O bupu, drogi, suovisništvu, tko se kako osjeća, muzici i ćevapima

[Loki]

Da se nadovezem na temu živeti sam prednosti i mane.

Samoća nije loša i ima, bar ja tako mislim, više prednosti nego mana. Ali iz samoće proizilazi usamljenost. A ja sam užasno usamljen. Ne umem čak ni da napišem i izrazim koliko mi deca nedostaju. Ne postoji ni osoba ni stvar ni zadovoljstvo koje može tu provaliju da ispuni.
Jebena 4 duga meseca nisam ih zagrlio i poljubio. Prvi put u životu za 15 zadnjih godina sam ovoliko odvojen od njih dvojice. Ne zna se ko to teže podnosi, ali nekako imam utisak da je ipak njima lakše. Ako ništa drugo oni imaju jedan drugog i to je već velika prednost. Njih dvojica se nikada nisu razdvajali recimo. Mada, sa druge strane samo oni znaju šta je u njihovim dečijim glavama i kako se oni nose sa ovom situacijom. Realno je i nemerljivo kome je teže. Ono što dodatno otežava situaciju je to što oni imaju majku samo na papiru. Majka vec 7 godina niti živi sa njima, niti ih obilazi, niti ih zove niti ima kontakt i to samo zato što ona to ne želi. Tako da njih dvojica sada žive sa mojom majkom. Uskraćeni su za majku, jer ona tako želi, a sad zbog šugava Korone uskraćeni su i za oca. Da baba može biti zamena za roditelja onda bi baba mogla i da rađa. Iako ih moja keva dobro čuva, vaspitava i odgaja ipak to nije to. Sve to me čini dodatno osetljiviji i to je teret koji nosim od 00 do 24. I kada ne razmišljam o tome to je prisutno konstantno, steže, guši, smara, ubija. Onaj osećaj i kad je sve u redu ti ipak znaš da nešto nije u redu, čak i kada direktno ne razmišljam o tome. Onaj osećaj tegobe koja je stalno prisutna. Ma užas.

Znam da sve ovo zvuči patetično i da niste morali ovo ni da pročitate, ali jednostavno je moralo da izađe iz mene. Ovim pisanjem prvenstveno sebi olakšavam i ne tražim ni saosećanje ni sažaljenje. Čak ne tražim ni razumevanje. Ovo je više razmišljanje predočeno u slova.

Da ne bude sve crno, ipak su njih dvojica ono što mi daje snagu kad je nigde nema. Ono što je osvojilo moj život i dalo mu smisao. Oni su ono što me pokreće kad svi drugi izvori presuše. I na kraju ta razdvojenost i nedostajanje mi je veliki motiv da se što više trudim na poslu, da što više zapnem da im završim vize i da konačno kao prava porodica, doduše u malo okrnjenom sastavu(bez njihove majke), počnemo da živimo zajedno. Da nije ove Korone oni su trebali u septembru da pređu ovde i da krenu u školu. Sve je poremetio neki retardirana Kinez koji je pojeo živog šišmiša. I sad, šta je tu je. Ništa mi u životu nije došlo lako i za sve sam morao da se.pomučim, tako da se i ovaj put ne razlikuje puno.

Najbitnija poenta svega ovoga je, da nisam stisnuo zube i odlučio baciti Bup i nastaviti dalje kompletno čist, svi ovi ciljevi i planiranje zajedničkog života bili bi samo udaljeniji i teže ostvarivi. Jer nižu se brojna pitanja. Koliko bih se mogao kvalitetno brinuti o deci kad nisam umeo o sebi da se brinem i trovao se onim farmaceutskim čudovištem? Koliko je zdravo odrastanje dece uz roditelja narkomana? Koliko bih ljubavi mogao da im pružim kad me Bup pretvorio u emotivni kamen? Da li je pošteno svakodnevno gledati decu u oči i izigravati autoritet komplet drogiran? Da li je normalno da ih narkoman odgaja i vaspitava i da se nada da sutra neće i oni zagaziti u ovisnost? Pre svega da li je takav dvostruki život licemeran i čemu se nadati i kako se iskreno radovati?

