazavali tu neku svoju moc zbog toga sto su umisljeni "dileri", drugi su pak bili skroz ok, decko sa kojim sam ja imao kontakt se nije radio, ali je ovako, radio na veliko i samim tim je ipak uvek imao ciste misli pa je tako i sa mnom odreagovao kako jeste.
- Seo sam u auto, krenuo ka Novom Beogradu, odlazim do te i te adrese, zvonim dole, javlja se stariji lik po glasu cujem i kaze "upadaj".
Ja sad kad bi vam rekao ko je meni otvorio ta vrata na petom spratu te zgrade, verovatno bi mi se smejali, rekli da lazem, tripujem i sve ostalo...
Ali, naravno da necu, nema potrebe, (samo opisujem sve svoje dogodovstine u detaljima) samo cu reci da je to jedan od onako, poznatijih nasih glumaca, scena za pamcenje!
- Izvadi on 2 pune kese i kaze "placeno"...
Ja onako u totalnom transu, u neverici KOGA sam upravo video jbt ( :
Ko radi sa makom po Beogradu, jebeni glumac Srpskog pozorista, glumio covek u bar 100 filmova, ma ono, bas bas neverica...
- Uglavnom, sedamo u auto, vec je prosla ponoc i krecemo ka mojoj/nasoj kuci, konacno iza sebe ostavljam sve ruzno, da li je to znak da cu KONACNO da krenem zivot iz pocetka onako kako to zaista treba?
Ako i dalje sve ovo citate, skidam kapu, znaci da vam nesto znaci, ali prava prica i prava motivaciona prica sa svim ostalim sadrzajem tek sledi, zato bih vas zamolio da ostanete i dalje sa mnom i da ne prestajete sa citanjem.
- Za pune 3 godine samo sam jednom dosao kuci, te noci kada smo stigli bilo je oko 03:00 iza ponoci, moji su nas naravno cekali, srecni i utuceni u isto vreme, ali su to onako vesto pokrivali, znali su oni sve ali nisu zeleli da mi staju na zulj i sve uz osmeh koji znam da je bio na silu, roditelji su to i ucinice sve da vama kao njihovom detetu bude dobro, pa makar ta situacija bila i ovakva.
- Ja srecan kao malo kuce, dosao sam kuci, nema lepseg osecaja, jeste da sam totalno sjeban, iscrpljen i sve ostalo najgore ali iako sam na skali od 0 do 100, cak 99,99% bio sjeban, tih 00,01% su konacno posle toliko godina znacile nesto, i bile su cak i jace od svog tog trenutnog zla!
- Prvi put sam odspavao posle, pa... Malo je reci par meseci onako kako treba, prvi put sam se probudio onako kako treba, kafa sa roditeljima i buducom suprugom, lepa porodicna prica uz lepu i toplu porodicnu atmosferu, planovi se prave odmah tog dana, krecemo iz pocetka ali je bitno da smo konacno svi zajedno!
- Bio sam u kuci nekih 15ak dana, izlazio samo kada bih isao da primam sisteme, vitamine sam uzimao, poceo da pijem na silu po 4 litra vode, da koliko toliko pokusam da regenerisem svoje telo i um, koliko je to uopste moguce.
Caj od maka, ukoliko nekog interesuje moze da vas skine sa heroina, ja sam se uspesno skidao sa heroina uz pomoc tog caja i najvise uz pomoc Trodona.
Da opisem ukratko moju neku proceduru u skidanju uz pomoc caja od maka, mozda nekom zatreba... Ali, imajte na umu da sam ovo ja a Vi ste Vi, svaki organizam reaguje drugacije, nemojte nista na svoju ruku tek tako olako, ja jesam jer sam znao da mi svakako nece naskoditi ako ga ne uzlopotrebim kao i sve ostalo.
