Nemam pojma koliko ovo što upravo radim ima smisla, ali... Malo je ljudi s kojima mogu otvoreno razgovarati o svom životu. Čini mi se da će mi ovo koristiti... a i savet bi mi dobro došao.
Imam 22 godine, u braku sam i imam bebu od 10 meseci. Osim toga, bivša sam narkomanka. Ovo je moja priča:
Sve je počelo kada sam, sa svojih 17 godina upoznala garija (čitaj: lika) koji je bio sladak, imao je bradicu i zulufe, svirao je u bendu... i bio je notorni zavisnik. Nekih 10 godina unazad bio je na dopu i na trodonima, periodično. Ni moja dotadašnja iskustva s drogom nisu bila baš sasvim blistava (trava, cuga, speed, xerovi, eventualno bensedini), ali dovoljno je reći da mi je životni moto bio “u dopu je trip da ga nikad ne probaš”- sve može po malo, ali žuto ni malo.Što se njega tiče, on je u tom našem susretu ugledao svetlo na kraju tunela, ja sam mu bila još jedna šansa, dovljno dobar razlog da se klone svega. Na početku se to čak činilo i moguće: duvali smo, pili pivo, šetali se po parku, smejali se, slušali muziku... Naravno, on je imao i onda svoje povremene izlete, samo što sam ja bila prenaivna da to uvidim. Ipak, bilo je u svakom slučaju bolje nego kad me nije bilo. Šteta što ovakve priče nemaju srećan kraj...
Nakon par meseci sam zgutala trodose, 2 komada za početak. Varijanta je bila da ćemo samo ponekad, kad je neka svirka, kao, da on ne uzima sam, bla, bla. E onda sam ja počela da tražim svaki put kad moram da štrebam, pa kad dobijem, kao prejako me boli, pa sam sama završavala da on ne zna, pa...paf! Igla.
Ja sam jedna od blažih varijanti, moram priznati. Možda sam se intezivno drogirala (svaki dan, po polutku najmanje, ali i gram) neke 2 godine, i jos jedno šest meseci sam se kao skidala.
Više ni sama ne znam kako sam se i kad tačno, skinula. Nisam bila ni u komuni, ni u bolnici. On je dizao terapiju (trodon, flormidal, lorazepam, rivotril), pa sam ja to pila na svoju ruku, a metadon smo na crno nabavljali. Na kraju sam, neka zadnja 3 meseca, bila samo na tabletama i na čaju, dop uopšte nisam radila. U tom periodu organizam mi je totalno kolapsirao, imala sam asmatične napade, ili se danima nisam budila, ili danima nisam spavala, non-stop sam peglala, ono gadno žuto, čak sam i neki herpes dobila, na licu. I onda mi je puko film...
Samo sam se pokupila i otišla. I to ne u drugi grad, nego u drugu državu. Odj sam i fax, i dečka, i ekipu i, uspomene, kompletan dotadašnji život.
Taj deo u novoj sredini bio je najzajeb. Sa sobom sam imala samo kutiju florosa, to mi je trajalo manje od nedelju dana. Bilo mi je jezivo. Nisam jela, nisam spavala, bila sam svesna da se na neki čudan način fizički oporavljam, ali psihički sam bila unakažena.
U tom sam stanju upoznala svog sadašnjeg muža. Za moje tadašnje stavove on je bio i prenormalan. Probao je sve i svašta (OSIM DOPA!) i na tome je i ostalo, jedino što voli da zapali ponekad i malo popije “tu i tamo”. Ovoga puta on je bio moja slamka za koju sam se uhvatila kao najgori utopljenik.
Nakon godinu dana što sam se skinula sa paje (samo ganja i speed, ekseri), saznala sam da sam trudna. Odlučili smo da ćemo zadržati bebu. U trudnoći sam bila gotovo apsolutno straight. Popila sam možda jedno pivo i zapalila koju cigaretu.
