Miklosiceva 9 - Prica Vlade M. (sa starog foruma)
Moderator: sanela
nastavak
Probudio sam se prije nego sto je svanulo, naravno, ne znajuci ni priblizno koliko bi moglo biti sati i koliko treba jos da cekam sestru da nas pozove na ispunjavanje dnevnih obaveza. Inace, list na kojem se nalazio spisak dnevnih obaveza pacijenata u klinici se na neki volseban nacin ponovo stvorio na vratima sobe. To me je motivisalo da ustanem iz kreveta, pritom pazeci da ne poremetim san svom cimeru, i strgnem papir sa vrata po drugi put. Prvo sto mi je palo na pamet da uradim sa tom grudvom papira u svojoj ruci je da je pojedem ali... bio sam dovoljno budan da provalim da moj zeludac ne bi mogao da svari jebene obaveze isto kao sto ih moj mozak nije mogao. Zato odlucih da papir bacim sa terase sto je moguce dalje, po mogucnosti u onu misticnu autoelektricarsku radnju preko puta klinike, da je metalna neman koja je povremeno ispustala onako divljacke krikove, prozdere... I tako, izadjoh na terasu ponovo go do pasa i u donjem dijelu pidzame sa medvjedicima. Bila je prijatna, prilicno svjeza noc za beogradske prilike. Da u Palama pokusate u kasnoj noci izaci na terasu onako oskudno obuceni kao sto sam ja tada bio, budite sigurni da bi vam se za samo nekoliko minuta stvorile ledenice na spravi, bilo da je ljeto ili zima. Na Palama je klima surova, prava planinska. Pale... Odjednom poceh da razmisljam o tom malenom gradicu u kojem sam stracio najbolje godine svog zivota. Lijepo planinsko mjesto; mjesto u kojem se divno mozete odmoriti i osvjeziti za sedmicu ili dvije godisnjeg odmora. Ali moj boravak tamo se prilicno oduzio : izasli smo iz Sarajeva na Pale na vikend, dok se situacija u gradu malo ne sredi, sa kesama u rukama, a ostali deset i kusur godina. Jebes ga... A ja se tamo nisam odmarao, to nikako u posljednjih nekoliko godina. Ljudi se danas zale na izuzetno brz ritam zivota, ali se to je obicna zajebancija u odnosu na zivot aktivnog narkomana. Probudis se ujutro bez prebijene pare u dzepu, osjecas kako hladnoca pocinje da te probija i znoj osjecas, bol u nogama i ledjima i nervozu osjecas i izlijeces iz kuce poput metka. Juris, jurisas gradom kao sumanut u potrazi za jebenih 30 maraka za polutku dopa, nemajuci pojma koga vise da prevaris za tu lovu, koga da izradis, a ujedno i premotavajuci u glavi film iz prethodnih nekoliko dana da bi se sjetio koga treba da izbjegavas, koga si to vec odradio za repa. I kad vec jednom na neki nevjerovatan nacin stvoris te pare, onda pocinje drugi juris - potraga za jebenom semom.. I ganjas dilera. Pa onda pribor za heroin.. Pa mjesto na kojem bi se uradio... Pa mjesto na kojem bi gluvario tako uradjen... Za to vrijeme vec padne noc, a ti to jedva i primijetis. Vratis se kuci i provedes noc u heroinskom bunilu, nekom stanju prijatnog polusna ... A zatim dolazi novo jutro i nova bitka pocinje. Na Palama, mjestu kao stvorenom za bijeg iz gradske guzve i buke u sumski mir.
- Kakav jebeni mir... – promrmljah i bacih zguzvani komad papira. Nisam prebacio ni ogradu klinike...
Vratih se sa terase u krevet, sjedoh na njega, previse sjeban da bih mogao spavati, previse zastrasen ravnodusnoscu zidova i ravnomjernim disanjem Ivana u susjednom krevetu. Trebao mi je neko u tom trenutku, valjda neko jebeno rame za plakanje... Rus je vjerovatno bio na intezivi i kuglica sala – Tanja i sestra Aco je bio na raspolaganju ali... Sta su oni mogli da razumiju ? Sta su jebeno mogli ? Sta ? Garant bi mi dali jos dvije bijele tablete za spavanje i pozelili mi laku noc... Necu kod njih, pomislih. Cvrsto odlucih...
