Re: Drugo proleće Svete Petronijevića
Posted: Fri Apr 01, 2011 7:06 am
Heeeej, tintaro americka....pazi se... :butthead:
cega, globusa?
sanela apelujem da se intervenise, ovo je direktni atak na moju licnost...
Forum za podršku u oporavku
forum.narkomanija.ba
https://forum.narkomanija.ba/
Drugo proleće Svete Petronijevića
Page 6 of 26
Re: Drugo proleće Svete Petronijevića
Posted: Fri Apr 01, 2011 5:25 pm
Re: Drugo proleće Svete Petronijevića
Posted: Sat Apr 02, 2011 12:52 am
nevena wrote:Zoey je iz Novog Sada,i nije bas ....
Heeeej, tintaro americka....pazi se... :butthead:
cega, globusa?
sanela apelujem da se intervenise, ovo je direktni atak na moju licnost...
page5 haiku...Mislim da je Angelina J. zauzeta..........
Re: Drugo proleće Svete Petronijevića
Posted: Sat Apr 02, 2011 1:07 pm
Flash forward...
Ne verujem mnogo u prijatelje. Jos manje u prijatelje sa fejsbuka. I vise ne ni ne secam zasto smo nas nekoliko iz ekipe, koji smo svakog jebenog dana visili zajedno, uopste i postajali prijatelji na fejsu... Valjda da bismo ovekovecili nase drugovanje na zivot i smrt i u cyber spaceu. Nebuloza bila onda, nebuloza danas.
Prolece 2008. Tek sam se bila skinula. Nadjem posao i na poslu sretnem drugara iz osnovne. Kao do jaja smo, mi smo ekipa, pa sto smo uopste prestajali da se druzimo. On strejt za moje pojmove. Po uzusima ostatka sveta i on obican zavisnik – duva, pije... Vidja se sa nekim zajednickim ortacima iz skole, pa bismo mogli svi zajedno da blejimo... Do jaja!
Leta te godine slavim 29. rodjendan. Ludilo. Nas 7 iz osnovne, kod mene na terasi, pijani, oni rolaju, ja ne duvam, iz principa jer mrzim gandzu, al svi smo kao zajedno i gotivno nam je... Zaklinjemo se jedni drugima na vecnu vernost. `De smo bili svih ovih godina. Smeh. Lazni osecaj srece. Pijane baljezgarije. Pijana prijateljstva. Muka mi je.
Kroz par meseci sam se opet navukla, pa smo, shodno mojim novim obavezana, malo smanjili intenzitet vidjanja. Al i dalje kao sve do jaja...
Kad sam decembra 2009. otisla konacno na lecenje (a ne samo na skidanje), javila sam im se i rekla da imam veliki posao pred sobom, da se ne ljute, da necu ni sa kim kontaktirati neko vreme, da mislim na sve njih, da cu im se javiti kada mi bude bilo bolje, da bla, bla, bla, bla... Jos tad sam izvalila zestok prezir u glasu. Pih, narkomanka. Jednom bila, uvek ce ostati. Ide u Drajzerovu. Zna se ko tamo ide... Izvalila sam taj prezir, kazem, ali sam se pravila da mi se ucinilo. Ubedila sam samu sebe da mi se ucinilo. Jer, pobogu, pa mi smo drugari. A od drugara ocekujes da te razumeju... Razumela sam ja njih kad im je bilo tesko. Golo govno.
Sinoc sedim sa komsijom. Cunjamo po netu. On pomene neku zurku koju je pravio jedan od tih likova. Jedan od tih mojih, na zivot i smrt, drugara. I ja se setim da ima slika sa te zurke kod tog tipa na profilu. Udjemo na profil, nadjem album sa zurke. Gledam... gledam... Nema moje slike. Skinuta! Da neko slucajno ne vidi da su imali pajdomana u drustvu. Jer oni su, boze, duvacka sekcija, fin svet, ne druze se oni sa narkomanima...
U tom trenutku ja i dalje mislim da je u pitanju neka greska... Ma, nemoguce, pa nisu oni u tom fazonu... Odem na frends, trazim se, nema - izbrisano. Lazni prijatelji. Lazno pripadanje. Lazni osecaj srece.
Sinoc sam bila besna, jutros sam bila tuzna, a sad mi vise nije jasno ni koji mi je kurac.
Ne znam ni sta sam ja to ocekivala... Ne znam ni sto sam ljuta, kad nisam imala nameru da obnavljam te kontakte... A opet, boli. Mnogo boli...
Ne verujem mnogo u prijatelje. Jos manje u prijatelje sa fejsbuka. I vise ne ni ne secam zasto smo nas nekoliko iz ekipe, koji smo svakog jebenog dana visili zajedno, uopste i postajali prijatelji na fejsu... Valjda da bismo ovekovecili nase drugovanje na zivot i smrt i u cyber spaceu. Nebuloza bila onda, nebuloza danas.
