Forum za podršku u oporavku

Ako ti jave da sam pao na razoranim, sledjenim poljima Flandrije, da me je pokosio srapnel - ti nemoj da budes tuzna i nemoj plakati pred svijetom, jer vrlo dobro znas da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove...

To je sve jedna obicna literarna konstrukcija, a da ne pricamo o tome sto ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene. Ako ti kazu da sam se u svojim posljednjim casovima junacki drzao, da sam neustrasivo gledao smrti u oci, da sam je cak i zacikavao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dzelatu dao kesu dukata uz rijeci: "Dobro obavite svoj posao!", a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vjesala, ti bi morala znati da je to jedna obicna izmisljotina, izmisljotina onih koji ne znaju sta je to zivot a sta smrt znaci. Ti me dobro znas: znas kako ja cesto umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki sum, kako mi se celo cesto orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znas da se bojim proviriti kroz spijunku na vratima bojeci se ne znam ni sam cega, bojeci se nekoga ko ce mi s nadmocnim osmijehom na licu izrecitirati stihove Marine Cvetajeve:

PREDAJ SE!, JOS NIKO NIJE NASAO SPASA OD ONOGA KOJI UZIMA BEZ RUKU!

Sjecas se kako sam se bojao kad si trebala da me predstavis svojim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijedis da ''nisam bas toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom moze proci ruku pod ruku kroz prometnu ulicu...

Ja pamtim ono vece kad smo otisli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rodjendan, sjecam se svakog vica koji sam ispricao i sjecam se pogleda drustva koje je u meni gledalo neku egzoticnu zivotinju, sjecam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pacijim kljunom (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne bas cistim carapama...

Pamtim kako sam to vece, ponesen strahom, popio tri flase "Fruskogorskog bisera", litar i po domace rakije (vise je nije bilo) i zavrsio sa 'Mandarinetom", nekim likerom od mandarina... Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je drzalo.

Onda smo izasli na Vilsonovo setaliste i ti si se propela na prste i poljubila me evo, bas ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjednem na klupu i da pocnem plakati...Prolazila su neka djeca i cuo sam ih kako kazu: "Vidi pedera!!!"

Kao i uvijek, ti si me pitala sta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopste nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zastitnog znaka, nesto po cemu bih sebe poznao medju hiljadama meni slicnih, nesto sto se i ne trudim da sakrijem, jedan zlocudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i dusi koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zracenjem, ni cinjenicom da te volim i da ti volis mene...

Ako ti jave da veceras hodam po kafanama i olajavam tebe i nasu ljubav, da se prodajem za lose vino, da skupljam opuske tudjih simpatija, ljubim ruke necistih konobarica, ispadam budala u svacijim ocima...:
TO TI JE ZIVA ISTINA.

Mnogo se lako nalazim u ovome. Previse . Volio bih procitati vise od tipa... Kao da je pisao Momo Kapor, prije nego sto se izlizao ili mozda i danas, u nekom rijetkom lucidnom trenutku.

NOSTRADAMUS


Kobešćak je najavio svoju odluku da od prvog aprila prestaje piti, pa je to razlog da to svojski zalijemo. Sjedimo u Siranu, a oko nas se roje prosjaci kao mušice. Kako Kobešćak ima čudan smisao za humor, da je jednom klincu pet maraka da me proziva: dječiji pisac, a ovaj se svojski trudi da zaradi svoj honorar, pa se uskoro svima popeo navrh glave i tjeramo ga od stola, ali on sada traži još pet maraka da prestane. Vjerovamo bi ih dobio da ga konobar za uho ne izbacuje iz kafane. Od toga dana mi se taj klinac pretvorio u pravu dnevnu moru - nije bilo kafane u koju sam se mogao sakri*ti, a da me on ne nanjuši.

Bezobrazno je sjedao za sto, tražio "pet maraka, dječiji pisac", a nije se ustezao ni da me na ulici vuče za rukav. Naravno da sam ignorisao njegovu drskost, ali ne toliko zbog tih pet maraka, nego što je u njemu bilo nešto zlo što je zračilo iz njegovih tamnih očiju bez sjaja, lica bez osmijeha, usnica čvrsto stisnutih u jednu crtu...

S nelagodom sam se pitao šta bi bilo da je samo desetak godina stariji - ne bi mi tražio pare, nego bi ih oteo, a ja bih pri tome i zara*dio batina. Vidio sam njegov budući život kao na dlanu: sa dvanaest godina će oboriti neslavni rekord u provalnim krađama i u džeparenju i završiti u popravnom domu gdje će samo usavršiti svoje sposobnosti i proširiti djelatnost na dilanje droge; često silo*van od starijih zatvorenika izgubiće svaki osjećaj za dobro i zlo (to će i dokazati prvog dana po izlasku iz Doma kada će silovati mlađu sestru); tamo će i steći reputaciju "zajebanog frajera" (ne bez osno*va), pa će njegovi bivši cimeri, koji su ga u početku maltretirali i iskorištavali, strahovati od susreta s njim - nikad se neće naći neki čvrst dokaz da je on direktno umiješan u seriju tajanstvenih premlaćivanja (pa čak i osljepljivanja) nekih ljudi iz polusvijeta, ali će ga uvijek pratiti šapat i dva kerbera, koja će na njegov mig biti spremna na sve; gazda kafane će mu se klanjati do zemlje, nikad mu ne naplatiti ceh i s olakšanjem disati kad izađe iz kafane; nje*gove tamne oči dobiće sjaj, ali ne zbog promjene u duši, nego sve češće upotrebe igle, a lice bez osmijeha će uvijek više govoriti o njemu nego tetovaže po cijelom tijelu (pri pokušaju da pređe u Italiju, policajci će ga pitati odakle mu te tetovaže, gdje ih je napravio, a on će odgovoriti: To mi je od rođenja, što se policajci*ma neće učiniti nimalo duhovitim); iznenadne provale bezrazlož*nog bijesa će ga uskoro i samog staviti na tapet i počeće da smeta malo većim mačorima nego što je sam...