Međutim, ispostavilo se da sam po ko zna koji put ispala glupača. Onako straight i apsolutno suzdržana od svega konačno sam uvidela da moj muž ima jbn problem s cugom. Što vreme više prolazi, on je sve gori. Ponaša se isto kao ja nekad: konstantno laže, nikad nema para, svima je dužan, trezan je samo rano ujutro, i onda je nadrkan i ćutljiv, pije svaki dan, a svako toliko se baš “ubije”, možda jednom nedeljno. Ne dolazi kući po par dana, 500 puta je sjbo auto, agresivan je kad je pijan, svadljiv, naporan, nesnošljiv. Posle svakog većeg sranja kune se da više nikad neće popiti ni kap. Sad nedavno, nije uopšte pio nekih 15 dana, ali je zato duvo non-stop, čak je i benzin snifo, a čini mi se da je i dop vuko ali nisam sasvim sigurna (nisam ga videla jer nije došao kući, ali kad sam ga zvala glas mu je bio onako... ma znate).
Najgore u svemu tome je što ga ja potpuno razumem. Samo, ja jednostavno nemam snage za reprizu pakla samo u 2. licu. On ionako odbija i najmanji razgovor na temu lečenja i stručne pomoći. Znam da mu tebam biti podrška, ali ne znam kako da mu pristupim. Dete pati najviše u svemu tome, bojim se za nju. Najrađe bi se ponovo pokupila i otišla na sigurno sa svojom bebom. Ja sam naučila da se nosim sa realnošću, iscrpilo me to, možda se još i nisam sasvim oporavila psihički, a nikad i neću verovatno, i sad moram sve iz početka. A i smetaju mi napadi i ružne reči, iako znam da je to samo stanje, da to nije pravi on. A najviše od svega želim da zaštitim svog anđela. Šta da radim??
...
Moderator: sanela
-
skiptracer
- Posts: 8
- Joined: Wed Nov 19, 2008 5:28 pm
...
Last edited by skiptracer on Fri Nov 21, 2008 8:47 pm, edited 1 time in total.
«Toga dana mrak je počeo da pada već od samog jutra.»
Re: ...
Ako odes, mozes tako pomoci i njemu, a ako ne ...skupa mozete samo na dno , svo troje...
sve najbolje!
sve najbolje!
-
skiptracer
- Posts: 8
- Joined: Wed Nov 19, 2008 5:28 pm
Re: ...
Ljudi, nije to baš tako jednostavno... Kad malo bolje razmislim, ja nemam gde da odem. Mogu jedino da se vratim odakle sam došla, za šta još uvek nemam hrabrosti. To ne bi imalo ama baš nikakvog smisla. Da odem u neki potpuno novi grad, nemam uslova, ko će mi čuvati dete, kako ćemo sasvim same, kako ću raditi, gde ćemo živeti i od čega... Preostaje mi jedino da ostanem tu gde jesam, sa mojima, a da njega izbacim na ulicu. E sad...
Ne znam da li neko od vas ima dete... Mislim, nije to baš tako crno-belo. Iako sam apsolutno svesna težine situacije u kojoj se on nalazi, potpuno sam objektivna i realna i nimalo ne ublažavam, IPAK nisam sasvim sigurna da želim svovoj devojčici oduzeti oca. Njih dvoje se obožavaju, ona je jako vezana za njega. A i znam kako je meni bilo odrastati samo sa mamom...
Ja ne mogu izbeći činjenicu da sam za svog muža vezana za ceo život, bez obzira živeli mi skupa ili ne. Ne mogu jednostavno da ga izbrišem. Zato mi je ipak stalo do toga šta će se s njim dalje događati. Zbog toga mislim da bi mu trebala nekako pokušati pomoći, nekako ga naterati da ipak ode na lečenje. On od života nema ništa, nema roditelje, brat i sestra okreću glavu pred istinom, ima samo nas. Ako ga i mi odbacimo to je za njega definitivni kraj.
Večeras sam mu otvorila neki site o alkoholizmu, kao da je napisan baš o njemu. Kad sam ga pitala da li se prepoznaje u tome rekao je «pa... možda malo». Rekla sam mu da je lečenje jedini način da ostanemo zajedno, ovde kod nas ima sasvim ok klub L.A., imaju ok program, sve sam već proverila. Samo je odmahnuo rukom. Rekla sam mu da ima fore do prvog, dok ne dobije platu, i onda neka si nađe stan i neka ide. A šta drugo da radim?!
