Forum za podršku u oporavku

Pozdrav svima,
2005. sam pisao na starom forumu, mada mnogo vise citao jer me tada sestra mnogo mucila...zapravo citavu porodicu je mucilo to sto je bila, prosto receno, navucena na heroin.
Znao sam dosta o tom problemu ali ovaj forum, pogotovu Vladina ispovjest iz Miklosiceve ulice pomogla mi je da dokucim srz problema.
Da predjem na stvar...
Sestra je krenula ko zna kako u pricu sa Heroinom...pretpostavljam uz tadasnjeg momka za kog sam znao da je u tom fazonu.
Prekinuli su vezu a ona je usla u brak sa likom koji se bukvalno raspadao od konumiranja heroina.
Naravno da sam pokusao svoje konzervativne roditelje, materijalno jako imucne, da odvratim od ideje da dozvole taj brak. Naravno, oni jos tada nisu mi vjerovali da im je kcerka narkomanka...cak su uzvracali konstatacijom da sam ja taj koji konzumira drogu jer slusam onu "tuc-tuc" muziku...
Meni je vec tada u glavi upalila se lampica kojaje rekla da nece ova prica na dobro izaci...vec tada sam imao zelju da odbacim porodicu od sebe...
Ipak taj brak nije opstao...naime otac ih je jednom zatekao u totalnom raspadu (mada su oni za mene uvijek bili u toj fazi raspada)...nije mi bilo jasno kako tek nakon tri mjeseca braka tek provaljuje da je tu neka supstanca u pitanju.
Dovodi ih do coska...sestra priznaje 2 godine heroinskog staza, ali on ne...
Spakovao je mladozenju i vratio ga roditeljima u ravnici odakle je i dosao.

Prisao sam ocu ljutito i pitao zasto me nije poslusao na vrijeme...on je samo konstatovao(slagao me) kako su samo konzumirali marihuanu...
Sestra je tada pocela sa ljecenjem. Ljecenje se svelo na to da su je izolovali dok nije nastupila prva kriza...
Otac je licno trazio kontakt dilera i kupio dop da ne bi slusao to cviljenje koje ga je dovodilo do ludila.
Ubrzo se nastavilo ljecenje uz "pomoc" strucnjaka iz neke privatne klinike...metodom blokatora.
Nakon 3 sedmice izjavljuju kako je sestra izlijecena.
Ja sve gledam i vjerovati ne mogu da ne vide manipulatora malog zenskog kako se igra sa vlastitim roditeljima.

Ubrzo upoznaje tipa za koga sam znao da je sitan diler-dzanki iz susjedne varos...
Kada je decko ugledao dzakuzi u kucu male manipulatorke, sve mu je jasno bilo sta treba da cini...
Napumpao je malu i usao na velika vrata...
Stigao je i drugi brak kom sam se odupirao svim silama...ali dzaba, mene niko fermao nije ni 2%.
Uredno sam cak dobio poziv od majke da dodjem na svadbu.
Vidjevsi da je sve otislo bestraga, odlucim se pozabaviti odlaskom negdje...ali kuda?
Tu sam imao sve...i previse. Kako sad krenuti od nule?
Nisam otisao...rijesio sam prepustiti se bijesu i pocela je otvorena borba izmedju mene i NJIH.
Sluzio sam se i necasnim stvarima samo da bih odjebao te parazite iz naseg legla.
Nista nije vrijedilo...decko je znao svoj posao, imao je cilj i ostvarivao ga je lagano...
Otac im j ekupio nov stan, kupio kola, otvorio mu firmu u krugu porodicne kuce...
Vjerovati nisam mogao dokle je sve to otislo.

Na kraju dosao je dan kada sam tog majmuna isprovocirao do te mjere da je budala uzela pistolj i sa daljine od 5 metara ispucao 6 metaka u mom pravcu.
Da, ostao sam ziv...kako? Ne znam.