...snaći će ga u hotelskoj sobi, s iglom u veni, a zvanični izvještaj će glasiti da se radi o predoziranju i tako će se završiti jedan nima*lo sretni život, jedna predodređena sudbina...

Sve mi te slike prolaze pred očima dok sjedim u svom stanu u Pod-Gorici i zalud čekam dolazak (ili barem telefonski poziv) majstora koji treba da mi popravi mašinu za veš, a ja se ne usuđujem izaći iz kuće da ne bude bilo: Pa gdje si ti, jučer sam te tražio?!

Ostajem bez cigareta, a zvono na vratima i telefon ostaju nijemi, a već sam mu dao akademskih pet sati zakašnjenja, pa biram najčistiju od prljavih košulja - čarape i nisu toliko važne, jer nemam namjeru nigdje skidati cipele, nemam ni volje ni želje da se brijem, nego da odem "daleko, što dalje...", a to znači nekih stoti*njak metara do prve kafane, do Alfa...

Sjediću tamo i razmišljati kako da namaknem pare da platim telefon i kiriju, a u kafanu će bez daha uletjeti mali Mirza Mujkić, naš Mirzić:

"Čika Kerime, mogu li dobiti flašu vode?"

"Možeš, sine."

(Mirzić, na devastiranom košarkaškom igralištu preko puta, svaki dan šuta basketa i rastura i starije od sebe.)

Čika Zoka će mu reći: "De, Mirzić. Evo ti dvije marke - kupi sebi coca-colu", a Mirza će odbiti: "Nemojte, čika Zoka - to je puno para."

Kad nije u školi i kad ne igra basketa, on na ćošku Goruše i Kranjčevićeve prodaje neke džidže, a kad ne radi ni to, onda pomaže u kući...

Svi u kafani ga miluju po, kao gar, crnoj kosi, a on uzvraća blis*tavim osmijehom, bljeskom zahvalnosti u očima, a ja gledam nje*gov budući život: u četvrtom razredu osnovne će se upisati u pio*nire Bosne, a po polasku u gimnaziju u juniore; imaće vremena da redovno ide na treninge, u školu, da Čiletu pomaže pri molovanju, a po završetku gimnazije će upisati DIF, a do tada će već biti stan*dardni prvotimac Bosne, a uskoro i reprezentacije Bosne i Hercegovine; za Olimpijske igre 2012. godine, sva raja će sjediti u kafani kod Kerima i na televiziji ćemo gledati finale između Bosne i Amerike; ostaće tri sekunde do kraja utakmice, a Amerika će vodi*ti sa dva koša razlike; Mirzić će pokušati trojku, ali će biti fauliran i izvoditi tri bacanja, a mi ćemo svi arlaukati: Ajde, Mirzić, ajde Mirzić...

... on će se okrenuti prema kameri i bljesnuti svojim osmijehom (jer zna da ga gledamo) i složiti sva tri bacanja, a mi ćemo se napi*ti kao ćurke i slaviti do zore ...

I tako će početi jedan život kojem je sam Mirza odredio tok.



* * *

Pitam se kako to da tako jasno mogu vidjeti tuđe sudbine, vidjeti budućnost drugih ljudi, a sva moja budućnost se gubi u magli u koju ne mogu proniknuti?



odlican je Dario Daca Dzamonja...mozda bi se i on da je poziveo duze izlizao kao Kapor...a mozda bi...

Ako smo pali, padu smo bili skloni...ili,ako sam pao,padu sam bio sklon

To je Branko MIljkovic. Ukinuo sam se kad sam procitao stih. Fakat smo padu skloni . A Branko se prasnuo u 27. godini zivota. Umjetnik .

Dobar je Dario pravo. Svidja mi se sto zvuci mnogo veselije i leprsavije od mene.

Vlado_M wrote:Dobar je Dario pravo. Svidja mi se sto zvuci mnogo veselije i leprsavije od mene.

Vidi da neznam da je ovo on napisao mogla bih da se zakunem da je iz tvog pera/ tastature izaslo...


RAJA JE RAJA


Jim Timony, moj socijalni radnik, otišao je u Nebrascu da dok*torira, tako da slijedeće nedjelje ne moram da idem na svoju obaveznu seansu pokajanja i trućanja takvih laži koje ni pas s maslom ne bi polizao: "Jeste li ikad udarili nekoga?", "Ko? Ja? Šta vam pada na pamet." "Je li vas otac tukao kad ste bili mali?", "Tukao me k'o vola u kupusu." (To je opravdanje, koje uvijek pali, pa da sam čak i zaklao dvoje ljudi u po bijela dana i na po ulice, potapšali bi me po ramenu s razumijevanjem i pustili kući, na posao, da čistim hale, okrećem hamburgere, perem suđe, pakujem jebene košulje - što se sve svodi na isto - to jest, da radim i plaćam porez. Ali, pod uslovom da sam Amerikanac, ovako...)

