Смисао живота
Posted: Fri Nov 24, 2006 12:31 pm
Не можемо помоћи младом човеку који живи у свету пуном искушења ако му не понудимо нешто што би надоместило ту егзистенцијалну празнину у процесу трагања за правим идентитетом
Духовно здравље је старије од телесног. Духовно здравље је предуслов и за телесно здравље. Узрок многим телесним болестима јесте у духовном животу. А и у нарушеном или изгубљеном телесном здрављу духовно здравље остаје могуће. И најбоље телесно здравље је привремено, док је духовно здравље залог вечних вредности за вечно постојање.
Међутим, борба за духовно здравље повезана је са кључним опредељењем духовног живота: шта је морални смисао коме стремимо? Брига о духовном здрављу проистиче из освојеног смисла живота који даје моралне задатке које треба испоштовати. Без познавања смисла живота немогуће је имати свест о потреби духовног здравља. Ово важи како за појединачне личности, тако и за читаве народе. Духовно стање у једном народу симболички је знак његове судбине.
Омладина и болести зависности
Ово је најбоље уочљиво на примеру болести зависности. Ова врста болести сигурно је један од највећих друштвених проблема у Србији данас, управо зато што је на тај начин дугорочно доведено у питање најпре духовно, а потом и телесно здравље целог народа. Различити облици зависности представљају посебно велико искушење за младе људе, било да су то секте, алкохолизам, наркоманија или неки други облици менталних манипулација, као што су бројна достигнућа дигиталне цивилизације (кроз одређене елементе телевизије, видео и других компјутерских „игрица“...). Сви ови облици зависности имају страшне последице по свеукупно здравље. Разарају човекову свест, човек губи контролу над својим поступцима, постаје роб своје страсти и, коначно, у многим случајевима губи и живот. У ову врсту проблема треба убројати и самоубиства, као и породичну неспремност на рађање (односно спремност на утробно уморство), а посебно неспремност за рађање бројнијег потомства. И то су облици зависности, у првом случају од бесмисла, а у другом од егоизма и самодовољности.
У међувремену се показало да је један од најделотворнијих начина излечења од ових болести управо проналажење животног смисла кроз веру. Јер основна је чињеница да је младе људе немогуће превентивно заштитити од многобројних понуда зависности уколико им се не понуди идеал животног смисла. Ако се служимо само кампањом одговарања од доласка у додир са разним искушењима, то неће бити довољно да се они пред њима и зауставе. Потребно им је понудити нешто много више од негације, потребно им је дати нешто афирмативно. Неку вредност за коју вреди живети. Потребно им је понудити смисао живота. У том погледу вера добија изузетно важну улогу да младим људима у савременом свету помогне да се спасу од смртоносних искушења, али и да своме животу донесу стваралачки и вредносни квалитет.
Основно је питање: има ли живот смисла и који је систем вредности којим се руководимо? Ако нашој деци нисмо дали смисао и ако смо дозволили да немају изграђен морални систем вредности, онда немамо право на наду да ће они тако лако избећи искушења. Успех сваке болести зависности почива на празнини коју смо ми оставили у односима са ближњима и у васпитавању нових генерација. Секте успевају као псеудозаједнице тамо где су праве заједнице пропале; алкохол, дрога и разни облици менталних манипулација привлаче као начини за промену свести и потрагу за другим Ја, и служе као замена за стварни живот. У сваком одавању неком од ових порока крије се нека празнина коју човек није успео другачије, на прави начин, да попуни. Дакле, не можемо помоћи младом човеку који живи у свету пуном искушења ако му не понудимо нешто што би надоместило ту егзистенцијалну празнину у процесу трагања за правим идентитетом. Ова искушења су сурогати смисла и због тога успевају. Она су замене за идентитет, лажни светови који подражавају оно што је човеку истински потребно. Зато младима не можемо помоћи само голим одговарањем: потребно је да они имају разлог да не пођу тим путем. Потребно је да имају нешто због чега вреди не подлећи искушењима.
Карактеристично је за све болести зависности да човек напушта своју свест, ми га не препознајемо, он постаје неко други. Долази до формирања новог идентитета, који обично, због своје ломности и виртуелности, завршава трагичним распадом личности. Лечење, ма колико било тешко (јер је у питању нови идентитет кога се прво треба ослободити), увек је могуће. Али не и без мржње на стари порок и љубави према пронађеном, а заборављеном смислу живота. Повратак себи мора да прати освајање чврстог ослонца у нечему вредном, што проверено може да испуни егзистенцијални немир.
Препуштени сами себи
Нисмо довољно поклонили пажње својој деци и она су остављена на милост и немилост савременим искушењима. Породица више није заједница која помаже у решавању проблема свакога свога члана. Сви смо препуштени самима себи. Школа више нема васпитну, већ само образовну функцију. Медији немају интерес да промовишу добро, морално и умерено, јер у злу, неморалу и неумерености лежи дух времена и главни профит. Водеће националне и државне институције требало би да дају, а то не чине довољно, широку подршку промоцији смисла и вредности, као и да стану на пут промоцији греха и неморала. Важност породичног примера старијих, као и владајућег духа у друштву, у овом случају је од пресудног значаја.
Једном речју, све треба поставити у функцију младих и њиховог везивања за животни квалитет. Личности тинејџера, пуној неиживљене снаге, морате дати храну која ће га заситити. То може бити спорт, хоби, физички рад и други видови испољавања креативности и енергије, међутим, и то може бити недовољно ако млад човек није сазнао због чега вреди живети, да живот има смисла и да постоје морални закони живота који чувају његово духовно и телесно здравље.