Vec desetak minuta kasnije, bio sam kod Aca, zauzeo najjadniji moguci stav i izvukao najzalosnije tonove iz svog grla, pa mu zickao par flormica. Dobio sam jedan. Otisao sam u WC, tamo ga smrvio flasicom sampona na klozetskoj solji i inhalirao... Zatim se vratio u krevet, legao i zaspao... Probudio sam se sa kristalno jasnom idejom u glavi – Ja moram napustiti jebenu bolnicu. Sad. Odmah. Hocu da izadjem, da budem normalan, da radim obicne stvari... Necu drogu ! Necu da se drogiram !
To sam pokusao objasniti Neni na grupnoj psihoterapiji tog prijepodneva :
- Doktorice, ja yelim da izadjem iz klinike na par dana. Moze kuci, moze i ovdje, u Beograd. Samo da izadjem. Nije neka jebena nostalgija i to...
- Sta ? Kako to mislis ? – pitala je iznenadjeno.
- Pa, tako... Hocu vani na par dana. Malo promjene... Znate sta sam uzasno pozelio ?
- Da ? – pitala je kao zainteresovano. Nakon pocetnog iznenadjenja, brzo se prilagodila situaciji. Ivan i Kristina su cutali, Neba je vegetirao za nasim stolom. Svidjalo mi se kod njih to sto mi nikada nisu upadali u rijec, prekidali me i to...
- Zelim da prosetam gradom, sam, lagano... Da sjednem u neku ljetnu bastu, narucim kafu. Zelim da procitam sportski zurnal, onako polako, ukljucujuci proucavanje stanja na tabelama zonskih liga. Zelim da se okrenem za nekim dobrim guzovima !... Da nekome platim pice, jebeni sok ili pivu... Znate otkad nikome nisam platio pice ?! – zavrsio sam izlaganje pitanjem-konstatacijom.
Svi cu cutali neko vrijeme, i svi su se osmjehnuli na spominjanje dobrih guzova, ukljucujuci i cijenjenu doktorku.
- Vlado – poce Nevenka narocito blagim glasom. – Koji je tebi danas dan lecenja ?
- Deseti. I vec drugi put trazim da me pustite kuci.
- I mislis da je to dovoljno za izlazak ? Znas da vas pustamo tek nakon 4 nedelje lecenja ?
- Jebeno znam. I zaboli me. Samo na par dana, doktorice... Vraticu se i bicu zlatan, potpuno cu saradjivati. Preporoditi se i to.
- Ne mozes, Vlado. – blago je rekla, sto me je dodatno iznerviralo – to te samo priziva supstanca. Nemoj joj se odazvati...
- Nije, hocu da razbijem monotoniji i sebi dokazem da mogu biti normalan. Samo to.
- Pitajmo tvoje prijatelje... Ivane, sta ti mislis ?
- Mislim da Vlado jos nije spreman da izadje. – Ivan je hladno rekao. Kako sam ga samo tada mrzio...
Ustao sam, sutirao nogom jebenu fotelju, i napustio terapiju... Otisao u svoju sobu, povrijedjen. Nisu mi dali da izadjem napolje i gledam neke dobre guzove, lijepo zategnute u tankim ljetnim pantalonama, a i stopalo me je boljelo od udarca u fotelju... Kako sam samo pozelio da se okrenem za nekom dobrom ribom na ulici.
Mudri doktori su uskoro pronasli mudro rjesenje za moj gnjevni nastup. Najmudrije rjesenje,,, Dobrica je dobio svojih pet minuta. Svukao sam pantalone i ponudio mu desnu dlakavu poluloptu guzice. Njezno mi je zabio spricu i uradio me necim veoma jakim. Najveci dio tog dana i sljedece noci sam prespavao, sto je bilo dobro jer je to bio dosadan dan. Prazan dan. Nesto kao zatisje pred buru, kako se kasnije ispostavilo...
- Kakav jebeni mir... – promrmljah i bacih zguzvani komad papira. Nisam prebacio ni ogradu klinike...
Vratih se sa terase u krevet, sjedoh na njega, previse sjeban da bih mogao spavati, previse zastrasen ravnodusnoscu zidova i ravnomjernim disanjem Ivana u susjednom krevetu. Trebao mi je neko u tom trenutku, valjda neko jebeno rame za plakanje... Rus je vjerovatno bio na intezivi i kuglica sala – Tanja i sestra Aco je bio na raspolaganju ali... Sta su oni mogli da razumiju ? Sta su jebeno mogli ? Sta ? Garant bi mi dali jos dvije bijele tablete za spavanje i pozelili mi laku noc... Necu kod njih, pomislih. Cvrsto odlucih...