Završeno je i božićno ludilo, pa u fabrici, gdje radim, više nema posla za sezonske radnike, tako da sam "na čekanju".

Imao sam tonu prekovremenih sati prošlog mjeseca, plus sam primio i božićni ček u iznosu sedmične plate, tako da se može durati neko vrijeme.

Sinoć me zvao moj jaran Mujo, s Floride. P'jan je i svega mu je do guše:

"Danas, u samoposluzi, utovaram kese nekom šupku u gepek, kad vidim da je registracija iz Wisconsina. Kažem mu da imam jarana, Dacu, u Wisconsinu, a on me gleda k'o da sam smeće i kaže: de, momak, nemam ja cijeli dan vremena. Ćuj, ba, njega 'momak' - mogao bih mu otac biti. Ne mogu više, Daco - sve mi se zguturilo."

"Radiš li sad za vikend?"

"Mogao bih, al' neću."

"Naletiću ti na piće ovih dana."

"Zajebavaš?"

"Nisam odavno nikoga razvalio na remiju..."

Vansezonska, povratna karta na Greyhound autobusu je samo pedeset i šest dolara, a put do Tampe traje dva dana. Kako već imam iskustva sa fašistoidnim šoferima, koji brane svaki alkohol, u litarsku Coca-Colu sipam viski i idem da vidim prijatelja, koji me je ispratio iz Sarajeva, prije skoro pet godina i to je bilo naše zad*nje viđenje.



* * *

Sjedim u Coral Baru u Tampi, na Floridi i svi me gledaju kao luđaka, jer su mi na nogama čizme, samtane pantalone, košulja i teška vindjaka ("kanađanka") prebačeni preko naslona stolice, a napolju je preko trideset stepeni.

Mujo je rekao da će doći po mene za pola sata, ali, evo, ja već pijem treće pivo, a njega nema, pa mi ljubazna šankerica opet daje telefon...

Dubravka, Mujina žena, kaže mi da je on krenuo prije pola sata i da je, vjerovatno, kreten, zalutao...

Na drugom kraju šanka je neki stari, olinjali pijanac i ja znam (pošto sam magnet za budale) da će mi se kadli-tadli obratiti...

"Gadi mi se veći dio čovječanstva; pojebao sam 2500 žena, kla*dio se na 12500 konjskih trka, popio jezero Michigan alkohola, objavio dvanaest knjiga... A, šta si ti, mala pizdo, uradio od svog života."

Šankerica kaže:

"Hej, Charles, sada je dosta...", ali je ja prekidam:

"Sve je O.K. Daj čovjeku piće (whisky s vodom) na moj račun", jer na tom neobrijanom licu, punom dubokih bora, koje samo bol može izrovati, nečešljanoj, sijedoj kosi, bistrim, plavim očima poznajem nešto - Vratnik, Bistrik, Marindvor, Korzo i Istru, bife San, Šetalište, Plavi podrum i Hamam-bar, Gradinu i Marinkovu baru - jednom riječju: raju.

"Živio, šupak", kažem mu, "propustio sam 2500 žena, pojebao sam 12.500 konja, ukrao sam na stotine knjiga, imam dvoje djece - eto, to sam uradio od svog života."

U njegovim očima zaiskri smijeh:

"Sandy, daj maloj pizdi piće na mene."

"Hvala, stara pizdo."

"Znaš...", on poče, ali ja ga prekidoh:

"Ne znam, ali me nemoj gnjaviti, ako boga znaš."

(Već sam se zabrinuo što Mujo, kreten, ne dolazi - ne zbog toga što mu se nešto moglo desiti - nego što mi se, onda, valja uvaliti lovu za taksi do njegove kuće.)

U to, ulazi i Mujo: isti kao i uvijek, samo pocrnio, kao da je proveo dvije smjene na ljetovanju u Ulcinju.

"Pa, gdje si, ustašice! Nisi ni po sata u gradu, a već znaš najveće pijance."

Grlimo se i ljubimo, balimo se i plačemo, a malobrojna američka publika u baru je zbunjena kakofonijom bosanskih: "Pa, pička ti materina... Eeeh, jebo te otac... Kurvo stara... Pederu jedan... Majmune blesavi... Idiote kretenski... Budalo stara... Pa, jebem ti majku..." - svih naših, toplih izraza milošte i ljubavi.

Nakon što smo othuknuli, rekoh:

"Sandy, daj nam piće - šta ćeš ti, Mujo? - i Charlesu, takođe"

Mujo kaže:

"Ma, nemoj, Dubravka će se brinuti..."

"Ne brini, zvao sam je već... Sandy, would you be so kind to give me a telephone once more?"

Mujo zove ženu i kaže da ćemo samo popiti piće i da dolazimo kući; čujem Dubravkin glas, pun radosti: "U redu, ali mi samo nemoj reći da ćeš s Dacom ostati još malo, jer s njim se ne može ostati još malo".

Charles hoće, pošto-poto, da završi misao koja mu se, još prije pola sata začela u glavi:

"Znaš..."

"Jah, de reci!"

"Znaš, dečko, ti bi se trebao baviti pisanjem."

"Hvala ti, Charles. Razmisliću o tome."



* * *

Poslije petog pića, Mujo i ja izlazimo iz kafane, a ja ga pitam: "Kako, sreće ti, takav kreten, nađe onakvu ženu kao Dubravku? Mujo me pogleda s potpunim nerazumijevanjem: "Dubravka nije moja žena - ona mi je raja."

