Forum za podršku u oporavku

Tek kada sam pokušala da dam naslov postu o iskustvu koje sam odlučila da podelim sa korisnicima ovog foruma, shvatila sam koliko je teško definisati problem.
Sada kada sam gotovo digla ruke od svega (nisam sigurna), želim da čujem ima li neko slična iskustva ili je ovo neverovatno koliko mi se sada čini.
Naime, moj brat od tetke (najmlađi u užoj familiji, '86 godište) zavisnik je od heroina već četiri godine. Sumnju smo potvrdili letos, kada je nestao na tri dana od kuće. Kažem nestao, jer je prema priči njegovih roditelja prvi put otišao na more, a viđen je posle tri dana u gradu dezorijentisan sa torbom u ruci. Roditelji su ovu informaciju primili u najmanju ruku čudno: majka je bila utučena (kao da joj ne prija što sada još neko zna), a otac je bio agresivan i odbijao da ga potraži "jer mu je svega dosta". Važno je da napomenem da je on jedinac, razmažen do te mere da je napustio srednju školu, nagrađivan za sve greške u detinjstvu, odrastao u igraonicama, kasnije sa ocem posećivao kladionice... Sve to, valjda, da bi roditelji oprali svoju savest.
Otac mu je do pre 7 godina bio hronični alkoholičar koji je zamalo umro od alkohola, u poslednjoj fazi je nastupio delirium tremens, beli miševi i sl. Majka je tokom tih godina razvila strategiju izbivanja od kuće, provodeći vreme kod roditelja i rođaka. Klinac je dakle bio prepušten sebi i dostupan ulici. Sa 16 su mu pronašli marihuanu u džepu i naseli na njegovu priču da mu je to neko podmetnuo. U tim njegovim tinejdžerskim godinama nisu primećivali kako mu nestaju stvari počev od skupih trenerki do bicikla i motora. Sve se to krilo i nadoknađivalo. Bili su ponosni što im sin ne ide u kafiće i nema devojku. Kao posledica očevog alkoholičarskog staža, majka je delila sobu sa sinom tinejdžerom...
Sve to kao normalno. Kod vanrednih priliva novca (krediti,prodaja akcija...), trošilo se nemilice na stvari koje su nestajale. Povremeno bi se dogodio nekakav incident koji bi se u trenutku šoka podelio da rodbinom, a potom bi nastupila izolacija i ćutanje. Nakon sumnjivog "odlaska na more" i njegovog povratka kući, prestali su da komuniciraju sa svim rođacima. Dva meseca potom, policija ga je uhvatila sa određenom količinom heroina (roditelji još uvek muljaju da li je pola grama ili četiri?!) i odveden u istražni zatvor gde je zadržan dva dana. Od tada nastaje pakao. Zvali su rodbinu sa obe strane, išli kod lekara, nazivali problem pravim imenom. Navodno tek su kod psihijatra saznali da je četiri godine na heroinu, da je uzimao sve i svašta, pa i kokain kada je imao para. Mesečno je trošio i do 500 eura (osim izdašnog džeparca do novca je dolazio prodajom stvari, žicanjem od rodbine,...)Čitava rodbina (i sa očeve i sa majčine strane) se konsolidovala da pomogne. Visili smo na internetu, okretali telefone, odlučili da ga odvedemo na sastanak utorkom u Raskršće. On je pristao da ide, a roditelji su pokušali da se izmigolje glupim izgovorima. Na kraju su ipak išli i oni, a kao pratnja išli smo njegov brat od strica i ja. Nema potrebe da ovde pišem o Raskršću. Iako su bili "fascinirani" kao da je već izlečen, a on pun tipičnih narkomanskih fraza kako se već posle jednog sastanka oseća bolje ( a bio je očito urađen) sve je palo u vodu do sledećeg utorka. Njegova majka je počela da poriče priče o metadonu ( koji je navodno uzimao da bi se skinuo sa heroina nakon zatvora) i počela da priča kako uzima samo neke biljne tablete za stomačne bolove. Puni su priča kako je Raskršće opasna sekta ( gotovo smo optuženi da smo svesno hteli da ga uvučemo u sektu), a da gluposti nema kraja sada misle da "ako mu se otac skinuo sa dve litre rakije dnevno, može i on heroin sam da ostavi?!"
Istine radi, on izgleda jako loše (to su primetili i u Raskršću, a oni su se svega nagledali), sada uzima svakakve tablete (trodon, bensedin i ko zna šta još...)uz blagoslov roditelja, pritom i heroin. Sad su u tripu da ga krste u pravoslavnoj crkvi ako on pristane (?!), sa rođacima su ponovo prekinuli kontakte. Moram da napomenem da smo im predočili svu ozbiljost i opasnost stanja, bez uvijanja. U prvi mah čini se da shvataju, a potom sve po starom. Ne pomažu ni priče o njegovoj budućnosti, zdravlju. Ponašaju se kao da su im svi neprijatelji, traže krivce u svima osim u sebi. Dovoljno je teško pridobiti narkomana da učini nešto sebi na korist, a boriti se sa njegovim roditeljima čini se kao unapred izgubljena bitka i izgubljeno vreme... Imate li neki savet?

