Forum za podršku u oporavku

I tako ja u roku od 2 dana odem za komunu a da pojma nisam imala ni gdje idem, ni kakava je to komuna, a nije mi ni bilo bitno, morala sam da odem.
I sjećam se da su me nakon jedanaest dana(vidi i toga se sjećam :smt017 ) kad je kriza već počela da jenjava pustili da prisustvujem njihovom jutarnjem sastanku i naravno,sastanak je bio na Španskom i ja pojma nisam imala o čemu pričaju ali sam iz nekog razloga dušu isplakala za vrijeme molitve, i sjećam se da mi je od samog početka sva ta njihova priča o Bogu nekako bila jasna i ja sam nekako znala da je sve to istina.Mislila sam.ako je i jedna vjera na svijetu ispravna-to je ta ,bila sam baš onako oduševljena što je to cijelo vrijeme bio "stari dobri Isus", a ne neke komplikovane apsolutne bezlične verzije Bogova za koje sam ranije mislila da su blizu istine...
Ali ja nisam bila spremna da zaista predam svoj život Bogu baš zato što mi je mišljenje ljudi bilo previše bitno...Mislila sam da ću postati neka dosadna ženetina koja će se morat izolovat od svijeta i hodat naokolo sa Biblijom..................i niko više neće htjeti da se druži sa mnom, i momak će me ostaviti plus što je postojalo još milijardu stvari kojih nisam željela da se odreknem.........Pojma nisam imala kolika je avantura život sa Bogom
I tako, provela sam ja tamo godinu i po ali sam ostala ista, u meni se ništa nije promijenilo...
Ja sam čitav život bila nemirna i imala sam potrebu da stalno negdje jurcam, da izlazim da ne bi nešto propustila.
Stari nemir je ostao a i u meni je postojala neka čudna želja da nakon toliko pokušaja da budem dobra uradim nešto loše.
Ta želja je rasla i rasla pomiješana sa nekim nezadovoljstvima kojima sam pokušavala da se samoopravdam na kraju je rodila djelom. Napravila sam glupost već tamo što mi je bio još veći povod da odem i otišla sam otprilike nakon nekog vremena koje je donekle moglo da zadovolji moje roditelje........a i D. je u međuvremenu izašao iz zatvora
I naravno prva stvar koju sam napravila čim sam se odmakla od ljudi iz komune bila je da zapalim cigaru i ako mi se zapravo uopšte nije pušilo..........ali kao što rekoh-imala sam potrebu za bilo kakvim kuršlusom.
Došla sam kući tek i uzela novine da pročitam i aah...............kakva igra sudbine: U Crnoj Hronici je pisalo da je D. juče uhapšen sa još nekim likom radi više krivičnih djela teške krađe.
Ali ja sam i bz obzira na to željela da se puknem tjerana istom neobjašnjivom željom zbog koje sam i otišla........I tako je počelo.......again po 770-ti put.

Evo još jedna u klubu čitalaca.
Dugački postovi su sasvim o.k. Lupi koji put enter, čisto da napraviš bjelinu.
Puno te pozdravljam!

Tamarra i ja tebe puno otpozdravljam

Taj mi je period poslije izlaska pomalo(malo više) konfuzan ne mogu baš najbolje da se sjetim redosljeda događaja a želim da kažem istinu onakvu kakva jest.
D. je nekako baš brzo izašao čini mi se i naravno zatekao mene polunakačenu-rezultat je lako predvidljiv