A sad nastavak price koji me kostao bolesti koju mnogi ljekari nisu mogli dijagnosticirati.

Bosna je cudna zemlja, pogotovo sudstvo u Republici Srpskoj.
Decko je osudjen na 6 mjeseci zatvora, 2 godine uslovno. Da skratim, platio je 160km sudskih troskova.
Branio ga je advokat mog rodjenog oca.

Od te godine bivam opsjednut osvetom...oca sam cak i pljunuo...
Ucinio sam dosta blesavih stvari samo da bi im napakostio, ispadao samo budala.

Nakon godinu dana osjetim kako sam skrenuo, kako me psiha ne sluzi kao ranije...i stomak mi zakazao...nekakve heliko bakterije i cudesa sam lijecio...u dva navrata sam pasao u nekakve kome, anemija i sl.
Da bi nakon toga krvni pritisak skocio na neku vrijednost abnormalno visoku, koja me drzala gotovo godinu dana pa i jace.
Vise se nisam bavio njima...trazio sam spas da ne odem u kurac krasni.
Naravno, provincija me proglasila ludakom jer sam se izolovao...zapravo, depresija me uzela pod svoje...svaki odlazak iz sobe je bio kao nocna mora...saveznik jedini mi je postala noc.

Sve je to trajalo dok niej ateista ukleti, tj. ja igrom slucaja na jednom internet chat-u upoznao osobu koja me saslusala i mjesecima trpila...mucila me time sto me ubjedjivala da krenem putem pravoslavlja...da oprostim svima.
Naravno, tvrdoglavi bosanac oprostio nije ali sam rijesio odgurati sve, i porodicu i prijatelje.
Ubrzo smo se i uzivo upoznali...jos pamtim te dane, ona je dosla iz jedne lijepe evropske zemlje, lijepa, zgodna, pametna...najmanje sto joj je trebalo u zivotu jesam bio ja u tom stanju u kom me je zatekla...znojao sam se nekontrolisano na bilo kakav jaci emotivni nadrazaj, gubio ravnotezu...snage nisam imao da sastavim jedan dan kako treba...morao sam lezati svakih toliko da mi se bar malo povrati snaga.

Ta me osoba bukvalno uzela pod svoje...slusao sam je...vjerovao sam joj, ne znam zasto...ali vjerovao sam joj.
Poceo sam sa poklonickim putovanjima po manastirima...nista mi jasno nije bilo ali isao sam. Trudio sam se.
Bacio sam telefon sa preko 400 imena.
Izolovao se jos vise i citao crkvenu literaturu. Svake nedelje na liturgiju. Krenuo od nule...
Svakim danom ulazeci u tu pricu, osjecao sam boljitak, osjecao sam kako je to to i kako me pritisak stalni u glavi popusta...prosli su mjeseci, sada i godine...
Imam sina sa tom zenom, zivimo i radimo u super sredjenoj zemlji pod alpama(ona me dovela), igram rekreativno kosarku u jednom klubu, vozim bicikl, prosle sam godine cak i na more isao sa bajsom sa jos jednim ludakom...

Kako god, nemam kontakta sa svojima niti starim drustvom...jednostavno sam ih odgurao iz svojih misli, naravno ne u potpunosti ali vrijeme mi pomaze da budu sve dalji...a oni samo mogu nagadjati gdje se nalazim. Do mene na svu srecu ne dopiru vijesti o njima.

Eto, smatram da ova moja prica moze posluziti za primjer onima kojima droga razara porodicu a ne mogu pomoci zaceljenju iste.

Gomilu stvari sam mogao jos opisati, tj. napisati...ali eto, mislim da sam ipak najkrace moguce opisao jednu cudnu situaciju.
Ko ima jos pitanja, neka pita.

