Forum za podršku u oporavku

pa konvencija je bila odlicna, fantasticna,.ovo je druga moja konvencija od kada sam u AN...prvu nisam dozivela, niti osetila jer nisam bila cista..ova me je rasturila...naucila mnogo toga...sad samo trebam malo vremena da poslozim neke stvari u svojoj glavi i da krenem....u svakom slucaju ZNAM KAKO NIKAKO NE TREBA...znala sam to i pre, ali nisam obracala paznju, tj nisam se trudila da radim kako treba...sada zelim sve kako treba, sve ok, sve cisto, zdravo, sve od samog pocetka....
doduse, malo me remete privatni problemi, pre tri nedelje saznam da mi je sestra rodjena jako bolesna, tumor negde iza oka, najverovatnije ce joj izvaditi vilicu i oko, nisam se navikla ni na taj sok, juce saznam da mi mama ima tumor i da sutra ide na operaciju.... to me je jako uzdrmalo i poremetilo....jedino dobro u svemu je sto za razliku od pre, kada bih odmah otrcala na semu, sada nisam pomislila na dop, ni na tren....ali iskreno, ne znam kako da se nosim sa ovim...juce mi je jedan clan AN rekao to nije tvoje,(misleci na bolest) to me je strahovito zabolelo, jer iako nisam ja bolesna (a lakse bih podnela da jesam ja nego one, sebicno znam, ali tako je)one su moja majka i moja sestra, kako da pustim?!?!?dobro, i on shvatio da je preterao i hvala mu.
ali i dalje ne znam kako da se nosim sa tim. trenutno se pravim luda, kao da se nista ne desava, i to naravno nije resenje a i ta maska, to ludilo, to je samo spolja, iznutra boli, rastura razdire...a..to je bezanje od problema, a upravo to ne smem da radim...samo malo da dodjem sebi, mozda je izgovor, mozda ne, ali treba mi malo vremebna da obradim sve te lose info, i da krenem da se borim sada sa tim, jebes sada moje praznine zbog usamljenosti (o kolima pisah u nekom prethodnom postu, sada izgleda pomalo smesno,mada da se ne lazemo, mnogo bi pomoglo kada bih imala uzza sebe onu pravu osobu).
ali i ovo sto se desava ce valjda proci na najbolji moguci nacin..moram da se nadam...
znam samo da danas necu posegnuti za drogom.
moram sesti, razmisliti i nauciti da hodam sa ovim problemima, cista.i bez samosazaljenja.

SANELA, HVALA

oci boje meda wrote:da sagradim temelje kako VLADO M (koji me je odusevio moram to jos jednom da kazem, iako sam mu obecala da necu vise)rece...

A ja sam obecao da cu se naljutiti na tebe ako jos jednom kazes da sam te odusevio i to. Ali, ne mogu ti ispuniti to obecanje. Pretesko mi je . Moram prvo poceti trenirati sa nekim laksim, pozitivnim...

sanela wrote: I draga, jesi li skontala na koji način ćeš to da radiš?
Želim ti puno puno snage i upornosti i volje u tom procesu izgradnje temelja...

Temelji mogu da se grade radeci iskreno 12. koraka programa AN. Ali, fazon je u tome sto je to proces koji traje dugo vremena. Po meni, za OBM je najvaznije da ima cvrst oslonac, podrsku dok ih radi. Ona ideja da jednom sedmicno dolazi u Bgd na sastanke je odlicna. Samo, malo je to (dvaput je duplo bolje, kad bi imala mogucnost). Potrebno je jos nesto... Moj buduci sponzor mi je juce rekao da su on i magarac zajedno pametniji nego on sam... Ja sam odgovorio da je magarac sam cesto pametniji nego ja sam. A slozili smo se da smo on, ja i magarac zajedno pametniji nego samo on i ja. Sto ti je politika ... Ima nas mnogo magaraca na ovom forumu. Valjda cemo skontati nesto. Ej Tijana, drzi se.

ali iskreno, ne znam kako da se nosim sa ovim...juce mi je jedan clan AN rekao to nije tvoje,(misleci na bolest) to me je strahovito zabolelo, jer iako nisam ja bolesna (a lakse bih podnela da jesam ja nego one, sebicno znam, ali takop je)one su moj amajka i moja sestra, kako da pustim?!?!?

