SVAKA APSTINENCIJA JE DOBRA APSTINENCIJA
Posted: Fri Dec 12, 2008 1:30 pm
Dragi prijatelji,
Razliciti programi, razliciti modeli i koncepti lecenja upravo pruzaju mogucnost da svako odabere za sebe ono sto mu odgovara.Ne treba poceniti ni jedan pristup lecenju.Naj vaznije je da se ljudi odluce na put izbavljenja iz problema.Nijedan zavisnik nije poceo sa drogiranjem sa idejom da se razboli.medjutim kada prizna sebi da je zavisnik, obicno je kasno da sam sebi pomogne.Prosto biologija je ucinila svoje i tada covek nema kapaciteta niti da zdravorazumski promisli o svemu, a kamo li da si pomogne.U pocetku prisutna je samo zelja da se dodje do izlecenja.Dakle nivo cistih emocija.Upravo emocija koje su ga i uvele u problem.Sama inicijalna zelja je svakako neophodna, ali nazalost ne i dovoljna.Tada kljucnu ulogu preuzimaju clanovi najblize porodice.Uloga porodice je pre svega da shvati problem na pravi nacin i da pruzi maximalnu podrsku oko resenja problema.Shvatanje problema se postize na pravi nacin jedino upoznavanjem i sticanjem saznanja o kompleksnosti i prirodi bolesti.Odabir institucije i programa lecenja je takodje jako znacajna.Bez namere da umanjim znacaj bilo kog nacina lecenja, licno smatram da je naj kavlitetniji nacin upoznavanje sa svim aspektima bolesti.
Usled korišćenja PAS metabolizam zavisnika se menja, privikavajući se na supstancu.Biohemija mozga zavisnika biva u potpunosti promenjena.Količina prirodnih hormona, zaduženih za funkiju mozga u normalnim uslovima bivaju (zavisno od dužine upotrebe PAS) skoro ili u potpunosti istrošene.Umesto prirodnih hormona (sreće, zadovoljstva, protiv bolova), supstanca u potpunosti preuzima njihovu ulogu .Prilikom prestanka uzimanja supstance , organizam naviknut na redovne količine PAS, zapada u već pomenutu fizičku apstinencijonalnu krizu.Tada se pristupa medikamentoznom tretmanu, i tada se lekovima pokrivaju receptori i transmiteri u neuronskim ćelijama mozga, kako bi se otklonila želja i potreba za supstancom.Do potpune regeneracije prirodnoh zaliha hormona potrebno je da prodje od devet meseci do godinu dana, za to vreme lekovi održavaju biohemijski balans u mozgu bolesnika.U ovoj fazi se uz primenu pomenutih medikamenata, pristupa i radu na psihološkom planu bolesnika.Potrebno je promeniti dotadašnje modele ponašanja,rad sa stručnjcima je još jedna neophodnost za kvalitetno održavanje apstinencije.
U ovom periodu se uz pomoć stručnjaka radi na promeni dotadašnjeg modela ponašanja, koji se gotovo kod svih zavisnika svodi na odredjenu vrstu egocentrizma i življenja po principu zadovoljsva.Takodje se apstinent priprema za suočavanje sa realnim problemima, stvaranjem novih mehanizama za izbegavanje rizičnih situacija i kapaciteta za odbranu od recidiva.
Upravo u ovoj fazi je potrebno aktivno učešće apstinenta,kroz usvajanje stečenih znanja i jačanje stavova o štetnosti PAS, kao i o apstiniranju kao načinu života.U koliko izostane taj segment aktivnog učešća apstinenta, neozbiljno je očekivati da će samo lekovi i terapeuti postići pozitivan rezultat u lečenju.
Razne komune i verske zajednice svakako mogu da budu od koristi ljudima koji su skloni takvom nacinu rada i razmisljanja, ali jednostavno dovodim u pitanje makar komfornost lecenja bez upotrebe adekvatnih medikamenata u adekvatnim dozama i periodima, posto izostaju prirodni kapaciteti (hormoni u mozdanim celijama), za suocavanje sa realnim problemima i teskocama u kriticnom periodu lecenja.
To bi otprilike bilo kao da trazite od coveka sa slomljenom rukom da vam cepa drva, pre nego sto mu ozdravi ruka.