Na zalost, ja sam primetila ovde da kad ljudi vide dugacke postove oni ih ni ne citaju, ili citaju na preskok. Strasno, toliko o nasoj pismenosti.

prvi deo price je u meni izazvao bujicu osecanja, potpuno sam empatisala sa tobom. Doduse osim onog dela o nekakvoj osveti, jer ja icno smatram da osveta nikad nikom dobro nije donela. Ali to je samo moj stav. Nebitno.

To sto si kasnije rekao da si sreo tu predivnu zenu me je iskfreno obradovalo-bas to ti je bilo potrebno. Medjutim to sa manastirima....ocigledno ti je pomoglo a ja podrzavam sve sto pomaze i sto cini da se osecamo bolje kao ljudi. Nisi pomenuo da li obilazis manastire "onako", zbog nje, jer te sve to smiruje i opusta ili si postao religiozan?
Znas, mislim da je u tvom slucaju bilo potrebno nesto, bilo sta da te izbaci iz te zatrovane sredine. U ovom slucaju je to ispao manastir, ali hocu da kazem, moglo je to biti i nesto drugo. Nemoj pripisivati carobne moci bilo kom mestu Sve je u nama samima.


Sa druge strane, opet, tvojoj sestri uopste nije lako. Verovatno je sve to sad jako daleko iza tebe jer si imao srece da stvoris nov i zdrav zivot, ali da li si ikad pokusao da posmatras stvari iz njenog ugla? Da li si pokusao da se informises o bolesti zavisnosti? Umesto da ih odbacis zato sto nisu slusali tvoje ideje i savete, jel ti palo na pamet da je devojka (mislim na sestru) tesko obolela i da joj treba pruziti pomoc, ali nimalo naslnu i agresivnu?!

Odgovori mi na ovo:da li bi odbacio clana porodice koji je doziveo saobracajnu nesrecu pri kojoj su mu amputirali desnu ruku?

Hvala unapred!C

Mi se mozemo «muciti« zajedno do jedne tacke postojanja,to jeste ,do jednog nivoa svijesti.
Amputirana noga ,nije isto sto i amputirana svijest.
Prema tome,nakon toka «mucenja« svako od nas ima svoj nacin samoodbrane u ime svojega vlastitoga zivota,svojega vlastitog samopostovanja u minimumu,vlastitog bitka,osnovnog egzistencijalnog postojanja.Za mene su svi izbori prihvatljivi u ime spasavanja vlastitog zbrinjavanja sebe samoga.

Zoey wrote: Odgovori mi na ovo:da li bi odbacio clana porodice koji je doziveo saobracajnu nesrecu pri kojoj su mu amputirali desnu ruku?

Hvala unapred!C

Pozdrav Zoey

Naravno da ne bih odbacio clana porodice pa taman ne imao i sva 4 ekstremiteta i ne znam jos kakve fizicke nedostatke.

Licno smatram da covjek kome nedostaje ruka ili noga ne moze se porediti sa onim kome nedostaje zdrava dusa, tj. sa ovisnikom o heroin.
Ispravite me ukoliko smatrate da grijesim.

Zoey wrote:. Nisi pomenuo da li obilazis manastire "onako", zbog nje, jer te sve to smiruje i opusta ili si postao religiozan?
Znas, mislim da je u tvom slucaju bilo potrebno nesto, bilo sta da te izbaci iz te zatrovane sredine. U ovom slucaju je to ispao manastir, ali hocu da kazem, moglo je to biti i nesto drugo. Nemoj pripisivati carobne moci bilo kom mestu Sve je u nama samima.