Vise ces im moci pomoci ako budes cista. Dobro znas da ovim samo racionalizujes zelju za dopom. Mozda ti ispocetka bude teze nositi se sa tim osjecanjima cista, ali ipak je bolje. Koliko god da uzmes heroina, opet ne bi uspjela da u njemu utopis svu bol. Samo bi sebi nabacila jos dva problema - griznju savjesti i kajanje sto se sebicno drogiras dok tvoji pate, plus pitanje kako doci do novca i to... Onda bi boljelo mnogo vise nego na pocetku.

Hajde, budi hrabra, navijam za tebe .

hvala Vlado
znam da necu ugusiti tugu dopom ili bilo cime drugim..i rekoh to vec u prethodnom postu, i rekoh sebi pre svega..i necu uzeti..samo tesko je., ne ne uzeti, nego izboriti se sa svime time. treba mi ...pa znas valjda..mozda...pricala sam dosta i o tome...i znam da cu im najvise pomoci ako ostanem cista. i hocu,i zbog sebe, i zbog njih...
inace, pitala sam sandu da mi bude sponzor, i da, bice mi...srecna sam zbog toga...znam da ce to kod mne ici polako, ali bitno je da krece....
i znas, raduje me sto ne mozes da odrzis obecanje..da ces se naljutiti...bila bih bas tuzna...
hajde javljaj se, nemoj sad da zaboravis na nas

znam vuce....sve sta si hteo reci..i drazen je u jednom momentu u deljenmju rekao nesto kada sam shvatila sta si hteo da kazes..ali znas cak i kada je iz najbolje namere, moras ponekad da odaberes trenutak kada ces reci nesto...video si kakva sam bila koliko mi je bilo tesko, hej pa sela sam na sred jebenih terazija i plakala kao dete.......sve to sto si rekao pa..stoji, samo nacin i trenutak su isto tako bitni, kao i ono sto ces reci
u svakom slucaju hvala tebi, i hvala svima za podrsku

Ponekad provedem citave dane ne prozborivsi ni rec, ili tek toliko da ispostujem norme pristojnosti.Osecam se pomalo usamljena.A opet, plasim se, trenutno se jako plasim drustva (kontradiktorno, kao i mnogo toga drugog kod mene.ne svakog drustva naravno). Sada kada se osvrnem na predjasnji zivot shvatam da sam oduvek bila vuk samotnjak, stepski vuk. I ne, to mi nije zasmetalo ni jednom-od trenutka kada sam shvatila da je covek sam na svetu. Sami se radjamo u krvi i suzama, zivimo, povremeno svesni iluzije zajednistva i tonemo u smrt-sami.
Naravno, necu da osporavam vaznost bivanja u zajednici i neophodnost prijateljstva i Veze, i LJubavi.Kao vazduh koji udisemo, trebaju nam drugi ljudi, njihove misli, snovi, njihove reci i njihovi postupci.
Ipak, cenim samo "slobodna" prijateljstva. Ona koja ne sputavaju posesivnoscu i ljubomorom. Biti posesivan, znaci projektovati svoje strahove, zelje, nezadovoljstva i ocekivanja na druge. To znaci projektovati svoju drustvenu masku i njenu obavezu na drugoga. Znaci biti opsednut iluzijom o necijem postojanju, iluzijom koju smo izgradili od svojih snova i zelja.
Nisam posesivna.Odlicno funkcionisem kao individualac, ALI to ne znaci da mi niko ne treba. Upravo suprotno.Ali tesko podnosim kada me neko svaki cas zivka i ocekuje isto od mene, kada nateze i forsira nase druzenje. Mrzim posesivna prijateljstva jer ona nicemu ne vode. Ne mogu se graditi i osvezavati postojanje svojom unikatnoscu. Stagniraju i otpadaju kao jesenje lisce. Ne postoji lepak koji ce ih zadrzati na granama, a to je ono sto posesivni prijatelji uvek rade-drze lepak i budno motre koliko je lisce suvo.Nisu svesni da dolazi prolece, da se radja prepuno ideja koje su zacete ispod sneznog pokrivaca. U barama voda ne tece, sta je lepse od brzog, planinskog potoka? Od reke koja juri u more?
Otvori um i srce, pricaj, slusaj, smej se, placi, delicemo sve.
Ako pak nekada odlucis da odes, falices mi kao ribi voda, ali to je Tvoja odluka i ja je postujem, jer samo promene cine da krv struji-neophodne su da bi svet funkcionisao.
Shvati sebe i voli svoju samocu, da bi shvatio druge i postovao njihovu. Upotpuni sebe da bi bio sposoban da stvoris nesto vredno paznje- Kuca se gradi od Temelja.
To je ono iskonsko u nama, svi smo mi pomalo divlji u srcu.