Vec desetak minuta kasnije, bio sam kod Aca, zauzeo najjadniji moguci stav i izvukao najzalosnije tonove iz svog grla, pa mu zickao par flormica. Dobio sam jedan. Otisao sam u WC, tamo ga smrvio flasicom sampona na klozetskoj solji i inhalirao... Zatim se vratio u krevet, legao i zaspao... Probudio sam se sa kristalno jasnom idejom u glavi – Ja moram napustiti jebenu bolnicu. Sad. Odmah. Hocu da izadjem, da budem normalan, da radim obicne stvari... Necu drogu ! Necu da se drogiram !
To sam pokusao objasniti Neni na grupnoj psihoterapiji tog prijepodneva :
- Doktorice, ja yelim da izadjem iz klinike na par dana. Moze kuci, moze i ovdje, u Beograd. Samo da izadjem. Nije neka jebena nostalgija i to...
- Sta ? Kako to mislis ? – pitala je iznenadjeno.
- Pa, tako... Hocu vani na par dana. Malo promjene... Znate sta sam uzasno pozelio ?
- Da ? – pitala je kao zainteresovano. Nakon pocetnog iznenadjenja, brzo se prilagodila situaciji. Ivan i Kristina su cutali, Neba je vegetirao za nasim stolom. Svidjalo mi se kod njih to sto mi nikada nisu upadali u rijec, prekidali me i to...
- Zelim da prosetam gradom, sam, lagano... Da sjednem u neku ljetnu bastu, narucim kafu. Zelim da procitam sportski zurnal, onako polako, ukljucujuci proucavanje stanja na tabelama zonskih liga. Zelim da se okrenem za nekim dobrim guzovima !... Da nekome platim pice, jebeni sok ili pivu... Znate otkad nikome nisam platio pice ?! – zavrsio sam izlaganje pitanjem-konstatacijom.
Svi cu cutali neko vrijeme, i svi su se osmjehnuli na spominjanje dobrih guzova, ukljucujuci i cijenjenu doktorku.
- Vlado – poce Nevenka narocito blagim glasom. – Koji je tebi danas dan lecenja ?
- Deseti. I vec drugi put trazim da me pustite kuci.
- I mislis da je to dovoljno za izlazak ? Znas da vas pustamo tek nakon 4 nedelje lecenja ?
- Jebeno znam. I zaboli me. Samo na par dana, doktorice... Vraticu se i bicu zlatan, potpuno cu saradjivati. Preporoditi se i to.
- Ne mozes, Vlado. – blago je rekla, sto me je dodatno iznerviralo – to te samo priziva supstanca. Nemoj joj se odazvati...
- Nije, hocu da razbijem monotoniji i sebi dokazem da mogu biti normalan. Samo to.
- Pitajmo tvoje prijatelje... Ivane, sta ti mislis ?
- Mislim da Vlado jos nije spreman da izadje. – Ivan je hladno rekao. Kako sam ga samo tada mrzio...
Ustao sam, sutirao nogom jebenu fotelju, i napustio terapiju... Otisao u svoju sobu, povrijedjen. Nisu mi dali da izadjem napolje i gledam neke dobre guzove, lijepo zategnute u tankim ljetnim pantalonama, a i stopalo me je boljelo od udarca u fotelju... Kako sam samo pozelio da se okrenem za nekom dobrom ribom na ulici.
Mudri doktori su uskoro pronasli mudro rjesenje za moj gnjevni nastup. Najmudrije rjesenje,,, Dobrica je dobio svojih pet minuta. Svukao sam pantalone i ponudio mu desnu dlakavu poluloptu guzice. Njezno mi je zabio spricu i uradio me necim veoma jakim. Najveci dio tog dana i sljedece noci sam prespavao, sto je bilo dobro jer je to bio dosadan dan. Prazan dan. Nesto kao zatisje pred buru, kako se kasnije ispostavilo...
Jedanestog dana mog boravka na klinici, dobili smo pojacanje. To je bilo strashno pojacanje, istinski, u pravom smislu rijeci. Zvalo se Dusan S., ali je ubrzo preraslo u mnogo neformalnije – cika Dule...
Sjedili smo u trpezariji poslije jutarnje rekreacije, tek sto je proslo 10.00., kad smo ga prvi put ugledali. Tip me je odmah asocirao na film – Noc zivih mrtvaca, mada je bilo rano jutro, jer... izgledao je onako kako les izgleda, kao mrtvac kojeg su zaboravili sahraniti. Ili kao tijelo koje su administrativnom greskom dopremili na kliniku umjesto u mrtvacnicu... Cika Dule je svim pacijentima u klinici po godinama mogao da bude otac, pa cak i Gogiju. Imao je sigurno vise od pedeset kuka i sigurno manje od pedeset kilograma. Malog rasta, doduse... Reljef Bosne na celu, podocnjaci do pola lica, a skrti osmijeh koji bi mu tek ponekad zalutao na lice, izgledao bi vise kao neka bolna grimasa, izraz nekog unutrasnjeg potresa, kao da mu se pokrenuo kamenac u bubregu ili besici. Dobro, to za osmjeh tada jos nisam znao, trebalo mi je nekoliko sati da uocim, ili jos i manje... Ramena su mu bila povijena unaprijed pod teretom Necega sto su nosila, Necega sto ne bi trebalo da je droga.