Ovaj put koji sam izabrao je teži za mene lično, ali pravedniji. Donosi konstantno borbu sa mnogo neprijatelja, ali su osmeh i radost pravi i iskreni od srca. Donosi suočavanje sa problemima za koje drogiran nisam mario, ali je svaka mala pobeda draža i mlađa nego ikada. Itd itd. Zato sitnim koracima malim pobedama i "zarađenim" zadovoljstvima svakim danom idem napred. Malo i skoro neprimetno, ali ipak napred. Sve do konačnog cilja, a to je potpuna apstinencija i porodični život uz dva dečaka koja i jesu ceo moj život i moj svet.

To ti narocito sad ne treba,dizi se odatle, drzi se dece i cilja, ostalo pusti i resavaj sta mozes

Svestan sam da mi ne treba taj bedak sada. Ali jbg, ne mogu
nekad da kontrolišem taj osećaj. Kao i kod drugih, normalnih ljudi, nekad sam super, nekad me uhvati tuga. Čak smatram da je to normalno što mi se desava. Ne povezujem to sa apstinencijom. To je jednostavno osećaj usamljenosti jer oni koji su moj život nisu pored mene.
Sve ukupno to mi daje snagu da se jače borim i da istražujem na putu koji sam izabrao. A onda će doći i dan kada ću ponovo živeti sa njima, tako da me to ne obeshrabruje. Čak naprotiv.

Kako se ti držiš Xana? Jesi li uhvatila neku normalu i ravnotežu? Da li je bolje iz dana u dan?

Drži se.

[xxxana]

Da se nadovezem na temu živeti sam prednosti i mane.

Samoća nije loša i ima, bar ja tako mislim, više prednosti nego mana. Ali iz samoće proizilazi usamljenost. A ja sam užasno usamljen. Ne umem čak ni da napišem i izrazim koliko mi deca nedostaju. Ne postoji ni osoba ni stvar ni zadovoljstvo koje može tu provaliju da ispuni.
Jebena 4 duga meseca nisam ih zagrlio i poljubio. Prvi put u životu za 15 zadnjih godina sam ovoliko odvojen od njih dvojice. Ne zna se ko to teže podnosi, ali nekako imam utisak da je ipak njima lakše. Ako ništa drugo oni imaju jedan drugog i to je već velika prednost. Njih dvojica se nikada nisu razdvajali recimo. Mada, sa druge strane samo oni znaju šta je u njihovim dečijim glavama i kako se oni nose sa ovom situacijom. Realno je i nemerljivo kome je teže. Ono što dodatno otežava situaciju je to što oni imaju majku samo na papiru. Majka vec 7 godina niti živi sa njima, niti ih obilazi, niti ih zove niti ima kontakt i to samo zato što ona to ne želi. Tako da njih dvojica sada žive sa mojom majkom. Uskraćeni su za majku, jer ona tako želi, a sad zbog šugava Korone uskraćeni su i za oca. Da baba može biti zamena za roditelja onda bi baba mogla i da rađa. Iako ih moja keva dobro čuva, vaspitava i odgaja ipak to nije to. Sve to me čini dodatno osetljiviji i to je teret koji nosim od 00 do 24. I kada ne razmišljam o tome to je prisutno konstantno, steže, guši, smara, ubija. Onaj osećaj i kad je sve u redu ti ipak znaš da nešto nije u redu, čak i kada direktno ne razmišljam o tome. Onaj osećaj tegobe koja je stalno prisutna. Ma užas.

Znam da sve ovo zvuči patetično i da niste morali ovo ni da pročitate, ali jednostavno je moralo da izađe iz mene. Ovim pisanjem prvenstveno sebi olakšavam i ne tražim ni saosećanje ni sažaljenje. Čak ne tražim ni razumevanje. Ovo je više razmišljanje predočeno u slova.

Da ne bude sve crno, ipak su njih dvojica ono što mi daje snagu kad je nigde nema. Ono što je osvojilo moj život i dalo mu smisao. Oni su ono što me pokreće kad svi drugi izvori presuše. I na kraju ta razdvojenost i nedostajanje mi je veliki motiv da se što više trudim na poslu, da što više zapnem da im završim vize i da konačno kao prava porodica, doduše u malo okrnjenom sastavu(bez njihove majke), počnemo da živimo zajedno. Da nije ove Korone oni su trebali u septembru da pređu ovde i da krenu u školu. Sve je poremetio neki retardirana Kinez koji je pojeo živog šišmiša. I sad, šta je tu je. Ništa mi u životu nije došlo lako i za sve sam morao da se.pomučim, tako da se i ovaj put ne razlikuje puno.

