Forum za podršku u oporavku

zdravo svima...slucajno sam naisla na ovaj forum i vec 4 sata sjedim i citam vase ispovjesti...prepoznajem situacije. ne znam kako ce ovo sve izgledati (nisam nikad umjela pisati pisma) , ali nismo tu da ocjenjujemo ko zna pisati a ko ne,vec da koliko toliko pruzimo podrsku jedni drugima! nadam se da cu izmedju svih vasih postova naici i na neki koji govori o osjecanjima i iskustvima clanova obitelji "zrtava"! ja nisam bolesna, moj brat jeste! hvala bogu napravio je korak ka zalijecenju. malo cu pisati o njemu , a malo o sebi. koliko sam shvatila od narkomanije se ne moze potpuno izlijeciti, kazu da si cijeli zivot na nekoj granici. eto ja ne mogu reci da znam kako vam je, ne mogu jer ja nikad ni travu nisam probala,za razliku od mog brata koji je dosao do igle. bio je vrstan sportista, dosta pruzio, dosta obecavao....dosao i do evropskih klubova - tu je i poceo pakao! tacnije nije ovdje poceo pakao (ja zivim u inostranstvu),jer nismo tada ni znali sta nas ceka.pakao je poceo kad smo se vratili u domovinu da ga lijecimo. tjesim se sto on ima jaku volju da popravi stvari. sjecam se njegove nervoze, hodanja po stanu po cijelu noc,jaukanja-pokusao je da se skine na suvo. hehe sjecam se i jadne mame kad je govorila "tako ti je kad spavas pokraj otvorenog prozora pa te sad ledja bole". nismo mogli ni sanjati o cemu se radilo. sve se dogodilo kao grom iz vedra neba-dosao je i rekao da uzima heroin vec oko godinu i da mu je potrebna pomoc od nas da ga posaljemo na lijecenje.
tako je i bilo. pruzili smo mu pomoc,ostavila sam posao, on napustio klub i eto krenuli smo u domovinu. sam je pronasao privatnu kliniku, pricao sa doktorom i dogovorio se kad moze biti primljen. sve je sam to radio. otisli smo, bio je tri mjeseca tamo, po izlasku dobio je blokator koji traje isto tri mjeseca. i tako je bio cist pola godine. na zalost pao je na prvu tz "povratnu krizu" i napravio recidiv. meni je to mnogo teze palo nego samo saznanje da se drogira. bila ssam.....jednostavno receno razocarana. borila sam se za njega, pruzila mu cijelu sebe nesebicno, zapostavila svoj zivot i taman kad sam mislila da sam nesto postigla desilo se to. bila sam ogorcena.proklinjala sam ga.mozda cu se sad nekima od vas smuciti, ali priznacu da sam mu zeljela smrt. cak sam mu to i rekla,rekla sam da se ubije i da cemo ga zaliti godinu dana ali bar cemo nastaviti da zivimo.hm,uzeo je zilet i presjekao vene na moje oci. ja sam se pravila da me to ne interesuje, bila sam prava hladna kucka koja nema trunku saosjecanja,cak sam mu rekla da ode u wc da mi ne sipa krv po tepihu.srecom tata je bio u kuci i odmah je reagovao. kad se vratio iz hitne plakao je kao dijete molio da mu pruzim jos jednu sansu da mu pomognem da opet ode na lijecenje (pomognem finansijski,jer je on svoj novac istopio).sve je to trajalo nekih tri-cetiri mjeseca. mozete da me krivite koliko hocete ali ja sam njega tada jako jako mrzila. a kako i ne bih, obolio mi je oba roditelja. tada sam ga mrzila, u tim trenucima,ali sad je opet drugacije nekako sve. jednostavno vise ga nisam mogla gledati , preko noci sam se spakovala i vratila se u inostranstvo. i da, dala sam mu novac za novo lijecenje.od novog lijecenja cist je vec godinu i 5 mj. ja nisam u kontaktu sa njim,on pati mnogo zbog toga.ponekad kazem nek pati zasluzio je, a ponekad opet zao mi ga zato sto je to vrlo jaka bolest iz koje je vrlo tesko izaci.vratio se svom sportu, treninzima,djevojkama.drugovi ga nikad nisu ni napustili.cijela familija je uz njega.da ,ima podrsku, ne moze se na to zaliti. ja ga i dalje finansiram ali ne razgovaram s njim. svi kazu da je super,mama ga testira redovno i kad zeli.dobila sam slike i zadovoljna sam.a ja, ja jos uvijek imam kosmare, sanjam ga tako uradjenog kako vi to volite da kazete,stalno mislim na njega.ne zelim da dodjem u kontakt s njim, kad zovem svoje moraju me ukljuciti na interfon da bi mi on cuo makar glas.ne mogu da predjem preko svega, ne mogu jer se bojim novog razocarenja. kazem da ga mrzim....mah....daleko je istina od mrznje, evo sad dok ovo pisem placem,dal za njim ili za sobom ili za starcima, ne znam bas tacno.