Prolece 2008. Tek sam se bila skinula. Nadjem posao i na poslu sretnem drugara iz osnovne. Kao do jaja smo, mi smo ekipa, pa sto smo uopste prestajali da se druzimo. On strejt za moje pojmove. Po uzusima ostatka sveta i on obican zavisnik – duva, pije... Vidja se sa nekim zajednickim ortacima iz skole, pa bismo mogli svi zajedno da blejimo... Do jaja!
Leta te godine slavim 29. rodjendan. Ludilo. Nas 7 iz osnovne, kod mene na terasi, pijani, oni rolaju, ja ne duvam, iz principa jer mrzim gandzu, al svi smo kao zajedno i gotivno nam je... Zaklinjemo se jedni drugima na vecnu vernost. `De smo bili svih ovih godina. Smeh. Lazni osecaj srece. Pijane baljezgarije. Pijana prijateljstva. Muka mi je.
Kroz par meseci sam se opet navukla, pa smo, shodno mojim novim obavezana, malo smanjili intenzitet vidjanja. Al i dalje kao sve do jaja...
Kad sam decembra 2009. otisla konacno na lecenje (a ne samo na skidanje), javila sam im se i rekla da imam veliki posao pred sobom, da se ne ljute, da necu ni sa kim kontaktirati neko vreme, da mislim na sve njih, da cu im se javiti kada mi bude bilo bolje, da bla, bla, bla, bla... Jos tad sam izvalila zestok prezir u glasu. Pih, narkomanka. Jednom bila, uvek ce ostati. Ide u Drajzerovu. Zna se ko tamo ide... Izvalila sam taj prezir, kazem, ali sam se pravila da mi se ucinilo. Ubedila sam samu sebe da mi se ucinilo. Jer, pobogu, pa mi smo drugari. A od drugara ocekujes da te razumeju... Razumela sam ja njih kad im je bilo tesko. Golo govno.
Sinoc sedim sa komsijom. Cunjamo po netu. On pomene neku zurku koju je pravio jedan od tih likova. Jedan od tih mojih, na zivot i smrt, drugara. I ja se setim da ima slika sa te zurke kod tog tipa na profilu. Udjemo na profil, nadjem album sa zurke. Gledam... gledam... Nema moje slike. Skinuta! Da neko slucajno ne vidi da su imali pajdomana u drustvu. Jer oni su, boze, duvacka sekcija, fin svet, ne druze se oni sa narkomanima...
U tom trenutku ja i dalje mislim da je u pitanju neka greska... Ma, nemoguce, pa nisu oni u tom fazonu... Odem na frends, trazim se, nema - izbrisano. Lazni prijatelji. Lazno pripadanje. Lazni osecaj srece.
Sinoc sam bila besna, jutros sam bila tuzna, a sad mi vise nije jasno ni koji mi je kurac.
Ne znam ni sta sam ja to ocekivala... Ne znam ni sto sam ljuta, kad nisam imala nameru da obnavljam te kontakte... A opet, boli. Mnogo boli...
Re: Drugo proleće Svete Petronijevića
Posted: Sat Apr 02, 2011 1:33 pm
Ima za taj bol, Jedan narodni ijek: Oprostiš a ne zaboraviš.U tom trenutku ja i dalje mislim da je u pitanju neka greska... Ma, nemoguce, pa nisu oni u tom fazonu... Odem na frends, trazim se, nema - izbrisano. Lazni prijatelji. Lazno pripadanje. Lazni osecaj srece.
Re: Drugo proleće Svete Petronijevića
Posted: Sat Apr 02, 2011 1:36 pm
Bolje mi zvuci: Zaboravis, a ne oprostis...nedim wrote:Oprostiš a ne zaboraviš.[/b]
Re: Drugo proleće Svete Petronijevića
Posted: Sat Apr 02, 2011 1:40 pm
Ne...oprostis i zaboravis... to jedino donosi mir.
Re: Drugo proleće Svete Petronijevića
Posted: Sat Apr 02, 2011 1:41 pm
zeleni wrote:Bolje mi zvuci: Zaboravis, a ne oprostis...nedim wrote:Oprostiš a ne zaboraviš.[/b]
[youtube]http://www.youtube.com/[/youtube]Ako je tako: sad si puštaj muzićku sam/a
Re: Drugo proleće Svete Petronijevića
Posted: Sat Apr 02, 2011 1:45 pm
Zaboravit je lako, oprostit je tesko.saša-ex wrote:Ne...oprostis i zaboravis... to jedino donosi mir.
A znamo svi šta donosi vječni mir!!
Re: Drugo proleće Svete Petronijevića
Posted: Sat Apr 02, 2011 1:50 pm
Meni je toliko toga oprosteno u zivotu, tako da bih bio uzasan, kada bih mogao drugom da ne oprastam...
kapiram njenu povredjenost... ali toliko puta smo i mi bili oni koji su radili i mnogo groznije stvari, nego sto je izbacivanje sa liste prijatelja.
kapiram njenu povredjenost... ali toliko puta smo i mi bili oni koji su radili i mnogo groznije stvari, nego sto je izbacivanje sa liste prijatelja.