Zato sam ja ovde. E pa, do prosle sedmice ja sam mislila da vodim sasvim noramaln zivot. Sve pogresne obrasce u ponasanju pripisivala sam teskom karakteru. Nuspešne veze, osecaj manje vrednosti, strah od srece, opsesevno kompluzivni poremecaj...ma sve je to bio rezultat mog karaktera. Onda sam sasvim slucajno krenula da po internetu proucavam alkoholizam (otac mnogo pije) i naisla na razne teme o odrasloj deci alkoholicara. Tu sam se nasla skoru u svim tockama koja opisuju oderaslu decu. Pocela sam da kapiram da ipak nije kriv moj karakter.
Otac je alkoholicar otkad znam za sebe. Odrastala sam u konstatnim svadjama i strahu. Mislim da su vise manji svi muskarci u njegovoj porodici alkoholicari, tako da je to genetski. Kad pricam s njegovom porodicom o tome, nekako imam dojam kao da smatraju da je to normalno. Cujem odgovore tipa: to sam i ja trpila. I to je to. Ako su oni trpili moram i ja, tako ispada. S tim ne mogu da se slozim, tako da nisam sklona cestim posjetima. Neznam sto se majka nije nikad od njega razvela, imala je potpunu podrsku mene i mog brata. Nismo financijski ovisni o njemu nutu smo ikad bili. Svi smo zdravi ljudi sposobni za rad i veci dio godine zaposleni. Lečenje ne dolazi u obzir (mada mislim da ce biti primoran ici na lecenje ako dobije jos jednu prijavu za nasilje u obitelji ili voznju u pijanom stanju.nisam sigurna, ali mislim da se na sudu tako nesto odlucilo). Covjek je savrsen kad je trezan, dobricina velika, mnogo toga nam je omogucio kad je trezan. ali nam je isto mnogo toga i uzeo kad je pijan. Nekad sam mogla da odvojim te dve stvari, sad vise ne mogu. Pocela sam iskljucivo da ga promatram kao alkoholicara.
Sta mene muci?? Po nekim kriterijima sam relativno uspešna. Radim od svoje 18. godine, zavrsavam faks, jako lepo sam odgojena bez obzira na sve. Ma nekako mi se cini da spolja izgleda kao da vodim normalan zivot. Ali ne vodim. Ibas u zadnje vreme sam totalno na dnu. Ne veseli me nista, sve moji uspesi u skoli i izvan nje su dosli jednostavno iz razloga sto sam se zatvarala u knjigu kako bi pobegla od problema. Sve uspesno sto sam uradila u zivotu bilo je rezultat bega. A ne zelim vise da bezim, zelim stvarno da uradim nesto zato jer ja to mogu, jer sam ja nadarena za to, jer zelim. Uvek sam mislila ako budem bila dobra u necemu moji ce se roditelji ponositi samnom. I nravno, pnose se. Mjka uvek kaze: kakav si zivot imala, odlicna si ispala
ali to me nekad moglo veseliti, sad me ne veseli. Mozda jer sam sad relativno odrasla (24.god) pa sam nekako i sazrela, i nije mi ni malo pravo radi toga. Sad tek vidim koliko sam ostecena, koliko imam demona u sebi. Ne zelim da utehu trazim u drogama (mada mi je x puta palo na pamet kako bi lepo bilo da mi jedini problem u zivotu bude kako naci sledecu dozu-znam da to narkomanima nije jedini problem u zivotu, da se netko ne uvredi-ali lakomislenost mevodila u tom pravcu). Htela bi da mi netko da savet kako da pobegnem od demnoa, kako da postanem covek, a ne odraslo dete alkoholicara??Neznam dal ce ko uoste razmetni ovaj pos, znam da je sve naopsako napisano. Ako netko razme, volela bi da pomogne. Naopak oje jer nikad nisam s nikim a da nije podorica pricala o tome, cak skoro nitko ni nezna da mi otac pije.
izvinite na gnjavazi.
)