Najbitnija poenta svega ovoga je, da nisam stisnuo zube i odlučio baciti Bup i nastaviti dalje kompletno čist, svi ovi ciljevi i planiranje zajedničkog života bili bi samo udaljeniji i teže ostvarivi. Jer nižu se brojna pitanja. Koliko bih se mogao kvalitetno brinuti o deci kad nisam umeo o sebi da se brinem i trovao se onim farmaceutskim čudovištem? Koliko je zdravo odrastanje dece uz roditelja narkomana? Koliko bih ljubavi mogao da im pružim kad me Bup pretvorio u emotivni kamen? Da li je pošteno svakodnevno gledati decu u oči i izigravati autoritet komplet drogiran? Da li je normalno da ih narkoman odgaja i vaspitava i da se nada da sutra neće i oni zagaziti u ovisnost? Pre svega da li je takav dvostruki život licemeran i čemu se nadati i kako se iskreno radovati?

Ovaj put koji sam izabrao je teži za mene lično, ali pravedniji. Donosi konstantno borbu sa mnogo neprijatelja, ali su osmeh i radost pravi i iskreni od srca. Donosi suočavanje sa problemima za koje drogiran nisam mario, ali je svaka mala pobeda draža i mlađa nego ikada. Itd itd. Zato sitnim koracima malim pobedama i "zarađenim" zadovoljstvima svakim danom idem napred. Malo i skoro neprimetno, ali ipak napred. Sve do konačnog cilja, a to je potpuna apstinencija i porodični život uz dva dečaka koja i jesu ceo moj život i moj svet.

To ti narocito sad ne treba,dizi se odatle, drzi se dece i cilja, ostalo pusti i resavaj sta mozes

Svestan sam da mi ne treba taj bedak sada. Ali jbg, ne mogu
nekad da kontrolišem taj osećaj. Kao i kod drugih, normalnih ljudi, nekad sam super, nekad me uhvati tuga. Čak smatram da je to normalno što mi se desava. Ne povezujem to sa apstinencijom. To je jednostavno osećaj usamljenosti jer oni koji su moj život nisu pored mene.
Sve ukupno to mi daje snagu da se jače borim i da istražujem na putu koji sam izabrao. A onda će doći i dan kada ću ponovo živeti sa njima, tako da me to ne obeshrabruje. Čak naprotiv.

Kako se ti držiš Xana? Jesi li uhvatila neku normalu i ravnotežu? Da li je bolje iz dana u dan?

Drži se.

A i dugo smo osecaje zatrpavali, sad samo pratimo sta nam se desava
Nemam bas neku ravnotezu,ali cini mi se malo bolje..
Svi se ucutali, dokle li nam je Lika stigao?

[StopBup]

Ej buraz, otpao sam danas, umoran sam, malo me jebe skoncentracija. Al' 'aj" da ti odg. ukratko.
Nije mi smetao test, mada, tada kad sam opružen da sam vario, dan pre testa, test mi nije ni pao na pamet, jer me moji nisu testirali više od 10 godina. U glavnom, ja se iznervirao jer su me pekle oči od znoja, pa ih ja trljao, a ono moji još posumnjali da sam se drogirao, zato je bila moja reakcija malo neprimerena, inače, ujutro, kad sam video test, iznenadio sam se, ali mi je bilo drago.

Razgovore, započenjem u glavnom ja, mada i moji. Nekad pričamo svi zajedno, nekad samo sa ćaletom, nekad samo sa mamom, a najviše pričam sa burazerom, mada i sestra me zove preko Vibera po nekad, jer je ona odavno napolju.

Ne verujem baš da će biti ta večita sumnja, no videćemo, jer ja mojima stvarno nisam pravio puno problema, jer nisam bio na dopu, niti na brzinama, sem vikendaški.

Ništa ja ovde nisam pisao na osnovu pročitanog iz literature. Pročitao sam možda 1/5 knjige od doktora Milivojevića, batalio sam za sada, ne za stalno, nego dok se još skockam, pa ću je završiti, nemam sad volje trenutno za čitanjem bilo čega. Ništa ja sem te knjige nisam ni čitao što se tiče zavisnosti, pišem isključivo na osnovu svojih doživljaja stvari.