Njegov odgovor je bio: «dobro...». Mislim da me uopšte nije ozbiljno shvatio. Problem je u tome što nemam priliku da pričam s njim jer je uvek cuga, a onda ništa ne dopire do njega. Ma nemam pojma... Smaram, znam... Hvala vam što uopšte čitate ovo moje sranje.
Ne znam da li neko od vas ima dete... Mislim, nije to baš tako crno-belo. Iako sam apsolutno svesna težine situacije u kojoj se on nalazi, potpuno sam objektivna i realna i nimalo ne ublažavam, IPAK nisam sasvim sigurna da želim svovoj devojčici oduzeti oca. Njih dvoje se obožavaju, ona je jako vezana za njega. A i znam kako je meni bilo odrastati samo sa mamom...
Ja ne mogu izbeći činjenicu da sam za svog muža vezana za ceo život, bez obzira živeli mi skupa ili ne. Ne mogu jednostavno da ga izbrišem. Zato mi je ipak stalo do toga šta će se s njim dalje događati. Zbog toga mislim da bi mu trebala nekako pokušati pomoći, nekako ga naterati da ipak ode na lečenje. On od života nema ništa, nema roditelje, brat i sestra okreću glavu pred istinom, ima samo nas. Ako ga i mi odbacimo to je za njega definitivni kraj.
Večeras sam mu otvorila neki site o alkoholizmu, kao da je napisan baš o njemu. Kad sam ga pitala da li se prepoznaje u tome rekao je «pa... možda malo». Rekla sam mu da je lečenje jedini način da ostanemo zajedno, ovde kod nas ima sasvim ok klub L.A., imaju ok program, sve sam već proverila. Samo je odmahnuo rukom. Rekla sam mu da ima fore do prvog, dok ne dobije platu, i onda neka si nađe stan i neka ide. A šta drugo da radim?!
Njegov odgovor je bio: «dobro...». Mislim da me uopšte nije ozbiljno shvatio. Problem je u tome što nemam priliku da pričam s njim jer je uvek cuga, a onda ništa ne dopire do njega. Ma nemam pojma... Smaram, znam... Hvala vam što uopšte čitate ovo moje sranje.
«Toga dana mrak je počeo da pada već od samog jutra.»
-
skiptracer
- Posts: 8
- Joined: Wed Nov 19, 2008 5:28 pm
Re: ...
Tnx...
E, a znaš šta je najgore u svemu... e glupo mi da to uopšte izgovorim/napišem. Pukne mi film nekad, znaš, popucam po šavovima. Ono, nakon baš žešćih fajtova. Živci su mi u totalnom k**cu, padnem u gadne depresije. I tako mi dođe da se ono, PREKINEM, kapiraš? I to dop mi i ne pada na pamet, iako znam, milion posto sam sigurna, da mi sad staviš kvotera pod nos, nakon svega, ipak ne bi mogla da odolim. Dođe mi da samo ustanem, uzmem cigare i lovu, i da izađem napolje. I samo da osetim onaj filing da sam napravila opet sranje ali da me boli k*** i da sam ponovo totalno slobodna i da niko ne zavisi o meni i da mogu jednostavno da se “opustim”, ispraznim, uradim... Kažem ti, ne mora to čak ni da bude dop... Jbt, šta to pričam! Ma znam da to neću nikada napraviti, ali dođe mi, jednostavno. To je valjda normalno, posle svega. Nešto kao uspomena...
E, a znaš šta je najgore u svemu... e glupo mi da to uopšte izgovorim/napišem. Pukne mi film nekad, znaš, popucam po šavovima. Ono, nakon baš žešćih fajtova. Živci su mi u totalnom k**cu, padnem u gadne depresije. I tako mi dođe da se ono, PREKINEM, kapiraš? I to dop mi i ne pada na pamet, iako znam, milion posto sam sigurna, da mi sad staviš kvotera pod nos, nakon svega, ipak ne bi mogla da odolim. Dođe mi da samo ustanem, uzmem cigare i lovu, i da izađem napolje. I samo da osetim onaj filing da sam napravila opet sranje ali da me boli k*** i da sam ponovo totalno slobodna i da niko ne zavisi o meni i da mogu jednostavno da se “opustim”, ispraznim, uradim... Kažem ti, ne mora to čak ni da bude dop... Jbt, šta to pričam! Ma znam da to neću nikada napraviti, ali dođe mi, jednostavno. To je valjda normalno, posle svega. Nešto kao uspomena...
