Forum za podršku u oporavku

Htela sam uz prve gutljaje čaja da napišem prva slova, ali džabe, čaj je previše vruć. Moraću malo da sačekam... A ne čekam li uvek? Novo jutro, novi dan. I ništa novo ne dočekam...
Potiljak me boli od kose zavezane u rep tokom celog dana. Dana koji sam provela vegetirajući kao biljka u krevetu. Jedem, odem do toaleta, pogledam se u ogledalo, pokušavam sebe da nađem u očima, pokušavam, godine prolaze pokušavajući ali ne uspevam. Ko sam ustvari ja?

Ja sam dete pokojnog alkoholičara i divne žene koja ne uspeva da se izbori sa mojim ludostima.
Ja sam osoba koja veoma lako zacrta ciljeve u glavi ali još lakše odustane kada treba krenuti na put ostvarivanja istih.
Ja sam grešna osoba koja je Boga pronašla ali se boji suočavanja s Njim.
Ja sam ona koja veruje da su prošli vekovi bolji i koja ne voli moderno vreme i sve "napredno" što nam ono donosi.
Ja sam ona koja želi da promeni ceo svet a ne uspevam da promenim sebe.
Ja sam ona kojoj život nije ni crn ni beo, nego konstantno siv.
Ja sam ona koja je uvek nasmejana a večito se bori sa unutrašnjom tugom.
Ja sam ta koja je tu za druge a za mene niko ne postoji.
Ja sam ona koja pokušava da pronađe ko je. Ko sam ja? Ja nisam JA.

Ja nisam ona mala devojčica koja se bojala očeve vike jer je dobila trojku iz matematike. Njegovih izbečenih očiju i zapenjenih usana dok urla kako to nisam ja. Ja imam pet iz matematike, to nisam ja. Ja nisam ona devojčica koja je počela da sluša rep, bežeći u svet nezadovoljstva i neprihvaćenih ljudi.. Ja sam slušala Pavarotija, to nisam ja. Ja nisam ona koju je otac udario u naletu besa pod uticajem alkohola. Policija tada nije bila u mom domu i ta što je davala izjavu nisam bila ja. Ja sam sa ocem imala dobar odnos, gledali smo zajedno sport i uživala sam u trenucima provedenim sa njim. Tako da ona mala sigurno nisam ja. Ja nisam počela da izlazim kako bih se uklopila u društvo, brže odrasla, nisam bila najglasnija od ranog jutra a kod kuće bila mirno i pristojno dete. Mirna i pristojna, takva sam ja. Moje prvo seksualno iskustvo nije bilo urađeno iz hira i želje da muškarce shvatim olako a emocije nepotrebno. Naprotiv, to je urađeno kada je vremenom došao tren i za takav stepen bliskosti sa voljenom osobom. Snishodljiva prema muškarcima i emotivno nedostupna? Ne, to nisam ja. Ja se nisam opijala i menjala momke, nisam izlazila i u alkoholu tražila izlaz iz svakodnevnog sivila, ne, ja sam sedela kod kuće i čitala Dostojevskog, to nisam bila ja. Ja nisam želela istinski osećaj povezanosti sa muškarcem, topli zagrljaj i ono prijatno ćutanje koje znači više od reči a dobijala fizičko zadovoljstvo, ma ne, toliko dvolična nisam ja. Ja nisam videla dobro u ljudima i verovala u njihov novi početak i novu borbu, ne, tako naivna nisam bila ja. Ja nisam imala planove za bolju mene, za bolje sutra, za ulaganje u bolju budućnost, planove koje nikada nisam realizovala, zaboga, pa toliko lenja nisam ja! Meni nisu godine prošle a da je iza njih ostalo samo praznih reči, loših (ne)dela i gorkog kajanja. Ja sam ostvarivala planove za bolju mene, to nisam ja. Ja nisam ona koja uznemireno čita crnu hroniku i boji se svoje vere u čovekoljublje, a koja ne plače na "srceparajuće" filmove zbog kojih plače većina, hej, većini pripadam i ja! Ja nisam ona što veruje u druge, podržava ih i gura napred kada je pomoć potrebna a kada sama pada na dno.. ma ne padam na dno ja. Ja nisam ona koja sve radi polovično, dovršiću ovo pisanje ja. Ja nisam ona koja oseća iznutra nemir i tugu, ona koja svrhu svog postojanja još nije našla, sasvim sam dobro ja.
Eto, čaj se sad ohladio. Ne prija mi ovako hladan, bolje da sam ga popila dok je bio vruć. Bolje da sam... Eh. Sve ovo nisam JA. Ja sam ona koja ne zna ko sam.

Dalje?