Vlado_M wrote:To je Branko MIljkovic. Ukinuo sam se kad sam procitao stih. Fakat smo padu skloni . A Branko se prasnuo u 27. godini zivota. Umjetnik .

svaka cast,vlado!
ne zna se tacno da li se prasnuo ili su ga prasnuli...u svakom slucaju nema ga medju nama "zivima"

ZAPIS O ŠTITU

Poiskah štit dobri da štiti me

Bacih ga potom dobrog jer
Tišti me

Boris Staresina
HRONIKA

Znacaj alkohola u mom zivotu prvi put sam uvideo s pet godina,
kad su mi davali da pijem pivo u prisustvu gostiju. Smejali su se
su se dok su gledali kako mali cuga, a ja sam posle toga izlazio
napolje i jurio devojcice da im skidam gacice.

S dvanaest godina prvi put sam samom sebi nalio pice. Do tada
mi je uvek sipao neko drugi. Odjednom su se svi zabrinuli i poceli
da kriju flase od mene. Ali, bilo je prekasno. Ono sto je neki
cukundeda ostavio svom sinu u nasledje, a ovaj svom i tako redom
sada je buknulo u mojim zilama terajuci me da nastavim sa
svetim zavetom.
Kao da sam imao ugradjen radar za otkrivanje flasa. Nalazio sam
ih u korpi za prljav ves, u rupi ispod parketa, u televizoru (!), u
majcinim cizmama. Jednom su flasu sakrili u rernu i zaboravili
na nju, i malo je falilo da svi izginemo kad su ukljucili rernu da
se zapeku sarme. Cak sam jednu flasu nasao kod komsije dok
sam se igrao sa njegovim sinom, Mihajlom. Moji su je tu verovatno
sakrili kad su nekom prilikom bili pozvani na kafu.
Tada sam pozvao Mihajla u najudaljeniji ugao njegove sobe,
odsrafio poklopac sa flase i pruzio mu je.
Mihajlo je nategnuo, zatim pocrveneo i poceo da kaslje.
“Ovo je odvratno”, prostenjao je grcajuci.
“Pricekaj jos malo pa probaj opet.”
Posto sam pusio vec tri godine, izvadio sam paklo iz dzepa, uzeo
cigaru i ponudio Mihajla.
Bojazljivo je pruzio ruku, kao da se plasio da ce ga nesto ujesti, i
uzeo cigaru. Zapalio sam mu. Ponovo je poceo da kaslje.
“Odlicno. Sad povuci iz flase. Tako.”
Prestao je da kaslje.

“Prestao sam da kasljem”, rece Mihajlo.
“Aha. Dobrodosao u klub.”
Mihajlo je bio vise prema gluposti nego prema pameti i to mi se
dopadalo kod njega. Nije uzvracao svojim dobrim idejama na
moje dobre ideje. A sve moje dobre ideje su ga odusevljavale.
Usao sam u svoj stan. Moji su sedeli i pijuckali neku destilovanu
rakiju. Smrad zagorelog rucka je okupirao vazduh, ali nikog nije
bilo briga. A ja sam bio ponosan na sebe. Sirio sam ideju.
S dvadeset dve godine sam bio tezak zavisnik. U retkim trenucima
kad nisam pio mastao sam o tome, a kad bih seo da pijem
mastao sam o mogucnosti vecitog opijanja. Cigaru nisam vadio
iz usta. Bio sam strasno ugojen, mozda citavih 150 kila na metar
i osamdeset visine. Bio sam najdeblji covek u okrugu. Fotografisali
su me za neke medicinske udzbenike kao primer fizionomije
deformisane od alkoholizma.
Roditelji su me vodili u raznorazne klinike na lecenje, ali nije vredelo.
Cak se nekoliko lekara propilo lececi me. Moji su se svake
noci opijali od muke, a ja sam pio s njima iz solidarnosti.
Onda je, kada sam imao dvadeset sest godina, pocela da me mu-
ci jetra. Tada mi je na pamet pala suluda ideja da ostavim pice.
Dosadilo mi je da budem zavisan. Poceo sam da pijem samo kiselu
vodu i tako sam suzbijao krize. Bilo mi je uzasno tesko. Imao
sam halucinacije. Na ulici mi se cinilo da kraj mene ne prolaze ljudi,
vec velike raznobojne flase pune mirisnih alkoholnih napitaka.
Posle nedelju dana vise nisam imao nikakvu zelju za alkoholom.
Pio sam po desetak litara kisele vode dnevno i bilo mi je lepo.
Moji su odahnuli, ali su se i zabrinuli sto uopste ne konzumiram
nesto jace. A ja sam ih ubedjivao da predju na kiselu. Belo su me
gledali.
Primetio sam da sam postao sumnjiv ukucanima. Sve skrivene
flase su izneli na svetlost dana i poredjali ih po policama, vitrinama,
fiokama, ormanima, regalima, sudoperi, kadi, i pratili moje
reakcije. Ali, ja sam hladno prolazio kraj tih dve hiljade tri stotine
i nesto litrenjaka, polulitrenjaka i 7 deci, i smeskao se natezuci
svoju kiselu vodu.
Baba po majcinoj liniji, osamdesetogodisnja starica u invalidskim
kolicima, zabrinuto je cedila svoj vecito poluprazni cokanj i nonstop
mrmljala: “Iju, iju, ko nam tako uroci dete...”

