Forum za podršku u oporavku

Pozdrav svima...Vec sam jednom pisala na ovom forumu,ali sam izbrisala postove u napadu besa,jer sam u jednom trenutku resila da vise ne pomazem bratu i da me njegov zivot ne zanima...Medjutim,zajebala sam se...Jednostavno je nemoguce samo stajati samo sa strane i nemo posmatrati kako ti neko drag tone.Hmmm...bar je to MENI nemoguce!
Da se ne ponavljam,ukratko cu da ispricam njegov put do narkomanije.Poceo je manje vise kao i svi,sa travom i lekovima,negde vec sa 14 god.Nakon 4 godine moji najzad to primecuju usled jedne krize ko zna od cega,i na savet ovdasnjeg psihijatra odvode ga u Drajzerovu.Tamo je izdrzao celu terapiju,isao na kontrole naredne 3 godine i bio cist.Odlazi u vojsku i tamo opet pocinje.Po dolasku iz vojske pocinje da uzima dop (na nos).Konstantno je uzimao par godina,ja sve to vreme provaljivala kako nesto nije u redu,ali sestra ko sestra,uvek sam izmisljala u glavi opravdanja sve kako bih sama sebe ubedila da mi brat nije narkoman...GRESKA!!!
Jednog dana sam upala u kucu bas dok je njegov drug izvlacio crtu i to je bio trenutak kad sam se vratila u realnost is kinula sebi zavesu sa ociju.Tad mi je priznao i rakao da hoce da se skine,ali ne moze sam nego mu treba majkina i moja podrska.Nas dve naravno pristanemo,idemo sa njim kod psihijatra,krenemo da mu dajemo nalorex,ja stalno setam sa njim,uzmem mu mobilni,oteram stare drugove i on se skine sa dopa.
Sve je to bilo kratkog daha jer je dop zamenio rivotrilima(pio je i po 8 dnevno),i travom.Tu je negde poceo i da diluje travu,uhapse ga,bio u pritvoru 3 meseca(trenutno ceka pravosnaznu presudu),izasao iz pritvora i obecao da ce se dovesti u red.Krenuo je opet da radi,da se ponasa normalno,u medjuvremenu je bilo par recidiva rivotrilima,ali je bio cist prethodna 3 meseca sve do danas...Danas je dosao kod mene,jedva gleda,kljuje,oci mu padaju,kaze iznervirao se i popio 6 bensendina od po 10mg!!!!POLUDELA SAM!!!!I sto je najgore ne kaje se uopste,i ne vidi u cemu je problem i zasto ja urlam na njega!Rekla sam mu da mi takav u zivotu vise ne treba,da cist moze uvek da mi dodje,ali da vise nemam snage da ga gledam takvog.I nemam je,zaista....
Molim vas neki pametan savet ovako vise ne mogu

Cekam da ti neko odgovori, jer sebe ne smatram kompetnetnom za to (i samoj mi se krv zaledila kad sam procitala tvoj post). Moja kcerka apstinira osmi mjesec (bilo je tu bolnicko lijecenje u dva maha ukupno oko 60 dana, a nakon toga odlasci psihologu i psihijatru, koji jos traju i kucna komuna uz mnogo ljubavi, stpljenja,opreznosti, razgovora, paznje, saradnje itd...). Za sada mislim da nam dobro ide i najvise se trudimo oko ucviscivanja pravilnih temelja kako bi izgradnja licnosti bila sto kvalitetnija, ali i dalje sam sam sva u strahu i kad procitam nesto slicno, sva pretnim. Jeste li u njegovom lijecenju uspjeli identifikovati UZROK narkomaniji?...Ne znam sta bih ti rekla osim da skupite snagu ponovo i da mu pomognete, te da vam zelim puno srece i uspjeha.

Klara,ja zaista ne smatram da niste kompetentni da pomognete meni ili bilo kome sa slicnim problemom,jer i to sto razumete moju situaciju ima isti znacaj koliko i dobar savet.Ovo iz razloga sto vecina ljudi ne razume sta znaci imati u porodici narkomana,a samim tim ni svu nasu borbu da im pomognemo.Ja sam mnogo puta nailazila na nerazumevanje i razne zlurade komentare...Nego.. sto se tice toga da cekate da mi neko odgovori...hm..cekam i ja,a da li cu docekati,e to neznam.
Pitali ste me da li smo u lecenu dosli do uzroka narkomanije.Nakon meseci iscrpnih razgovora sa celom porodicom,psihijatrica je dosla do zaklucka da sve vuce korene iz ukupno losih odnosa u porodici (otac mi je pio,kockao,svakodnevne svadje i tome slicno),uz sve to uradila mu je i neki test po kome je videla da je slaba i povodljiva licnost,nezreo,sto je sve logicno vodilo u neku vrstu zavisnosti.
Kako je vas cerka sada?Verujem da dajete sebe celu kako bi iz oce potpuno NERAVNOPRAVNE borbe izasli kao pobednici.Nemojte se razocaravati i posustajati kada naidjete na price slicne mojima.Svaki covek je individua sama za sebe,moj brat ili nema dovoljno hrabrosti ili dovoljno volje da se bori...To ne znaci da je isti slucaj sa vasom cerkom.Iskreno se nadam i zelim da istrajete do samog kraja i da se izvucete iz zacaranog kruga.
Pozdrav i svako dobro