Dalje? Gde dalje? Kako? Kuda? Valjda ću vremenom shvatiti... (znam da se pitanje odnosilo na pisanje al' nadovezah se).
Danas se osećam bolje. Izašla sam napolje nakon nekoliko dana. Kiša i loše vreme mi nisu smetali. Volela bih da mogu s nekim da prošetam po kiši. Da nismo oni mrzovoljni ljudi kojima vreme utiče na raspoloženje i pokvari dan. Da ne sedimo po kafićima ili stanovima i da ne gledamo kroz prozor kako se život odvija tamo negde. Dalje od nas. Valjda je lakše život posmatrati sa strane nego ga živeti. Pričam kao da ja često šetam. Ni to ne umem. Gde god da idem, idem užurbano i kada sam u šetnji ljudi moraju da mi naglašavaju da usporim korak. Da ne žurim nigde, da se prepustim šetnji, besciljno.. A ja bih i tada da znam da idem negde. I da tamo stignem. I obično sam ja ta koja će iće na kafenisanja i pričati „E bilo bi super da idemo tamo/radimo to/angažujemo se tu itd. I tako to na rečima ostane. Reči ostanu da vise u vazduhu a ja ću ponovo otići na kafu.

Ono što godinama unazad čujem, bilo da savetujem druge u problemu, bilo da ja ispričam neki omanji problem, jeste „Blago tebi, tebi je glavni problem u životu kad ćeš da uzmeš novu knjigu ili cipele.“ Ja se usiljeno nasmejem i odgovorim „Da, da, tako je.“ Ne mogu da pričam o problemima pred drugima i to je tako otkad znam za sebe. Ne mogu, ne umem. NEĆU. Pokušala sam koji put ali delovalo mi je glupo. Nisam se nakon toga osećala bolje, kao da mi je splasnuo teret sa srca što sam to podelila sa nekim, već mi je delovalo bez poente, zamarati druge svojim problemima i time ništa ne rešiti. Kad sam imala raspravu sa jednom od nekadašnjih boljih drugarica ona mi je tad rekla „Problem je što si ti tu za sve nas a ko je tu za tebe? Moraš naučiti da se otvoriš ljudima.“ Razumeh ja njene reči i na tome ostade. Razumela sam ih. A vidim da to ljudima zna da zasmeta. Fazon „Kako ona tako, a ja moram da se mučim, evo ceo svet zna da je meni teško?“. To me ne dotiče toliko, što bi ti znao ko sam ja ustvari kad ni sama to još ne znam. Godinama (čoveče, godinama) planiram da odem kod psihologa. U glavi imam izrežirano šta bi mi bila prva rečenica, kako bih počela priču, samo još ostaje da odem. Čemu? Jednom sam zakazala razgovor i nisam otišla. Čemu? Biće mi mnogo bolje, je l'.. Ne znam ni što sam ovde počela da pišem. Valjda sam i sebe prepoznala u mnoštvu izmučenih duša koje se trude da idu napred. Trudim li se ja? A voli čovek da se oseća da pripada zajednici/grupi, pa to ti je...

Ne razumem,jesi li ti zavisnik ili si prosto tuzna?A boga I covekoljublje mozes odmah da bacis u smece,nes se od toga leba najesti.
Ipak,prica mi se dopada

Suovisnica. Ranije alkoholizam, sada narkomanija.
Eeh, da nisam verujuca ne bih daleko dogurala. Mada, ni ovako nisam nešto

Pa cim I dalje verujes znaci da ima snage u tebi.Ja sam dugo clean,ali ne verujem ni u sta.Suvise je apsurdno.Vecina ljudi,sto kaze Dostojevski'samo veruju da veruju,odnosno ne veruju da ne veruju'.
Sta da ti kazem?Drzi se,sve ce biti okej,bog te voli?
hhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhh

A Znaš šta jos kaže Dostojevski: " Potrebno je samo malo seme, majusno; neka ga poseje u dušu prostog čoveka i ono neće umreti, već će živeti u njegovoj duši celog života, tinjace u njemu usred mraka, usred smrada njegovih grehova, kao svetla tama, kao velika opomena."
Ja ti želim da još duuuugo čist i ostaneš

Napokon neko ko voli dobru literaturu Malo ljudi zna da je Fjodor Mijajlovic bio ateist,ali je voleo Ideju I poruku da ce Svima Sve na kraju biti oprosteno pod uslovom da oproste sami sebi.To sto si citirala su reci starca Ambrosija iz Optine pustinje(Zosima u Karamazovima) kojeg je F.M. cesto posecivao u pokusaju da nadje smisao.
Uf,poceo sam da smaram,aj pozz

Jes, to je taj deo Nešto nisam sigurna Aco, al mislim da je on počeo da veruje nakon boravka u zatvoru.. No, nebitno, o Dostojevskom se može polemisati do preksutra

Ja sam ovde da sebi olakšam dušu malo al nikako da počnem. Nisam baš sigurna kako da ispričam taj neki svoj život, ono što me tišti.. Uspomene su dosta izbledele, one najružnije sam se potrudila da potisnem a da dodam i to što sam stvorila iluzornu sliku kako se to sve meni nije izdešavalo i kako sam ja imala divno detinjstvo odrastajući uz divne roditelje i verujući u njihov skladan odnos.