- Caj se kuva dosta dugo, mora da vri nekih 15/20 minuta, poklopite ga nekom tacnom ili tome slicno, a dok vri mora da se istisne sve ono iz caura kasnije. Ja sad iskreno ne znam da vam napisem koliko grama je tacno potrebno da se sve to sredi i spadne kako treba za 1 caj, ono sto sasvim sigurno znam jeste da se nikako ali NIKAKO ne treba zajebavati sa makom i jos jednom, nemojte ga zloupotrebiti.
- Prvi put kada sam uzeo, sacekao sam da kriza pocne i poceo polako da ga pijem, gutalj po gutalj, bilo je caja u toj prvoj turi koliko stane u jednu soljicu za kafu, mozda malo manje, mozda malo vise, ali ne bi trebali vise od jedne obicne case uzimati, bar po meni.
- Isto je bitno da ga ne pijete dok je vruc, vec ga stavite u frizider ili negde na hladno da odstoji dobrih 20/30 minuta i onda lagano, gutalj po gutalj.
- Preporucujem da ako vec zelite to da probate, molim vas da krenete sa manjim kolicinama, bukvalno uzmite jedan gutalj u krizi pa sacekajte nekih 30 minuta i vidite da li vam je potrebno jos ili ne, i jos jednom nemojte da ga zloupotrebite jer cete se navuci na caj od maka!
I nemojte da ocekujete da vas psiha nece cimati i terati da popijete sve odjednom ili da skuvate jos kako bi ste se odradili, ako to radite i ako vam je to cilj, ne vidim zaista razlog da se cimate sa makom.
Danas imamo hvala Bogu lek Buprenorfin koji resi sve, ali ako niste u mogucnosti a ne mozete da istrpite taj bol "na suvo", meni je pre Bupa pod #1 pomagao Trodon i #2 caj od maka.
- Uglavnom da ne duzim vise, ja sam jako dugo slusao o toj vrsti "skidanja", nisam zaista imao nikakvu predstavu sta me ceka i sve ostalo ali rezultat je bio zaista zapanjujuci, samo cu reci da sam ga pio nekih 10ak dana i da sam celu kesu i pola druge kese skoro bacio i zapalio posle toga jer mi nije trebalo.
Da ne duzim vise sa crnim pricama kako bi poceo konacno da vam predocavam da izlaz postoji, i da taj izlaz nema granice, samo cu jos par malih sitnica dodati sta se desavalo izmedju pocetka 2011 godine pa sve do negde sredine te iste godine.
- Kada sam dosao kuci, naravno, zatvorio se u kucu totalno, ta neka stara ekipa je konstantno pokusavala da dodje u dodir sa mnom, pa sam u samo mesec dana morao da izbrisem stari profil pa onda bukvalno od kreiranja novog, opet taj novi izbrisao za samo par dana jer nisam mogao da zivim od poruka likova kojih jednostavno vise nikada nisam zeleo da vidim.
- Ali, to je ne moguce i samim tim zatvaranje u svoju sobu nije resenje, pa sam tako poceo malo po malo da izlazim iz kuce kada sam malo stao na noge, poceo da se gojim lepo, povratio onu lepu boju lica koja govori da sam ok sama po sebi...
Odlucujem da sa suprugom svako vece pred spavanje, od 22:00 ili 23:00 prosetamo malo, jos uvek je bila zima, i mislio sam da je to najbolje vreme da se polako adaptiram na svoju staru okolinu, a samim tim i necu nailaziti na stare ekipe, bar to neko vreme.
- Ali kako to vec ide, djavo vreba uvek i u onim situacijama kad mislite da ste bezbedni niste!
Jedne noci, bas je onako hladno bilo, nailazi auto, izlaze 3 lika i jedna devojka, staju autom pored nas, i onako pocinju da se krste, ne mogu da veruje da me vide...
Kako si "brate moj", sta se radi, dugo te nema, ne javljas se, totalno smo se izgubili, jesi ziv, zdrav, sta ima novo i te klasicne price, gde sam ja onako iskusno pokusavao da na svaku njihovu rec i pitanje samo produzim kuci.
