licaninsasela wrote: ↑Wed Jul 29, 2020 1:16 am
Kod mene jedan u noci. Dosa iz gvardije u 12. Nemam pojma kolko je kod nas. Nisam zva doma tri dana. Iskreno treba mi predah od mojih i problema doma. Treba mi bas malo mira da se sve slegne. Tesko se zblizavam s ljudima al to je moja stara boljka. Kontam e da iman piz dopa kako bi u jedan dan se upozna sa svih 39 ljudi. E to vam je ljudi dragi ta vjecna borba di nesmis popustiti i ici trizne glave u problem a ne se nafilovati dopon i tako rijesiti problem. Ko kuzi kuzi ko ne nikad ni nece. Eto zasto se ljudi drogiraju ili cugaju. Da lakse rijese svoje komplekse i evo banalan primjer ovo kod mene a ustvari se ujebu do kraja ako uzmu dop ili cugu. Smisao i sva problematika apstinencije je upravo ta da ides kontra sebe i ulazis u probleme koji te jebu trizne glave. Sta vise ulazis u te problemo s vrimenom ti bude lakse nositi se snjima ionda nakon nekog vrimene to postane pickin dim. Ali uvik bit svjestan sebe i svog loseg ja kao i problema s kojima se moramo nositi. Frajla je dugo cista pa moze bolje i jednostavnije objasnit. Sad ce opet biti paljba od Frajle da sam preozbiljan. Morati cu popizditi da bude happy gda Frajla.
Ovo si naveo super primer suočavanja sa sobom u apstinenciji. Verovatno i najčešća zamka na koju padamo. I to uvek, ali uvek svesno uradimo. Kako je naći opravdanje za srediti se, treba imati muda i ostati strejt.
Isti primer kod mene. Sad kad sam se vratio na posao iako sam jako želeo da počnem a radim ipak me je ubio strah kako ću sa novim ljudima a novoj baušteli. Ko će mi biti novi bauleiter? Da li će biti drkadžija? Da li sam zaboravio jezik? Kako ću komunicirati na nemačkom čist? I još mali milion strahova i pitanja. I sva su se svodila upravo na to. Kako u komunikaciju čiste glave.
Taj strah me je jeo iznutra. Više od bilo kakve krize. Najgore što svi mi znamo kako bi to glatko išlo sa malom četom dopa ili Bupa. Ne znam sad ni sam kako sam izdržao i to pobedio. I onda nakon par dana shvatio sam da sam čak i bolji čist, jedino što ne mogu da se preforsiram od rada, ali to niko realno i ne očekuje. Nakon toga još dobre dve nedelje sam istu borbu vodio sa sobom. Stalno je bilo u glavi kako bi bilo bolje da se sredim i kako bi sve išlo glatko. Odrazili su e ti strahovi i na spavanje, pa sam uprkos umoru imao problema sa snom. I sklanjao sam se od ljudi koliko god sam mogao da što manje ulazim u priču. Nakon 2 nedelje dosta toga je leglo na mesto. Ja sam se oslobodio, shvatio svoje vrednosti kad sam strejt i prestao sam sebe da unižavam. I nije dugo trebalo da stigne nagrada. Nakon nekih mesec od početka, postao sam šef i dobio 8 ljudi u timu. Znatno olakšao sebi posao što se tiče fizike, a pojačao odgovornost, intelekt i moć improvizacije i organizacije.
Sve u svemu sad nakon 6-7 nedelja povratka na posao shvatio sam da sam doneo ispravnu odluku jer nisam podlegao rovca i nisam pao. Nisam čak ni ubedio u sebe da se počastimo jedan dan, jer to kod mene ne postoji. Mada, lako je biti naknadno pametan, kao ja sad kad ovo pišem sa ove vremenske distance. Treba biti jak i disciplinovan pa se odupreti u datom momentu kad je borba najveća i najteža. Tome nas doktori uče. Da prepoznamo kada je opasnost od pada i kako da se izbegne. Iskreno, sam bih to teško mogao i beskrajno sam zahvalan terapijama na kojima sa doktorom učim da prepoznam, da se suočim i da na kraju pobedim strah. Nije bitna vrsta straha, da li je od PTSP ili od apstiniranja i rovca. Bitan je mehanizam delovanja. Ja sam godinama naučio da idem linijom manjeg otpora i sve rešavam gudrom. I to je prešlo u naviku. A navike je se najteže otarasiti, a tek usvojiti novu naviku i primeniti je izazov i zahteva vreme.
Ja usvaja nove navike i mehanizme. Priznajem a bi to trebalo dosta brže i lakše da se odvija, da ja nisam tvrdoglava mazga koja ceo život misli da je najpametniji i da je moj način najbolji način. Sad uz pomoć psihijatra idem protiv sebe i svojih izmišljenih tvrdnji i rešenja. Zato i kažem da bi moglo i trebalo brže, ali jednostavno to kod mene ide polako. Bitno da sam svestan i da ego prihvata gde i zašto grešim. I da se primene na bolje dešavaju, polako, ali idu napred i ne tapkaju u mestu.
Hvala Ličke na tako jednostavnom primeru iz života koji u sebi oslikava svu težinu naše borbe. Evo i mene si potakao na dobro razmišljanje, a nadam se da će se svi koji ovo čitaju isto pronaći i razmisliti. Pametni ljudi uče na greškama i iskustvu drugih. To što ja nikad nisam bio pametan je moj problem i nadam se da većina drugih nije takva. Ali zaista genijalan primer kako nam život podvalu situaciju za pad i kako nama jako malo treba da nađemo sebi opravdanje i padnemo.