Otisao sam kod Mihajla. Pokucao sam.
“Odbij!”, zaurlao je iz svog stana. Usao sam. Bilo je otkljucano.
Mihajlo je prosuo po krevetu svojih 120 pijanih kilograma i odatle
smrdeo na sve strane. Kao da se mesecima nije okupao.
“Ocajan sam”, rekao je. “Juce sam posegnuo za spricem. Direktno
u venu sam ubrizgao devedesetosmoprocentni alkohol, i samo
mi se malo zavrtelo u glavi. Nista me vise ne hvata.”
Poceo je da place. Suze su mu se osecale na alkohol.
“’Ajde, ne placi. Vidi sta imam. Probaj”, rekao sam i pruzio mu
flasu s kiselom vodom.
“Je l’ to hoces da me otrujes? Sto mi dajes kiselu vodu? Rugas mi
se?”
“Ma, ne. Samo mislim da vise nema smisla piti alkohol. Oslobodi
se toga. Vise nije stos biti zavisan.”
Mihajlo je otpio malo kisele, zakasljao, otpio jos malo i bilo mu
je bolje. Izgledalo je da razmislja o necemu.
“Nije losa ideja”, rekao je na kraju. “Biti oslobodjen zavisnosti.
Imas li jos kisele?”
Voleo sam ga...
U dvadeset devetoj godini sam poceo da kasljem vise nego ikad.
Otisao sam kod lekara i on je postavio dijagnozu: rak pluca. Re-
sio sam da ostavim cigare. Tresao sam se od napora i po citav
dan zvakao zvake. Podvrgli su me nekim terapijama, mada su bili
vrlo skepticni. Niko mi nije davao jos dugo. Ali, ja sam posle pet
dana prestao da osecam bilo kakvu zelju za duvanom i to me je
veoma obradovalo. Pomislio sam kako je divno ne pusiti cetiri
pakla dnevno.
Poceo sam da se osecam bolje. Setao sam hodnicima bolnice i
nudio umirucima zvake. Onda su me ponovo pregledali. Svi lekari
su se uhvatili za glavu. Nigde nije bilo raka. Trazili su i trazili, dugo
i uporno i stekao sam utisak da su zarko zeleli da ga nadju.
Proglasili su me zdravim. Slikali smo se za masu novina. Njih stotinak
medicinara i ja, kao medicinsko cudo. Naravno, pomenuli
su svoje zasluge.
Mihajlo je bio odusevljen idejom o ostavljanju duvana. Sada je,
pored kamiona kisele vode, narucivao i kamion zvakacih guma
nedeljno. A mene su moji izbacili iz stana i odrekli me se preko
novina. Osamdesettrogodisnja baba je pucala iz sacmare vicuci:
“Pu, djavole! Pu, Sotono! Pu, nekrstu!”

Nasao sam sebi garsonijeru, svio toplo gnezdo i otpoceo s novim
zivotom.
Resio sam da smrsam. U poslednje vreme mi je strasno smetalo.
Dostigao sam 168 kilograma i falilo je jos samo kilo ili dva, pa da
jednostavno eksplodiram.
Otisao sam na kosarkaski trening. Otrpeo sam polucasovno smejanje
i valjanje po podu trenera i igraca. Dvojici je potekla krv na
nos od tolikog smeha. Ali, pustili su me da treniram tada i na svim
ostalim treninzima. Jer, na tom prvom treningu, za tri minuta
sam zabio 15 pogodaka, uhvatio 4 lopte i imao 3 asistencije.
Nesto nezapamceno.
Posle mesec i po dana pao sam na 136 kila i postao clan startne
petorke. Za dvadeset devet minuta provedenih u proseku na
terenu, postizao sam prosecno po 45,7 poena uz procenat suta
88%. Broj navijaca se udesetostrucio i iznosio je vise hiljada.
Ponovo slike u novinama. Naslovi su bili bombasticni:
DEBELJKO HARA ZESCE NEGO NAD JAPANOM
ni istoimena atomska bomba nije imala takvu razornu moc

I S TOLIKIM SALOM KROZ ODBRANE PRAVI SLALOM

Pocele su da pljuste prvoligaske ponude. Odjednom sam svima
bio jako vazan. Trenirao sam predano i marljivo. Tezio sam 102
kilograma.
Onda sam se jednom uhvatio kako mokracom ciljam u solju s
udaljenosti od kojih sest metara i pobedonosno sirim ruke.
Kosarka me celog obuzela. Smesta sam prestao da igram.
Danonocno su mi dolazili direktori, menadzeri, komesari, treneri,
igraci, navijaci i zvali me da se vratim, ali nije vredelo. Ko-
sarka je postala deo moje proslosti. Ali, pomogla mi je. Istopio
sam citavog jednog coveka.