Definitivno me još nije prošla psihička kriza, ili kako je ja zovem, "međuprostor". U glavnom sam ok, vraća mi se i volja da odem da se vidim se nekim, odlično se snalazm među ljudima, ali znam i da padnem psihički. Zabole me neretko propusti i greške iz prošlosti, ali izađem relativno lako na kraj sa tim, znam da se ne treba opterećivati prošlošću, ali nekad mi prosto dođe.

[StopBup]

A i dugo smo osecaje zatrpavali, sad samo pratimo sta nam se desava
Nemam bas neku ravnotezu,ali cini mi se malo bolje..
Svi se ucutali, dokle li nam je Lika stigao?

Da, dugo smo se zatrpavali i ubijali normalne ljudske osobine u nama. Ja sam skontao da čovek zatrpan bupom, doslovno nije u stanju zapravo da voli, može samo da kaže da voli. Ja na bupu u opšte nisam osećao pravu ljubav, ni prema ljudima, niti dugim stvarima. Baš sam bio neki polu-čovek, robot, android, emotivno potpuno zabetoniran, prazan, ništa me nije ispunjavalo, sve sam radio automatski.
P.s. Ja isto još nemam ravnotežu, dosta oscilujem u svemu, ali ide na bolje polako, oseti se. Volja mi se vraća, to mi je jako bitno, a i samoinicijativa polako raste.

[StopBup]

Zaspah tik posle 10, ali se probudih u pola 4 sa prvim petlovima otprilike, i čuh ih par komada.

Valjda ću uspeti još malo da otspavam, napravih si topao kakao, valjda će mi pomoći da se uspavam...

[Frajla]

Zaspah tik posle 10, ali se probudih u pola 4 sa prvim petlovima otprilike, i čuh ih par komada.

Valjda ću uspeti još malo da otspavam, napravih si topao kakao, valjda će mi pomoći da se uspavam...

Mozda si mogao uz kakao i crtani da pustis, meni je pomagalo dok sam isla u kindergarten

Odoh da oDspavam malo

[Loki]

To ti narocito sad ne treba,dizi se odatle, drzi se dece i cilja, ostalo pusti i resavaj sta mozes

Svestan sam da mi ne treba taj bedak sada. Ali jbg, ne mogu
nekad da kontrolišem taj osećaj. Kao i kod drugih, normalnih ljudi, nekad sam super, nekad me uhvati tuga. Čak smatram da je to normalno što mi se desava. Ne povezujem to sa apstinencijom. To je jednostavno osećaj usamljenosti jer oni koji su moj život nisu pored mene.
Sve ukupno to mi daje snagu da se jače borim i da istražujem na putu koji sam izabrao. A onda će doći i dan kada ću ponovo živeti sa njima, tako da me to ne obeshrabruje. Čak naprotiv.

Kako se ti držiš Xana? Jesi li uhvatila neku normalu i ravnotežu? Da li je bolje iz dana u dan?

Drži se.

A i dugo smo osecaje zatrpavali, sad samo pratimo sta nam se desava
Nemam bas neku ravnotezu,ali cini mi se malo bolje..
Svi se ucutali, dokle li nam je Lika stigao?

Ni kod mene još ravnoteža nije došla na svoje. Mada sam više dobro nego loše. Najveći teret su mi nesanica i usamljenost. Usamljenost sam počeo rešavati druženjem i to sad ide u dobrom smeru. A za nesanicu još nisam našao rešenje i pored vitamina, suplemenata i zdrave ishrane opet je prisutna. Da je malo gore stanje mogla bi se nazvati insomnija.

Liki sam dao broj mobilnog i mejl adresu i rekao je se javiti čim bude mogao. Kaže da mu je mejl najprihvatljiviji način. Ja se nadam njegovoj poruci uskoro. Vreme je lepo i nadam se da će imati mirno more u svakom smislu.

[Loki]

Ej buraz, otpao sam danas, umoran sam, malo me jebe skoncentracija. Al' 'aj" da ti odg. ukratko.
Nije mi smetao test, mada, tada kad sam opružen da sam vario, dan pre testa, test mi nije ni pao na pamet, jer me moji nisu testirali više od 10 godina. U glavnom, ja se iznervirao jer su me pekle oči od znoja, pa ih ja trljao, a ono moji još posumnjali da sam se drogirao, zato je bila moja reakcija malo neprimerena, inače, ujutro, kad sam video test, iznenadio sam se, ali mi je bilo drago.