Postati religiozan preko noci je za mene gotovo nemoguce.
Citao sam i citam o pravoslavlju, slusao snimljena predavanja u mp3 formatu starih mudraca...mnoge njihove mudrosti su i te kako korisne za svakodnevnicu. Ima tu i onaj istorisjki dio koji govori kad je koji svetac bla bla ali to me nije nesto pretjerano zanimalo. Zanimalo me iskljucivo da upijem sve ono sto me moze uciniti boljim karakterom, boljim covjekom uopste. Smirenje je tu jako bitna stavka i sav taj trud koji ulazes kroz pravoslavne rituale dovodi te do istog.
Dakle, moguce da postoji jos bezbroj nacina da dodjes do tih istih ciljeva ali eto, igrom prilika odabrao sam pravoslavni.

ne bih se ovde fokusirao na prvoslavlje iako kao pravoslavnom srbinu meni je najbliže
više bih se osvrnuo na uticaj narkomana na porodicu
iz mojih saznanja i iskustva uvek jedan roditelj ne može da shvati šta se dešava i nalazi opravdanje za narkomana
drugi roditelj ako nema snagu da se suprostavi i bori onda prihvata i pati ali tiho da nekažem umire
ovde je klasični slučaj gde strada prvo brat a tako bi bilo i da je sestra u pitanju
sećam se da sam kao suovisnik prvo morao isključiti uticaj na drugo dvoje dece pa onda spasavati sebe pa tek onda sina
žena je bila ta koja nije shvatala pa nisam se trudio da gubim energiju na ubeđivanje sa njom ali sam imao snage da je eliminišem da pravi manje štete a da nam se brak ne raspadne
i ja sam potražio pomoć
prvo razgovor u jednoj komuni pa odlazak na pokloničko putovanje u manastir Ostrog
prvo mi je pomoglo da shvatim problem a drugo da nađem mir i da imam snage za borbu
kombinujući štap i šargarepu i iskustva sa ovog forum i foruma nikad heroin ja sam uspio da prekinem jedan put moga deteta u ambis
danas s moje strane sedi zvezda sa istoka a pravo gledam plod ljubavi zvezde sa istoka i moga sina
ona kucka na drugom lap topu sa dalekim rođacima a on ljubi ga deda spava snom pravednika
sin se sada pita šta tinejdžeri ima da traže u tri sata noću na ulici i pričamo otvoreno o nekim prošlim vremenima
prema tome ne postavljajte pitanja da li je momak u pravu kad je odbacio porodicu jer on nije imao šanse u borbi sa okruženjem koje je imao
njegov spas ja bih rekao od boga je žena koja ga je odvela od porodice
može nek da se ne slaže sa ovim ali ovo je moja istina
da nisam mogao da se borim protiv droge žene i sina uzeo bih drugo dvoje dece i odvojio ih i spasavao i sebe i njih
jer samo dva puta postoje za suovisnike
ili da se odvoje od bolesnog ili da se bore
svaka borba ima svoje granice i treba znati kad si izgubio pa kad se vojske povlače zašto onda je sramotno povući se slabije naoružanom vojniku
a droga je dobro naoružan neprijatelj

Dragi cibukarda i jano,

Sve vas razumem, tj.empatisem sa vama jer nikada nisam bila u poziciji suovisnika. (odmah da se ogradim-ja nisam dovela u pitanje zasto i da li je odbacio porodicu-moi su najvisi intelektualci i nisu pipnuli alkohol i drogu pa sam ja njih odbacila, odbacivanje je u jednom momentu nesto sto dolazi kao na zalost JEDINI nacin, da ne kazem resenje)

Meni iz njegovog prvog posta nije samo jasno da li je on uhvatio nju za ruku i odvukao u bolnicu, da li je ucinio bas sve sto se moze uciniti, a ima nacina da joj se pomone. Ako jeste i nije urodilo plodom, zbogom, okay, slazem se.

