uplašena početnica
Posted: Sun May 20, 2012 8:57 am
pismeno izražavanje mi uglavnom ide od ruke. ali sad i ne znam kako bih počela, znam samo da sam prvi put u životu lupila glavom o zid i izgubila se. ili sam još uvek u procesu gubljenja. u svakom slučaju, sjebana sam.
još sinoć mi ne bi palo na pamet da otvoreno priznam da zaista imam mnogo veći problem od obične griže savesti što lažem porodicu, prijatelje...zato što lažem sebe.
čitam ovde šta ste kuckali i vidim da mnogo ljudi ima problem sa heroinom. i mislim: "nikad ne bih mogla ni da pomislim da probam to sranje." međutim, setim se sebe u drugom srednje kada sam još uvek govorila kako nikad neću ni da dunem, a kamoli nešto drugo. setim se sebe pre samo godinu dana, kada još uvek nisam povukla ni tu prvu lajnu spida, a kamoli nešto drugo.
plaši me upravo to što se sve dešava vrtoglavo. postala sam alava. i evo noćas sam se prvi put zapitala dokle tako.
ali hajde da krenem od nekog početka.
kao što rekoh, u drugom srednje sam poduvala prvih nekoliko sprava. nakon pola godine počela da duvam kad god sam u mogućnosti, dakle skoro svaki dan. mada, sad kad razmislim, retko kad, skoro nikad, se nije dešavalo da zapravo odbijem džoint, ili sad kasnije, bilo šta drugo. tako da i taj početak sa umerenim duvkanjem ne mogu pripisati svom karakteru nego tome što jednostavno ranije nisam bila u prilici da je trava u blizini toliko često. vremenom je počela da mi smeta, baca u depresiju, bezvoljnost, sjebava mi memoriju. napravila sam pauzu od par meseci i osećala se odlično. dok mi jedne večeri nije došlo da se ponovo naduvam, i od tada, jovo-nanovo.
da skratim priču, sada imam 22 godine. i kao što rekoh, do pre godinu dana nisam radila ništa osim vutre.
i ne pišem ovo zbog problema sa vutrom, ona je u celoj priči postala sporedna i apsolutno nebitna.
počelo je sa spidom. jedna lajna, posle par meseci druga lajna, ništa strašno, fino mi bilo, mogu da se kontrolišem, što da ne, pa koliko ljudi znam koji su vukli ds pa prestali kao od šale. i onda dođe kraj jeseni, početak zime. u društvu droge koliko hoćeš. ajde probam mdma u kristalu, to je nešto neverovatno i treba probati. i jeste mi bilo neverovatno. narednih par meseci raspadanje od spida. oni maratoni od po nekoliko dana. pa rehabilitacija kod kuće, pa opet. pa ispitni rok, pa i tu malo spida, pa da proslavim položene ispite, opet malo spida. pa se raspadnem od pada imuniteta, nedelju dana ne ustanem iz kreveta, pa da proslavim ozdravljenje, opet malo spida. i depresije posle spida, naravno. u međuvremenu i ekstazi kad se nađe, i mjau-mjau (to je neko novo govno, prvih pola sata najdivnije euforije na svetu, a posle isto kao spid).
i tu sam već bila unezverena, izgubljena, ubijala me je griža savesti, moji misle da sam na studijama, a meni studije samo paravan iza koga je šmrkanje, duvanje i alkoholisanje.
i tako sa manjim ili većim pauzama. zavisi od toga koliko dugo traju depresije. čim prođu, ja se izdrogiram ponovo i sve ispočetka.
međutim, tek dolazim do najvećeg problema, ili možda i nije najveći, a više ni sama ne znam.
halucinogen. pre dva meseca sam pojela prvu porciju pečurki. i od tada, više ni ne znam koliko toga, a upadne tu i koji lsd. minimum jednom nedeljno ja haluciniram.
i vidim da počinje da mi se menja način mišljenja, i plašim se toga. vidim da sam depresivna, i plašim se toga. plašim se i stvari koje sam radila nadrogirana (razne kombinacije amfetamina, mdme i halucinogena, šta mi daš, uzeću) i za koje ne znam da li sam stvarno želela, a sve će biti da nisam. počela sam da verujem u to da je ono što osetim na drogama stvarno, te sam tako izneverila neke jako bliske ljude, i činila jako ružne stvari.
šta me je navelo da ovo napišem?
juče sam dobila neki novac.
i, naravno počela da razmišljam šta da uradim s njim.
kao, lsd i pečurke neću jer sam preterala i plašim se još jednog lošeg tripa. bliže se ispiti a ja ionako nemam koncentraciju i usrala sam se jer moram da ih položim (a nije kao da radim nešto po tom pitanju), pa bi gram ili dva spida bilo baš super. ali i ekseri su tako fini, možda ih čak i najviše volim, pa i to dolazi u obzir. pa i neka garderoba pada na pamet, ali već sad znam da od garderobe neće biti ništa i znam na šta će pare da odu.
a plašim se toga, i pitam se dokle, i pitam se šta da radim.
problem je što ne mogu da se odvojim od ljudi koje volim a koji uzimaju drogu, a mislim da nisam karakter da provodim vreme sa njima a odbijam gudru kad je izvade na sto...ili na ogledalo...ili na lavabo klonje u nekom raspalom trenserskom klubu.
još sinoć mi ne bi palo na pamet da otvoreno priznam da zaista imam mnogo veći problem od obične griže savesti što lažem porodicu, prijatelje...zato što lažem sebe.