Razgovore, započenjem u glavnom ja, mada i moji. Nekad pričamo svi zajedno, nekad samo sa ćaletom, nekad samo sa mamom, a najviše pričam sa burazerom, mada i sestra me zove preko Vibera po nekad, jer je ona odavno napolju.

Ne verujem baš da će biti ta večita sumnja, no videćemo, jer ja mojima stvarno nisam pravio puno problema, jer nisam bio na dopu, niti na brzinama, sem vikendaški.

Ništa ja ovde nisam pisao na osnovu pročitanog iz literature. Pročitao sam možda 1/5 knjige od doktora Milivojevića, batalio sam za sada, ne za stalno, nego dok se još skockam, pa ću je završiti, nemam sad volje trenutno za čitanjem bilo čega. Ništa ja sem te knjige nisam ni čitao što se tiče zavisnosti, pišem isključivo na osnovu svojih doživljaja stvari.

Definitivno me još nije prošla psihička kriza, ili kako je ja zovem, "međuprostor". U glavnom sam ok, vraća mi se i volja da odem da se vidim se nekim, odlično se snalazm među ljudima, ali znam i da padnem psihički. Zabole me neretko propusti i greške iz prošlosti, ali izađem relativno lako na kraj sa tim, znam da se ne treba opterećivati prošlošću, ali nekad mi prosto dođe.

Vidim po pisanju da ti nije baš sjajno i da te kao i nas muči psiha. U tom stanju najgore što možeš sebi da uradiš je da se sećaš prošlosti i da je preispituješ. Tu se ne krije odgovor šta te je oteralo u zavisnost.
To što nisi pravio velike probleme kući je samo otežavajuća okolnost za tvoju apstinenciju. I to u smislu da će ti lakše poverovati da si čist i da će manje sumnjati na tebe. A to je ono što je opasno i što daje prostor manipulacijama. Plus ti nije neka uteha kako ti kažeš jer se nisi navukao na dop. Ko god je makar jednom probao dop je navučen makar psihički i ostaje mu samo da se večno bori i apstinira.
Nije mi jedna stvar jasna. Ako nisi bio navučen ni na šta kako ti to kažeš, odakle ti onda buraz takva kriza i glavi? Odakle često recidivi? Odakle neodlučnost, bezvoljnost, blagi problemi sa snom itd itd? To su sve simptomi nas prljavih narkomana koji smo bili navučen do zla Boga. A ti sam kažeš da to niso nikad bio. Jednostavno jedna od te dve stvari se ne uklapa. Ili niso bio navučen ili nemaš problema da ostaneš strejt.
Meni lično ne smeta ta tvoja dvosmislenost, ali budi siguran da ima mnogo ljudi koji ovo prate i koje tvoja priča zbunjuje, pa čak i utiče da odustanu od pokušaja skidanja.

Probaj se presaberi sa sobom. Razmisli više pita nego nešto napišeš. Nije ni čudo da svi odmah skoče tebi za vrat čim kreneš da pišeš. Upadaju u oči nelogičnosti u tvojim tekstovima. I mislim da i sam sebe zbunjuješ jako. Ne treba ti to moj Stope.

Drži se

[Marta Tufna]

Ej buraz, otpao sam danas, umoran sam, malo me jebe skoncentracija. Al' 'aj" da ti odg. ukratko.
Nije mi smetao test, mada, tada kad sam opružen da sam vario, dan pre testa, test mi nije ni pao na pamet, jer me moji nisu testirali više od 10 godina. U glavnom, ja se iznervirao jer su me pekle oči od znoja, pa ih ja trljao, a ono moji još posumnjali da sam se drogirao, zato je bila moja reakcija malo neprimerena, inače, ujutro, kad sam video test, iznenadio sam se, ali mi je bilo drago.

Razgovore, započenjem u glavnom ja, mada i moji. Nekad pričamo svi zajedno, nekad samo sa ćaletom, nekad samo sa mamom, a najviše pričam sa burazerom, mada i sestra me zove preko Vibera po nekad, jer je ona odavno napolju.

Ne verujem baš da će biti ta večita sumnja, no videćemo, jer ja mojima stvarno nisam pravio puno problema, jer nisam bio na dopu, niti na brzinama, sem vikendaški.

