Forum za podršku u oporavku

pa eto to nam je razlog/izgovor da napravimo recidiv..

E,PA SAD GA STVARNO PRETERA!!!


Sanela,molim te izvini za velika slova,bilo je jace od mene

I jos nesto...

7474 wrote:stvarno ne znam kako bih živeo i funkcionisao, kada na sebi ne bih imao tonu tereta, tmurnih misli i crnih osećanja.. prosto, moram da budem skenjan, da bih to bio ja..

Zar drogu nije vecina vas u pocetku uzimala, upravo da bi se oslobodila tone tereta, tmurnih misli, crnih osecanja, skenjanosti, itd? Sada ispade da ne mozes/te „cist/i“ da funkcionises/te bez stvari (stanja, osecanja) koje najveci broj vas navodi kao glavne razloge za sam pocetak svog drogiranja. Molim te, ako ti nije tesko i ako imas volje, pokusaj da mi objasnis ovu, po meni, neverovatnu kontradiktornost koja je mom mozgu prilicno komplikovana za prihvatanje [/quote]

razmišljam ceo dan kako da ti odgovorim na ovo.. naravno, nadao sam se da će neko pre mene da uleti sa svojim vidjenjem ovog problema-teme-situacije..

naime, NE, NIJE se dop na početku uzimao da bi se oslobodilo crnih misli i ostaloga.. dop se uzimao da bi se istražilo nepoznato i OPASNO područje. da bi se čačkao vrag, da bi se dokazalo sebi (a kasnije i okruženju) koliko smo avanturističkog duha, kako volimo da rizikujemo i koliko smo samo hrabri kada uzimamo ono od čega svakome klecaju kolena, pri pomenu tog smedjeg (meni ZAVODLJIVOG) imena..

kasnije, mnogi (OK, deo) ljudi koja je probala dop iz gore navedenih razloga ili sličnih njima, ostavlja dop i pohranjuje ga u arhivu zabavnih, luckastih stvari koje su u teenage periodu probali i potpuno zaboravlja na to..
a mi, ostali... (vreme je da predjem na prvo lice jednine)..a ja se zatičem u situaciji da shvatam kako život oko mene prolazi.. kako su moji vršnjaci uradili ili su u toku izrade nekog jako bitnog projekta na sebi.. završavaju fakultete, stupaju u ozbiljne emotivne veze, grade svoju budućnost, dok se ja zabavljam stvarima koje me sve više i više otudjuju i još više (nego je to bio slučaj u ranoj mladosti) odvajaju i razlikuju od njih..
u nemogućnosti da budem dovoljno ili jednako uspešan kao oni (po veoma subjektivnom sistemu merenja vrednosti uspeha), svoj mir, zadovoljstvo (utehu, ako hoćeš) nalazim u šarenim dimovima marihuane, zalivenim litrama piva...
dok se ljudi medjusobno pronalaze u svetu odraslih, ja se pronalazim u beskonačnim izlascima, jednokratnim (i redjim nego sam želeo) seksualnim vezama.. tražim poslove koji će mi omogućiti što više slobode i mogućnosti da putujem kad god mi se za to ukaže prilika ili jednostavno dam otkaz na odrejenom poslu, jer se moj šef ne slaže da je žešći mamurluk razlog da se zakasni ili izostane sa posla..

prolaze meseci i godine, smenjuju se lake i one teže droge (za one koji veruju u takvu podelu).. prolazi još više meseci, još više raznoraznih partyja na koji me život jednostavno nije pozvao, niti me pripremio na nešto slično..

u svemu tome, heroin se pokazuje kao idealno sredstvo za sprečavanje pojave čak i najmanjih simptoma bilo kakve sete, tuge, depresije i da ne pominjemo..

sa dvadeset i nešto, to još nije razlog za brigu.. krize ne postoje.. ako se i pojavi nešto slično, pregura se uz litar soka od pomorandže.. (ja sam se čak sjajno osećao, trpeći neznatne (za razliku od ovih sadašnjih) bolove u nogama, ledjima.., misleći kako sam izuzetno cool, hrabar, jer se hvatam u koštac sa nečim tako zajebanim, u isto vreme, za one strejt, toliko neistraženim poljem crvenog maka...)

medjutim, kada se zatekneš u tridesetim i kada krene da ti se dešava sve ono što su ljudi po ovim stranicam opisivali (da ne dužim post, ionako je predug) i može da se sažme u samo jednu reč PAKAO.. onda već drugačije razmišljaš.. onda shvatiš da se uglavnom nisi zabavljao nego da si trošio vreme, zdravlje i novac na pogrešne stvari. onda krenu da se roje crne misli.. i one se roje baš kao u crtaćima pčele.. nakon prve, pojavi se još hiljade njih u samom deliću sekunde.. i zacrne te potpuno..
...
...