I, sada, doslo je vreme da u pricu ubacim lik i ime osobe koja je
do sada neopravdano bila izostavljena. Marija Marijo, moja noc-
na frustracijo.
Davno su prosli dani kad sam je, kao polupijani petogodisnjak,
jurio da joj skidam gacice. Nikada nisam uspeo u tim pokusajima,
i mislim da je ta nedostupnost njene intimnosti bio onaj fatalni
uzrok mog zaljubljivanja. Pouzdano znam da sam se prvo zalju-
bio direktno u ono sto sam zeleo da razotkrijem iako nisam imao
pojma ni sta je to.
Kako su prolazile godine, tako su se i moje oci podizale sve vise
i upoznavale nove detalje na Mariji. Na kraju su moje oci poznavale
njenu figuru i lice bolje nego sto ih je i ona sama poznavala.
Tada sam shvatio da je volim celu, totalno i neopozivo.
Da li treba reci da sam je pratio? Bio sam upoznat sa svakim njenim
korakom, svakim njenim potezom. Ziveli smo u istoj zgradi.
A onda, kada sam bio izbacen iz porodicnog stana, uhvatilo me
krajnje ocajanje. Mislio sam samo na to kako cu biti jos udaljeniji
od Marije nego do sada. Zato sam garsonijeru, svoje toplo
gnezdo, svio u susednoj ulici i sa svog prozora sam mogao da
gledam njen prozor, sto nisam mogao sa svog bivseg prozora jer
je stanovala dva sprata iznad mene na istoj vertikali. Tako sam,
igrom slucaja, postao jos blizi Mariji. Ali, tu je bio i jedan problem.
Naime, mogao sam da vidim i svoj bivsi prozor, sto znaci i
da je moja rodbina mogla da vidi moj sadasnji prozor. S radoscu
su iskoristili tu cinjenicu, i svakodnevno sam bio u opasnosti od
snajperskih metaka.
Jedne veceri sam resio da Mariji otkrijem osecanja koja sam gajio
prema njoj. Jedino nisam znao kako da uradim to. Bio sam vrlo
smotan u kontaktima sa suprotnim polom. Ustvari, nikad nisam
ni kontaktirao sa zenama.
Resio sam da je sacekam u zgradi. Seo sam i cekao u njenom
hodniku. Sastavljao sam u sebi tekst kojim bih joj izjavio ljubav.
U igri je bilo oko trista varijanti. Sedeo sam u mraku na stepenicama.
Onda su se vrata na ulazu u zgradu naglo otvorila. Presekao
sam se. Poceo sam da ustajem sa stepenica, kada se svetlo u
hodniku upalilo. U mutnoj svetlosti slabe sijalice prepoznao sam
ko je usao: moj stric! Bio je mrtav pijan. Pogled mu se zaustavio
na meni. Prvo je samo stajao ne verujuci, zatim mu je nesto sinulo.
“Ti!”, dreknuo je pijano i masio se rukom za pistolj.
Stustio sam se prema njemu poput lavine, prosto ga pregazio i
otrcao u svoje toplo gnezdo.
Nedelju dana nisam pokusavao nista, a onda sam, sa savrsenim
planom, krenuo da osvojim Marijino srce, ali ovog puta u parkicu
iza zgrade. Tu je bilo ljuljaski, klackalica, klupa, raznog drve-
ca i zbunja i par svetiljki koje su park obasjavale neznom neonskom
svetloscu. Culo se cvrkutanje ptica. Morala je da padne u tako romanticnoj atmosferi.
Od reci do reci sam znao ono sto cu joj kazati i mirno sam je cekao
sakriven iza podebljeg drveta kraj jedne neonke.
Najzad sam je video kako se priblizava. Kada je bila dovoljno
blizu, izasao sam iza drveta i stao pred nju i nezno sapnuo: “Marija...”,
i bas u tom trenutku neonka se ugasila ostavljajuci nas u
delimicnom mraku, a Marija je vrisnula: “Upomoc! Medved!”, i
otrcala, a ja pobegao.
U novinama se pojavio naslov:

MONSTRUM U ULICI ANTICKIH JUNAKA
“...koga je Marija Skriljac (24) opisala kao strasno veliku
i deformisanu covekoliku osobu. Upozoravaju se gradjani...”