Volela bih da vi, suovisnici malo vise pisete o tim svojim granicama, sta je za vas bila ona zadnja granica itd, jer mnogi nakomani su odbaceni od svojih porodica, mnogi su odbaceni samo zato sto iamju Hiv ili Aids, a mnoi narkomani imaju i Hepatitis i zavisnost i sve to zajedno nije lako podnositi.
Htela sam reci, posto volontiram na Hivu i Aidsu znam koliko su ti ljudi diskriminisani u drustvu, pa sestra sa saltera nece knjizicu u ruke da im da, vec baca dalje od sebe da ovaj mucenik uzme sam , eto na Hivu i Aidsu i pomazem tim ljudima, VIDIM koliko su diskriminisani, pa sam samo htela da napravim paralelu-i za onog za koga se sazna u porodici ili okruzenju da je narkoman, on pod obavezno biva diskriminisan, pa i ODBACEN.

Ja ne mogu i necu kritikovati suovisnike sto su tako postupili, mozda bih i ja, ali sam uvek za to da se to shvati kao bolest,isto kao dijabetes, amputirana ruka noga itd, nebitno.....a ne kao-on je zaludan pa se zajebava. Samo zelim da se ta stigma skine i da suovisnici pokusaju sve sto mogu da pomognu.
Ja sam na psihijatriji vidjala sirote majke koje su dosle iz ko zna koje selendre, oskudno odevene, hladno im je, jadne su i propale, ali drze onog mucenika, pacenika za ruku-narkomana i ne mrda zena odatle dok ih ne primi.
Svesna sam ja i toga da ako zavisnik nece sam sebi da pomogne nece mu ni Bog pomoci, ali eto, kazem, ja sam za to da se proba uciniti sve, i milom i silom PA TEK ONDA odbaciti.


Ja, licno imam problem (postoji ema) sa suovisnikom koji meni ne pomaze, a ja sad krecem na lecenje. Imam problem da shvatim i razumem sta on to oseca nakon svih mojih god.drogiranja, osim naravno, razocarenja, besa, ljutnje, i cega sve ne........zato ovaj odeljak postoji ZA VAS. Pisite nam kako se nosite ili kako ste se nosili sa vasim, sad vec izlecenim zavisnicima.

Hvala unapred!

P.S.Put_istine: drago mi je sto si, pa i kroz pravoslavlje i veru dosao do toga da sada svima nama pises da se osecas smireno. Nakon svega onoga, zasluzio si.
A mozda....samo mozda kada dovoljno emocionalno, duhovno i mentalno ojacas i uspes pomoi zabludeloj ovcici mozda bas pravoslavljem, razmisli o tome.
Sto se zene tice, njoj svaka cast, covek lepo kaze da te izvukla iz toga i to ti najbolje znas a tako izgleda i super sto si je nasao.

Sve najbole i pisite!

Narkomanija i dijabetes nisu isto. Ti si sama uzela gudru i spucala u sebe. Dijabeticar nije svojom voljom to postao.

osvrnuo bih se na ovo i milom i silom pomoći
ja to zovem politika štapa i šargarepe
na neki način silom treba pokušati dovesti do početka lečenja
kad jedanput narkoman krene da se leči po mom skromnom sudu i iskustvu i saznanjima dođe do reciditiva jednput ili više puta ali većina nastavi sa lečenjem mislim na one koji su u nekoj se zajednici lečili
ne želim da reklamiram ali u bosni i hercegovini su mi lečeni narkomani hvalili komunu kod aleksandrovca a isti program je i u viktoriji samo što je ona otvorena posle saznanja tih narkomana
a ne treba da se čudiš što ljudi beže od hepatitisa i sl
pa i lečeni narkomani svoje najmilije čuvaju od dodir čaše ili bilo čega ako sumnjaju da imaju hepatitis ili sl
ovo sam gledao svojim očima
a granice svi sami sebi postavljamo i moja je bila jako visoka i zato je i uspeh bio ranije

saša-ex wrote:Narkomanija i dijabetes nisu isto. Ti si sama uzela gudru i spucala u sebe. Dijabeticar nije svojom voljom to postao.

Pa nemoj da si bukvalista! Ili si ti jedan od onih koji narkomaniju ne smatraju bolescu, vec hirom?

Lepo pitam