2008.
Lezala sam otvorenih ociju i zurila u plafon. Napolju je svitalo, snezno februarsko jutro, prazno i nemo.
Bila sam skvrcena izmedju zida i zenske kovrdzave ridje kose, pored koje je bila muska kosa boje lesnika, dok se na nama nalazila zenska duga plava kosa boje zlata.Moji prijatelji. Kraj mene.
Oko mene su ljudi poceli duboko da disu i znala sam da tonu u san, meni tako daleku dimenziju bica.
Gledala sam u plafon, netremice, spoznajuci svetlost koja je obasjavala sene protekle noci. U nozdrvama mi je bio smrad cigareta, blede krpe rasprave o sustini coveka, moje reci koje su upijale polusnene oci u mraku, zvukovi oblikovani u nase reci koji su se prozimali kroz mrak i smrad cigareta, muzika u pozadini i razbacane case, jastuci i delovi nasih zivota, licnosti, gitara, ideje umova koji spoznaju sustinu. Sve se odigralo brzo, u delicu sekunde, kad sam bila ja. Prvi put u zivotu nisam nosila masku koja se smeje, ali nisam bila slobodna kao sto sam zamisljala slobodu bez maske. Ali iskazala sam deo sebe. Svi smo. Svi smo nocas bili izgubljene, mrtve duse, u potrazi za sustinom, za tackom. Svi smo bili jedan um, sputan okovima stvarnosti i institucija, jedan um u tako razlicitim formama, zajedno, ali ipak sami u sebi.
Sa svakim dubokim udisajem tela oko mene, bledela je proslost koja se odigravala nocas. San mi nije dosao na oci.
Lucidne snove sanjam nocima, iscrpljena insomnijom i utiscima iz stvarnosti, kako je nazivaju. Iscrpljena grobljima tela i umova, iscrpljena umrlim dusama, iscprljena recima, iscrpljena pozudom, iscrpljena mislima. Grudi mi je pritiskalo telo devojke sa plavom, zlatnom kosom. Pustila sam misli iz uma, ociju fiksiranih na plafon, bez treptaja, suvih jabucica. Ispustila sam zalihu vazduha uz pluca. Slika oko mene se suzavala, i tada sam je videla. Tacku.
Pozelela sam tacku, jer znala sam da je ona kraj, da je ona sustina kojoj smo te noci hrlili u mislima. Pozelela sam tacku, jer ja sam bila sama u masi. Pozelela sam tacku, jer su umorne oci oko mene bile sklopljene. Pozelela sam tacku jer nije bilo nista izvan nje. Pozelela sam tacku, jer ona bi me odvela dalje nego bilo koje drugo iskustvo. Pozelela sam tacku, jer je oko mene sve bila iluzija. Pozelela sam tacku, jer sam pozelela previse, nesto sto nije bilo moje. Pozelela sam tacku jer nisam bila slobodna. Nisam bila slobodna ni kad sam skinula masku. Osecaj nije onakav kakvim sam ga zamisljala. Nema praznine. Nema tisine. To nije tisina, to je bela buka. To nije praznina, to je vakuum. Postoji razlika izmedju ’skociti’ i ‘biti gurnut’ u ponor svog sopstva, u kome se nalazi samo tacka.
Pozelela sam tacku, jer je jedna suza potekla iz desnog oka.
Zudela sam za tackom, moja dusa je bila srecna kao nikad pre, zelela sam da pustim poslednji dah, poslednji dasak energije, pozelela sam da prodjem kroz tacku.
Pustila sam da me tacka vodi. Horizont moje percepcije se suzavao i vodio ka klimaksu mog postojanja. Nije prolazilo nista ispred mojih vec staklastih ociju, misli i moj zivot odlazili su kroz tacku, nestajali u vrtlogu i rasprsivali se na milione cestica u haoticnom kretanju. Nije postojala ni hladnoca. Bila sam tako blizu.
Devojka zlatne kose se probudila. Probudila se i ridja. Uspaniceno su me zvale da se probudim, uplasene od izgleda moje ljusture. Oci su mi bile poluotvorene, nepokretne, staklaste, mrtve. Usta su mi bila ljubicasta od soka visnje, blago otvorena, koza siva, hladna. Mrtva. Gledala sam u beskraj, sustinu, tacku, zelela sam da predjem. Za trenutak sam se dvoumila, da li da zakoracim u cilj svojih misli ili da se vratim u besmisao postojanja.
Vratila sam se.
Posle su mi pricali da sam snazno udahnula vazduh, kao dete po rodjenju, udahnula i trepnula.
Opet sam postojala. Praznina, tisina i ostali pratioci fizickog postojanja vratili su se. Melanholija, nesanica, ugusena, ubijena, iskasapljena i sputana zelja, zedj. Vecita zedj.
Zelela sam tacku. Zelela sam da umrem, ali ne iz straha, od tuge ili zbog budalastine. To je bilo novo osecanje, put ka spoznaji, nov dah neceg sto nema oblika, sto nije ljudsko.
Tacka je uzela veci deo onog sto ja jesam, ostavivsi me da visim u medjuprostoru, nedorecena misao, nematerijalizovana ideja, neostvareni cilj, nedovrseno bice.
Da li cu samo jos samo jednom videti tacku? Verovatno da… oni koji su mi najpotrebniji, bili su tu, ali nisam im rekla nista. Pravila sam se da se ne secam sta se zbilo. I u njihovom prisustvu bila bih ona koja krsi tabu. Nepripadajuca.
I evo me, ponovo, na ivici ponora, u tamnici sopstvenih misli, u haosu unistenja i stvaranja. Iz ove perspektive, zivot nije veliki, nije bucan, nije vazan. Siv, nizak, hladan, izuzetno mali. Bedna droga mog bica, zivot. Tacka je oslobodjenje. Ubistvo sopstva. Ali suvise sam kukavica da bih pobegla, ne skidam usne sa vena zivota, zeljno pijem toplu krv koja me truje.
Tachka se ionako ne moze zaobici. Ona nestaje, ali nije iluzija. Jedino je ona uvek bila stvarna.