- Nemoguce da je on narkoman ! – Kristina je sokirano prozborila...
- Mozda tip pusi opijum. – rekao sam prvo sto mi je palo na pamet – Sta god da je, bolje sahranjuju na Barama.
Ivan je cutke odmjeravao tipa, nije se moglo pogoditi o cemu je razmisljao. Neba ga nije ni primijetio... A taj covjek je trpezarijskom stolu prilazio zbunjeno i nesigurno, gotovo nevoljno, u pratnji sestre Sanje (sto je cijelu situaciju u mojim ocima cinilo jos bizarnijom). Ja sam se prvi snasao (sto obicno nije slucaj), ustao sa stolice i ponudio mu ruku. Mozda zbog Sanje, mozda zato sto me je impresionirao njegov izgled. Ovo je tip, mislio sam, za kojim placu reziseri filmova strave, uzasa i bola. Kao stvoren za epizodistu koji ledi krv u zilama ili totalno sjebava ljude. Mene je tada prilicno sjebo... E, koliko se od toga vidjelo na mom licu dok sam mu pruzao ruku – ne znam.
- Vladimir. – rekao sam, kao da je to nesto bitno. Prihvatio je ruku i odgovorio >
- Dusan S. – bilo mi je zanimljivo sto je spomenuo i prezime. glas mu je odgovarao izgledu, bio bas onakav kakav biste i ocekivali da ce poteci iz takve spodobe : tih i hrapav, pomalo promukao.
Isti ritual pruzanja ruke i upoznavanja ponovio je sa Ivanom i Kristinom, oba puta rekavsi i prezime, dok je Nebu ignorisao. Ocigledno da ga je ranije vidio. Pa da, upalila mi se sijalica : on je, zapravo, onaj zivi les kojeg su prije nekoliko dana pronijeli pored nas, dok se batrgao i otimao.
Nekoliko minuta smo cutke jeli, mogli ste samo da cujete zveckanje viljusaka i nozeva o tanjire. Odlucih se da preuzmem inicijativu i prikupim informacije :
- Izvinite Dusane, zbog cega ste vi ovdje na klinici ? – upitao sam ga najucitivijim tonom koji sam mogao proizvesti, gutajuci pritom komade salame – podriguse.
- Doveli su me zena i majka ! Eto zasto ! – odgovorio je narocito bijesnim glasom, sto je ucinilo da prekinem sa daljim ispitivanjem. To ce svakako za mene da odrade dragi terapeuti... Okrenuh se Ivanu i Kristini i zapoceh neki neobavezan razgovor. Mada je tekao, u vazduhu se mogla osjetiti odredjena doza neprijatnosti i ustrucavanja, mogli ste je sjeci nozem umjesto salame. Mozda bi bila i ukusnija. Jedino je Neba jeo bezbrizno, zasticen totalnim pomracenjem uma. Dusan S. nije jeo, on je hranu grickao, poput neke sicusne ptice lesinara...
Poslije dorucka smo imali programom predvidjenu socijalu sa Lepom i ja sam je, zacudo, jedva cekao. Lepa je dosla par minuta prije pocetka seanse, slatka kao mracni poljubac smrti, stala negdje izmedju trpezarije i boravka i upitno gledala u nasem pravcu. Mi smo i dalje sjedili na stolicama i zanimljivo da niko nije ni pomislio da digne dupe i tako se odrekne nekoliko minuta slobodnog vremena i predje u salu za grupno mucenje, mada je starica to definitivno ocekivanja... Nakon tridesetak sekundi oklijevanja, Lepa je sama otisla u dnevni boravak i uzela da se rve sa foteljama, da ih razmjesta za terapiju. Bila je guzva tog dana – bilo nas je pet i po ljudi.
Cetiri pacijenta i pola Nebe, plus Lepa kao nas dragi sociolog koji bi, eto, trebao da nam olaksa koracanje jebenim stazama resocijalizacije, kada za to dodje vrijeme. Kakav ambiciozan plan, genijalnog kreatora klinike... Lepa se oglasila tacno u pola jedanest :
- Hej vi – rekla je veselo – Pa zar ne vidite da je vrijeme za druzenje ?