Ali je pričao neke priče o velikim parama(relativno), provalama u stanove i velikim količinama droge koje su mene automatski zavele, htjela sam da budem dio toga........
I tako smo počeli da radimo samo stanove. Naravno, imali smo puno više para i D. je konstantno povećavao količinu dopa u kašiki, što je mene plašilo, nisam htjela da se izvrnemo, ali on je to radio samouvjereno u fazonu: prošao sam to, znam šta radim tako da sam se ja prepustila( naravno nije mi ni najmanje teško palo).
Količina heroina se udesetorostručila, bez petice dnevno minimum nismo mogli proć.
Po čitav dan smo obilazili grad u potrazi za stanovima kojima se brave mogu slomit, tada ih je još uvijek bilo mnogo i plijen je manje-više bio dobar. Imali smo ustaljenu šemu kako to radimo tako da smo teško mogli past na djelu.
Ja gotovo i nisam više bila svjesna da je to što činim užasno, tješila sam samu sebe s razmišljanjem."ma hajde, nije mrtva glava, nadoknadiće oni to." Ja sam morala doći do para a to je za mene bilo samo sredstvo čak i pozitivno i smatrala sam ga puno boljim nego recimo sredstvo djevojaka koje su se prostituisale, to mi je kao bilo dno dna, a ja sam bila o.k.
(kako narkomani uvijek nađu neko nerealno poređenje da se tješe)
Zaboravila sam da napišem da sam se u komuni udebljala jedno 30 kg, ali sam bukvalno u roku manje od mjesec dana smršala jedno 40, bila sam mršavija nego ikad. Bila sam bolesna, imala sam neku ogromnu cistu na jajniku i non-stop sam povraćala. Morala sam hitno na operaciju.
D. mi je slao dop u bolnicu tako da nisam bila u krizi ali kad su me doveli na operacioni sto nisu mogli da mi nađu venu., uh bilo je grozno, dvije doktorice ili sestre s lijeve, dvije s desne sa onim konjskim iglama me bodu dva sata, a ko se drogirao intravenski zna koliko boli kad vene postanu ko žica pa moraju da upru dobro samo da ih probiju, ja sam se na kraju počela trest a i doktorice su se preznojile i lijepo me vratili sa operacionog stola kući, da se vratim za 7 dana dok oni pronađu neko rješenje.
Ali doktorice su stvarno bile divne i njih pamtim kao jedno od rijetkih svjetlih sjećanja iz tog perioda, hrabrile su me i pokušavale pomoći............ ................morala sam to spomenuti.............
Ja stvarno pišući ove redove ponovo to sve proživljavam i malo je bolno.........sanjam neke teške snove kad zaspim, a bila sam malo potisnula sve to......ali kao što rekoh zaista osjećam neku odgovornost da nastavim
Izvinjavam se na digresiji.
Uglavnom za 7 dana su mi probušili rupu na vratu i provukli neke cijevi do neke unutrašnje vene i teko me našli i operisali. Spominjem ovaj događaj zato što će se poslije ponovo pojaviti neke slične situacije i čovjek vidi koliko su neki dijelovi života povezani nekim nevidljivim sponama i kako pletu mrežu naoko možda nebitnih situacija i događaja čija nam svrha postane jasna tek kad sve prođe...............

A ja sam lagano nastavila da klizim sve dublje i dublje, ni sama neznam koliko smo puta prepješačil Sarajevo, da, ja sam jedno vrijeme čak i radila u butiku. Bolje da ne pričam kako je to bilo, na kraju je bilo jedno 30 000 manjka(za mjesec-2-3,nisam sigurna) a ja sam se još i naljutila što kao svi misle da ja imam neke veze s tim, a ja bila zadužena za kasu i za šifru( gdje će tooooooo).

Non stop su nas privodili ali ja sam nekim čudom uspijevala da se izvučem, non-stop smo se krili i osvrtali,
trajalo je to dvije godine i više i ja sam negdje duboko, duboko u sebi znala da to ne ide više tako, da sam na putu za pakao ali doslovno i da to negdje nekako mora završit.
Naravno pošto smo imali više para imali smo i više prijatelja, non-stop se neko privaljivao da ga poguramo.