Ništa ja ovde nisam pisao na osnovu pročitanog iz literature. Pročitao sam možda 1/5 knjige od doktora Milivojevića, batalio sam za sada, ne za stalno, nego dok se još skockam, pa ću je završiti, nemam sad volje trenutno za čitanjem bilo čega. Ništa ja sem te knjige nisam ni čitao što se tiče zavisnosti, pišem isključivo na osnovu svojih doživljaja stvari.

Definitivno me još nije prošla psihička kriza, ili kako je ja zovem, "međuprostor". U glavnom sam ok, vraća mi se i volja da odem da se vidim se nekim, odlično se snalazm među ljudima, ali znam i da padnem psihički. Zabole me neretko propusti i greške iz prošlosti, ali izađem relativno lako na kraj sa tim, znam da se ne treba opterećivati prošlošću, ali nekad mi prosto dođe.

Vidim po pisanju da ti nije baš sjajno i da te kao i nas muči psiha. U tom stanju najgore što možeš sebi da uradiš je da se sećaš prošlosti i da je preispituješ. Tu se ne krije odgovor šta te je oteralo u zavisnost.
To što nisi pravio velike probleme kući je samo otežavajuća okolnost za tvoju apstinenciju. I to u smislu da će ti lakše poverovati da si čist i da će manje sumnjati na tebe. A to je ono što je opasno i što daje prostor manipulacijama. Plus ti nije neka uteha kako ti kažeš jer se nisi navukao na dop. Ko god je makar jednom probao dop je navučen makar psihički i ostaje mu samo da se večno bori i apstinira.
Nije mi jedna stvar jasna. Ako nisi bio navučen ni na šta kako ti to kažeš, odakle ti onda buraz takva kriza i glavi? Odakle često recidivi? Odakle neodlučnost, bezvoljnost, blagi problemi sa snom itd itd? To su sve simptomi nas prljavih narkomana koji smo bili navučen do zla Boga. A ti sam kažeš da to niso nikad bio. Jednostavno jedna od te dve stvari se ne uklapa. Ili niso bio navučen ili nemaš problema da ostaneš strejt.
Meni lično ne smeta ta tvoja dvosmislenost, ali budi siguran da ima mnogo ljudi koji ovo prate i koje tvoja priča zbunjuje, pa čak i utiče da odustanu od pokušaja skidanja.

Probaj se presaberi sa sobom. Razmisli više pita nego nešto napišeš. Nije ni čudo da svi odmah skoče tebi za vrat čim kreneš da pišeš. Upadaju u oči nelogičnosti u tvojim tekstovima. I mislim da i sam sebe zbunjuješ jako. Ne treba ti to moj Stope.

Drži se

Sada će opet da prepričava i da razlaže svoja drogiranja.
Možda nije pročitao puno knjiga na temu zavisnosti, ali je ovaj forum pročešljao onako baš valjano. Tačno zna šta bi trebalo da napiše da oseća u određenom trenutku, da zvuči dobro, pametno i promišljeno, a niđe veze sa realnošću.
Ali što reče Frajla, ne vredi mu objašnjavati.

[Loki]

Ej buraz, otpao sam danas, umoran sam, malo me jebe skoncentracija. Al' 'aj" da ti odg. ukratko.
Nije mi smetao test, mada, tada kad sam opružen da sam vario, dan pre testa, test mi nije ni pao na pamet, jer me moji nisu testirali više od 10 godina. U glavnom, ja se iznervirao jer su me pekle oči od znoja, pa ih ja trljao, a ono moji još posumnjali da sam se drogirao, zato je bila moja reakcija malo neprimerena, inače, ujutro, kad sam video test, iznenadio sam se, ali mi je bilo drago.

Razgovore, započenjem u glavnom ja, mada i moji. Nekad pričamo svi zajedno, nekad samo sa ćaletom, nekad samo sa mamom, a najviše pričam sa burazerom, mada i sestra me zove preko Vibera po nekad, jer je ona odavno napolju.

Ne verujem baš da će biti ta večita sumnja, no videćemo, jer ja mojima stvarno nisam pravio puno problema, jer nisam bio na dopu, niti na brzinama, sem vikendaški.