Eto, tada sam resio da smrsam i poceo da igram kosarku.
Moj trideseti rodjendan se poklopio s neznim lisnatim prolecnim
danom. Napolju su cvrkutale pticice itd. Iz omamljujuceg sna me
je prenula uporna zvonjava telefonskog aparata.
“Srecan ti rodjendan, sine”, zakrcala je cestitka iz slusalice.
“Nadamo se da je poslednji. A ako te ne bude hteo Bog, mi
cemo te.”
Zatim sam cuo klik.
Da bih obelezio srecan trideseti, izasao sam i kupio gajbu kisele
vode, tri vekne hleba, pet kilograma krompira i jedno prasence.
I onda se, dok sam se vracao u toplo gnezdo, desilo to. Odnekud
se stvorila ispred mene i rekla zdravo. Oduzeo sam se.
“Dugo te nisam videla”, rekla je Marija.
“A?”
“To prase i flase... Mislila sam da ocekujes goste.”
“A, ne, ne...Danas mi je rodjendan, pa sam to kupio onako...da
se castim.”
“Znam.”
“Sta znas?”
“Znam da ti je danas rodjendan.”
“Otkud znas?”
“Procitala sam u nekim novinama. Napisali su datum tvog
rodjenja i jos neke stvarcice. A je l’ istina da za rucak jedes po 200
sarmi?”
“Dve... O, ne... to su novinari... znas kakvi su oni. Ha-ha.”
“Zelis li goste?”
“Pa, iskreno, bas mi i nisu potrebni.”
“Dobro, a kad bi me pozvao bar na kafu?”
Pocrveneo sam, mislim da mi je i teme pocrvenelo, da mi je i ono
malo mozga pocrvenelo.
“Svakako, svakako. Izvini, ha-ha, malo sam zbunjen”, rekao sam.
Otisli smo u moje toplo gnezdo. Nije prokomentarisala spustene
roletne, a ja sam bio srecan sto necu morati da joj objasnjavam
da je to zbog moje rodbine. Popila je kafu, ali je ostala i dalje. Pomogla
mi je oko prasenceta i krompira, i onda smo dok se sve to
peklo, sedeli i pricali. Isuvise sam bio zbunjen da bih mogao da
upamtim ceo razgovor.
“Pocela sam da pratim utakmice samo zbog tebe. Obozavala
sam da te gledam.”
Progutao sam knedlu. Ne znam zasto sam tada rekao: “I ja.”
Sledece sto mi je ostalo u secanju bilo je:
“...I kad sam se te veceri vracala kuci, umalo nisam umrla od
straha”, rekla je.
“Kako?”
“Odjednom se ugasila svetiljka, a nesto ogromno je izaslo pred
mene i reklo moje ime. Prosto sam osetila kako mi je stalo srce.
Pocela sam da vristim i pobegla sam. Boze, kako sam bila upla-
sena...Pisali su u novinama o tome.”
“Cini mi se da sam citao.”
“Znala sam da si to bio ti.”
“Sta?”
“Znala sam da si to bio ti, te noci u parku.”
Zatim se razgovor nastavio, ali moja sludjena pamet nije registrovala
nista od toga, osim jedne Marijine recenice.
“Srecan ti rodjendan”, rekla je i poljubila me. Mrak.
Onda je prasence vec bilo res i krompiri su fino porumeneli, pa
smo se prihvatili posla. Kada je rucak bio zavrsen, od prasenceta
su ostale samo oglodane kosti i bio sam toliko kulturan da nisam
podrignuo ni posle flase kisele vode popijene na eks.
Marija je ostala i na veceri, i posle toga jos, celu noc, samo ona
i ja u mom krevetu. Nije se smejala, a ja sam krisom pustio jednu
suzu kad sam izgubio nevinost.
Imao sam trideset dve godine i bio ludo zaljubljen. Dvadeset
osam puta sam je zaprosio i uvek sam bio odbijen. Nije zelela taj
papiric i burmu, jer bi se osecala zarobljena. Ali, nikada nije od-
bijala zlatno prstenje, narukvice i lancice koje sam joj poklanjao
u zanosu strasti.
Toliko sam je voleo da sam jednom, u afektu, stao na prozor svog
toplog gnezda i isturio grudi prema svom bivsem prozoru, a s
usana su mi se otkidale glasne reci: “Neka pucaju! Neka me
ubiju kad me ti ne zelis, draga! A ako me zelis, kazi mi da se
pomerim!”
Dva metka su mi prozvizdala kroz lobanju, a jedan kroz grudni
kos. Dok sam padao, poslednjom svescu sam cuo: “Zelim te,
dragi.”
Otvorio sam oci i trudio se da uostrim prvu stvar na kojoj mi se
zaustavio pogled. Neka baba s brkovima i bradavicom na obrazu.
Onda je dosao covek u belom mantilu sa savrseno ozbiljnim i
strogim izrazom lica. Zatim su mu se crte lica razvukle u osmeh.
“Dobro dosli”, rekao je covek u belom mantilu.
“Gde je Marija?”, pitao sam.
“Marija? Tihomire, vi ste bili cetiri godine u dubokoj komi.”
Izasao sam iz bolnice na dan mog trideset sestog rodjendana.
Vratio sam se u svoje toplo gnezdo. Tek kada sam video stanje u
garsonijeri, shvatio sam: proslo je cetiri godine. Buduci da sam
voleo Mariju svakim danom sve vise, posle ovolikog vremena
osetio sam da sam skroz lud za njom. Ali, gde je bila ona? Trazio
sam je svuda, bas kao sto sam nekad trazio skrivene flase. Ovog
puta nisam nasao nista.
Onda sam je, nakon nekoliko dana, sreo na ulici. Ispod ruke je
drzala musku osobu visoku bar dva metra i siroku bar metar i po.
“Ti?! Ziv si?”, zapanjila se Marija.
“Draga, samo kazi i ispravicemo tu gresku”, rekao je muskarac iz
basa.
Otrcao sam u svoje toplo gnezdo povredjen i slomljen. Mesecima
sam patio. U kulminaciji ocajanja, jednog dana sam sebi prerezao
vene, ali krv je prokapala dole, do suseda koji su ziveli
ispod mene i oni su pozvali hitnu pomoc, i onda su me usili.
Uhvatila me teska depresija. Lezao sam na krevetu i razmisljao o
Mariji, ceznuo za njom. Pio sam vise nego ikad. Citav jedan zid
je bio prekriven gajbama kisele vode. Resio sam da zaboravim
Mariju. Prva pomisao posle toga bila mi je kako sedi na solji i
napinje se i oci su joj cvrsto sklopljene i zile na vratu izbocene, a
iz nje izlazi i izlazi...