Policija nas je stiskala sve više i više i mi smo odlučili da se ispalimo. Ja sam htjela u Hrvatsku ali D. nije htjeo ni da čuje,tako da je odluka pala na Crnu Goru, na more pošto je bilo ljeto. Čekali smo samo da nam negdje naleti neka veća cifra pa da odemo.
I baš čudno, ubrzo smo našli par hiljada i to u eurima. Vidjeli smo to kao "božiji znak".
Poveli smo jednu curu koju je brat izbacio iz kuće, što je mene iznerviralo jer joj je i brat nekad bio narkoman. Mislila sam, šta sad treba ona da se vucara tu kod koga da prespava, bolje da je povedemo s nama iako se inismo nešto dobro ni znale niti gotivile. I još jednog momka isto tako. Nakupovali smo metadona da se skidamo i malo dopa za usput i krenuli. D. nekim okolnim putem preko granice a mi regularno

I tako smo otišli za Crnu Goru s namjerom da se skidamo.
Ta namjera je trajala dva dana
Brzo smo potrošili pare koje smo imali i onda nastavili po starom, ono baš smo dramu napravili dole i čim nam je ponovo uletila malo veća cifra otišli smo za Bg, D. i ja sami.
I tamo se situacija odvijala po istom obrascu,
čim smo ostali bez love bacili smo se na posao.
Jednog jutra je telefon zazvonio prilično rano i zvonio i zvonio, taman smo bili pri kraju zaliha dopa i para...
Ostavili smo šut za ujutro u kesi na stolu, taman dovoljno dok ne prodamo neke fotoaparate, mobitele i slične "gadžete" koje smo imali po kući...
Samo je par ljudi imalo fiksni broj od stana koji smo iznajmili, ali telefon je uporno zvonio tako da mi se"svezala šuha". Govorila sam D. da se ne javlja ali je njemu valjda dosadilo i podigao je slušalicu.
Veza se prekinula i iste sekunde se oglasilo zvono na vratima.
Sve mi je bilo jasno ali sad nisam imal kud. Pitala sam ko je. - "Komšija."-reče neko ispred vrata.
Otvorim, a njih 10 uleće sa sve podignutim značkama ko na filmu, a mi se nismo uspjeli ni sredit...........a žuta kesa stoji na stolu sa pripremljenim šutevima.
Oni su rovili po kući, ispitivali, zvali neke svjedoke,prijeti nam ko zna koliko robije, a ja ...............apsolutno ni na šta drugo nisam mogla da mislim osim kako da izmanipulišem da se puknem što je bio malo poduži poduhvat jer sam se teško mogla nać.......
Naravno, nisam uspjela. Odveli su nas u stanicu, 29 Novembar i mi smo za par sati ono baš umirali od krize, ja sam ležala na podu, nisam mogla ni da sjedim, gubila sam se, ma užas. Na kraju su zvali hitnu i oni su nas odveli u Drajzerovu. Tako smo loši bili da smo se skoro puzali do kreveta... Bio je neki totalno nenormalan doktor kojeg je situacija izgleda zabavljala. Kaže on inspektorima koji su bili u pratnji, njih jedno 10 sa sve pištoljima, onako strašni,:" Sačekajte vi slobodno ispred, ne mogu vam oni nigdje".
Ovi kao: ne možemo,a on :"a sve i da pokušaju bježat-neće dobit terapiju tako da im se ne isplati". E da nisam bila onako loša, umrla bi od smijeha. Tražili smo mu metadon, on je rekao da ne može jer metadon daju samo pacijentima koji su Hiv pozitivni. Čovjek je na kraju D. dao 3 trodona, a meni 1, zato što mi je pritisak kao bio toliko opao da se plašio da ću umrijet. Nevjerovatno. Ja sam mu pokušavala objasnit da mi trodoni samo mogu pomoć, ma ništa doktor, njemu smiješno, kaže: "Čim vas puste, kod mene na liječenje.
Ni sam neznam kako sam preživjela te dane, nikad u goroj krizi nisam bila čini mi se.
Uglavnom, mene zamalo da puste nakon 2 dana, neznam ni ja šta sam nalagala ali htjeli su me pustit da nisu doputovali inspektori iz Crne Gore..........e tu nam je bio kraj.
Sprovode nas za CG, na granici nas čekaju neki policajci koji su izgleda svratili u noćni klub dok su nas čekali i tamo se nacvrcali...........uh, kakav put do Budve, prozor na marici otvoren da se rastrijezne a ja umirem od zime, deru se, pjevaju. Pjevaj Tanja: Oj svijetla majska zoro, oj svi, oj svijetla majska zoro..............Ma fakat neznam jeli tragično ili komično. Ja i D. se pomirili sa sudbinom, halalili 5 godina otprilike i dogovorili se da se vjenčamo(po 718-ti put u životu) čim nas osude i prebace u kpd.
Ja sam imala nekih 26g. tad.
I tako nas odvedoše za Spuž