- Tu je bio moj najbolji bivsi "ortak", decko sa kim sam sve poceo, delili i lose i zlo, spavali zajedno, bilo kao braca malo je reci (svako od nas je nekada u odredjenom trenutku narkomanskog zivota imao nekog bas onako dooobrog ortaka).
Dolazi onako sa strane da moja devojka ne cuje i kaze, "ajde za stara dobra vremena da se malo iskuliramo, evo bas sad smo dosli iz grada sa seme"!
- I tu dolazimo opet do onih trenutaka kada dolazi do neverovatnih situacija, Vi ne zelite nista, vi ne da ne zelite ni da udjete u taj auto ma ne zelite da ih vidite vise u zivotu, ali neke emocije prorade u tim trenucima i covek jednostavno bez cimanja i lazi "padne"!
- Zaista neverovatno, tuzno, ma dok sad sve pisem suze mi po kooo zna koji put krecu, musko sam, postao sam i otac, uradio sam mnogo toga u narednih par godina lepog, ali i ja placem, i muskarci placu, bas sad imam takav neki naboj nekakvih cudnih emocija...
Uglavnom, sedamo u auto i odlazimo na nase staro mesto, pored vode, priroda, malo jedan onako uzvisen deo izvan grada pa deluje kao da ste na nekoj prelepoj planini.
- Zajebah se ja i ponovo sam poceo, jedan dan uzmem, pa se onda tri dana kajem, pa opet uzmem, pa se 2 dana kajem, pa se onda napijem tako jako i tako u krug...
To je 2011 godina, unazad dakle nekih 10ak godina, samo iz mog kraja je 4 lika overilo i 1 veoma mlada devojka, ne dugo zatim gine jos jedan iz kraja, ali ovoga puta bas taj decko iz auta, moj "brat"!
Posto sam resio da sve u detalje opisem (satima vec pisem) pa cu tako i ovo da napisem, kako se to desilo (klinci i pocetnici molim vas i preklinjem PAMET U GLAVU!)...
- Decko je imao sve u zivotu, otac jedan od direktora jedne poznate firme, majka stomatolog, u par godina je bukvalno obisao ceo svet, nema gde nije isao...
Mogao je da bira sve u zivotu, mogao je da bira gde zeli da zivi bukvalno, a izabrao je ono najgore!
Dve noci nije spavao pre tog kobnog jutra, pozvao je i mene na neku malu zurku gde sam ja to odbio, na zurci je uzeo dosta spida, pa je ujutru uzeo takodje dosta heroina, da bi negde oko 06:00 otisao do svoje devojke koja ga je molila da ostane i da odspava tih par sati jer je bio u vidno nekontrolisanom stanju, kada sam ustao negde oko 08:30 tog jutra video sam tacno 11 propustenih poziva od nje, i 4 poruke, ali... Bilo je kasno!
- On je, iz samo njemu poznatog razloga krenuo da se vozi u takvom stanju, zaspao ili zastondirao je u svom starom Porseu Karera B Turbo 3,600 kubika i 300 konja!
Udarac je bio nenormalno jak, udario je u autobus koji je kupio ljude sa sela, ljude koji su posli na posao, pa je samim tim i cudo da niko drugi nije povredjen osim nekih malih sitnih povredica, udarac je bio kako su oni naveli pri nekontrolisanoj brzini od 223km na cas, sto je po meni i dan danas kad se setim pa i tad malo nerealna prica, jeste isao brzo ali ne bas toliko, a utvrdili su da je toliko isao kada je udario u zadnji deo autobusa zato sto je kazaljka za kilometrazi tog trena stala na 233, sto moze biti iz vise razloga.
- U svakom slucaju, ja znam da nemam tu moc da nekom menjam zivot tek tako preko foruma, preko teksta nekog i preko moje licne ispovesti, ali posto znam da su nove generacije jooos ludje nego sto smo mi mozda bili, mozda ne bas toliko ali ih ima u vecem broju to je sigurno, MOLIM VAS pazite sta radite!
Svaka sekunda, ma jedna sekunda greske necije i to je to, zavrsili ste pricu!