Posle sest dana sam se odljubio. Otisao sam kod Mihajla (u najvec-
oj tajnosti, jer je uvek vrebala opasnost od moje rodbine).
Zatekao sam ga kako pravi balon od zvakace gume preko citave
sobe. U svakoj ruci je imao po jednu flasu kisele vode, obe do
pola prazne.
“Mihajlo.”, rekao sam mu. “Nikad ne dozvoli da ljubav ovlada
tobom. Zene su gore od bilo cega sto te moze zarobiti.”
“Aha”, rekao je Mihajlo. “Iako ne znam o cemu pricas, jer nikad
nisam bio sa zenom, ta ideja mi ne zvuci lose. Uzgred, gde si ti
svih ovih godina?”
Stari dobri Mihajlo...
Nakon kratkog vremena osetio sam uzas. Bilo je gluvo doba noci,
a ja sam pozeleo gutljaj kisele vode i ustao sam iz kreveta da
otvorim jednu flasu. Ali, avaj, sve flase su bile prazne. Hitro sam
se obukao i istrcao iz svog toplog gnezda, polulud od bola koji mi
je razarao mozak. Napolju je padala beskrajna prolecna kisa, a
ja sam posrtao mokrim ulicama trazeci makar jednu prodavnicu
u kojoj bih mogao da kupim kiselu vodu. Ali sve je, o sve je bilo
zatvoreno. Iz dubine ispustio sam zverski urlik i obeznanjen se
srusio na zemlju dok su kisne kapi bezuspesno pokusavale da
ugase vatru kojom sam izgarao u agoniji.
Prestao sam da pijem kiselu vodu i otisao u Zavod za lecenje od
zavisnosti. Slatko su se ismejali kad sam im izneo svoj slucaj. Rekli
su mi da sam nacisto lud, a za takve postoje druge ustanove.
Naredne tri nedelje sam bio jako bolestan. Mislio sam da mi je
dosao kraj. Pri temperaturi od 45 stepeni Celzijusovih prividjala
su mi se mala bica, zelena poput meni dobro poznatih flasa.
Dvadeset drugog dana sam bio kao nov, poputno zdrav i okrenut
zivotu. Usput sam prestao da konzumiram i zvake. Bio sam
izbavljen i snazniji nego ikada. I Mihajlo je bio odusevljen kao
nikad pre.
Mislim da je to pocelo s onim plamenim temperaturama. Uglavnom,
prvo mi je palo na pamet da sam bez prevoza bio bespomoc-
an. Kud god bih krenuo, bio mi je potreban prevoz. E, pa
resio sam da to vise tako ne moze. Poceo sam da koristim samo
svoje noge. Izmedju jednog i drugog kraja Grada stajali su kilometri
i postali su znatno duzi, ali su bili nekako sladji, mozda zato
sto sam najzad osetio da su stvarni. Ko mari sto sam svaka dva
meseca kupovao par obuce.

Kad mi je bilo trideset osam godina, shvatio sam da mnogo zavisim
i od sopstvenih nogu. Ta misao mi je dosla na sred ulice. Sledec-
eg trenutka sam legao na zemlju i nastavio put kotrljajuci se.
Vise uopste nisam koristio noge i nisam osecao da mi nedostaju.
Nisam se osvrtao na komenatare prolaznika i smeh decurlije. Bio
sam srecan. Najveci problem mi je predstavljalo kotrljanje do
svog toplog gnezda jer sam ziveo na sedmom spratu, a stepenice
su bile vrlo strme.
Novine su donele naslov:
KOTRLJAJUCI SUGRADJANIN
“Tihomir Leskovac je postao nova atrakcija Grada odbijanjem
da se krece uz pomoc nogu. Molimo gradjane da ga ne sutiraju...”

Zasto moram da uzimam hranu? Prestao sam da jedem. Otkotrljao
sam se do Mihajla, koji je i sam prihvatio moj nacin kretanja.
“Mihajlo, primetio sam da smo zavisni od hrane. Ja sam prestao
da jedem. Odmah se osecam slobodnije”, rekao sam mu.
Bio sam dosledan u svojoj odluci, ali sam poceo da gubim na tezini.
Na kraju sam tezio samo 40 kilograma. Sve cesce su na mene naletali
psi, misleci da sam gomila neoglodanih kostiju. Kad sam ostavio
hranu, zar sam mogao da dozvolim da budem zarobljenik potrebe
za vodom? Voda je postala deo moje proslosti.
Postajalo mi je sve lakse da lisavam sebe potreba, uprkos tome
sto sam svakog dana bivao sve malaksaliji.
Krenuo sam s Mihajlom u jedno zajednicko kotrljanje gradom.
Ljudi su nas gledali, a onda su neki od njih legli i kotrljali se s
nama. Posle nekog vremena su ustajali, cistili odecu i govorili:
“Ova dvojica su nacisto ludi.”
Mihajlo je bio jos mrsaviji od mene i bio je vrlo slab, pa sam cesto
morao da zastanem s kotrljanjem da bi me stigao.
“Izdrzi, uvek je tesko u pocetku”, rekao sam mu, mada sam i ja
bio u jadnom stanju.
Tada mi je sinula jedna ideja i dreknuo sam: “Mihajlo, zaustavi
disanje! To je uzrok svih nasih zavisnosti!”
Prestao sam da disem i poceo je da me obavija mrak. Kao iz
velilke daljine cuo sam Mihajlov ropac: “Dobra ide...”

Kad sam dosao sebi, gomila ljudi je bila nad nama, a neki heroj je
pokusavao da nam da vestacko disanje. Prvo sam grcevito odbijao,
a zatim mi je, kao providjenje, dosla kristalno jasna misao: BIO
SAM ZAVISAN OD ZELJE DA NE BUDEM ZAVISAN!

“Ovom drugom nema pomoci.”, rekao je neko.
Uspravio sam se na svoje klecave tanke nozice i pogledao oko
sebe. Aha, eno kafane. Najpre idem na pivo i porciju pohovanog
mozga, a onda cu...