Pozdravi,
Leonardo
P.S. Poseban pozdrav za "bez veze"
Razliciti programi, razliciti modeli i koncepti lecenja upravo pruzaju mogucnost da svako odabere za sebe ono sto mu odgovara.Ne treba poceniti ni jedan pristup lecenju.Naj vaznije je da se ljudi odluce na put izbavljenja iz problema.Nijedan zavisnik nije poceo sa drogiranjem sa idejom da se razboli.medjutim kada prizna sebi da je zavisnik, obicno je kasno da sam sebi pomogne.Prosto biologija je ucinila svoje i tada covek nema kapaciteta niti da zdravorazumski promisli o svemu, a kamo li da si pomogne.U pocetku prisutna je samo zelja da se dodje do izlecenja.Dakle nivo cistih emocija.Upravo emocija koje su ga i uvele u problem.Sama inicijalna zelja je svakako neophodna, ali nazalost ne i dovoljna.Tada kljucnu ulogu preuzimaju clanovi najblize porodice.Uloga porodice je pre svega da shvati problem na pravi nacin i da pruzi maximalnu podrsku oko resenja problema.Shvatanje problema se postize na pravi nacin jedino upoznavanjem i sticanjem saznanja o kompleksnosti i prirodi bolesti.Odabir institucije i programa lecenja je takodje jako znacajna.Bez namere da umanjim znacaj bilo kog nacina lecenja, licno smatram da je naj kavlitetniji nacin upoznavanje sa svim aspektima bolesti.
Usled korišćenja PAS metabolizam zavisnika se menja, privikavajući se na supstancu.Biohemija mozga zavisnika biva u potpunosti promenjena.Količina prirodnih hormona, zaduženih za funkiju mozga u normalnim uslovima bivaju (zavisno od dužine upotrebe PAS) skoro ili u potpunosti istrošene.Umesto prirodnih hormona (sreće, zadovoljstva, protiv bolova), supstanca u potpunosti preuzima njihovu ulogu .Prilikom prestanka uzimanja supstance , organizam naviknut na redovne količine PAS, zapada u već pomenutu fizičku apstinencijonalnu krizu.Tada se pristupa medikamentoznom tretmanu, i tada se lekovima pokrivaju receptori i transmiteri u neuronskim ćelijama mozga, kako bi se otklonila želja i potreba za supstancom.Do potpune regeneracije prirodnoh zaliha hormona potrebno je da prodje od devet meseci do godinu dana, za to vreme lekovi održavaju biohemijski balans u mozgu bolesnika.U ovoj fazi se uz primenu pomenutih medikamenata, pristupa i radu na psihološkom planu bolesnika.Potrebno je promeniti dotadašnje modele ponašanja,rad sa stručnjcima je još jedna neophodnost za kvalitetno održavanje apstinencije.
U ovom periodu se uz pomoć stručnjaka radi na promeni dotadašnjeg modela ponašanja, koji se gotovo kod svih zavisnika svodi na odredjenu vrstu egocentrizma i življenja po principu zadovoljsva.Takodje se apstinent priprema za suočavanje sa realnim problemima, stvaranjem novih mehanizama za izbegavanje rizičnih situacija i kapaciteta za odbranu od recidiva.
Upravo u ovoj fazi je potrebno aktivno učešće apstinenta,kroz usvajanje stečenih znanja i jačanje stavova o štetnosti PAS, kao i o apstiniranju kao načinu života.U koliko izostane taj segment aktivnog učešća apstinenta, neozbiljno je očekivati da će samo lekovi i terapeuti postići pozitivan rezultat u lečenju.
Razne komune i verske zajednice svakako mogu da budu od koristi ljudima koji su skloni takvom nacinu rada i razmisljanja, ali jednostavno dovodim u pitanje makar komfornost lecenja bez upotrebe adekvatnih medikamenata u adekvatnim dozama i periodima, posto izostaju prirodni kapaciteti (hormoni u mozdanim celijama), za suocavanje sa realnim problemima i teskocama u kriticnom periodu lecenja.
To bi otprilike bilo kao da trazite od coveka sa slomljenom rukom da vam cepa drva, pre nego sto mu ozdravi ruka.
Pozdravi,
Leonardo
P.S. Poseban pozdrav za "bez veze"
Jer ni poslije 22 mjeseca mozak mi nije baš kao nov! Priznajem, prilično je repariran. To mu valjda dođe kao da upalu liječiš bez antibiotika. Priroda čini svoje samo treba vremena. Šta ču kad gotivim prirodu pravo, u zadnje vrijeme i društvo. Prije nisam baš nešto bio društven, jerbo sam upadao u nenormalne depresije, eto hvala Bogu preživi se i to. Valjda sam sve radio kako treba i bez stručne pomoči; podrška porodice, radna terapija, sportske aktivnosti itd... Ispade na kraju: posao, kuća, birtija, mislim džamija ili ono bi škola? Nije bitno, važna je apstinencija! Vrijeme liječi sve... Jeli tako?