Djelići moja ispovjedi
Posted: Sun Dec 23, 2007 2:02 pm
kada sam pobjegla u drugi grad od heroina,ubrzo sam završila od trodona....(od sebe se ne može pobječi ali dobro sad).....gutala sam ih sve više i više i teško mi je povjerovati da neko tako dugo ostaje na samo 6-10 ja sam na kraju završila i to posle par mjeseci na 50 kom....simptomi su nam svima isti kad ih ne uzimamo.Bila sam užasno agresivna,nasrtala sam fizički i verbalno,dešavalo se da su moirali zvati nekog sa neuropsihijatrije da me smire injekcijom....trodon je strašno zlo ne njemu sam radila daleko gore stvari nego na heroinu...to je bilo potpuno ludilo,bila sam na granici i da ubijem i druge i sebe..totalna histerija bez truna kontrole a kada se "podmirim" iako sam uz njih pila i veliku količinu sedetiva,dešavali su mi se napadi epilepsije koju nikad niam imala(od trodona,naravno) jedan napad,drugi napad...sve teži i teži....treći napad....četvrti na ulici...tako teški da sam počela završavati u hitnoj.
Od svega toga me počela hvatati strašna panika,počela sam se bojati,poludjeću,ostaće mi epilepsija...imam djete...............u tom bunilu,pristajala sam na svaku pomoć,vodili su me od doktora do doktora...bila sam poslušna jer sam shvatila da je vrag odnio šalu....ali ti doktori mi nisu pomogli zato što su me samo kljukali ljekovima,zatvara li me na odjeljenja sa ljuđacima i niko od tih DR se nije sjetio da proviri u moj mozak,u moju duši i da vidi zašto sam ja to radila...šta me je dovelo do tog stanja i tako svaki put kad bi prestala sa terapijom ja sam se vraćala na isto....ma ne zato što sam bila bahata,ne zato što sam to htjela,nego zato što sam bila nemoćna,zato što je moj problem i dalje ostajao u meni......ah,zaboravila sam da kažem da je moj dodatni motiv za liječenje bio taj kad sam posle snimanja mozga saznala da nisam dobila epilepsiju,da mi mozak,tj. njegove funkcije nisu oštećena....znala sam da mi je to možda zadnja šansa,čvrsto sam vjerovala da ako me epi još jednom protrese da je tu kraj.
U među vremenu i na veliku sreću mene i moje obitelji,moja majka saznaje za jednu komunu..........to je za mene bila velika nada,gladala sam u tom pravcu kao ka suncu u prohladno jutro..ta misao me je grijala i nosila napred..dala mi je nadu....radovala sam se odlasku i sječam se da sam sestri pričala:eh,da mi neko sad ponudi put u Rio ili odlazak u komunu,ja bih u komunu...imam posle cijeli život i za Rio i za Rim i cijeli svijet na dlanu...........razmišljala sam tako jer sam se zbilja jako namučila,bila sam iscrpljena psihički i fizički,kapitulirala sam pred vlastitim snagama i trebala mi je pomoć,pomoć prava a ne gomila ljekova.
Odlazim u komunu.......eh,tu je sad druga priča......nebih da sebi protivrječim jer sam ja generalno za to da je komuna odlična stvar ali sam ja očito otišla u pogrešnu komunu,komunu u kojoj nije bilo stručne pomoći koja je meni očito trebala...sada postoje takve komune i to je ekstra stvar....možda je i moi osobni problem zahtjevao drugačiji tretman..no dobro,to sad nije bitno...............sada imam ekstra doktorku koja mi radi psihoterapeutske seanse....iz moje psihe slaže stvari na svoje mjesto i osječam se odlično.
Vjerujem čvrsto da droga nije više moj problem,ne samo zato što sam jaka....pred drogom je malo ko jak da se ne lažemo(jer je ta laž jako opasna) nego zato što uspješno riješavam probleme koji su me vodili drogi....to je poenta.
Ljubi vas Modesty
Od svega toga me počela hvatati strašna panika,počela sam se bojati,poludjeću,ostaće mi epilepsija...imam djete...............u tom bunilu,pristajala sam na svaku pomoć,vodili su me od doktora do doktora...bila sam poslušna jer sam shvatila da je vrag odnio šalu....ali ti doktori mi nisu pomogli zato što su me samo kljukali ljekovima,zatvara li me na odjeljenja sa ljuđacima i niko od tih DR se nije sjetio da proviri u moj mozak,u moju duši i da vidi zašto sam ja to radila...šta me je dovelo do tog stanja i tako svaki put kad bi prestala sa terapijom ja sam se vraćala na isto....ma ne zato što sam bila bahata,ne zato što sam to htjela,nego zato što sam bila nemoćna,zato što je moj problem i dalje ostajao u meni......ah,zaboravila sam da kažem da je moj dodatni motiv za liječenje bio taj kad sam posle snimanja mozga saznala da nisam dobila epilepsiju,da mi mozak,tj. njegove funkcije nisu oštećena....znala sam da mi je to možda zadnja šansa,čvrsto sam vjerovala da ako me epi još jednom protrese da je tu kraj.
U među vremenu i na veliku sreću mene i moje obitelji,moja majka saznaje za jednu komunu..........to je za mene bila velika nada,gladala sam u tom pravcu kao ka suncu u prohladno jutro..ta misao me je grijala i nosila napred..dala mi je nadu....radovala sam se odlasku i sječam se da sam sestri pričala:eh,da mi neko sad ponudi put u Rio ili odlazak u komunu,ja bih u komunu...imam posle cijeli život i za Rio i za Rim i cijeli svijet na dlanu...........razmišljala sam tako jer sam se zbilja jako namučila,bila sam iscrpljena psihički i fizički,kapitulirala sam pred vlastitim snagama i trebala mi je pomoć,pomoć prava a ne gomila ljekova.
Odlazim u komunu.......eh,tu je sad druga priča......nebih da sebi protivrječim jer sam ja generalno za to da je komuna odlična stvar ali sam ja očito otišla u pogrešnu komunu,komunu u kojoj nije bilo stručne pomoći koja je meni očito trebala...sada postoje takve komune i to je ekstra stvar....možda je i moi osobni problem zahtjevao drugačiji tretman..no dobro,to sad nije bitno...............sada imam ekstra doktorku koja mi radi psihoterapeutske seanse....iz moje psihe slaže stvari na svoje mjesto i osječam se odlično.
Vjerujem čvrsto da droga nije više moj problem,ne samo zato što sam jaka....pred drogom je malo ko jak da se ne lažemo(jer je ta laž jako opasna) nego zato što uspješno riješavam probleme koji su me vodili drogi....to je poenta.
Ljubi vas Modesty