Meni se nesto zamaglilo pred ocima, ali Ivan je prvi ustao, a ostali uzeli da ga prate. I moje noge i dupe i glava... Jedino je Dusan S. nastavio da sjedi za trpezarijskim stolom praveci se kao da ga se desavanje apsolutno ne tice. Mozda je to jadnik zaista i mislio... Kako se samo varao, pa on je bio hit dana.
Kad smo svi zauzeli predvidjena mjesta za stolom za sugave razgovore, ukljucujuci i Nebu, i kada je Lepa provalila da Dusan nece sam pristupiti, obratila mu se direktno :
- Gospodine... – zastala je, listajuci stranice rokovnika od kojeg se nije odvajala, trazeci valjda njegovo ime. Nije uspjela :
- Gospodine... Dodjite i vi. Ova terapija se i na vas odnosi.
Dusan se lagano digao i dosetao prilicno krotko, iako mu je lice bilo namrgodjeno. Zauzeo je jedinu praznu fotelju, sjeo najblize Lepoj, a preko puta Nebe... I razgovor je poceo : upoznavanje sa novim clanom, kakvo jebeno iznenadjenje :
- Da li biste bili ljubazni i predstavili se grupi ? Ko ste i cime se bavite i zasto ste dosli ovde ? – Lepa je izdeklamovala, a ja sam se pritom pitao da li bi uopste imali o cemu da razgovaramo kad ne bi non stop dolazili novi brodolomnici...
Dusan je bio samo djelimicno ljubazan. Iznenadio se covjek :
- Ja ? – pitao je.
-Da. Vi ! – Lepa je bila nemilosrdna.
- Pa, Ja sam Dusan S.... inzenjer sumarstva. Ne radim trenutno, radio sam u firmi koja je u stecaju.
Rekao je i ime preduzeca za koje nikad ranije nisao cuo, a odmah zatim i zaboravio. Zanimljivo da nije nijednom rijecju pomenuo razloga boravka u klinici, medju nama. A mozda tip pije caj od maka, pade mi na pamet... Sav je zut. Kao limun i to...
- Dusane, niste nam rekli zasto ste ovde – Lepa se nije dala izraditi. Lukava stara bogomoljka...
- Pa... ovde sam jer su me smestile zena i majka. Na prevaru, bre... Sada mi ne daju da izadjem. Zarobljenik sam. Ovo je zatvor !
- Kako ? Ma dajte... Svi ste vi ovde dobrovoljno, zar ne ? - odgovori mu Lepa brzo i pomalo uplaseno, a ja osjetih kako mi bridi desna strana guzice od revolvera doktora Dobrice. Da, ovdje smo dobrovoljno, pomislih, gladno iscekujuci dalji razvoj zbivanja. Da sam mogao, kladio bih se da ce i cika Dule dobiti bocu u guzu na intezivi, ako nastavi da bude nevaljali djecak, ovako pred rajom.
- Nismo dobrovoljno. – zacuh Ivana kako odgovara – Ovde nas je dovela ovisnost. Ona nam ne da da izadjemo napolje. Napolju je suvise opasno za nas...
- Da ! – Lepa uzviknu.
Slozih se i ja, glava mi je sama klimnula. Cini mi se i Kristina. Neba se nasmijesi, osjetivsi vjerovatno pozitivne vibracije izmedju clanova grupe, iznenadjujuci talas razumijevanja.
- Ja mnogo pijem... alkohol. To je moj problem. – rece Dule najhrapavim glasom koji sam cuo u zivotu. Kao kad se zirafa oglasi...
- Eto, vidite da ima razlog ! – zakljuci Lepa trijumfalno i totalno suvisno. Zvucalo je kao trijumf nad Dusanom.
To joj nije trebalo... Krava. Sjebala je stvar. Tipu je bilo tesko da to ispljune i trebalo mu je malo odmora, bio je bokser na koljenima. Stari insekt to nije osjetio. Dusan se odmah zavukao u svoj oklop, a pozitivni fluid je nestao... Lepa je sjebala hemiju koju je Ivan stvorio... Nastavak razgovora je bio suvisan i bezvezan; pricalo se o muzici. Ivan slusa rap, Kristina "domacu", Dusan Betovena i Hajdna, a ja metal. Stara je mozda slusala Lea Martina, a mozda cvrcke u travi, nebitno...