Neću sad previše ulazit u doživljaje iz zatvora jer ne bi do prekosutra.
Uglavnom bilo je užasno, pogotovo na početku. Ko god je bio u zatvoru zna da tamo uglavnom vrijedi pravilo: Koliko imaš-toliko vrijediš.............A ja nisam imala ništa, jedva sam nekako uspjela izdejstvovat telefon da se javim kući da ih zamolim da mi pošalju moju odjeću da se presvučem...........................Tata me je poslao u .................preko telefona i spustio slušalicu tako da je i komandirki bilo nezgodno.
Pila sam šake i šake tableta i uglavnom sjedila na krevetu i činilo mi se da oko mene raste neka crna rupa koja prijeti da me proguta, život nije imao nikakvog smisla, znala sam da ću ostati tu dugooooooooo.
Bila sam užasno usamljena, stranac koji tu nema nikog svog, niko mi nije dolazio u posjetu i bila sam željna da mi neko više opsuje mater ako treba, pita kako si.........
Ali nekako sam u svemu tome osjećala Božiji prst, znala sam da me Bog uči neke lekcije i da nemam prava da se žalim jer se suočavam sa plodovima svojih izbora................a bilo je teško.
Osudili su nas na 2,5 godine što je bilo ispod svih naših očekivanja, situacija se popravila nakon nekog vremena, promijenila sam sobu i imala prijateljicu, jedna drugoj smo čuvale leđa i stvarno se zavoljele. Moji su došli nakon jedno 8-9 mjeseci, to mi je tek bio šok.
Poslije istrage sam prešla u kpd i čekala da D. pređe. Tamo sam mogla imat telefon i tako sam se nekako slučajno počela dopisivat s nekim momkom onako iz zezancije. On je trpio sve moje bezobrazluke i znao je za D. ali džaba. Inače je bio baš super lik.
Na kraju je i D. prebačen iz istrage i to baš kod njega................ma Španska serija. I ja mu kažem da nećemo više pričat pošto je D.došao.........................ali nakon nekog vremena shvatim da ne mogu da živim bez njega i da mi D. više ništa ne znači, i tako se završi osmogodišnja veza sa momkom sa kojim je čitavo ludilo počelo, s kojim sam odrasla (u neku totalno poremećenu ličnost, nažalost)

Odlicna, zanimljiva ispovjest Nanni, pisi dalje i detaljno pisi....

Hvala Boki
Drago mi je da tako misliš
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=rrOjrnU756w&NR=1[/youtube]


Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa šta se sad opet događa sa youtube-om, ne mogu da zalijepim pjesmu

nanii wrote:Hvala Boki
Drago mi je da tako misliš
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=rrOjrnU756w&NR=1[/youtube]


Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa šta se sad opet događa sa youtube-om, ne mogu da zalijepim pjesmu

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=HhTb54NVHs4[/youtube]

Nemam baš suvisli komentar na tvoju priču, ali me toliko dirnula da moram da se upišem.
A i videla sam ti fotku, mnogo si slatka, tako da :smt039