sve ove tačkice ovde, stavio sam kako bih se jedanput možda, ponovo vratio na ovo što sam napisao.. jer, ne znam koliko sam uspeo da ti objasnim.. ne znam da li sam sebi objasnio..
postavila si izuzetno teško pitanje, koje traži mnogo preispitivanja, pretrage po sopstvenim sećanjima i onome što je od mojih osećanja ostalo..
nadam se da sam uspeo da pojasnim bar deo onoga, bar kada se o meni radi. i nadam se da ću se vratiti na ovu temu, ne sa izmenama nego sa dodacima.

pozzzzz Pawa, i svi drugi!

sanela wrote:U zadnje vrijeme se pitam da li je baš neophodno da narkoman dođe do dna prije nego što krene da se liječi, da traži pomoć?
I ako jeste potrebno doći do dna, zanima me šta je bilo vaše "dno"?

Citiracu jednog prijatelja (uz malu izmenu):
Kod puta ka ozdravljenju tjelesnom, duhovnom i dusevnom preporucuje se preispitati sadrzaj zelje. Najcesce iskrena zelja za zivot stupa na snagu kad strah za goli zivot, postane toliki da se ne vidi izlaz iz nastale situacije. Tek kad ti gori pod petama, i jebo si jeza u ledja, bolje receno najebo si, dolazis do saznanja da bi trebalo nesto mjenjati u zivotu. Dok god mama,tata,brat ,sestra itd. potpomazu ovisnika nema istinskog ozdravljenja. Tek onda kad ovisnik odluci preuzeti odgovornost za sebe i svoja djela postoji mogucnost ozdravljenja. To je tesko ali moguce. Rijetko ali skupocijeno.

Svako od nas zavisnika ima svoju tacku pucanja, momenat otkrovenja, delic sekunde u kojem mu postane dosta. Meni to nije bila ni trudnoca zenina, ni rodjenje deteta, ni sudari, ni bolnica, ni ostanak bez posla, ni odricanje familije i prijatelja. Meni je momenat istine bio, sedenje pored poljskog wc-a, nad gomilom tudjih sranja... U tom trenutku, okruzen sranjima, svojim, tudjim, drzao sam u ruci kesicu zutog sranja koje me vise nije radilo i razmisljao kako bi bilo lepo da me nema. Gubitak mene ne bi izazvao nikakvu lancanu reakciju, te stoga ne bi bila ni velika nesreca da me nema. Jebo sam jeza u ledja... potpuno - sasvim... Ja sam odlucio da je dosta, niko drugi, zbog sebe, ni zbog kog drugog. Prvi put u zivotu doneo sam svesnu odluku da trazim iskreno pomoc. Da su mi rekli da idem da pasem travu, ne samo da bi je jeo, nego bi trazio jos.
Hocete da se drogirate, samo napred... vratite se kad vam bude dosta.

@joespappa
Hvala ti puno na ovom odgovoru. Tako je kratak a potpuno jasan. Nekako si istakao suštinu.

Nik ne znam ni ja koliko si uspeo da mi objasnis… Pretpostavljam da, kao sto nepostoji sablon za lecenje, nepostoji sablon ni za pocetak. Koliko shvatam, ti na samom pocetku svog drogiranja nisi imao tu gomilu tereta, koju dosta ljudi pominje, od koje si zeleo da pobegnes, pa mi se nekako cini da nisam dobila bas konkretan odgovor na pitanje... Ali ok, citam dalje... U svakom slucaju hvala i nekako ne mogu da ti nepozelim sto pre taj delic sekunde koji pominje joesspappa

Pozz.

joesspappa wrote: Dok god mama,tata,brat ,sestra itd.

Mama, tata, pas i kravata...
Svaka cast....

Kakav teret,kakvo bezanje?Bio si lud i hteo si da budes jos ludj.Tacno si znao sta hoces.Ovi psihijatri su formulisali to tako konfuzno da si se pomirio sa stanjem stvari i prihvato to zdravo za gotovo.Izuzev ako si bas ti taj redak slucaj u sta cisto sumnjam.To se ipak nezna pa nemoj da se obeshrabrujes.

ovo ono wrote:Kakav teret,kakvo bezanje?Bio si lud i hteo si da budes jos ludj.Tacno si znao sta hoces.Ovi psihijatri su formulisali to tako konfuzno da si se pomirio sa stanjem stvari i prihvato to zdravo za gotovo.Izuzev ako si bas ti taj redak slucaj u sta cisto sumnjam.To se ipak nezna pa nemoj da se obeshrabrujes.

kome je upućeno ovo, ovo ono?

...