.Meni je skoro uvek kada nešto, negde, kod nekoga zaserem, odbrambeni mehanizam postavljen da brani ceo moj pogled na svet govorio da bih treba da se ljutim na tu osobu. Kak obih zadržao svoj privid sebe kao nekoga ko je ipak sposoban, bezgrešan i ko daje sve od sebe često mi je bilo lakše da se ljutim nego da priznam da nisam bio u pravu, da sam pogrešio i da sam možda čak dužan i izvinenje ili iskupljenje. Umesto toga radije sam birao da mislim kako me druga osoba pogrešno razumela ili me uopšte ne razume, kako me ne prdžava iako sam ja (davno nekada možda) nju podržavao i tome slično. Uvek ima neki razlog koji moj samoživi, sebični, egocentrični mozak može da nađe da bi se branio od realne postavke stvari. Ne negiram ovde da sve ima dve strane ali moja uglavnom nikada nije bila ona realnija.
(u napred izvini za male razmake između pasusa
)Negde tek kad sam se smirio sam sa sobom i oprostio sebi na svemu počeo sam i druge malo bolje da kapiram. Za početak samo kao ljudka bića koja i sama imaju emocije i svoj (a ne moj) tok razmišljanja i doživljavanja. Počeh da kapiram da možda, samo možda, nisam baš uvek bio u pravu, a to se mom egu nije dopadalo, tad sam već znao da je to samo odbrana iznutra od straha da prihvatim tuđ bol i svoje greške (ja nepogrešivi) kao i strah od odbacijvanja drugih ako pokušam da im se ponovo približim. Taj strah me je posebno gonio godinama. Ako sam već sam i usamljen bolje da mislim da sam ja tako izabrao jer su svi ostali kreteni nego da samo priznam da se plašim svega toga i da me užasava pomisao da ostanem bez nekoga kao i da nešto pokušam pa ne uspem.
Malo kasnije sam počeo da osećam ono što su i meni bliski ljudi možda osećali dok sam radio stvari koje sam radio. Ja sam OK sa svim time sada ali nije moje da mislim kako su i svi oni OK samo zato što sam ja danas dobro. Od nekih ljudi zaista i zaslužujem da budu ljuti na mene i da me odbacuju, kriv, priznajem, neka zla su bila ipak previše velika. Sa druge strane, znajući da ne mogu da menjam ono što je već bilo ali da mogu danas da uradim najbolje što mogu, samo je došlo da ima ljudi kojima imam šta da kažem iako možda ne dobijem odgovor koji bi mi najviše godio. Znam da je do mene i da ću se dobro osećati ako budem pošten pa sada kada već vidim svoj deo to i kažem glasno, prihvatajući sve što uz to ide. Nije u tome samo neka kazna koju bih primio. U tome ima i mnogo, mnogo slobode koju mi to daje. Slobode od stvari koje nepotrebno sa sobom nosim već godinama, slobode od svih tih strahova od odbacivanja, nerazumevanja i osuđivanja, jer jednom kada sam se pomirio sam sa svime što je bilo nikakvu razliku mi ne pravi kako će sada drugi na mene da gledaju, gore nego što je bilo siguno neće biti. Zašto bih se plašio da popričam sa nekim otvoreno kada znam da, kakav god da bude odgovor, taj strah i nesigurnost nestaju.
Još ima mnogo ljudi na spisku za takve razgovore kod mene i priznajem da se nekih od tih razgovora i danas plašim ali to me ne čini nesposobnim da ipak uradim ono jedino dobro sa čime znam da ću biti u miru.
Na kraju: Izvini Sale, malo ti se raspisah al eto, dogodi se jbg, znaš da te volim!
Lepo se provedite u Sarajevu, žao m ije što ne dolazim jer sam trenutno u gužvi na tri strane (što i nije tako loše) ali sam naručio po drugaru po pet ćevapa iz više ćevabdžinica...samo ga podseti molim te, ima tendenciju da zaboravlja...godine valjda, šta li!
što opširnije.. hehhhee pozdrav