«Toga dana mrak je počeo da pada već od samog jutra.»
Re: ...
nazalost...ta zelja te verovatno nece prestati ceo zivot...upoznala si djavola..i sada je gotovo...ali nemoj...nemoj zbog sebe...zbog male..nemoj zbog njega...Los brak ce ti samo stvarati probleme i podsticati te na to da uzmes dop..nemoj...ali sta ja da ti pricam o porodici nemam ni kuceta ni maceta...tako da izvini sto kenjam...
trice i kucine
Re: ...
Ako te ista moze odrzati u svjesnosti,to je dijete.Ono te treba.Treba ga presvuci,nahraniti,izvesti u setnju,igrati se sa njim..Hej,to je odgovornost na koju si pozvana svojom odlukom da ga imas.Sta ce ono bez tebe?Na koga to trosis snagu?Koji su ti prioriteti?Djete nije pisalo molbu da ga rodis.Zato,drzi se u vertikali,nema pucanja po savovima,ako zelis da ga zadrzis.Sta ces mu reci sutra,ako ne izdrzis?
-
skiptracer
- Posts: 8
- Joined: Wed Nov 19, 2008 5:28 pm
Re: ...
Ijuuuu koji trip... Čitala sam vuddovu ispovest.
Ovaj... pa šta da vam kažem.... samo da je vidite kako je lepa i predivna, moja devojčica. Bilo je milion prilika da napravim ovo o čemu sam pričala, u stvari nisu to prave prilike, više kao slutnja da bi možda moglo ispasti prilika ako odmah ne odj sve, i uspevala sam do sad. Meni se sve to desilo tako na brzinu: skidanje, nova veza, nova sredina, pa majčinstvo. Pobogu, imam samo 22 godine!!! Žalosno je što u braku nisam našla oslonac i podršku, nego još ja moram da ispravljam krive drine, mesto da se o meni vodi računa. Znam, to zvuči kao pravdanje, ali nije. Ona je toliko predivna i toliko mi znači da na sve jednostavno zaboravim kad sam s njom i to je moj spas. Hvala bogu što je imam, još samo da se rešim ovog sranja, koje i nije moje, ali i jeste. Nije bezveze što sam se udala baš za takvog čoveka. Nije istina da ja nisam odmah skapirala o čemu se tu radi, ali mislila sam, kao gde je to od mojih sranja... I bilo je tako, onda. Ali, sad, kad sam ja ok, e sad je to postalo neizdrživo.
Ovaj... pa šta da vam kažem.... samo da je vidite kako je lepa i predivna, moja devojčica. Bilo je milion prilika da napravim ovo o čemu sam pričala, u stvari nisu to prave prilike, više kao slutnja da bi možda moglo ispasti prilika ako odmah ne odj sve, i uspevala sam do sad. Meni se sve to desilo tako na brzinu: skidanje, nova veza, nova sredina, pa majčinstvo. Pobogu, imam samo 22 godine!!! Žalosno je što u braku nisam našla oslonac i podršku, nego još ja moram da ispravljam krive drine, mesto da se o meni vodi računa. Znam, to zvuči kao pravdanje, ali nije. Ona je toliko predivna i toliko mi znači da na sve jednostavno zaboravim kad sam s njom i to je moj spas. Hvala bogu što je imam, još samo da se rešim ovog sranja, koje i nije moje, ali i jeste. Nije bezveze što sam se udala baš za takvog čoveka. Nije istina da ja nisam odmah skapirala o čemu se tu radi, ali mislila sam, kao gde je to od mojih sranja... I bilo je tako, onda. Ali, sad, kad sam ja ok, e sad je to postalo neizdrživo.
«Toga dana mrak je počeo da pada već od samog jutra.»