Tako je alkos uletio u nasu ionako egzoticnu grupu, cineci je jos vise nehomogenom. Dakle, Dusan je alkos, kostatovah, pomalo ljut na sebe sto to prije nisam skontao. Pa on je bas jedan od onih tipova koji se kriju u dnu kafane, za stolom u cosku u oblaku dima, vjecito u drustvu kutije cigareta i duplog vinjaka. Vise tu, od jutra do fajronta, a zatim tiho nestaju u noci. Niko ne zna ko su i zasto tu vise. Zasto cugaju... A Dusana je alkohol poput hijene oglodao do kostiju...
Sjedili smo u trpezariji poslije jutarnje rekreacije, tek sto je proslo 10.00., kad smo ga prvi put ugledali. Tip me je odmah asocirao na film – Noc zivih mrtvaca, mada je bilo rano jutro, jer... izgledao je onako kako les izgleda, kao mrtvac kojeg su zaboravili sahraniti. Ili kao tijelo koje su administrativnom greskom dopremili na kliniku umjesto u mrtvacnicu... Cika Dule je svim pacijentima u klinici po godinama mogao da bude otac, pa cak i Gogiju. Imao je sigurno vise od pedeset kuka i sigurno manje od pedeset kilograma. Malog rasta, doduse... Reljef Bosne na celu, podocnjaci do pola lica, a skrti osmijeh koji bi mu tek ponekad zalutao na lice, izgledao bi vise kao neka bolna grimasa, izraz nekog unutrasnjeg potresa, kao da mu se pokrenuo kamenac u bubregu ili besici. Dobro, to za osmjeh tada jos nisam znao, trebalo mi je nekoliko sati da uocim, ili jos i manje... Ramena su mu bila povijena unaprijed pod teretom Necega sto su nosila, Necega sto ne bi trebalo da je droga.
- Nemoguce da je on narkoman ! – Kristina je sokirano prozborila...
- Mozda tip pusi opijum. – rekao sam prvo sto mi je palo na pamet – Sta god da je, bolje sahranjuju na Barama.
Ivan je cutke odmjeravao tipa, nije se moglo pogoditi o cemu je razmisljao. Neba ga nije ni primijetio... A taj covjek je trpezarijskom stolu prilazio zbunjeno i nesigurno, gotovo nevoljno, u pratnji sestre Sanje (sto je cijelu situaciju u mojim ocima cinilo jos bizarnijom). Ja sam se prvi snasao (sto obicno nije slucaj), ustao sa stolice i ponudio mu ruku. Mozda zbog Sanje, mozda zato sto me je impresionirao njegov izgled. Ovo je tip, mislio sam, za kojim placu reziseri filmova strave, uzasa i bola. Kao stvoren za epizodistu koji ledi krv u zilama ili totalno sjebava ljude. Mene je tada prilicno sjebo... E, koliko se od toga vidjelo na mom licu dok sam mu pruzao ruku – ne znam.
- Vladimir. – rekao sam, kao da je to nesto bitno. Prihvatio je ruku i odgovorio >
- Dusan S. – bilo mi je zanimljivo sto je spomenuo i prezime. glas mu je odgovarao izgledu, bio bas onakav kakav biste i ocekivali da ce poteci iz takve spodobe : tih i hrapav, pomalo promukao.
Isti ritual pruzanja ruke i upoznavanja ponovio je sa Ivanom i Kristinom, oba puta rekavsi i prezime, dok je Nebu ignorisao. Ocigledno da ga je ranije vidio. Pa da, upalila mi se sijalica : on je, zapravo, onaj zivi les kojeg su prije nekoliko dana pronijeli pored nas, dok se batrgao i otimao.
Nekoliko minuta smo cutke jeli, mogli ste samo da cujete zveckanje viljusaka i nozeva o tanjire. Odlucih se da preuzmem inicijativu i prikupim informacije :
- Izvinite Dusane, zbog cega ste vi ovdje na klinici ? – upitao sam ga najucitivijim tonom koji sam mogao proizvesti, gutajuci pritom komade salame – podriguse.
- Doveli su me zena i majka ! Eto zasto ! – odgovorio je narocito bijesnim glasom, sto je ucinilo da prekinem sa daljim ispitivanjem. To ce svakako za mene da odrade dragi terapeuti... Okrenuh se Ivanu i Kristini i zapoceh neki neobavezan razgovor. Mada je tekao, u vazduhu se mogla osjetiti odredjena doza neprijatnosti i ustrucavanja, mogli ste je sjeci nozem umjesto salame. Mozda bi bila i ukusnija. Jedino je Neba jeo bezbrizno, zasticen totalnim pomracenjem uma. Dusan S. nije jeo, on je hranu grickao, poput neke sicusne ptice lesinara...