p.s.napomenula sam da i ne umijem bas srociti pismo

bas vas udavih, ali eto bilo je to nesto.....ma ja sam ustvari htjela pisati samo o svojim osjecanjima i voljela bih da mi se jave i clanovi obitelji da mi kazu sta je sa njihovim osjecanjima

ne zelim da vas osudjujem niti imam prava na to , ni vas ni mog brata,vi ste bolesni i vama je potrebna pomoc a ne osuda.
samo prvi put kad probate to govno, samo tada je hir,svako naredno uzimanje je bolest

...život je prekratak...
...prekratek i previše...

By the way dobro došla...

Hi - i ja sam nova ovde i u vrlo sam slicnoj situaciji kao ti samo sto sam se postavila potpuno suprotno. Meni je muz imao problema sa drogama (i to je bas duboko zagazio), bio na lecenju, ja davala sve od sebe da mu pomognem, kao bilo sve o.k i onda se samo jednog dana pojavio uradjen...ponovo. Tacno znam taj bol na koji mislis...kad ponovo pljune na sve sto si uradila i izdrzala za njega i zbog njega. A njega je bas briga. Naravno, onda je sve puklo, raspali smo se i ja nisam htela da cujem za njega vise. On je ponovo otisao na lecenje, ovaj put duze i ozbiljnije - sto se kasnije ispostavilo. Ja sam se opirala, opirala...i evo, hvala bogu, mi sad zivimo potpuno normalno.
Znas, oni jesu tempirane bombe i u sustini ni ja nisam sigurna koliko ce potrajati ali milion puta pomislim koliko bih zdravih i lepih trenutaka propustila da mu nisam oprostila. Sedela bih sama i mrzela... Nije li ovako lepse? Sa druge strane mislim da i njemu pomaze podrska, mislim da mu znaci.
Draga moja Tratincica, razmisli ti dobro sta radis jer ti ces svog brata voleti dok si ziva i razmisljati o tome sta radi i kako mu je - govorila sa njim ili ne. Ako ponovo padne to ce te boleti - govorila sa njim ili ne. Cemu onda sluzi ljutnja osim sto izjeda onog koji se ljuti... Podrzi ga, to u svakom slucaju moze samo pomoci. A fazoni tipa "on je za mene mrtav" i "kad nisam direktno ukljucena u to manje ce boleti kad padne" ne piju vodu. Cim si se ovde javila mislis ti o tome i te kako i stalo ti je. Isti te bol ceka ako ne daj boze ponovo padne, govrila sa njim ili ne. Onda olaksaj sebi i pomozi njemu, to ti je moj savet.

Meni je ovako bolje. Pozdrav!

nema bas puno koristi od te ljutnje, od toga neces pobjeci jer ti on nije neka prolazna osoba u zivotu, on ti ostaje do kraja zivota...bit ce tesko, al sto prije napravis taj psihicki pomak i "predjes" napokon preko toga tebi ce bit prvenstveno bolje....jer nebi pisala ovdje da te to ne muci. Budi sretna sto se vratio, prihvati ga kao novorodjenu osobu....i shvati da zivot nije kako zelis/odredis ...non stop nas kojekakvim shokovima i dogadjajima testira, pa ako ne prijedjes preko toga, zivot prijedje preko tebe...