Jass, prosto me je strah davati neke savjete, jer strahujem da i sama ne dozivim neki poraz, a i zbog toga sto si i sama napomenula, kako je svako licnost za sebe , uzroci razliciti pa prema tome i nacin izlijecenja...Ali, hajde pokusat cu iz vlastitog iskustva. Kazes da su ti kod brata ustanovljeni uzroci, a sta je bilo sa radom na njima? Moze li on, ili bilo ko od vas sada ispraviti oca, to sto je bilo (ili je jos-ne znam)? Uz to, on je nezreo i povodljiv-sta je radjeno na tome? I kod moje kcerke je bilo raznih »ustanovljenih uzroka« i znas sta smo nas dvije radile (u pocetku je tu ucestovao i otac-moj suprug, izvjesni prijatelji, dio rodbine, a na kraju smo ostale nas dvije najistrajnije u toj borbi, normalno uz pomoc psihologa i psihijatra): svaki uzrok smo razmatrale po nekoliko dana, noci, razgovarale o tome, suprostavljale i uskladjivale misljenja o njemu i na kraju izvlacile zakljucke. Sve u stilu, ono sto ne mozes promjeniti-prihvati ili ignorisi, a sto mozes mjenjati-mjenjaj! Probala sam svasta od religije, bajki, pripovjetki, filozofije, psihologije, romana, pozorista,filmova, pjesama...itd...itd...sve smo to analizirale, pricale o tome, izvlacile pouke. Uz to na njenom fakultetu, za koji se ona sada zagrijala, na srecu dosta se izucava psihologija, pedagogija, knjizevnost, filozofija, tako da nam je i to islo na ruku...Da ne duzim: isle smo na to da se otkriju uzroci, pa kao kod gradnje kuce, prvo rascistile dobro plac od korova, dugo birale materijal za gradnju, izlile temelje, koje smo onda danima obilazile, kako bi provjerili cvrstocu materijala, vracale se da nesto popravimo, skakutale po njima, kuckali ih itd. I sada lagano zidamo te zidove, sve polako, temeljno, malo-malo se okrenemo, izmicemo da jos jednom provjerimo jesu li dovoljno dobri, gradimo polako...nadamo se uspjehu. Ona misli da je to sve savrseno, a ja i dalje strahujem, divim se gradjevini, ali i dalje strahujem i da mi je da skontam sta bih jos ugradila u to da bude postojano i cvrsto.
Otisla sam u prici, ali mislim da si me skontala. Brat ocekuje vasu pomoc i znam da sestra i majka nece odbiti da je ponovo pruze. Skupite snagu i bez obzira sta ste do sada pruzile i ucinile za njega, sigurno niste ni svjesne koliko jos snage imate za njega...Sretno.

Drago mi je da vasa borba ide u pozitivnom smeru,samo tako nastavite!Pitate me moze li neko nesto ispraviti u vezi oca...Dok je bio ziv,trudio se svim silama da ispravi svoje greske i postane sto bolji otac nakon saznanja da mu je sin narkoman.Tako je prilikom prvog bratovog lecenja uzeo poduze bolovanje kako bio dan i noc bio sa njim,pruzao mu podrsku i slicno.svi smo bili krenuli da ucimo ispocetka kako da razgovaramo jedni sa drugima,da se medjusobno pomazemo,da sednemo na kraju dana svi skupa,i da najzad ne bezimo od problema.Nakon godinu dana terapije ukljucio je brata u privatan posao,povezao ga sa svojim poslovnim saradnicima,i zeleo je(kao i majka i ja)da moj brat napokon postane stabilna licnost.
medjutim,nakon par godina brat se,kao sto rekoh vratio svom starom poroku.Otac mi je umro pre 2 god.tako da smo ostali samo nas troje.Trudili smo se milion puta da ga izvucemo iz toga,i svaki put je govorio da je poslednji,ali sada mi se cini da uopste nema zelju da se izvuce,ja primecujem promene u njegovom ponasanju,ocajnicki zelim da mu pomognem i vristim u sebi od nemoci,a istovremeno osecam da nemam snage...Ja znam da bih za njega ucinila apsolutno sve,ali on mi otezava maksimalno poricuci.Neznam vise...jedem se,pucam po savovima i pitam se ima li ovome kraja???

Opet je sebi iskopao jamu...priznao majci i meni danas...Danas sam najurila jednog od njegovih tzv.drugova iz kuce i rekla da se vise ne pojavljuje ili mu sledeci put zovem policiju.Besna sam....On tvrdi da se nije navuko,kune se da nece vise (po hiljaditi put).Majka nema hrabrosti da ga istera iz kuce,kaze strah je da ne pocne da krade i sl.A ni ja nemam hrabrosti da mu okrenem ledja...ne mogu.Dokle vise?????

Dok ne skupis hrabrost i ti i majka i ne postavite ultimatum.Ili ulica,ili lijecenje.

Ja ga na ulicu ne mogu izbaciti jer ne zivim sa njima,ali sam s druge strane cesto kod njih.Znam Jano da je to jedino resenje,ali njega ceka odsluzenje kazne(ceka pravosnaznu presudu)tako da od komune ili neceg slicnog nema nista jer ce uskoro morati u zatvor,a ne zelim ni da pomisljam na to kakav ce odatle da izadje!Tako da,situacija nije uopste jednostavna...U svakom slucaju lakse mi je kad sam ovo izbacila iz sebe jer imam osecaj da ce mi glava puci!

Uvek postoji resenje, samo ako zelite da se borite. Naravno da je komuna resenje i za takve, neka on udje, pa cete obavestiti sud, koji ce verovatno na to gledati blagonaklono( u vecini slucajeva je tako) i ili odloziti ili zameniti kaznu za komunu. Trazite neko resnje, nemojte samo sedeti i ocajavati. Nikad se problemi ne rese sami od sebe.