čitam ovde šta ste kuckali i vidim da mnogo ljudi ima problem sa heroinom. i mislim: "nikad ne bih mogla ni da pomislim da probam to sranje." međutim, setim se sebe u drugom srednje kada sam još uvek govorila kako nikad neću ni da dunem, a kamoli nešto drugo. setim se sebe pre samo godinu dana, kada još uvek nisam povukla ni tu prvu lajnu spida, a kamoli nešto drugo.
plaši me upravo to što se sve dešava vrtoglavo. postala sam alava. i evo noćas sam se prvi put zapitala dokle tako.
ali hajde da krenem od nekog početka.
kao što rekoh, u drugom srednje sam poduvala prvih nekoliko sprava. nakon pola godine počela da duvam kad god sam u mogućnosti, dakle skoro svaki dan. mada, sad kad razmislim, retko kad, skoro nikad, se nije dešavalo da zapravo odbijem džoint, ili sad kasnije, bilo šta drugo. tako da i taj početak sa umerenim duvkanjem ne mogu pripisati svom karakteru nego tome što jednostavno ranije nisam bila u prilici da je trava u blizini toliko često. vremenom je počela da mi smeta, baca u depresiju, bezvoljnost, sjebava mi memoriju. napravila sam pauzu od par meseci i osećala se odlično. dok mi jedne večeri nije došlo da se ponovo naduvam, i od tada, jovo-nanovo.
da skratim priču, sada imam 22 godine. i kao što rekoh, do pre godinu dana nisam radila ništa osim vutre.
i ne pišem ovo zbog problema sa vutrom, ona je u celoj priči postala sporedna i apsolutno nebitna.
počelo je sa spidom. jedna lajna, posle par meseci druga lajna, ništa strašno, fino mi bilo, mogu da se kontrolišem, što da ne, pa koliko ljudi znam koji su vukli ds pa prestali kao od šale. i onda dođe kraj jeseni, početak zime. u društvu droge koliko hoćeš. ajde probam mdma u kristalu, to je nešto neverovatno i treba probati. i jeste mi bilo neverovatno. narednih par meseci raspadanje od spida. oni maratoni od po nekoliko dana. pa rehabilitacija kod kuće, pa opet. pa ispitni rok, pa i tu malo spida, pa da proslavim položene ispite, opet malo spida. pa se raspadnem od pada imuniteta, nedelju dana ne ustanem iz kreveta, pa da proslavim ozdravljenje, opet malo spida. i depresije posle spida, naravno. u međuvremenu i ekstazi kad se nađe, i mjau-mjau (to je neko novo govno, prvih pola sata najdivnije euforije na svetu, a posle isto kao spid).
i tu sam već bila unezverena, izgubljena, ubijala me je griža savesti, moji misle da sam na studijama, a meni studije samo paravan iza koga je šmrkanje, duvanje i alkoholisanje.
i tako sa manjim ili većim pauzama. zavisi od toga koliko dugo traju depresije. čim prođu, ja se izdrogiram ponovo i sve ispočetka.
međutim, tek dolazim do najvećeg problema, ili možda i nije najveći, a više ni sama ne znam.
halucinogen. pre dva meseca sam pojela prvu porciju pečurki. i od tada, više ni ne znam koliko toga, a upadne tu i koji lsd. minimum jednom nedeljno ja haluciniram.
i vidim da počinje da mi se menja način mišljenja, i plašim se toga. vidim da sam depresivna, i plašim se toga. plašim se i stvari koje sam radila nadrogirana (razne kombinacije amfetamina, mdme i halucinogena, šta mi daš, uzeću) i za koje ne znam da li sam stvarno želela, a sve će biti da nisam. počela sam da verujem u to da je ono što osetim na drogama stvarno, te sam tako izneverila neke jako bliske ljude, i činila jako ružne stvari.
šta me je navelo da ovo napišem?
juče sam dobila neki novac.
i, naravno počela da razmišljam šta da uradim s njim.
kao, lsd i pečurke neću jer sam preterala i plašim se još jednog lošeg tripa. bliže se ispiti a ja ionako nemam koncentraciju i usrala sam se jer moram da ih položim (a nije kao da radim nešto po tom pitanju), pa bi gram ili dva spida bilo baš super. ali i ekseri su tako fini, možda ih čak i najviše volim, pa i to dolazi u obzir. pa i neka garderoba pada na pamet, ali već sad znam da od garderobe neće biti ništa i znam na šta će pare da odu.
a plašim se toga, i pitam se dokle, i pitam se šta da radim.
problem je što ne mogu da se odvojim od ljudi koje volim a koji uzimaju drogu, a mislim da nisam karakter da provodim vreme sa njima a odbijam gudru kad je izvade na sto...ili na ogledalo...ili na lavabo klonje u nekom raspalom trenserskom klubu.
.