POZDRAV,LITLE HELPER SEĆAM SE SEBE OTPRILIKE TIH GODINA I MOJIH VRHUNACA LAZI.DALI TAJ MOMAK ZELI DA SE LEČI,DA LI JE SVESTAN KOJIM PUTEM IDE ? JER SVE JE DO NJEGA AKO STVARNO ZELI DA SE LEČI. TAJ PROBLEM SA RODITELJIMA JE OZBILJAN NEZNAM DALI SVESNO ILI NESVESNO KOPAJU RUPU TOM MOMKU.ŠTO SE TIČE TOG KRŠTENJA NEZNAM DA LI SU ONI KRŠTENI ILI NE ALI MISLIM DA IMAJU OZBILJNIJI PROBLEM OD TOGA.KOMUNE JESU HRIŠĆANSKE ALI TAMO LJUDI TRAZE SAMO DA SE POŠTUJU PRAVILA KUĆE AKO ČOVEK NE ZELI NIŠTA VIŠE BAR DA STEKNE POŠTOVANJE ZA STVARI KOJE MU SE NUDE,PRIZNAĆEŠ NARKOMAN I NIJE BAŠ OSOBA KOJA IMA POŠTOVANJA SEM PREMA DROGI I EVENTUALNO NEKOM POLUMRTVOM IDOLU.DA LI PRIČAŠ SA NJIM ?POUŠAJ DA MU OBJASNIŠ SITUACIJU OKO RODITELJA KAKO TO DA NE KONTAKTIRAJU SA NIKIM A DA SU ONI U PRAVU .KOMUNE NISU SEKTE I TE GLUPOSTI ŠTO NARKOMANI TRAZE IZGOVOR DA SE PONOVO DROGIRAJU .LEČENJE METADONOM NE .JA SAM TAJ KOJI SE SA METADONA SKIDAO HEROINOM.METADON JE ZA ODRZAVANJE NARKOMANA DA NE RADE RAZNE STVARI ZBOG NOVCA I ONE NARKOMANE KOJI DUGO GODINA IMAJU HEPATITIS ILI HIV.ON JE MLAD MOMAK I POTREBNA JE SAMO NJEGOVA VOLJA DA SE OTRGNE IZ TOG ROPSTVA NEMOGU GA NI RODITELJI U TOME SPREČITI POZDRAV

Sve je to jako komplikovano. Iako je kao klinac bio dosta vezan za nas, nestao nam je iz vidokruga još negde sa 16-17 godina. Nemam pojma kakvu muziku sluša, koje filmove gleda, kakve mu se devojke dopadaju. Što je najstrašnije,mislim da ni on nema pojma.
Iako smo u kontaktu sa njegovim roditeljima (do skoro je njegova majka dolazila svakodnevno kod nas), njega gotovo uopšte ne viđamo. Njegovi prijatelji su ili narkomani ili dileri ili oboje, a od hapšenja zbog cinkarenja su se svi razbežali. Pritom, mislim da je u opasnosti od osvete. Čini mi se nemogućim da razgovor sa njim urodi plodom, jer se logično oslanja na roditelje koji ga štite. Ne prihvata lečenje "na suvo", već kao ono "samom sebi prepisuje lekove i doze".
Naročito sada kada su u priči da su svi protiv njih, mislim da bi razgovor sa njim bio protumačen najgore i dodatno pogoršao situaciju ( ako je to moguće!)
Strašno je što je on (zbog više godina drogiranja i napuštanja srednje škole) na nivou deteta od 13-14 godina ili mlađi, jedina tema kojom suvereno barata su droge koje je konzumirao i kako manipuliše roditeljima. Kada priča o tome, pun je samopouzdanja i zato, mislim, jako je teško oduzeti mu to. S obzirom na to kako trenutno izgleda, pitam se koliko još može da izdrži...
P.s. Mislila sam da roditelji potiskuju i kriju od sebe samih do određenog trenutka, ali kada već saznaju i kada saznaju najbliži- čemu i dokle odupiranje?