Znam da sam pronašla pre koju godinu nekoliko papira kao delove iz dnevnika koji sam pisala nešto malo u osnovnoj školi (pažnja me nije držala), i da je tamo pisalo kako moj otac vredno radi, kako je on dobar čovek ali da bih volela da ne pije i ne viče na mene i mamu. Dok ovo pišem teško mi je da povežem da je to uopšte bila ista osoba, moj otac alkoholičar i moj otac najbolji tata na svetu jer sam takvu sliku ostavila sebi i prezentovala okolini, da kad npr. pričam sa drugaricama o porodičnim odnosima i kad pomenem ćaleta (jaaako retko pričam o njemu, i kod kuće ga nečesto pominjemo, samo u kontekstu „E kad smo tamo bili..“ i sl.) ja kažem kako sam imala najdivnijeg tatu na svetu. Apsurd je bio kad sam nedavno pričala sa najboljom drugaricom o njenom odnosu sa ocem (koji je isto alkoholičar) i ona mi nešto objašnjava i kaže „A dobro, ne možeš ti to sasvim razumeti, ti si imala normalnog ćaleta.“ Došlo mi je da se smejem na sav glas a umesto toga samo sam je bledno pogledala. Naravno, ništa nisam rekla i moj ćale je i dalje ostao najbolji ćale na svetu. O pokojnima sve najbolje, zar ne? I kad komentarišemo bračne odnose, ja kažem kako bih volela da imam skladan brak kao moji roditelji, kako su se oni istinski voleli, kako je moj ćale bio pravi primer odgovornog i sposobnog muškarca (i dok to izgovaram zaista verujem u to, dokle to ide...) a to što je dizao ruku na nas dve i pravio nam pakao od života do dana svoje smrti, to nikom ništa..

Što se tiče mog detinjstva i kako je to sve izgledalo, napisaću ono malo stvari kojih se sećam jer sam očigledno dosta dobra u blokiranju bolnih i ružnih uspomena..

Odrasla sam kao jedinica u, rekli bi ljudi, prosečnoj porodici.. Preselili smo se iz Hrvatske u Srbiju početkom ludih devedesetih godina. Sva rodbina je prešla u Srbiju što je dosta uticalo na moje da i mi to uradimo. Da ne pominjem otkaze zbog nacionalne pripadnosti, prekorne poglede komšija (u fazonu „Srbi se sklanjaju u atomsko sklonište zbog Srba“) i sl. Jednostavno, krenuli smo u neki bolji život. I dan danas, keva ne može da prežali odlazak, sa nostalgijom priča o Hrvatskoj i o tome kako je tamo život bio sređeniji, kako je bila slobodna i srećna. Jebiga. Kao maloj nije mi se dopadalo što sam jedinica ali moje želje za bratom ili sestrom nisu urodile plodom. Ono što mi se još manje dopadalo jeste što nemam svoju sobu i svoju privatnost (to pogotovo počinje da me izluđuje u tinejdžerskom periodu). Sa kevom sam imala dosta dobar odnos, dok kao žensko dete nisam imala toliko dodirnih tačaka sa ocem. Znam da smo se uvek prepirali oko gledanje tv programa - keva i ja smo htele da gledamo serije, a ćale fudbal ili neki drugi sport. Kao način zbližavanja shvatila sam da mogu da iskoristim upravo to pa sam tako počela sa ćaletom da pratim utakmice. To nas zaista i jeste zbližilo. I kada bismo tokom leta išli kod strica na selo, usput bih ispitivala u kojem se mestu nalazimo i koji su to saobraćajni znaci na putu. Sad mogu da zamislim koliko je to bilo iritantno ali tada mi se činilo da postojimo samo ćale i ja (keva uglavnom nije išla na ta putovanja). Roditelji su, tad mi se činilo, imali dobar brak, vikendom smo pravili roštilj, tata je pomagao i oko kućnih i obaveza, komunikacijom su sve rešavali... Sećam se da prisnost nikad nisu pokazivali preda mnom (poljupce, zagrljaje) i kada su bila novogodišnja čestitanja stalno sam ih terala da se poljube u usta, što su i činili na moje insistiranje, kroz smeh i onako nespretno, klinački.. Jednom prilikom, igrajući se sa kaputima i odelima iz ormana, u nekom očevom kaputu pronašla sam kondome. Bila sam dete, nisam znala šta je to, sekla sam ih makazama i razvlačila. On je rekao da je to dobio od nekog (tako nešto) i taj događaj nikad nije doveden u pitanje kao nešto alarmantno u njihovom odnosu. Godinama kasnije i to nakon njegove smrti (iako mi se taj događaj prevrtao često po glavi), upitah kevu da li je on varao, sa meni začuđujućom sigurnošću u glasu odgovorila je da nije. Ne bih ovo dalje komentarisala jer nisam ni sama načisto šta, kako..

Sećam se da sam bila ogorčena u osnovnoj školi, sve mi je smetalo, što ja nemam normalnu porodicu, što mi je otac takav kakav je, što keva to trpi i toleriše umesto da se razvede.. Bila sam ogorčena ali ništa nisam umela da uradim povodom toga. I nisam razumela zašto on pije. Što baš on od svih ljudi. Što baš moj tata.