- Zaobisao sam jednu vaznu pricu...
Bio cist nekih par meseci i resimo ja i supruga da je vreme da se pocne raditi na deci, vreme je...
Da li postoji jos neki samar posle svega sto sam proziveo, a dooosta toga nisam ni ubacio u celu pricu, sto moze biti jos gore od svega, koliko daleko necija patnja u zivotu moze da ide?
- Ukratko, (jer o ovome i da hocu i mogu zaista ne zelim da pisem previse) tuzna vest jednog dana stize, komplikacije, tamo 'vamo... Izgubili smo blizance...!
Ne bih, zaista ne bih mogao da detaljisem oko ovoga, znam da cete me shvatiti.
Sta posle ovoga? Kako dalje? Na koja vrata da pokucam? Gde da idem? Kome da se obratim? Kako da zivim? Da li uopste mogu da zivim posle ovoga?
- Pitanja i pitanja i pitanja... Nista osim upitnika u praznoj glavi, glavi koja je i bez toga vec imala dosta poteskoca (naravno, sve izazvano mojom krivicom i svestno), a tek mi je 24 ili 25 u tom trenutku...
Sledi period u kom sam se bas onako izolovao, telefon bacio u vodu a karticu progutao (bukvalno).
- Resio sam da napravim nesto, nisam znao sta, nisam znao kako, nisam imao predstavu gde i na koju stranu da krenem, nisam imao dinara u dzepu ali sam po prvi put imao zacrtan plan u glavi, plan je bio jednostavan, "uspeh", u cemu...?
Nisam znao, ali sam samo zeleo da uspem u necemu, mnooogo gadno i mnogo zajebano!
Da rezimiramo samo ovaj period . . .
- Kao sto vec napisah, mnogo toga nisam ubacio, to cu sve ostaviti za kraj kada se budem skroz posvetio svojoj prvoj knjizi i svom nekom prvom izdanju u tom smislu (ma koliko smesno delovalo, i to ce se desiti i dosta kockica je vec slozeno), mnogo toga nedostaje u ovoj prici kako bi se sve lepo kada se bude citalo, slozilo onako kako zaista treba, ali necete mi zameriti, svakako se nadam.
- Dakle, za tih nekih 10/12 godina, 1999/2011 desilo se pregrst svega i svacega, uglavnom je to bilo lose, recimo nekih 95%, a onih 5% dobrih stvari koji su mi se desavale su se na kraju sve do jedne redjale kao na traci i pretvarale se u lose.
Zato ponavljam po koooo zna koji put, tako sam ucio svoje ljude (kasnije objasnjavam na sta tacno mislim), tako sam ucio svakog coveka koji je kasnije dolazio u kontakt sa mnom putem interneta, sta tacno?
UCITE IZ MOJIH GRESAKA! VADITE SVE MOGUCE POUKE I PORUKE! NEKA VAM OVO BUDE LEKCIJA U PRAVOM SMISLU TE RECI! POGOTOVU AKO STE MLADJI, PREKLINJEM I KLECIM NA KOLENIMA, NE DROGA, NE ALKOHOL, NE SVIM POROCIMA! AKO IMATE PROBLEM ZNAJTE DA SE SVE RESI, ALI SAMO UKOLIKO ODMAH REAGUJETE I KAZETE NEKOM DA TAJ PROBLEM POSTOJI! AKO CUTITE, PROBLEM CE VAS POJESTI KAO STO JE NA DESETINE MOJIH STO BLIZIH, STO DALJIH DRUGOVA/DRUGARICA!
JOS JEDNOM UCITE IZ MOJIH GRESAKA! UCITE IZ SVACIJIH GRESAKA JER SU TE, BAS TE BESPLATNE LEKCIJE KOJE SU SVIMA PRI RUCI, NAJVAZNIJE I NAJBOLJE LEKCIJE KOJE CETE IKAD NAUCITI! LEKCIJE IZ PRVE RUKE!
Nastavak price dole...