Medena moja,
to sto tebi sad treba je nesto sto je zivotno,normalno i sto je potreba svih ljudi,a ne samo Ovisnika.
Sad je bitno da ne srljas,da ne pozurujes neke prirodne tokove,a posebno da to stanje ne povezujes sa drogama i narkomanijom.
To sto ti Treba,je tu negdje i pojavice se kad Sudbina,Bog ili Visa Sila to odluci.

Tvoje je samo da odoljevas iskusenjima i probas biti strpljiva.
Nagrada nece izostati 100 % !

Pozdrav i zagrljaj dok u pozadini svira "...ti znas ko je ludak na kisi...."

Lagano je zatvorila oči, prepuštajući se kovitlacu isprepletanih misli... Nije bila sigurna da li želi da pronadje put iz lavirinta, ili da ostane zarobljena hiljadama nejasnih zvukova i nizovima fluorescentnih boja koje se smenjuju, spajaju u nove, blede i nestaju... Osećala je kako lebdi na granici sna, spremna da utone u meko, šuštavo dozivanje iz daljine...
Nejasni strah da će bol već sledećeg trenutka da joj zapara grudi, da će je reči opet povrediti, naterao ju je da otvori oči.
Pružila je ruku, hvatajući zrak Sunca drhtavim prstima. Zvuk gitare zaplovio je niz Reku, kolevka se lagano zanjihala u ritmu vilinskih koraka...

Znala je da mora dalje

Iskipeće mi mozak
od naših srodnih razmišljanja
i najfinije istkanih osećaja
čud(es)o malo
Znaš, jedinstvo u mislima i porama,
nije to svakodnevnica.
Svaki dodir istopljen za beskrajnost.
Samo za nas.