Draga moja djevojko,ovo sto ti opisujes je jedna tipicna slika dogadjaja u jednoj porodici u kojoj se desi narkomanija.Razlika je u empatiji,tj,u suosjecanju sa problemom,Ti,kao sestra od tetke to gledas sa distance i zahvatas vrlo lijepo cijelu panoramu koja je okolo ovisnika,dosta realno.Tvoja tetka se prihvatila crkve i Boga i po tebi to ne donosi nikakav rezultat.Uzmi ,dijete ,u obzir koliko je ta napacena zena progurala sa muzem,a sta je jos ceka sa jedinim djetetom.Meni licno iz svake tvoje recenice izviruje superiornost,racionalnost,logika,kritika jednog stava koji je maltene uobicajan u svakoj porodici.Tvoj stav govori zapravo,koliko je u socijalnom smislu tesko biti shvacen kao roditelj narkomana.Osobno mislim da roditelji uvijek stite svoje dijete,bilo ono zdravo ili bolesno.I narkoman je uvijek tvoje dijete.Toliko od mene.

Pitas ,cemu i dokle odupiranje.Od cega odupiranje?Da vi uzmete stvar u svoje ruke i rijesite problem?O,bilo je i takvih u mojem zivotu,pa da ti kazem,nisu uradili nista pametno,samo su se brzo umorili i otisli.

Roditelji definitivno uvek shtite svoju decu. Chak i kad nisu u pravu. Mnogo je lakshe suprotstaviti se celom svetu, nego priznati nemoc, prihvatiti problem i potraziti pomoc. Lakse je reci ma mrzi moje dete nego zapitati se da li je neko u pravu.
U ovim sluchajevima, kod bolesti zavisnosti, koja je josh uvek tabu tema, tema u kojoj je narkoman, odnosno zavisnik, bolesnik kuzan, bezobziran, losha osoba, zla ili kako god... roditelji do poslednjeg atoma snage pokushavaju da prikriju chinjenicu da im je dete bolesno, smrtno ozbiljno. A kad shvate da greshe u prikrivanju, moze biti kasno. Ali ako nije, e onda im je glupo shto su upropastili svoje zivote i poverenje drugih zbog bolesti koju su mogli da nazovu pravim imenom. I onda opet u krug. A za to vreme zavisnik ih gleda, manipulishe tim osecajem krivice i gudrira se kako god hoce. A roditelji nalaze opravdanja. Dobro je ne ide u kafice... (sta ce tamo kad je drogiranje na javnim mestima zabranjeno) ... Dobro je nema devojku ( a i shta ce mu kad je do sad vec debelo impotentan i ozenjen heroinom)... Dobro je ne krade... ( ali zato cemo mi da prodamo kutju, jer nam ne treba tolika bash)... i da ne nabrajam... vishe... mislim da je poenta u tome da je celo nashe okruzenje zatucano u tom pogledu... pa koliko dece dobije napad epilepsije na ekskurzijama, zavrshi u bolnici samo zato shto su njihovi roditelji precutali tu chinjenicu profesorima. A sad problem zavisnishtva uporedite sa tim... Nema dovoljno interesovanja... nema ni dovoljno pravih informacija... Ja sam moju majku terao da chita knjige o narkomaniji. Nalazio joj zanimljive teme na internetu, stampao da bih mogao da joj objasnim funkiconisanje.. jedan dan narkomana... Mnogo ljudi shvata to kao boginje... nece se pojaviti ponovo ako pelcujemo... ma da vazi... I josh jedna stvar... mozete vi da dubite na trepavicama, ako on nece da se lechi... a mozete da ga osudite pred svima... pred svima koje poznajete... da ih upoznate sa njegovom boleshcu... moze da se ljuti koliko god... sakrivanjem istine mu ne pomazete...