Ništa ja ovde nisam pisao na osnovu pročitanog iz literature. Pročitao sam možda 1/5 knjige od doktora Milivojevića, batalio sam za sada, ne za stalno, nego dok se još skockam, pa ću je završiti, nemam sad volje trenutno za čitanjem bilo čega. Ništa ja sem te knjige nisam ni čitao što se tiče zavisnosti, pišem isključivo na osnovu svojih doživljaja stvari.

Definitivno me još nije prošla psihička kriza, ili kako je ja zovem, "međuprostor". U glavnom sam ok, vraća mi se i volja da odem da se vidim se nekim, odlično se snalazm među ljudima, ali znam i da padnem psihički. Zabole me neretko propusti i greške iz prošlosti, ali izađem relativno lako na kraj sa tim, znam da se ne treba opterećivati prošlošću, ali nekad mi prosto dođe.

Vidim po pisanju da ti nije baš sjajno i da te kao i nas muči psiha. U tom stanju najgore što možeš sebi da uradiš je da se sećaš prošlosti i da je preispituješ. Tu se ne krije odgovor šta te je oteralo u zavisnost.
To što nisi pravio velike probleme kući je samo otežavajuća okolnost za tvoju apstinenciju. I to u smislu da će ti lakše poverovati da si čist i da će manje sumnjati na tebe. A to je ono što je opasno i što daje prostor manipulacijama. Plus ti nije neka uteha kako ti kažeš jer se nisi navukao na dop. Ko god je makar jednom probao dop je navučen makar psihički i ostaje mu samo da se večno bori i apstinira.
Nije mi jedna stvar jasna. Ako nisi bio navučen ni na šta kako ti to kažeš, odakle ti onda buraz takva kriza i glavi? Odakle često recidivi? Odakle neodlučnost, bezvoljnost, blagi problemi sa snom itd itd? To su sve simptomi nas prljavih narkomana koji smo bili navučen do zla Boga. A ti sam kažeš da to niso nikad bio. Jednostavno jedna od te dve stvari se ne uklapa. Ili niso bio navučen ili nemaš problema da ostaneš strejt.
Meni lično ne smeta ta tvoja dvosmislenost, ali budi siguran da ima mnogo ljudi koji ovo prate i koje tvoja priča zbunjuje, pa čak i utiče da odustanu od pokušaja skidanja.

Probaj se presaberi sa sobom. Razmisli više pita nego nešto napišeš. Nije ni čudo da svi odmah skoče tebi za vrat čim kreneš da pišeš. Upadaju u oči nelogičnosti u tvojim tekstovima. I mislim da i sam sebe zbunjuješ jako. Ne treba ti to moj Stope.

Drži se

Sada će opet da prepričava i da razlaže svoja drogiranja.
Možda nije pročitao puno knjiga na temu zavisnosti, ali je ovaj forum pročešljao onako baš valjano. Tačno zna šta bi trebalo da napiše da oseća u određenom trenutku, da zvuči dobro, pametno i promišljeno, a niđe veze sa realnošću.
Ali što reče Frajla, ne vredi mu objašnjavati.

Apsolutno delimo isto mišljenje.
Mnogo sam bliže da poverujem da piše ono što bi voleo da mi čujemo u datom momentu nego što je iskren prema sebi pre svega.
Sve liči na šablon koji je kod svih nas manje više isti i vezan za određeni period apstinencije. Prosto ne možeš da nađeš ni jednu stvar da vidiš lični pečat. E sad da li je on samo zbunjen ili se pravi zbunjen to ne znam.
Takođe si u pravu da će opet da poslaže svoju istoriju drogiranja hronološki i po ko zna koji put iz toga neće ništa izvući pametno i korisno.

Zaista se nosim mišlju da odustanem uopšte da ga smaram, zapažam i pišem ono što je očigledno. Za sada nikakve koristi nema od toga niti njegovog napretka.

Želim mu da se izbori, ali moraće prvo da raščisti sam sa čim se bori. Te je bio navučen i kreten i pizda(To su njegove reči), te nije bio navučen ni na šta. Te mu ide super i nije imao krizu, te ga razbija kriza. Lepo se čovek pogubi u njegovom pisanju. Nije nikakvo čudo da se i on pogubi i zbuni. Mogu misliti kako je u njegovoj glavi, ako je ovo što piše i pola iskreno. Onda zaista ima ogroman problem.