Poslije dorucka smo imali programom predvidjenu socijalu sa Lepom i ja sam je, zacudo, jedva cekao. Lepa je dosla par minuta prije pocetka seanse, slatka kao mracni poljubac smrti, stala negdje izmedju trpezarije i boravka i upitno gledala u nasem pravcu. Mi smo i dalje sjedili na stolicama i zanimljivo da niko nije ni pomislio da digne dupe i tako se odrekne nekoliko minuta slobodnog vremena i predje u salu za grupno mucenje, mada je starica to definitivno ocekivanja... Nakon tridesetak sekundi oklijevanja, Lepa je sama otisla u dnevni boravak i uzela da se rve sa foteljama, da ih razmjesta za terapiju. Bila je guzva tog dana – bilo nas je pet i po ljudi.
Cetiri pacijenta i pola Nebe, plus Lepa kao nas dragi sociolog koji bi, eto, trebao da nam olaksa koracanje jebenim stazama resocijalizacije, kada za to dodje vrijeme. Kakav ambiciozan plan, genijalnog kreatora klinike... Lepa se oglasila tacno u pola jedanest :
- Hej vi – rekla je veselo – Pa zar ne vidite da je vrijeme za druzenje ?
Meni se nesto zamaglilo pred ocima, ali Ivan je prvi ustao, a ostali uzeli da ga prate. I moje noge i dupe i glava... Jedino je Dusan S. nastavio da sjedi za trpezarijskim stolom praveci se kao da ga se desavanje apsolutno ne tice. Mozda je to jadnik zaista i mislio... Kako se samo varao, pa on je bio hit dana.
Kad smo svi zauzeli predvidjena mjesta za stolom za sugave razgovore, ukljucujuci i Nebu, i kada je Lepa provalila da Dusan nece sam pristupiti, obratila mu se direktno :
- Gospodine... – zastala je, listajuci stranice rokovnika od kojeg se nije odvajala, trazeci valjda njegovo ime. Nije uspjela :
- Gospodine... Dodjite i vi. Ova terapija se i na vas odnosi.
Dusan se lagano digao i dosetao prilicno krotko, iako mu je lice bilo namrgodjeno. Zauzeo je jedinu praznu fotelju, sjeo najblize Lepoj, a preko puta Nebe... I razgovor je poceo : upoznavanje sa novim clanom, kakvo jebeno iznenadjenje :
- Da li biste bili ljubazni i predstavili se grupi ? Ko ste i cime se bavite i zasto ste dosli ovde ? – Lepa je izdeklamovala, a ja sam se pritom pitao da li bi uopste imali o cemu da razgovaramo kad ne bi non stop dolazili novi brodolomnici...
Dusan je bio samo djelimicno ljubazan. Iznenadio se covjek :
- Ja ? – pitao je.
-Da. Vi ! – Lepa je bila nemilosrdna.
- Pa, Ja sam Dusan S.... inzenjer sumarstva. Ne radim trenutno, radio sam u firmi koja je u stecaju.
Rekao je i ime preduzeca za koje nikad ranije nisao cuo, a odmah zatim i zaboravio. Zanimljivo da nije nijednom rijecju pomenuo razloga boravka u klinici, medju nama. A mozda tip pije caj od maka, pade mi na pamet... Sav je zut. Kao limun i to...
- Dusane, niste nam rekli zasto ste ovde – Lepa se nije dala izraditi. Lukava stara bogomoljka...
- Pa... ovde sam jer su me smestile zena i majka. Na prevaru, bre... Sada mi ne daju da izadjem. Zarobljenik sam. Ovo je zatvor !
- Kako ? Ma dajte... Svi ste vi ovde dobrovoljno, zar ne ? - odgovori mu Lepa brzo i pomalo uplaseno, a ja osjetih kako mi bridi desna strana guzice od revolvera doktora Dobrice. Da, ovdje smo dobrovoljno, pomislih, gladno iscekujuci dalji razvoj zbivanja. Da sam mogao, kladio bih se da ce i cika Dule dobiti bocu u guzu na intezivi, ako nastavi da bude nevaljali djecak, ovako pred rajom.
- Nismo dobrovoljno. – zacuh Ivana kako odgovara – Ovde nas je dovela ovisnost. Ona nam ne da da izadjemo napolje. Napolju je suvise opasno za nas...
- Da ! – Lepa uzviknu.
Slozih se i ja, glava mi je sama klimnula. Cini mi se i Kristina. Neba se nasmijesi, osjetivsi vjerovatno pozitivne vibracije izmedju clanova grupe, iznenadjujuci talas razumijevanja.