Mislim da se ne radi o prikrivanju istine,nego o pristupu problemu.Clanovi sire obitelji ,koji su po pravilu dalje od problema,kad se desi ovako nesto,reaguju tipicno ovako,kao ova mlada zena.Budi otvoren,ne valjas,budi zatvoren ,ne valjas,a jednovremeno,tvoje je djete u pitanju,a ne njihovo.Sve sam to zivjela.Ugao gledanja na problem,neupucenost,odradjuju svoje,tako da porodica nije bila meni neko uporiste za razumjevanje i podrsku.Dapace,sve se zavrsilo na tome da se izdiferencira,sta ja kao roditelj nisam uradila dobro,i na tome se zavrsila sva "borba".Umorili se clanovi sire obitelji,i ubrzo digli ruke od problema,kako ova mlada zena vec rece na pocetku.

Draga Jano, razumem o čemu govorite i delimično ste u pravu. Kao što ste vi prepoznali u mom postu superiornost,logiku,itd., ja sam u vašem odgovoru naslutila osudu. Volela bih da čujem vaše iskustvo, jer ako se ne varam vi ste kao majka iskusili pakao. Da, ja jesam ljuta, jer ne vidim korist za život mog malog brata, ako budem svu svoju energiju usmerila na pružanje podrške roditeljima u vidu klimanja glavom dok se agonija nastavlja. Ne prihvatam da on uništava njihov, a ne svoj život. To ne može biti na prvom mestu, kao izgovor za samosažaljenje. Naravno, ja (niti tetke, stičevi,braća i sestre) ne mogu biti neko u najužem krugu. Majci (naročito posle muževljevog alkoholizma) je najteže, ali ne mogu da učestvujem u "guranju pod tepih" problema. Moje razočarenje dolazi iz činjenice da oni uporno žele da se ponašaju kao da je stanje redovno, da je sve o.k., zaboravi... On to zloupotrebljava. Primera radi, poslednje pare izdvajaju se za playstation koji će mu pomoći da se sam "skine", a potom se nema za advokata koji će ga zastupati na suđenju.
Kažete da se angažovanje vaše rodbine svelo na traženje vaše krivice u vaspitavanju deteta. Da, slična je situacija i kod ovde, ali braća i sestre su svoje angažovanje konkretizovali i spremni su da učine više. Mislim da je sada nečinjenje najgore. Da li vi mislite da je svako mešanje spolja loše? Ne znam kakva je vaša situacija, ali oni (roditelji) su ljudi u godinama, te su uopšte slabo upoznati sa svim činjenicama u vezi narkomanije (ozbiljnost situacije, posledice....). Kako može biti loše, ako im neko saopšti da ono što oni tumače običnom kijavicom može ubiti njihovog jedinca? Kakvo dobro donosti žmurenje pred istinom?

LJudi problem ima taj momak problem je njegov i u njemu.Uzroci i njegov zivot nemoraju da budu preduslov za čoveka da postane narkoman.Problem je sada tu i on podhitno mora sam da shvati u kojem je sranju prvo mora da se leči a posle kada smogne snage i pri čistoj svesti da otkrije gde je problem nastao.Psihijatrije za narkomana koji se drogira četiri godine,koji je došao u fazu da laze oko letovanja i mora, nisu rešenje to bi bila još jedna stepenica nize.Da se sam skida verovatno neće uspeti ja sam to radio deset godina i opet bi se vraćao jer neverujem da će da zavoli playstation više od tog zla jer to je jedino u zivotu (ZA SADA)što najviše voli.Potrebni su mu ljudi koji su bili kao on koji poznaju njegov profil koje nemoze da slaze koji zele da mu pomognu jer znaju kako se oseća i koji nisu sekta,jer je čudno da u današnje vreme neko pomaze nekome pogotovo narkomanu bez ikakve koristi.Ako on odluči da menja zivot neće moći ni roditelji sa svojim neznanjem da ga spreče.Po meni komuna je jedino rešenje jer je meni pomogla.POZDRAV