Linkovi na stranice koje nisu u vezi sa narkomanijom se ne mogu postavljati na forum, pa je postavljeni link obrisan.
Духовно здравље је старије од телесног. Духовно здравље је предуслов и за телесно здравље. Узрок многим телесним болестима јесте у духовном животу. А и у нарушеном или изгубљеном телесном здрављу духовно здравље остаје могуће. И најбоље телесно здравље је привремено, док је духовно здравље залог вечних вредности за вечно постојање.
Међутим, борба за духовно здравље повезана је са кључним опредељењем духовног живота: шта је морални смисао коме стремимо? Брига о духовном здрављу проистиче из освојеног смисла живота који даје моралне задатке које треба испоштовати. Без познавања смисла живота немогуће је имати свест о потреби духовног здравља. Ово важи како за појединачне личности, тако и за читаве народе. Духовно стање у једном народу симболички је знак његове судбине.
Омладина и болести зависности
Ово је најбоље уочљиво на примеру болести зависности. Ова врста болести сигурно је један од највећих друштвених проблема у Србији данас, управо зато што је на тај начин дугорочно доведено у питање најпре духовно, а потом и телесно здравље целог народа. Различити облици зависности представљају посебно велико искушење за младе људе, било да су то секте, алкохолизам, наркоманија или неки други облици менталних манипулација, као што су бројна достигнућа дигиталне цивилизације (кроз одређене елементе телевизије, видео и других компјутерских „игрица“...). Сви ови облици зависности имају страшне последице по свеукупно здравље. Разарају човекову свест, човек губи контролу над својим поступцима, постаје роб своје страсти и, коначно, у многим случајевима губи и живот. У ову врсту проблема треба убројати и самоубиства, као и породичну неспремност на рађање (односно спремност на утробно уморство), а посебно неспремност за рађање бројнијег потомства. И то су облици зависности, у првом случају од бесмисла, а у другом од егоизма и самодовољности.
У међувремену се показало да је један од најделотворнијих начина излечења од ових болести управо проналажење животног смисла кроз веру. Јер основна је чињеница да је младе људе немогуће превентивно заштитити од многобројних понуда зависности уколико им се не понуди идеал животног смисла. Ако се служимо само кампањом одговарања од доласка у додир са разним искушењима, то неће бити довољно да се они пред њима и зауставе. Потребно им је понудити нешто много више од негације, потребно им је дати нешто афирмативно. Неку вредност за коју вреди живети. Потребно им је понудити смисао живота. У том погледу вера добија изузетно важну улогу да младим људима у савременом свету помогне да се спасу од смртоносних искушења, али и да своме животу донесу стваралачки и вредносни квалитет.
Основно је питање: има ли живот смисла и који је систем вредности којим се руководимо? Ако нашој деци нисмо дали смисао и ако смо дозволили да немају изграђен морални систем вредности, онда немамо право на наду да ће они тако лако избећи искушења. Успех сваке болести зависности почива на празнини коју смо ми оставили у односима са ближњима и у васпитавању нових генерација. Секте успевају као псеудозаједнице тамо где су праве заједнице пропале; алкохол, дрога и разни облици менталних манипулација привлаче као начини за промену свести и потрагу за другим Ја, и служе као замена за стварни живот. У сваком одавању неком од ових порока крије се нека празнина коју човек није успео другачије, на прави начин, да попуни. Дакле, не можемо помоћи младом човеку који живи у свету пуном искушења ако му не понудимо нешто што би надоместило ту егзистенцијалну празнину у процесу трагања за правим идентитетом. Ова искушења су сурогати смисла и због тога успевају. Она су замене за идентитет, лажни светови који подражавају оно што је човеку истински потребно. Зато младима не можемо помоћи само голим одговарањем: потребно је да они имају разлог да не пођу тим путем. Потребно је да имају нешто због чега вреди не подлећи искушењима.
Карактеристично је за све болести зависности да човек напушта своју свест, ми га не препознајемо, он постаје неко други. Долази до формирања новог идентитета, који обично, због своје ломности и виртуелности, завршава трагичним распадом личности. Лечење, ма колико било тешко (јер је у питању нови идентитет кога се прво треба ослободити), увек је могуће. Али не и без мржње на стари порок и љубави према пронађеном, а заборављеном смислу живота. Повратак себи мора да прати освајање чврстог ослонца у нечему вредном, што проверено може да испуни егзистенцијални немир.
Препуштени сами себи
Нисмо довољно поклонили пажње својој деци и она су остављена на милост и немилост савременим искушењима. Породица више није заједница која помаже у решавању проблема свакога свога члана. Сви смо препуштени самима себи. Школа више нема васпитну, већ само образовну функцију. Медији немају интерес да промовишу добро, морално и умерено, јер у злу, неморалу и неумерености лежи дух времена и главни профит. Водеће националне и државне институције требало би да дају, а то не чине довољно, широку подршку промоцији смисла и вредности, као и да стану на пут промоцији греха и неморала. Важност породичног примера старијих, као и владајућег духа у друштву, у овом случају је од пресудног значаја.
Једном речју, све треба поставити у функцију младих и њиховог везивања за животни квалитет. Личности тинејџера, пуној неиживљене снаге, морате дати храну која ће га заситити. То може бити спорт, хоби, физички рад и други видови испољавања креативности и енергије, међутим, и то може бити недовољно ако млад човек није сазнао због чега вреди живети, да живот има смисла и да постоје морални закони живота који чувају његово духовно и телесно здравље.
Linkovi na stranice koje nisu u vezi sa narkomanijom se ne mogu postavljati na forum, pa je postavljeni link obrisan.