- Ja mnogo pijem... alkohol. To je moj problem. – rece Dule najhrapavim glasom koji sam cuo u zivotu. Kao kad se zirafa oglasi...
- Eto, vidite da ima razlog ! – zakljuci Lepa trijumfalno i totalno suvisno. Zvucalo je kao trijumf nad Dusanom.
To joj nije trebalo... Krava. Sjebala je stvar. Tipu je bilo tesko da to ispljune i trebalo mu je malo odmora, bio je bokser na koljenima. Stari insekt to nije osjetio. Dusan se odmah zavukao u svoj oklop, a pozitivni fluid je nestao... Lepa je sjebala hemiju koju je Ivan stvorio... Nastavak razgovora je bio suvisan i bezvezan; pricalo se o muzici. Ivan slusa rap, Kristina "domacu", Dusan Betovena i Hajdna, a ja metal. Stara je mozda slusala Lea Martina, a mozda cvrcke u travi, nebitno...
Tako je alkos uletio u nasu ionako egzoticnu grupu, cineci je jos vise nehomogenom. Dakle, Dusan je alkos, kostatovah, pomalo ljut na sebe sto to prije nisam skontao. Pa on je bas jedan od onih tipova koji se kriju u dnu kafane, za stolom u cosku u oblaku dima, vjecito u drustvu kutije cigareta i duplog vinjaka. Vise tu, od jutra do fajronta, a zatim tiho nestaju u noci. Niko ne zna ko su i zasto tu vise. Zasto cugaju... A Dusana je alkohol poput hijene oglodao do kostiju...
....zaboravio nas je...,..smrc tu-tuJesam rekao,ali to je nebitno. Rekao sam i to da se vise necu kladiti, proslog petka... Rekao sam 11.221 put da se vise necu drogirati.
Juce sam rekao da cu se danas osisati. U maju sam rekao da cu od svake plate ostavljati 200 maraka na poseban racun i za te repa kupovati akcije Boksit A. D. Milici... Gordani sam rekao da cu doci iz Banjaluke da je ispratim, kad krajem avgusta bude putovala u Njemacku.
Rekao sam da cu prestati da pijem alkohol. Rekao sam sestri da ima od mene 100 maraka mjesecno... Rekao sam da cu ici na Exit i na EP u kosarci. Rekao sam sebi da cu vratiti sve dugove i vise nikoga necu pitati da mi pozajmi novac. Rekao sam doktorici da se necu naprezati.
Rekao sam staroj da cu svakog jutra da popijem pola litra surutke. Rekao sam raji u Bagziju da cu izvrsiti atentat na Zeljka Obradovica. Rekao sam da cu se nekako ubaciti u jebeni Big Brothers i polupati sve kamere i pocupati mikrofone...
Rekao sam da cu se popeti na vrh Romanije i cijelog zivota cuvati ovce i pisati poeziju. Rekao sam izdavacu da cu zavrsiti knjigu do kraja godine. Rekao sam Radi iz studentske sluzbe da cu platiti 800 maraka za sljedeci semestar postdiplomskog do kraja jula. Rekao sam Silji prekjuce da cu mu se javiti u toku dana...
Nista od toga se nije ostvarilo.
Ali fakat imam dobra opravdanja...
Juce sam rekao da cu se danas osisati. U maju sam rekao da cu od svake plate ostavljati 200 maraka na poseban racun i za te repa kupovati akcije Boksit A. D. Milici... Gordani sam rekao da cu doci iz Banjaluke da je ispratim, kad krajem avgusta bude putovala u Njemacku.
Rekao sam da cu prestati da pijem alkohol. Rekao sam sestri da ima od mene 100 maraka mjesecno... Rekao sam da cu ici na Exit i na EP u kosarci. Rekao sam sebi da cu vratiti sve dugove i vise nikoga necu pitati da mi pozajmi novac. Rekao sam doktorici da se necu naprezati.
Rekao sam staroj da cu svakog jutra da popijem pola litra surutke. Rekao sam raji u Bagziju da cu izvrsiti atentat na Zeljka Obradovica. Rekao sam da cu se nekako ubaciti u jebeni Big Brothers i polupati sve kamere i pocupati mikrofone...
Rekao sam da cu se popeti na vrh Romanije i cijelog zivota cuvati ovce i pisati poeziju. Rekao sam izdavacu da cu zavrsiti knjigu do kraja godine. Rekao sam Radi iz studentske sluzbe da cu platiti 800 maraka za sljedeci semestar postdiplomskog do kraja jula. Rekao sam Silji prekjuce da cu mu se javiti u toku dana...
Nista od toga se nije ostvarilo.
Ali fakat imam dobra opravdanja...